Religija i smeh

Ne nije tema za pisanje viceva o religiji...:lol:

Svaka baka bi nam rekla da je smeh lekovit i da se treba što više smejati, pa hajde
da vidimo šta su osnivači raznih religija znali o smehu i osmehu i šta su nam savetovali.

Da me ne bi kritikovali, ja ću se držati ''svog dvorišta''.

''Psihologija abhidhamme poznaje nekoliko tipova i intenziteta oseha i smeha -- blagi osmeh (sita), radostan osmeh, gde se uglovi usana toliko razdvoje da se mogu videti zubi (hasita), smeh pri kojem se ispušta glasan zvuk (vihasita), smeh od kojeg glava, ramena i ruke podrhtavaju (upahasita), smeh do suza (apahasita) i gromoglasan smeh (atihasita).

Buda je glasno kikotanje i smejanje smatrao neprikladnim za monahe i monahinje (A.I,260), pod uslovom da je njihova posvećenost praksi ozbiljna. U Dhammapadi on pita: "Čemu smeh, otkud radost, kad požar neprekidno bukti?" (Dhp.146). Mahāvastu kaže: "U zajedničkom življenju, uz pomoć blagog pogleda i toplog osmeha, ljubav se rađa između čoveka i životinje". Bodhicaryāvatāra savetuje onim meditantima koji su skloni da postanu suviše ozbiljni: "Uvek održavaj osmeh na svom licu, odustani od mrštenja, strogosti... i budi prijatelj celome svetu". Budistički narodi Azije su poznati po svojoj spremnosti da se uvek nasmeju, što je odraz otvorenosti i ljubaznosti kakvu razvija Budino učenje.''
Kaže Dhammika

a meni zvuči smisleno

Pokušajte da se držite učenja, a ne ličnog stava o smehu. Hvala.