Kojatkin...

Sedeo je sam za kafanskim stolom i nije mu smetala njegova trenutna samoca, naprotiv, prijala mu je. Izveo je sebe na veceru posle napornog rada. Castio je sebe, jer je video kraj svog remek dela… Prijalo mu je dobro ohladjeno vino i lagani letnji povetarac. Seti se da se obrijao, pa dodirnu rukom glatku kozu na svom licu i nasmesi se… U secanje, za tim kariranim stolom, odjednom su pocele da nadiru zene, lica, grudi, medjunozja, zadnjice, usta, nozni prsti, plave, dugokose, suskave, sa laznim brushalterima, sve ocarane njegovim knjigama i njegovim erotskim umecem, farbane, crnke, sedele su za tim stolom i palacale jezicima, pucile usne, pokazivale mu grudi, bradavice, sirile svoje noge medju tim tanjirima i casama, njihale svojim zadnjicama iznad kojih su se nazirali “mercedesi” tanga gacica u svim bojama, dezenima i svakojakim masnama. Od njihovih izmesanih parfema, telesnih sokova i dezodoranasa, Kojatkinu se iznenada smucilo...
Lilu, Lilu, gde si?
On sada jasno vidi nju, kako mu prilazi kao lilukapica, sa lila ogrtacem i sa korpicom u kojoj su jedna cokolada, dve jabuke i album sa fotografijama, da mu pokaze kako je izgledala kad je bila beba i kad je posla u skolu, na prvoj ekskurziji… I vec tada je znao, dok je gledao njen profil, njeno lice zadubljeno u fotografije, da se zaljubio u nju. Vec tada je znao da bi mogao da je voli celog zivota. I znao je da ce bezati od te ljubavi, da ona nikada nece biti potpuno zadovoljna tom ljubavlju, da joj nece dati ono sto ona zeli, sto svaka zena zeli, znao je da ce joj nanositi bol i da ce odlaziti…
Vec tada je znao, osecao, da ne moze da bude samo njen, da nikada nece ziveti zivotom svojih roditelja, da ne moze da zamisli nista tuznije od vecnosti braka i srecne porodice, da ne postoji nista laznije od zaklinjanja na vernost i da pomisao na zivot i starenje sa jednom zenom znaci neku vrstu male prerane smrti… Ali to nema veze sa ljubavlju, on je znao vec tada da ce moci da je voli dugo i da ona nije slucajno usla u njegov zivot, ta mala je htela samo poljupce i poneku lepu recenicu…. Znao je tada da ce morati da se trudi oko nje, da to nece biti obicna prica u kojoj mladi afirmisani pisac, koji svojim prvim romanom obara zvezde srpske literature, moze da se pohvali jos jednim slomljenim devojackim srcem… Ne, to nece biti to. To nikada nece biti to i on ne zeli njeno slomljeno srce… Kojatkin je bio svestan kako je, ustvari, vencan jedino sa svojom literaturom…



izvoli kojote... dalje pises ti :cao:

Kojoti vole anđele na svoj način. :heart:

au.

Naše vreme neki nazivaju "dobom kaljuge". Međutim, nakon Genonovog Mračnog doba, ili "doba komentara", nešto mora i da sledi. Najverovatnije je to ovo doba, u kojem živimo Lilu i ja, a karakteriše se suočavanjem registrovanog člana, sa svojim govnetom. Svet se sužava iz časa u čas - dokazuju nam posvećenici raznih oblasti: Ždrebicina tehnologija skraćuje rastojanja, zaljubljeni ljudi poput malavelike i kojotea, množenjem popunjavaju prazan prostor, a uz to, gojaznost je bolest savremenog kojota... pardon, savremenog doba.
A kad se postavljena iskušenja premoste, odmah, iza krivine pojaviće se Zlatno doba sa tovarom svojih drangulija. Svi smo svedoci da je skarabejština uhvatila maha, postala planetarni trend.

Ma šta čovek da učini, on ruje po izmetu. Balega je planeta, a on umišlja da je gura ispred sebe, iako je, možda, upravo suprotno. Ljudi su govnocentrični. Ono što je njima hrana, nečiji je izmet. Za razliku od skarabeja, oni neprestano ropću pod svojim teretom i od svog roptanja stvaraju filozofski sistem. Pošto je sve manje rudnog bogatstva, glavna sirovina u industriji i književnosti postala je - jalovina.
Septička jama nije Apokalipsa - ona je samo posledica promene registra, početak novog Kružnog meteža.

Štajner se seća kako su, za njegova robovanja, zatočeni Kinezi došli do epohalne ideje: gastronomski perpetuum mobile - da neprobavljenu pšenicu vade iz izmetina i ponovo kuvaju i jedu. Džonatan Svift ovako opisuje poslanje jednog od svojih junaka: "Otkako je stupio na akademiju, njegov posao je bio da pronađe način kako bi se ljudski izmet pretvorio u prvobitnu hranu razlaganjem na prave sastojke, uklanjanjem boje koju dobija od žuči, isparavanjem smrada, skidanjem pene od pljuvačke. Od društva je nedeljno dobijao sud pune ljudske pogani veliki kao bristolska kaca..."

Ovo je neoboriv dokaz sumnjičavcima koji tvrde da Internet Akademije ničemu ne služe, kao i tvrdnja da se u ranijim vremenima nije razmišljalo o našoj temi. Ovim podatkom, mnogima se zatvaraju usta, a preostalima uliva vera da Internet Akademija uvek misli na nas, čak i kad mi na nju ne mislimo. Većina stanovnika je puna nade da će ova drevna institucija uspeti u svom nastojanju. Ili nam, iz poslovične skromnosti, nije obelodanila uspeh, tako da mi, bog zna koliko već dugo, kusamo hranu dobijenu od životinjskog i ljudskog izmeta. Heh.

:shocked:

Zato postoje supergenijalci - da te redovno šokiraju, i da ih nikad (do kraja) ne shvatiš. :kojote:

tek sad videh kojoteov potpis :raz_114: