Kaligrafija

Kaligrafija
(Grčki κάλλος kallos "lepota" + γραφή graphẽ "pisanje") je umetnost lepog pisanja koja vodi poreklo iz Kine. Savremena definicija kaligrafske veštine je "umetnost davanja forme znakovima na izražajan, humoristički i vešt način“. Stil kaligrafije je opisan kao ruka ili alfabet.

Kaligrafija se proteže od fu-nkcionalnih i ručnih zapisa do prefinjenih umetničkih dela gde ručno pisani tragovi uzimaju prvenstvo nad čitkim pisanjem. Veština kaligrafije se razlikuje od tipografije i neklasičnih ručnih pisanja. Osobenosti su istorijski podeljene, tečno i spontano, improvizovane u momentu pisanja.

Kaligrafija se nastavlja do izvestačenog načina izražavanja u formama različitih pozivnica, slovnog dizajna-tipografija, originalnih ručno pisanih natpisa, logo dizajna, ovlašćene kaligrafije umetnosti, uverenja, mapa i drugih radova koji uključuju pisanje (na primer Prikaz slovne umetnosti).

Podela Kaligrafije ne postoji u nekom ozbiljnom smislu, ali možemo reći da postoji:

Istočnoazijska kaligrafija
Indijska kaligrafija
Tibetanska kaligrafija
Persijska kaligrafija
Islamska kaligrafija
Zapadna kaligrafija

http://www.napovednik.com/pic/i/1/23/_4a6d561e315ff.jpg

Zapadna kaligrafija

Zapadna kaligrafija je kaligrafija latinskog pisanog sistema i od manjeg je značaja u odnosu na grčki i ćirilični pisani sistem. Raniji alfabeti su se razvijali u periodu od 3000 godina pre nove ere. Od etrurskog alfabeta razvio se latinski alfabet. Velika slova (majuskule) su slova koja su se prva pojavila, a zatim je sledio pronalazak malih slova (minuskula) u karolinškom periodu.

Teške rolne papirusa su zamenjene Rimskim prvim knjigama, sa početnim jednostavno uvijenim stranama u pergamentu napravljenim od životinjskih koža. Olovke od trske su zamenjene ptičjim perima za pisanje.

Hrišćanske crkve su promovisale razvoj pisanja kroz obilato kopiranje Biblije, posebno Novog zaveta, ali i drugih svetih tekstova. Dva različita stila pisanja, koji su bili poznati kao inčani i polu-inčani, su razvijeni od podvrste rimskih ručnih knjiga. „Unca“ je latinska reč za inč. Vrhunac uspeha keltskih prosvetljenih rukopisa bio je u periodu od 7. do 9. veka. Kao primeri navode se: „Durova knjiga“, „Lindisfarnovo jevanđelje“ i „Knjiga o Keltima“.

Šarlemanjova odanost za obrazovno usavršavanje nastala je kao posledica pridobijanja „gomile natpisa“, usklađenih sa Alkuinom Opatom Jorkom. Oni su razvili stil koji je bio poznat kao „Karolina“ ili „Karolingijske minuskule“ (minuskula je sinonim za slučaj koji je od manjeg značaja). Prvi rukopis koji je imao uticaja bio je „Godeskalkovo jevanđelje“ (završeno 783.), koje je pisano po uzoru na Godeskalka. Moderni tip knjiga danas vodi poreklo upravo od karolingijskih ostataka.

Crno pismo (poznato kao gotsko) i njegove varijacije Rotunde postepeno razvijene od karolinških rukopisa tokom 12. veka. Kroz naredna 3 veka prepisivači u severnoj Evropi su koristili zbijenu i zaoštrenu formu Gotskog pisma. Oni su u Italiji i Španiji davali prednost približnom ali još uvek težem obliku Rotunda. U periodu od 15. veka italijanski prepisivači se vraćaju rimskim i karolingijskim modelima pisanja i dizajniranja italičnog stila pisanja (Chansery kurziv).

Ove tri vrste: gotski, italički i romanski su postale modeli štampanih pisama. Johanes Gutenberg je koristio gotski stil za štampanje Biblije, a od manjeg značaja bile su mu italične i romanske forme, koje kasnije postaju standardne.

Tokom srednjeg veka, stotine hiljada rukopisa su proizvedene: neki su bili ukrašeni zlatnim i finim slikanjem, neki ilustrovani linijama, a pojedini su se sastojali samo od teksta.

http://razbibriga.net/imported/2010/...biblearp-1.jpg

Osnovni pribor za kaligrafiju je:

KALIGRAFSKO PERO (razlicitih širina u zavisnosti od veličine teksta, papira i dr.),
olovka (može biti obla ili zaoštrena-najčesće se zaostrava na smirgli samo jedna strana) i
četkica.

U dekorativne svrhe koristi se više zaoštrena olovka i čelična četkica, kao i obična tanka pera za pisanje . Kaligrafija može biti izvedena i uz pomoć flomastera i hemijskih olovaka (najčesće se time izvodi moderna kaligrafija).

Mastilo za pisanje je obično vodootporno i mnogo manje viskozno u odnosu na mastilo koje se koristi pri štampanju.

Visoko kvalitetni papir, koji ima dobru koenzistenciju poroznosti, omogućava čistije linije, takođe se često koristi pergament ili velum. Jedan od boljih papira koji se koriste za kaligrafske projekte je Fabriano Artistico (može se naći u bolje snabdevenim knjižarama) raznih debljina. Fabriano je pogodan za kaligrafske projekte jer odlično prima temperu ili druge tečne boje koje se koriste za ornamentiku. *Ne sme da se savija jer puca zbog pamuka!*

Kaligrafija se takođe može izvoditi četkicama od prirodnih vlakana koje se ne otiru i odlicno primaju tuš, tj.mastilo.

Zahvaljujući postojanju ovakvog pribora kaligrafi izradjuju najkvalitetnija kaligrafska dela velike umetničke vrednosti. Veličina i dekoracija slova doprinose estetici.

Vikipedija

http://razbibriga.net/imported/2010/09/n450-1.jpg