Svet likova i likovi sveta

Ima nekoliko važnih figura kojima nije mesto ni medju figurama izgovora ni medju figurama iskaza.neke od njih je stara retorika nazivala figure misli.Najbolje ih je nazvati figurama kazivanja.I one se mogu smatrati govornim slikama; i to,možda,sa više prava nego ostale reči upotrebljavane u prenosnom smislu.Ali,one više nisu samo mikro-slike,koje su nastale obrtima pojedinih reči ili rečenica.Ako figure iskaza uporedimo sa minijaturama iz srednjevekovnih slika,onda bismo figure kazivanja mogli uporediti sa freskama na zidu.Ovakve se slike prostiru i provlače kroz celo delo,ili korz njegove najveće odeljke.One imaju dubinu,kao da su radjene u dubokom reljefu misli,daju književnom delu alegoričan,ironičan,simbolički groteskan ili apsurdan karakter.

Dok se figure izgovora ili dikcije oslikavaju na podlozi običnog smenjivanja glasova prilikom govorenja na odredjenom jeziku (ma koji da je u pitanju),a figure iskaza na podlozi običnih reči u normalno uobličene rečenice, figure kazivanja postaju vidne tek ako se posmatraju u odnosu na normalno izlaganje (figure iskaza).Jednoznačno izlaganje je prozaično,i ovde prozaičnost nema negativnu konotaciju koji postaje upadljiv ako govorimo o razmatranju poezije.To je obično izlaganje koje se koristi pojmovima i argumentima,bilo da je reč o pisanom ili usmenom izlaganju.Ovakvo izlaganje putem argumenata dovodi do novih pojmova - zaključaka,bilo da su okrenuti pojedinoj ili opštoj stvari.Sličnim putem ovakvog izlaganja ide i dokazivanje - sledi se stroga logika u cilju potvrdjivanja neke teze.Čak i onda kada odredjuje neke konkretne pojave u mestu ili vremenu ,obično izlaganje ne odustaje od logike.Moglo bi se reći da je obično izlaganje suvoparno.