Narodna književnost

Nije narodna književnost dobila ime samo po tome što je stvarana u narodu,već i
zbog toga ,što se kroz nju može saznati sve ono što je život jednog naroda pratilo
kroz njegovu istoriju,kako je živeo,kakva su mu bila razmišljanja,čega se plašio,kojim
junacima se divio,zbog čega je tugovao,šta su bili uzroci njegovoj patnji ,i td.
Narodna književnost se naziva i usmenom književnošću,jer se nije zapisivala,već
usmeno prenosila s kolena na koleno,do trenutka kada su je zapisivali filolozi,ljudi koji
su se bavili istraživanjem i beleženjem narodnog književnog blaga.

Kao i svaka druga ,i narodna književnost se deli na poeziju i prozu.

Prema temama koje obradjuje,narodnu prozu možemo podeliti na više formi,
bajke,legende,priče,pripovetke,novele.
Od svih oblika,bajke su najstarija vrsta narodne proze,prepune natprirodnog,
neverovatnog i čudesnog.U njima likovi imaju posebne,nadnaravne moći,sve
nemoguće stvari su moguće,čovek razgovara sa životinjama i biljkama,sa nestvarnim
bićima ,vilama i vilenjacima,vešticama i aždajama,čarobnjacima i mudrim starcima koji
ni sami ne znaju svoje godine,u njima su čarobni štapići i svirale,voda koja oživljava
mrtve i u trenu leči rane.Na kraju ,pravda uvek pobedjuje,dobar bude nagradjen ,a
zao kažnjen.

Legende su dobile naziv po latinskoj reči - legendus što znači - ono što treba čitati.
Slične su bajkama,jer su i one prepune čudesnih i izmišljenih likova nadnaravnih moći,
ali se u njima govori o izuzetnim istorijskim ličnostima kojima se pridaju moći natprirodnog -
Sveti Sava,Marko kraljević,Miloš Obilić....,a govore i o nastanku pojedinih mesta,sela i gradova,
ili nastanku nekih životinja i ptica - kako je nastala kornjača,krtica ili kukavica.

Narodne priče govore o odnosima medju ljudima, u porodici i zajednici – društvu. Imaju nameru da pouče i usmere kako da se živi i bori protiv ugnjetavanja svake vrste.
Poznate su: Sveti Sava i djavo, Djevojka cara nadmudrila, Prava se muka ne da sakriti i druge.

Narodne pripovetke u svojoj tematici – predmtu pripovedanja slične su narodnim bajkama, ali po svojim sadržajima bliže ovom vremenu i nisu lišene fantastičnih pojedinosti koje prate odnose medju ljudima. U njima se priča o snalažljivosti pojedinaca u raznim životnim okolnostima i situacijama, o podvalama i manama, o tome da delo ili nedelo uvek izlaze na videlo i bivaju nagradjeni ili kažnjeni. Poznate su: Starac prevario divove, Neverni drug, Ero i Turčin i druge.

Narodne novele - u njima se priča o nekom dogadjaju iz svakodnevnog života ljudi, bilo u porodici ili društvu. Ime su dobile od latinske riječi novus – novo. Za razliku od bajki i legendi, ličnosti – junaci u novelama su stvarni, obični ljudi – ljudi iz sela i grada, devojke i mladići, čobani i trgovci.
U novelama se slavi i veliča rad, a osudjuje lenjost ("Sve, sve, ali zanat"), priča o mudrim i vrednim devojkama ("Djevojka cara nadmudrila", "Šljive za djubre"), o veličanju mudrosti i poštovanju iskustva starijih ("Ko je čovjeku najveći dušmanin"), o osudi štetnih navika ("Bekri-Mujo"), o povladjivanju tudjem ukusu i mišljenju ("Svijetu se ne može ugoditi").

Narodne basne - u njima se, preko likova životinja, biljaka, predmeta otkrivaju osobine ljudi i ukazuje se na njihove nedostatke i mane kao razumnih bića. Pojedine životinje uvek predstavljaju odredjene osobine čovekove: vuk je zao i krvoločan, medved je trapav i glup, lav je snažan i nezavisan, lisica je lukava i prepredena, zec je plašljliv, jagnje je bezazleno i umiljato, mrav radan i neumoran.

U basnama se saopštavaju dvije situacije, zgode, retko tri, i iste su uzročno-posledično povezane. Često se sastoje iz dijeloga sa jasno naglašenim završetkom poentom, porukom. Poznate basne su: Crv i lav, Nije vera tvrda u jačega, Kako se medved prevario i druge.

Anegdote - ima ih i u narodnoj i u umetničkoj književnosti, a vezuju se za istaknute poznate ličnosti, kako iz naše prošlosti, tako i iz ovog vremena. U njima je sve svedeno na najmanju meru: sam dogadjaj, opis, dijalog, a sve u nameri da njen kraj bude što efektniji, uspešniji, blistaviji. Poznate su: Pustio bih ja njega ali neće on mene, Dobro je i pametnu ženu poslušati, Nakvasi malo nisam baš iz Sarajeva, Kume, da ti vidim decu.

Poslovice - umne i slikovite poruke ikazane jednom rečenicom nazivaju se poslovice. To je jedna prava i uverljiva pesnička slika satkana od jedne misli. U njima je, "rečima tesno, a mislima prostrano". Poslovice su: Drvo je drvo, kam je kam, a čovek je i drvo i kam; Koliko je od neba do zemlje, toliko je od nečoveka do čoveka.; Roditelji su bez mita prijatelji; Šta možeš danas, ne ostavljaj za sutra; I druge poslušaj i svoje pameti imaj; Bez izvora nema vode, ni života bez slobode!.

Izreke ,kao i poslovice, samo jednom rečenicom, jednom pesničkom slikom, kazuju njenu misao. Dok poslovice uvek imaju nameru da upute ili pouče, izreke služe kao slikovit ukras u govoru. Često je teško razlikovati izreku od poslovice, mada svaka izreka ima iza sebe neku zgodu, pričicu, anegdotu.
Izreke: Zgrčio se ko dvije pare u kesi; I go i bos i još mu zima; Da nosa nema pas'o bi travu; Naoblačio se kao da će mu kiša iz čela udariti; Kad mi gusle ne mogu da gude, ne mili mi se ni što sam slep!

O zagonetkama je postavljena posebna tema.

Pitalice se za razliku od zagonetki,najčešće sastoje iz postavljenog pitanja i vrlo često duhovitog odgovora

Ko ti iskopa oko?

- Brat !

- Zato je tako duboko.

Pitali leti goru:

Zašto plačeš kad si tako okićena?

Zato što znam da posle leta dolazi zima.

Pitao silan Turčin raju kad je došao
na konak:

- Dolaze li vam vukovi u selo?

- I danas je došao jedan.

Nije lopov onaj ko je ukrao,nego onaj kog su uhvatili.

Narodna