Бранислав Нушић - Аутобиограф� �ја

ПИШЧЕВ ПРЕДГОВОР

Ја мислим да уопште нема смисла писати предговор аутобиографији. Ако живот
човечји и има какав предговор, он је тако интимне природе да се о њему уопште и
не пише. Али се мени предговором ваља оправдати што сам предузео овај посао –
писање биографије – којим се обично баве пропали политичари, прогнани владари,
беспослени пензионери, бивше дворске даме и чланови Академије наука. И, ето,
тога оправдања ради ја морам ову прву главу посветити предговору.

У једно доба настала је била читава хајка на мене. Све што је добило свраб за
писање узело је да се чеше о мене, тако да сам био постао нека врста писменог
задатка за све оне који су – то се већ разуме – почињали критиком своја литерарна
вежбања. Сви су они и на сав глас тврдили: да ја немам ни духа ни талента. Како су
ми на тај начин створили донекле репутацију човека без духа и талента, поче се
шапутати да ми та репутација даје довољно квалификација за члана Академије наука
и уметности, те сам свакога часа могао очекивати да будем и изабран. Па како сваки
академик мора да изради своју аутобиографију, и како је нашим академицима за тај
посао потребно по неколико година, па их има који су и умрли а тај толико велики и
важан посао нису довршили, те се ни дан данас ништа не зна ни о њиховом животу
ни о њиховом раду на науци, – то сам одлучио да за времена пиберем грађу за свој
животопис.

Ето то ме је углавном руководило када сам сео да пишем ову књигу.
Опис овога живота отпочео сам са рођењем, налазећи да је то најприроднији
почетак. Полазећи од тога факта, ја се нисам упуштао у ствари које су претходиле
моме рођењу, пошто о томе вероватно и нема никаквих података. Аутобиографију сам
завршио женидбом, налазећи да после женидбе човек и нема аутобиографије.

Уосталом, време од рођења до женидбе и јесте један период (са много потпериода)
у историји човековој. Онако отприлике као што у историји Срба време од досељења
на Балканско Полуострво до пропасти царства на Косову чини један велики период
са много потпериода. Чак би се и у животу човековом тај период од рођења до
женидбе могао, као и у историји, звати период "од досељења до пропасти". Као што
би се и период који затим настаје могао тако лепо и у животу, као и у историји,
назвати: период "робовања и патњи".

Стога сам се ја и задржао само на првоме периоду: од досељења до пропасти. Даљи
опис мога живота поверио сам једноме своме пријатељу, врло талентованоме и
отменоме господину, за којега сам се уверио да ниједну ствар не казује онако како
је она била, већ је увек допуњује, намешта и замазује, не би ли је улепшао. Такви
су људи необично подесни за биографије књижевника и уметника, јер је код тих
биографија правило да се свака ствар тако улепша како би велики покојник
потомству изгледао што узвишенији и што племенитији. Биографи књижевника и
уметника имају у томе погледу необичну сличност са машамодама и кројачицама. И
код њих постоји онај кројачки укус: "Ово вам лепо стоји!", те биографију тако кроје
и дотерују како би што лепше стојала ономе о коме пишу. Ако је дами ружан струк,
кројачица ће направити хиљаду машница да га покрије; ако је књижевнику ружна
прошлост, биограф ће измислити хиљаду анегдота да је замаже: ако дама има мало
грбава леђа, кројачица ће јој измислити такав крој да се то и не опази; ако уметник
има мало грбав морал, биограф ће измислити таква објашњења да ће такав морал
изгледати као врлина.

Сећам се, на пример, једног случаја којега сам ја савременик и сведок, а који сам
затим прерађен читао у биографији.

Лирски песник Н. Н. једно јутро, трештен пијан, срео се са својим будућим
биографом. Велики покојник бивао је често пута у животу свиња, али је овом
приликом нарочито био забрљавио, тако да није умео чак ни кућу да нађе.
– Слушај, пријатељу, – рећи ће он, посрћући и наслањајући се свом тежином на
будућег биографа – они што су пили са мном напустили су ме, стоке божје, па нема
ко да ме одведе кући. А ја, видиш, знам на небу да нађем великог медведа, али
своју кућу не могу никако да нађем!

Та је епизода у биографији ("Успомена на покојног Н. Н.") гласила овако:
"Једног јутра срео сам га суморна и брижна; чело му је било мутно, а очи – оне очи
којима је он тако дубоко понирао у душу човекову – биле су пуне неког чудног
израза бола и прекора. Када сам му пришао, он се ослони на мене и рече ми:
– Посрћем, посрћем кроз живот, јер су ме сви пријатељи напустили. Ах, лакше ми је
наћи путе небеске но стазе живота. Осећам се усамљен, поведи ме, поведи ме!"

И на то је биограф надовезао свој опширан коментар, објашњавајући дубину мисли у
овим речима покојниковим.

У биографији једног сликара читао сам како је у животу имао тешких неприлика,
услед сукоба застарелих погледа нашега друштва са његовом узвишеном уметношћу.
Ове су неприлике чак имале утицаја и на сам правац рада његовог. Дотле
портретиста Рембрантових боја и манира и композитор замашних инвенција, прешао
је одједном на "пленер" пун сунца и светлости Међутим, мени је познат један од тих
сукоба његове узвишене уметности са застарелим погледима друштва. Он је седео
код једног кројача, који му је за четрдесет динара месечно, сем собе, давао свако
јутро по једну кафу и уз то му бесплатно пеглао панталоне. Из благодарности према
тој пажњи, он је израдио портрет кројачев и његове жене. Вероватно том приликом
настало је и мало ближе познанство између њих, те му је од тога доба кројачева
жена служила као модел. И кројача није нимало бунило када би затекао своју жену
са позоришним шлемом на глави и копљем у руци, у положају Паладе Атине, али су у
њему побунили застарели погледи нашега друштва, када ју је једном затекао у
положају спартанске краљице Леде, а сликара крај ње као лабуда. Том приликом је
кројач, без обзира на то што ће доћи у сукоб са узвишеном уметношћу, тако
испребијао лабуда како може само један човек застарелих погледа учинити. Оном
истом утијом, којом му је свако јутро пеглао панталоне, испеглао му је овом
приликом ребра, а шиваћом иглом система "Сингер и комп.", толико га избо да је
сликар морао шест недјеља лежати у болници, и од тога доба је сасвим напустио
портрете и композиције, а одао се "пленеру", искоришћујући као моделе краве, козе
и ждребад, уверен да на тај начин неће доћи у сукоб нити са застарелим погледима
нашега друштва, нити пак са љубоморним кројачима.

То исто, само мало друкчије, и са једним композитором . Читао сам му биографију, по
којој је у његовој активности после првих снажних и емотивних композиција, настала
била извесна стагнација, после које је компоновао литургију. Биограф ту стагнацију
објашњава недаћама брачног живота, јер га његова бивша супруга није умела
довољно да разуме. Композитор је имао да спреми једну сопранисткињ у за
извесно "соло" у једној својој композицији. То је спремање нешто подуже трајало, и
на крају сопранисткињ а изгледа да је добро схватила "соло", али га композиторов а
жена није схватила. И место аплауза и ките цвећа, што је сопранисткињ у очекивало
на концерту, композиторов а је жена, на главној проби, разбила о њену главу нов
новцат кишобран. И после тога случаја, а услед тога што га није супруга довољно
разумела, настала је она стагнација у композиторов ој активности, после које је
компоновао литургију, и то не толико из осећања побожности, колико што је
судијама духовног суда, приликом бракоразводн е парнице, дао реч да ће
компоновати нову литургију ако спор у његову корист реше.

Ето тако се кроје хаљине великих људи, ето тако се пишу биографије у кројачким
радњама за израду биографије. И то је добра страна тих биографија, коју историја
књижевности прилично искоришћује, али ти биографи имају и једну рђаву страну,
коју пошто пото треба сузбити или је бар онемогућити. Ти биографи наиме имају
обичај да се после смрти кога познатијег човека увуку у његову кућу и са једном
полицијском ревношћу испретурају му фијоке и све хартије и хартијице које се по
кући налазе. Но и то им је мало, већ развију праву судску истрагу, те почну по
целоме свету прибирати покојникова писма, школске сведоџбе, признанице и сва
друга документа, па их затим са истрајношћу једног пасионираног иследника,
дешифрирају, коментаришу, објашњавају, обрћу речи, премећу реченице и на крају
крајева, на основу нових података, тако измолују покојника, и тако преврну
биографију, која је дотле била написана, да бивша биографија личи просто на
преврнут капут, са другим џепом који је с леве стране груди прешао на десну, са
новом сомотском јаком и са новом поставом. Јер, ваља знати да те биографске
кројачке радње не кроје само нове биографије, већ врше и све остале послове:
прерађују старе, пеглају, ваде флеке, преврћу их и крпе тамо где се на којој
биографији појавила рупа.

Ја се, на пример, сећам биографије једнога нашег заслужног човека, познатог
научника, професора Стојана Антића, која је у своје време била сасвим уљудно
написана и која је, као што сам чуо, и сам покојник, док је био жив, прочитао у
једноме календару и није се бунио против ње. По тој биографији, покојник се родио
1852. године у Петровцу, од мајке Ангелине и оца Миљка, који је био свињски
трговац. Стојан је свршио основну школу у Петровцу, нижу гимназију у Пожаревцу,
вишу и велику школу у Београду. Како је по струци био природњак, то му је одмах
чим је постао наставник додељено да предаје језик и гимнастику, и у том правцу је
развио толико своју делатност да је чак и израдио једну исцрпну научну студију о
траговима српских речи у санскритском језику.

Но двадесет година доцније, пошто су се биографи дочепали разних његових
приватних писама, ја сам на основу "нових података" читао сасвим другу и другачију
његову биографију. По тој новој биографији, покојник се није звао Стојан него
Спира; он је погрешно носио презиме Антић, јер његово је презиме у ствари
Николић. Његова се мајка није звала Ангелина, јер му је то била маћеха, већ
Марија; његов се отац није звао Миљко, већ Мијат, и није био свињски трговац, већ
поп. Покојник се Спира није родио у Петровцу, у Пожаревачком округу, већ у
Ð*ековцу, Јагодинском округу; нижу гимназију није учио у Пожаревцу, већ у Јагодини;
Велику школу, није учио у Београду, јер је свршио ратарску школу у Краљеву. Као
наставник није предавао немачки језик и гимнастику, већ хршћанску науку и нотно
певање. Покојник није писао студију о траговима српских речи у санскритском
језику, већ о утицају шума на климатске односе.

Мене, верујте, не би изненадило када би ти биографи, на основу података које су
сабрали из писама и других својеручних написа који би заостали иза смрти кога
великог човека, утврдили да покојник уопште није ни постојао. Јер можете мислити
шта су све ти биографи кадри пронаћи у приватним писмима покојниковим а нарочито
у онима које је писао док још ни сам није слутио да ће бити велики покојник. Јер,
кад већ неко постане Велики човек, он онда, разуме се, и своја приватна писма
удешава тако да би се могла објавити, отприлике као што се жена која је стекла
признање да је лепа удешава да би томе и одговорила. Читао сам тако, на пример,
писмо једног великог човека, академика, који је од свога кирајџије тражио
неплаћену кирију. Велики је човек у писму своме кирајџији писао како је живот са
своје материјалне стране одиста одвратан, како дневне бриге замарају велике душе
и још пуно других афоризама о животу, а све с обзиром на евентуално штампање
тога писма. Кад је тако написао пуно ружних ствари о животу, прешао је на
фразу: "али постоји известан ред ствари у животу који се не да избећи", и на основу
те фразе тражио је од кирајџије тромесечну дужну кирију. Ð*азуме се да је кирију
добио тек кад је срео лично кирајџију и усмено (што се не може штампати) му
опсовао сто богова и попратио да ће га као мачку испребијати.

Други један велики човек, из обазривости да му се не штампају писма после смрти,
завршавао их је увек фразом: "Молим да ми по прочитању овај лист хартије
вратите." То му је постала таква навика да је једном, издавајући признаницу за
известан хонорар, завршио ову: "Молим да ми по прочитању овај лист хартије
вратите" Знао сам и једног угледног научника нашега код којега је бојазан да остави
писмене трагове после смрти постала права манија, тако да се одрекао уопште
писања и умро је као признат научни књижевник.

Ето углавном, свих добрих и рђавих страна тога када човек дозволи да постане
жртва биографа. И зар онда није боље написати аутобиографију, те на тај начин
избећи све евентуалности?

Али ја бих био нескроман кад бих рекао да су горњи разлози једини који су ме
руководили да напишем аутобиографију. Пре свега, нису ни стога што ја себе не
сматрам великим човеком, те сам са те стране безбедан и миран, уверен да ће моја
приватна писма извесно корисније послужити пиљарима за фишеке но биографима
за вађење каквих података.

А што сам и поред тога написао ову књигу, то је само зато што сам њоме хтео да
обележим шездесетогодишњицу живота, те – осврћући се у овом тренутку за собом и
прелазећи преко јучерашњега и прекјучерашњега дана – да догледам чак далеку
младост, најдрагоценији део живота. И мада ми је позната мудра реч француског
писца Ги де Мопасана, по којој "нема ничега страшнијег до кад човек остари па
забада нос у своју младост", ја ипак то чиним, по ономе нагону који код дављеника,
за оно неколико тренутака растајања од живота, изазива пред очима слику
прошлости, па чак и далеке младости.

Али не осврћем се ја за собом зато да заплачем за оним што је прошло. Напротив,
осврћем се да се насмејем смехом за који се овде, пре но ма кад иначе може
рећи: "Ко се напослетку смеје, најслађе се смеје!"

Нас тројица смо из једне душе кренули у свет, још одмах по моме рођењу. Чим сам
се први пут у крилу мајчином насмешио, из тога осмеха поникао сам ја и пошао
својим путем у свет; чим сам се први пут у крилу мајчином забринуо, намргодио и
уозбиљио поникао сам опет ја и пошао својим путем у свет, и чим сам се први пут у
крилу мајчином заплакао, из тог плача поникао сам опет ја и пошао својим путем у
свет.

Путеви су нам били различити.
Оно што је поникло из мог првог плача, прошло је кроз живот захваљујући сузама.
Оно је у свету видело само зло и невољу; све му је било мрачно, све туробно, све
суморно. Небо вечито застрто облацима, земља вечито орошена сузама. Оно је
саосећало свачији јад, болела га је свачија невоља, тиштала га је свачија беда.
Оно је плакало са туђих недаћа и бусало се на туђим гробовима.

Оно ја што је никло из тренутка моје збиље, пошло је у живот под тешким теретом и
посртало је под бригом. Оно се бринуло о сунцу да ли правилно ходи; њега је
мучило што се земља другачије не окреће, што су реке криве; што су мора дубока и
што су горе високе. Са дубоким браздама исписаним на челу, оно се задржавало
пред сваком појавом и улагало све своје напоре да је реши; оно се заривало у
сваки проблем, застајало пред сваком тешкоћом, и тако ходило кроз живот
прегибајући се под теретом брига.

Оно ја што је никло из тренутка моје збиље, пошло је у живот под тешким теретом и
посртало је под бригом. Оно се бринуло о сунцу да ли правилно ходи; њега је
мучило што се земља другачије не окреће, што су реке криве; што су мора дубока и
што су горе високе. Са дубоким браздама исписаним на челу, оно се задржавало
пред сваком појавом и улагало све своје напоре да је реши; оно се заривало у
сваки проблем, застајало пред сваком тешкоћом, и тако ходило кроз живот
прегибајући се под теретом брига.

Оно ја што је никло из првога мога осмеха, прошло је кроз живот са осмехом на
уснама, гледајући све око себе веселим погледом и ведре душе. Оно се смејало
слабостима као и врлинама, јер су људске врлине често веће слабости од њихових
мана. Оно се смејало узвишеноме као и униженоме, јер узвишени је често мање
душе од онога кога он са висине погледа. Оно се смејало лудости као и мудрости,
јер мудрост је људска често пута збир људских лудости. Оно се смејало неправди
као и правди, јер правда је често пута тежа људима од неправде. Оно се смејало
истини као и заблуди, јер истина је често пута непостојанија од заблуде. Оно се
смејало љубави и мржњи, јер љубав је често пута себичнија од мржње. Оно се
смејало тузи као и радости, јер туга често пута уме бити и лажна, док радост ретко
кад. Оно се смејало срећи као и несрећи, јер срећа је готово увек варљива, а
невоља не. Оно се смејало слободи као и тиранији, јер слобода је често фраза, а
тиранија увек истина. Оно се смејало знању као и незнању, јер знање има границе
док незнање их нема. Оно се смејало свему, смејало се свачему, смејало се,
смејало, смејало...

А кад је прошло шест пуних деценија, – веле то је просечан човечји век – састала су
се три путника, сабрала су се у исту душу из које су кренула у свет и свела су
рачуне о ономе што су видела у свету на своме дугоме путу.

Узе реч први, онај што је бринуо бригу целога света:
– Изморио сам мозак и изломио душу бринући људске бриге!
– А јеси ли их бар збринуо те олакшао човечанству?
– Не, јер брига је нераздвојна од човека. У бризи је услов за напредак човечанства.
Увидео сам да је грех према човечанству одузети човеку бригу.
– А јеси ли бар познао живот кроз који си прошао?
– Не, јер од бриге нисам могао дићи главу.
Узе реч, затим, онај што је плакао:
– Исцедио сам женице плачући, источио сам душу јадајући над људским боловима!
– А јеси ли бар искупио људске болове?
– Не, болови су и даље остали међу људима, јер, веле, живот је бол и без бола нема
живота.
– А јеси ли бар познао и видео живот тај?
– Не, јер нисам кроз сузе могао ништа познати и ништа видети.

Узе реч и онај трећи што се смејао:
– Разглавио сам вилице смејући се, јер толико је смешнога међу људима и у животу
људи. Све што сам више упознавао живот, што сам ближе упознавао људе, све сам
се слађе смејао. И сада још када сам стигао на одмориште, те се осврнем за собом,
не могу да не прснем од смеха!

Томе трећем, који је смејући се кроз живот и животу, прошао своју стазу, поверавам
да испише ове листове моје јубиларне књиге, јер он је једини видео живот.

ОД Ð*ОЂЕЊА ДО ПÐ*ВОГ ЗУБА

Мада је смрт једини и најпоузданијР¸ факат у животу свакога човека, ипак пишући
аутобиограф� �ју, свако обично избегава да почне са тим фактом. Морам се дакле и ја
измирити са тим већ усвојеним начином писања и почети са рођењем, мада је баш
рођење често пута споран факат у животу човечјем. Код мене се, на пример, дуго и
дуго није било на чисто са годином мога рођења, те се најзад једва успело утврдити,
да сам се родио 8. октобра 1864. године.

Ð*аније тврдње мојих биографа да сам се родио 1866. године, отпале су благодарећи
брижљивом испитивању професора г. Миленковића. Ти ранији биографи изводили су
своју тврдњу на основу пронађених података по којима сам ја први разред гимназије
завршио 1878. године. ПретпостављР°Ñ˜ÑƒÑ›Ð¸ да сам у школу пошао у седмој години, то
сам по њима, четири разреда основне школе и један разред гимназије свршио у
дванаестој години, што значи да сам се родио 1866. године.

Да спор реши, г. Миленковић се упустио у истраживање по старим архивама,
претурајући све школске протоколе, где је најзад утврдио несумњив факат: да сам ја
први разред гимназије учио пуне три године, из чега се дa извести јасан закључак:
да сам се морао родити 1864. године. Хвала г. професору и са моје стране што је то
питање расветлио, те нам је ствар сад већ свима јасна и неће нас више доводити у
забуну.

Као узгред помињем овде да је исте године кад сам се ја родио умро Вук Караџић.
То је једна очевидна случајност, јер ја нисам имао тих претензија да се какав
литерат на тај начин склони да би ми направио места у литератури. Па ипак ме је та
случајна веза између мене и Вука некада испуњавала поносом, те сам и у младости
чезнуо за тим да ми ко пребије ногу, сматрајући да је довољно бити ћопав па бити
Вук. Једном чак, мал' ми се није десило да ми пребију обе ноге, али не у тежњи да
се задовоље моје литерарне амбиције.

Још једна узгредна напомена. У доба када ћу се ја родити и нешто пре, зачела се
међу народима Балканскога Полуострва идеја о зближењу и заједници, те да
удружени прегну на заједничко дело ослобођења. Као први експерименат тога
зближења изгледа да сам био ја, представљајући у неку руку персонификацију
балканске заједнице. И да није нешто српска народност била та која ме је у првим
данима детињства снабдевала млеком, чиме ме је необично обавезала, ко зна не
бих ли ја сад већ био стрељан као грчки министар, или не бих ли као лажни
румуњски кнез трошио у светским бањама новац маторих француских удовица, или
не бих ли се, субвениран од разних држава, крвавио по планинама као шеф
албанских бандита, очекујући згодан тренутак да од своје хајдучке чете образујем
министарски савет.

Код мога рођења није само датум био споран, већ и само место. Једни су биографи
бележили Београд као место мога рођења, а други Смедерево. Целу забуну у том
погледу начинило је то што ме се оба поменута града одричу и ниједан не признаје
да сам се у њему родио, већ ме потура ономе другоме. У погледу тога питања, ја не
могу да се ослоним на своје сећање, али сам у породици сазнао за извесне
околности које ствар објашњавају. Наиме, мој је отац био имућан трговац у
Београду, и баш када сам ја требао да се родим, он банкротира па покупи сву своју
банкарску имовину – у коју сам и ја спадао – и пређе у Смедерево да живи. Тај
поступак никад у животу нисам могао опростити моме оцу. Натерати ме да се родим
под претпоставком да сам богатог оца син и онда, када сам већ рођен, када се већ
не може натраг, ставити ме пред факат да сам пуки сиромах. То оцу нисам могао да
опростим утолико пре што је имао доста деце, па није међу њима морао баш мене
изабрати да направи тако пакосну шалу.

Кад је већ реч о моме оцу као шаљивчини, морам поменути да су, како по свему
изгледа, и моји даљи преци били у неку руку шаљивчине. Ја то само претпостављам,
јер о мојим прецима врло мало што знам, сем факта да нису носили исто породично
име које Ја носим. Ни дан данас се не зна како је моје право презиме, а чије је ово
што га ја носим, бог ће га свети знати. Настаје дакле интересантно питање: ко је тај
од мојих предака који је сам своје презиме заборавио и под каквим је околностима
он то могао учинити? – Знам да је један мој рођак заборавио своје презиме кад је
напунио двадесету годину и кад се окружна команда нешто о њему распитивала.
Добро, то још разумем; али такав разлог није могао постојати у доба када је дотични
мој предак заборавио своје презиме. Остаје ми, за решење ове загонетке, једина
претпоставка: да је тај мој предак морао умрети гдегод у иностранству, и то под
туђим именом, што ће рећи под лажним пасошем.

Кад год сам о тој околности из моје биографије размишљао, увек ми је падало на
памет како то одиста мора бити добра шала: умрети под туђим именом. То мора бити
једно нарочито задовољство за мртваца који би успео да заведе околину да га под
туђим именом сахрани. И колико и каквих све занимљивих компликација може ту
настати! Замишљајући погдекад себе у томе положају, ја сам већ унапред уживао у
заблуди мојих поверилаца, који би ме и мртва сматрали за дужника, иако сам ја и за
живота био за њих увек мртав, па онда, у положају моје жене која, и поред тога што
би одиста била удовица, не би никако могла бити удовица; па онда, у разочарењу
професора Симе Митровића, који са извесним пакосним задовољством већ неколико
година бележи фразе за посмртни говор који намерава да ми одржи пред црквом, и
најзад, у многим и многим другим замршеним и неразрешивим односима.

Родио сам се у једној старој кућици, у близини београдске саборне цркве. Та је
кућица доцније збрисана са земље и наместо ње се сада диже велика палата
Народне банке, тако да су данас банчини трезори тачно тамо где је била соба у којој
сам се ја родио. И сад, кад би наишло једно благородно поколење и хтело, рецимо,
да означи спомен-плочом место где сам се ја родио, та би се плоча, са
натписом "Овде се родио" итд., морала узидати у Народну банку тачно изнад оних
сутеренских прозора, са дебелим гвозденим шипкама, где су трезори у којима
почива банчина златна подлога. Замислите само у какву би то забуну могло довести
каквога познијега мога биографа, који би може бити, на основу оваквих факата,
доказивао да сам ја ванбрачно дете из дивљег брака између гувернера Народне
банке и портирове удовице. Портирова удовица, да би прикрила гувернерову бруку,
која би могла имати утицаја на банчин кредит у иностранству, сакрила се, по решењу
управног и надзорног одбора банчиног, између каса у којима је банчина златна
новчана подлога. Ту је мене родила и стрпала ме у један трезор, где ме је затим
пронашла комисија кад је пребројавала државну готовину, и увела и мене у биланс
на страни примања. Разуме се, изићи у живот из трезора Народне банке и носити на
себи потпис гувернера Народне банке, лако ми је било одржати се на доброме
курсу, – тако би отприлике завршио своје резоновање тај будући мој биограф. Али,
хвала богу, код нас нема изгледа да ће ускоро наићи какво благородно поколење,
што даје довољно гаранције да се таква збрка у мојој биографији неће ни десити.

Родио сам се у поноћи, према чему се не би могло у биографији рећи: "Он је угледао
светлост дана 8. октобра 1864. године", већ "Он је угледао светлост миликерц-свеће
8. октобра 1864. године."

Одмах на првоме кораку по рођењу, но без мојега учешћа и кривице направио сам
збрку у кући. Бабица, која је била крај постеље моје мајке, крепећи се румом,
објавила је да је дете које се родило женско. На глас да сам женско, мој отац
пљуну, почеше се иза ува и опсова нешто ружно, што ја онда нисам разумео не
познавајући довољно материњи језик. Доцније сам сазнао да је мој отац био један
од напреднијих људи, те ужасно мрзео онај остатак варварског обичаја: давање
мираза уз девојку.

Ја нисам никада, ни доцније, распитивао како се то могла бабица збунити оглашујући
ме за женско, али мислим да ће то бити услед расејаности. Бабица је била стара,
уседелица девојка, а код ових, веле, није немогућа таква расејаност да мушко
сматрају за женско, и обратно: женско за мушко.

Можете мислити како смо се сви у кући изненадили кад смо сутрадан, још рано
ујутро, сазнали да сам мушко. Бабица се за своју погрешку извињавала слабим
освјетљењем које је прошле ноћи било у кући; оцу је необично пријатно годила ова
исправка, а ја сам се у ствари љутио на бабицу што забада свуда свој нос, те ми је
открила прави пол, убеђен да би за мене много боље било да сам остао женско.
Како сам данас плодан писац, вероватно би био и плодна жена, те би у том случају
досад већ имао комплетно издање својих целокупних дела, док их овако, као писац,
још немам. Бабица је том приликом констатовала и то да сам са рођењем задоцнио
пуних седам дана. Ја не знам по коме сам реду вожње ја требао да стигнем седам
дана пре, али знам да сам у том погледу целога свога живота ја видео једну
трагедију. Замислите, молим вас, деби, прво ступање на позорницу, прва појава у
животу, па задоцњење од седам дана, и то у доба кад нису постојале наше државне
железнице. Па онда, – ја сам негде напред то поменуо – да је мој отац све до мога
рођења био богат човек и да је некако баш тих дана банкротирао, што значи: да
нисам имао задоцњење од седам дана, ја сам се још могао родити као богатога оца
син. Овако изгледам себи као онај који, позван на богат и раскошан ручак, стигне
читав сат касније, кад је сав ручак поједен, па му понуде да му обаре три јаја и још
га љубазно питају жели ли ровита или тврдо скухана?

Сматрајући то задоцњење као једну тежу трагедију у своме животу, ја сам се увек и
доцније распитивао може ли се некако од судбине добити сатисфакција, другим
речима: може ли се некако накнадити тај губитак од седам дана које ми је нанело
задоцњење.
– Може, камфором! – тешио ме је мој кућни лекар.
– Како камфором?
– Па кад будете умирали, можемо вам уштрцати мало камфора, те да вам продужимо
живот за једно седам дана, колико сте изгубили при рођењу.

Од тога часа, када ми је лекар ову утеху саопштио, ја сам постао најоданији
поштовалац медицинске науке, очаран њеним напретком, који јој је дао могућности
да пружи људима тако обилну моралну сатисфакцију. Но оно што ме је, и поред ове
утехе, још увек узнемиривало, била је помисао да је моје задоцњење од седам дана,
које ме је спречило да се родим као син богата оца, можда какав неодољиви фатум
који лебди нада мном; тако да предосећам да ми се пред крај живота може још и то
десити да на седам дана после моје смрти мој лоз добије главни згодитак. И тада ће
се рећи, не само да сам при рођењу седам дана задоцнио, већ и да сам седам дана
раније умро, а то би већ била страховито бездушна игра судбине.

Крштења се не сећам довољно, једва погдешто од тога обреда ако сам упамтио.
Тако, сећам се кад је поп сручио на мене, онако голога, читав бакрач хладне воде,
да сам му у души опсовао тако нехришћански, да то не би ни у ком случају могло
послужити као моја изјава приликом ступања у хришћанство. Како сам тада,
приликом овога лепога хришћанскога обреда, добио кијавицу, ја је се више никад
нисам опростио, и ево је кроз цео живот вучем, те могу слободно рећи да сам ја
своју религију искијао.

Интересантна је појава да сам се ја, дошав на свет, убрзо свикао на нову околину.
Мајка, отац, браћа и сестре били су ми некако, већ од првог познанства са њима,
врло симпатични, и осећао сам се међу њима као код своје куће. Чим сам се, прва
два три дана, упознао са кућним приликама, настојао сам енергично да учиним
извесне измене у начину живота и реду који је дотад владао. Тако на пример, моја
је мајка дотле спавала по целу ноћ, што сам ја сматрао за нехигијенски и почео сам
је будити по пет и шест пута ноћу. Оца сам пустио до поноћи да спава, одмарајући се
од својих дневних брига, али је од поноћи он морао узимати свој покривач и ићи чак
у трећу собу, легати на диван и покривати се преко главе, ако је рaд био да спава и
даље.

Иначе је моје прво детињство било врло монотоно. Не сећам се ничега важнијег из
тога доба, изузимајући извесних ситнијих авантура. Тако, на пример, једном сам пао
под кревет и нису могли читав сат да ме нађу; једанпут сам прогутао цванцик и због
тога сам морао да испијем сто грама рицинуса (од тада ми ни данас не ваља стомак),
а једном сам опет пао у фрас, и то без икаквог нарочитог разлога, већ више из
пакости према доктору, који ме је на по сата пре тога прегледао и рекао да сам
здрав као тресак.

Једина ствар која ме је у то доба нарочито нервирала, то су биле породичне
конференције, које су редовно одржаване око моје колевке. Тема разговора који се
у тим приликама водио била је увек питање: на кога личим? Ја лично био сам дубоко
убеђен да не личим ни на кога и ни на шта; ја сам имао утисак да личим на тесто
нарасло у наћвама, које ће тек доцније велики пекар, господ бог, моделирати. Али,
они који су се окупљали око моје колевке, проналазили су увек понешто ново на
свакоме моме делу тела, и узвикивали:
– Ју, ју! Гледај молим те: очево чело, теткин нос, теча Симине уши, ујина уста, и тако
редом даље.

И у том се погледу тако далеко ишло да сам слушајући свакодневно то па то, почео
најзад стицати уверење да сам ја у ствари нека наказа, скрпљена из разних делова
тела целе моје многобројне породице.

У то доба пада и моје добијање првих зуба. Ох, то вам је била читава комедија, тако
да смо сви попуцали од смеха. Ја лично нисам био толико претенциозан да што пре
добијем први зуб, али ми је отац досадио завлачећи ми непрестано кажипрст у уста и
пипајући ме по деснима.

Што се тиче зуба, ја сам се на њима уверио да наука о познавању човека није
тачна, јер ја никад нисам успео да имам тридесет и два зуба, колико та прописује,
све док нисам платио зубном лекару две хиљаде динара. Патио сам вечито од
зубобоље, можда и са проклетства које је отац бацио на мене када сам га, из
благодарности, својим првим зубом ујео.

ОД ПРВОГ ЗУБА ДО ПАНТАЛОНА

Разуме се да нисам остао само на првоме зубу, већ сам убрзо искитио вилице још
неколиким, што ми је дало могућности да изустим по коју реч. Ја сам додуше, већ
раније пуштао неке животињске гласове од себе, у којима је мајка налазила
известан смисао и гостима тумачила шта сам ја тиме хтео рећи, – што ми необично
личи на случај са зеленим папагајем госпође Миле апотекарице, коју сам доцније у
животу познао. Госпођа је имала једнога зеленог папагаја који је, по њеном
уверењу, говорио, и кад год би он закречао: "Ла-ра-ро-ра-ро-ра!", госпођа би нам
објашњавала да он то каже: "Добар дан желим!", што ми, напрежући до највеће мере
и пажњу и слух, нисмо могли никако да разумемо. Тако и моје прве изразе: "Ду, му,
гу, до, по" итд. моја је мајка преводила и тумачила као да тим хоћу да кажем: тата,
мама итд. Стога ја не бележим та крештања као прве речи. Прва реч коју сам,
свестан њенога значаја, рекао, била је: "Дај!", и од тога доба па кроз цео живот ту
реч кад год изговорим, изговарам је свестан њеног значења.

Но важније него то је да сам ја, после првих зуба, и на крају прве године, већ стао
на своје ноге и проходао. Морам признати да сам у први мах ишао четвороношке.
Веле: да би се стало на две ноге, потребно је најпре ићи на четири, или, другим
речима, да би се човек у животу могао исправити, потребно је најпре да пузи, као
што мора најпре поклецнути онај који хоће да скочи. Ја не знам одиста није ли то
пузење, којим човек почиње своје прво кретање у животу, извесна вежба за
практичан живот, или је то можда тако судбином одређено да човек у доба када
је најискренији, у доба кад још не уме да се претвара, кад је најближи човеку, уђе
четвероношке у живот?

У то доба када сам проходао, најважнији догађај је био: поступаоница. То је онај
лепи наш обичај да се детету кад прохода ломи погача над главом. Али пре што ће
се погача преломити, на њу се стављају разни предмети и ставља пред дете, те се
пусти да се само маши, и оно чега се маши – тако се тумачи – биће му позив у
животу. На погачи која је пред мене била стављена, била је једна књига, новац,
перо и кључ, као атрибути: наука, богатство, књижевност и домаћинство. Ја сам,
разуме се, бацио око на пару, и од тада па све до сада тај ми је укус остао
неослабљен. Али у тренутку кад сам корачио да узмем пару, ње неком мађијском
силом нестаде са погаче. Тражили смо је и тражили, али је не нађосмо. Доцније смо
тек сазнали да је мој старији брат, у моменту када сам ја пошао погачи и када су сви
погледи и сва пажња била управљена на моје подвиге. – украо пару, иако за то није
имао оправданих разлога, јер је он давно већ био проходао. Морали су метнути
другу пару, јер сам ја ударио у такву писку и дреку као да ми је тога часа меница
била протестована. Предвиђања која се за овај чин везују испунила су ми се одиста
у животу: од тада па све до данас, за коју год се пару ја машим, измакне ми некако.

То доба кад човек прохода, па све до првих панталона, изгледа да је
најинтересантније у човјечјем животу. То је доба када човек није ни мушко, а није
ни женско, те му је наша граматика великодушно обезбедила прибежиште у
нарочитоме, средњем, роду, што су пропустиле учинити граматике много већих и
културних народа. Главне одлике овога граматичког облика су:
а) именице тога рода прилагођавају се заменици"оно";
б) именице тога рода, без обзира на пол, све носе сукњице,и
в) именице тога рода носе обично таква нека, будите бог с нама имена, да ни из њих
не можеш сазнати која је од тих именица мушко, а која женско. Таква су имена на
пример: Дуду, Биби, Лулу, Лили, Попо, Цоцо, Коко и томе подобна.

Не сећам се како су ме звали кад сам био у средњем роду, али вам могу рећи да сам
се у сукњи необично добро осећао и тако навикао да ме ни доцније у животу сукња
није могла збунити. И што је главно, можда и под сугестијом бабичине заблуде
приликом мога рођења, а да би се штовише прилагодио збрци коју средњи род прави
у половима, ја сам тада дуго времена веровао да сам женско. Из те заблуде ме је
извело једно створење, које смо звали Лулу. Како је Лулу дошло до тог открића, то
ни дан данас не знам; сећам се само да ми је једнога дана шапнуло: "Ти си мушко!",
на што сам се ја страховито застидео. И дуго још затим, кад год би срео Лулу, ја сам
се, не знам зашто, стидео тога што сам мушко.

Веле: кад човек остари да се њему поново јављају некадашњи детињи осећаји, и
што више стари, све са више враћа у дечји менталитет. Ја то донекле примећујем на
себи, бар у погледу осећаја. Бива, на пример, и данас погдекад да ме обузме
осећање стида што сам мушко, као некада када сам био дете.

Но читаве две деценије, од онога доба када сам се извукао из сукњице, срео сам се
са оним малим створењем Лулу, некадашњим мојим другом у средњем роду, и
увидевши да је Лулу лепа и пријатна дама, са усхићењем сам јој узвикнуо:
– Вама имам да захвалим што сам сазнао да сам мушко!

Још сам један тако пријатан сусрет имао. Упознао сам се са једном необично лепом и
интересантном младом госпом, и из дужег разговора сазнали смо да смо вршњаци и
да смо у детињству заједно припадали средњем роду и друговали. Звали смо је
Биби. Слатко смо се смејали сећајући се свих појединости из тога доба. И она ми
рече да је тад веровала да сам женско Мада сам ја сад већ имао дуге испеглане
панталоне и нешто неиспегланих бркова под носом, те очигледно претпостављао
именицу мушког рода, ипак ми је стало било до тога да код младе госпе разбијем
потпуно евентуалну заблуду. Како су утисци из раног детињства обично врло дубоки
и трајни, уложио сам био нарочити труд да младу госпу убедим да сам мушко.

Ја сам се у својој брбљивости упетљао у сукње младих дама, док је ова глава
аутобиограф� �је намењена само оним сукњицама које служе као униформа средњем
роду у граматици. Вратимо се дакле у ту малу сукњицу, у доба после првога зуба,
после првих речи и после првих корака у живот.

То је доба када се код човека јављају први инстинкти који затим ни живот, ни
васпитање, ни образовање не могу сузбити нити уништити. Један од Ð½Ð°Ñ˜Ð¾ÑÐ½Ð¾Ð²Ð½Ð¸Ñ˜Ð¸Ñ … је
сујета, која је утолико уочљивија што се јављу напоредо са оном простосрдачР½Ð¾Ð¼
искреношћу која је тако слатка у детињству, да је права штета што се и особина губи
одмах после првих детињских дана.

Ви несумњиво познајете сви онога малога тиранина који, тек што сте дошли гдегод у
посету и отпочели врло пријатан разговор са његовом младом мамом или најстаријом
сестром, стрпа вам се међу колена, ослони се руком прљавом од пекмеза на ваше
панталоне, дигне ножицу у вис и дрекне: "Ја имам нове пипе!" Ви му, разуме се,
учтиво и колико је могуће слађе, одговорите: "Ау, како су лепе пипе!" и тиме мислите
завршили сте разговор са њим, те можете наставити онај интересантн� �ји разговор са
његовом младом мамом или најстаријом сестром. Али се варате, јер мали тиранин
сад тек почиње своју упорна акцију. Он наслања руку намазану пекмезом и на другу
ногавицу ваших нових панталона и опет диже ножицу са узвиком: "Ја имам нове
пипе!" Вама се већ преврће у стомаку, али из обзира према младој мами или
најстаријој сестри, ви и даље правите љубазно лице, милујете малу наказу по косићи
и одговарате јој: "Јесте, јесте, душо, видео сам, врло лепе пипе, особито лепе пипе!"
Али се ви и други пут варате ако мислите да је то њему довољно и да ће вас сад већ
једном пустити да наставите разговор са његовом младом мамом или најстаријом
сестром. Не, не, оно (средњи род) вам неће дозволити ни реч више да проговорите,
оно ће се успузати уз ваше колено, сешће вам у крило, дићи акробатски ножицу,
подметнуће вам је под нос и захтеваће од вас да говорите о његовим ципелама, и
само о његовим ципелама, и ни о чему другом до само о његовим ципелама.

Уосталом, само без те простосрдачне дечје искрености, зар се та иста сујета не
јавља увек и доцније код човека? Млада госпођа Олга добила је о рођендану
брилијантске бутоне и задела их је у румене ушне рупице. Ви дођете да јој честитате
дан, а она у разговору окреће вам час једну, час другу страну профила, нећете ли
опазити бутоне и нећете ли јој се дивити. Ако сте ви толико несмотрени па не
опазите, она ће ма како, ма на који начин извести разговор који ће вам свратити
пажњу. Она не може дићи ногу увис и рећи вам: "Ја имам нове пипе!", али ће,
рецимо повести разговор о посљедњој премијери: говориће вам о дубоком значају
проблема који комад третира и о снажној креацији наше протагонисткиње, и чим
успе да вас увуче у тај разговор, она ће прећи на тоалету коју је имала
протагонисткиња, и да видите како ће смишљено, лукаво, издалека, повући линију
која се свршава на њеним бутонима.

– Па ипак, – рећи ће вам – има нечега што није увек у складу у приказу
протагонисткиње. Ја не бих умела рећи шта је то, не бих умела одмах наћи, али
осећам тај несклад. Можда је то и тоалета. Глумице често пута облаче хаљине оне
боје која одговара њиховоме лицу, али је питање да ли та боја увек одговара и
ономе психичком расположењу које она у тој хаљини преживљује. Замислите веселу,
раскалашену жену у црнини, или разочарану, проказану, животом сатрвену жену у
каквој лептирастој хаљини отворене боје. Је л' те да ту може бити несклада?

– Па разуме се! – одговарате ви најљубазније и не слутећи да сте сад већ завукли
нос у мишоловку и почели да лижете смртоносну сланиницу.

– Па онда и фризура; зар не налазите да је протагонисткиња имала у другом чину
сувише сређену, зализану, некако домаћичку фризуру. Зар ту није требало мало
више нереда, мало немирнија фризура, мало неуређених власи, међу којима би,
рецимо, у ушима сјала два брилијантна бутона? Зар не, зар не би то главу чинило
интересантнијом?

Ако ви ни при тим рецима не приметите бутоне у њеним ушима и не задивите се, ради
чега се цео овај разговор и води, онда, разуме се, она ће наставити:

– Можда би то било претерано, – ја не знам, ја нисам компетентна. Има их, на
пример, који налазе да је минђуша остатак варварства... можда... али се ипак мора
признати да је леп украс? Зар не налазите?

И зар вам, после ових последњих речи, не изгледа као да је млада госпођа дигла
ногу до самога вашег носа, говорећи вам: "Ја имам нове пипе!"

То млада госпа; али ће то исто чинити и њена госпођа мама, која свакојако жели да
изазове од вас бар ову фразу: "О, госпођо, колико је младих које би вам могле
позавидети!" Па то исто хоће и њена стара мајка, која је рада бар да јој се каже да
се још врло добро држи.

Но немојте мислити да је ова људска слабост, која се међу првима јавља још у
најранијем детињству и прати човека све до смрти, па често и пошле смрти, својина
само женскога рода. Поета који вам чита свој производ, молећи вас за "искрени
суд", претпостављР°Ñ˜ÑƒÑ›Ð¸, разуме се, да он буде повољан; државник који у плаћеним
новинама пише чланке о својим успесима; денди који се себи диви у огледалу и
намеће се да му се и ви дивите; војник који се испрсава не би ли му спазили медаљу
на грудима, коју је, ни сам не зна зашто добио, и сви други и многи други. Зар сви
они не дижу ногу увис и не казују вам: "Ја имам нове пипе!"

Ја сам у том погледу, тако бар причају моји родитељи и остали које се моје младости
сећају, био чак и агресиван. Ако је дошао гост у кућу, па сам му се похвалио новим
ципелама, а он не би ни обратио довољно пажње, ја сам га, веле, гађао папучама,
четком, ватраљем и свим што би ми дошло до руку и што би се могло са пода скупити.
Мени чак није било довољно ни то да чекам хоће ли гост наићи или неће, те да им се
похвалим новим ципелама, већ бих сео пред кућна врата, на улици, и ко год би од
пролазника наишао, ја бих дизао ногу и очајно врискао: "Ја имам нове пипе!"

Но то није био једини мој подвиг у доба када сам у сукњици гегуцао по кући и
забадао нос у све. Ја сам затекао читаву генерацију луткица моје сестре, које су све
у друштву, као о каквоме журу, седеле у једноме прозору. Сећам се добро тога
одвратног буржоаског друштва. На једноме плавоме јастучету, у левом крилу
прозора, седела је остарија дама, седе косе, у широкој цицаној хаљини. Она у своје
време није била тако седа, али сам јој ја, још кад сам јој први пут био представљен,
почупао црне власи, те да би умирио сестрицу, старији је брат брзо ишчупао памук
из поставе очевог зимског капута и налепио га по луткиној глави. Иако покривена
седом косом, ова матора дама била је нафркана лица као да је налепила две кришке
куване цвекле на образе. На грудима је носила један покварен брош, из којега је
испао камен, а у коси уденуту једну стаклену перлу. И по тоалети и по изразу лица
личила је на жену каквога богатога зајмодавца, за којега се шапуће да је на врло
мистериозан начин дошао до богатства и за којим са не шапуће, но се зна, да је два
пута одлежао у хапсу, једанпут за лажно банкротство и други пут за злонамерну
паљевину претходно осигуране радње.

Друга дама, која је седела до ње, имала је тршаву плаву косу, са црвеном машном у
фризури и врло јако навучене обрве. Кад је купљена, ова је лутка склапала очи кад
би се положила, те је "умела да спава", али како сам јој ја још првога дана, чим сам јој био представљен, сипао пуну чашу воде у очи, мора да јој се у очима нешто
покварило, те их је од тога доба увек држала полуотворене , те је изгледало као да
мига или бар као да кокетира. Личила је некако на странкињу из боље породице,
распуштениц� � каквога директора банке који је ухватио на делу и одјурио из куће.

Трећа је била девојка од порцулана, врло светлих очију и са осмехом на уснама.
Она је увек стајала, усправљена, наслоњена на зид. Девојка од порцулана имала је
једну лепу особину: кад се упрља, може се убрисати или чак и водом опрати. Отуда
и долази ваљда да се код тих порцулански� � девојака никада и не виде мрље у
животу. Мени се нису никако свиђале њене светле очи, а још мање онај њен
порцулански осмех. Некако су исувише осећало да је тај девојачки осмех направљен
у фабрици.

Четврти је у томе друштву био један бајацо са шиљатом капом на глави, једном
жутом, а другом црвеном ногавицом и раширеним рукама које држе мале, металне
тасове. Мада је презрен лежао на земљи, он је једини у овоме друштву имао душу.
Сећам се, док је био нов, кад би му притиснуо груди, из груди му се извијао глас, и
живо је кретао рукама те ударао тасовима. Ð*азуме се да смо ми деца, уосталом као и
људи, хотећи да вадимо чега то има у уметниковој души, раздрли му груди и
ишчупали душу. Од тога доба, откако не може више да дa гласа од себе, презиру га
и моја сестрица и њене другарице, а изгледа да га презире и она буржоазија у
прозору, зајмодавчева жена, распуштениц� � директора банке и порцуланска девојка.
У мени се јавио неки револуциона� �ни инстинкт и ту сам беспослену буржоазију у
прозору страховито мрзео. Осећао сам потребу да јој се, уиме презренога уметника,
осветим. И када сам се једног дана нашао сам у соби, извео сам праву
Бартоломејс� �у ноћ. Пооткидао сам им главе, ноге, руке, почупао косе, поцепао
одела, и уопште извео крвопролиће достојно једног крволочног пивара Сантера или
немилосрдног глумца Коло Деброа, после чега је, разуме се, настало у истим
сразмерама сузопролиће.