Momo Kapor

(Poslednja kolumna Mome Kapora, objavljena 18. februara 2010. u nedeljniku "NIN" : 'Pohvala novinarima')

Vidim da se u svetu sve više novina gasi; listovi se zatvaraju, novinari ostaju bez posla, nekadašnji čitaoci novina sada ih čitaju preko kompjutera. Ali to nije ni izbliza isto. A i drukčije se postaje novinar.

Ne postoje više tajanstvene redakcijske jazbine u koje dečaci, koji će jednoga dana biti novinari, ulaze plašljivo među novinske vukove sa prvim tekstovima u oznojenim šakama. Najpre ih niko neće potpisivati, a zatim će im ispod članka odštampati početna slova imena i prezimena. Dok dođu do punog potpisa moraće da popiju mnogo vinjaka i piva sa starijim kolegama. Postaće magično povezani sa svojim listom i boriće se za njega, hvatati za gušu, objašnjavati da je i pored svega najbolji.
Danas se novinari kao u kakvom inkubatoru rađaju neprimetno u kompjuterima. Svako može da izdaje sam svoje novine, svako je osamljen iznad tastature svog kompjutera. Priznajem, pripadam onom pokolenju koje ne ume ni da ga uključi , a i da mi to pođe za rukom iz ekrana će povrveti gomile engleskih skraćenica i znakova. Neverovatno, novi dečaci i devojčice igraju se sa njima bez muke. Za razliku od nas oni nisu videli svet niti ga osetili pod đonovima svojih cipela ali manje-više svi znaju engleski koji mi do kraja nikada nismo naučili.

Kako se to dogodilo? Verovatno onih godina kada su dva magična slova zamenila sve ostalo i osvojila svet – OK. Ona su oterala u zaborav čak i naše prastaro tradicionalno BRE. Današnji dečaci, može se reći, su uglavnom sanjari koji žive u virtuelnom svetu. Oni znaju svaki njujorški ugao ulice i avenije, sve orkestre i sva mesta u modi, ali samo ne znaju kako je to ostati tamo bez dolara u džepu. U njihovim sirotim sobičcima rascvetava se sa ekrana i svetli veliki svet kroz koji prolaze, lunjaju kroz njega, muvaju se i kao da žive tamo sve dok ne ugase kompjuter, a iz tame se pojavi ponovo miris kiselog kupusa i zaprške.
Sa novinama smo se zbližili još od malih nogu. Mnogi od nas su na novinama koje im je kupovao otac naučili da čitaju. A kada su odrasli naučili su i jedinstvenu veštinu koja je postojala samo u socijalizmu – čitanje među redovima. Ta veština je podrazumevala istančano osećanje predviđanja među redovima onog koji je govorio sasvim suprotne stvari. Uz to, svaki list poseduje svoju posebnu boju, miris i kvalitet hartije koji se oseća pod prstima. Tako je Politika donedavno bila siva i ozbiljna, a žućkasti je papir Borbe ličio na betonske stupce Pravde. Novosti su pod prstima oduvek imale posebnu taktilnost - stvari koje je nemoguće osetiti na staklastom ekranu kompjutera. Sa njima je prestao i ritual jutarnjeg čitanja novina po kafanama, na trotoaru. Čovek, naime, prilično glupo izgleda sa laptopom na kariranom stolnjaku pokraj kafe zvane komplet (džezva, šoljica, šećer, ratluk na čačkalici). Na kompjuteru su sve informacije iste; staklaste i bezlične, kao da su pisane sve u jednoj redakciji.

„Čovek dvadesetog veka će bludničiti i čitati novine” pisao je Alber Kami u svojim „Sveskama”.

Sem toga, novine su same po sebi poetična stvar. Novine kao sirotinjski stolnjak na sanduku molera na kojima je vekna hleba koja se još puši, pola kile švargle i dva velika paradajza koja kad se jedu cure niz bradu a koji su najbolji onda kad se Cigani njima gađaju. Savijena Politika u džepu Gvozdena koju je naslikao Mića Popović. Rastvorene novine preko lica posle ručka kao odbrana od nasrtljivih muva.
Novine složene u oblik napoleonovske kape kada se kreči stan. Fišek od novina sa kilo mladih trešanja ili buket cveća na Kalenića pijaci gde se najlepši buketi pakuju u novine: „Cveće za gospođu, Politika za njenog muža”. Novine kojima se zaklanjamo od iznenadnog pljuska dok pretrčavamo ulicu. Novine u desnom džepu kao znak raspoznavanja na sastanku sa nepoznatom devojkom.

Nisam primetio da na internetu postoji jedna neophodna stvar za novine, to su čitulje koje ujutru prelistamo potajno se radujući što još uvek pijemo kafu i to zaslađenu sa jednom od tri smrti: so, šećer i brašno. (Zaboravili su samo kokain.)
Novine koje se podmeću gostu koji dolazi sa bljuzgavice da mu se otopi sneg sa cipela da bi spasili ionako dotrajali parket.
Novine kojima se pali vatra u furuni; njihov blagosloveni plamen ugrejaće naše hladne sirotinjske sobičke.
Raširene novine na stolu na kojima je baka ostavljala okruglasto testo za vanilice da se prosuši.
Novine od kojih deca prave cepeline i bacaju sa terase na ulicu.
Novine u otmenim svetskim kafeima na trsci (kojoj niko ne zna ime) kada se po onome šta drže u rukama raspoznaju ko je ko. Poslednji takvi trščani okviri za novine viđeni su pedesetih godina u kafeu Ruski car u Knez Mihailovoj i bili su okačeni na čiviluku. Tada sam u rukama tih časnih staraca, generacija koja je davno izumrla, prvi put u životu video da postoje i neke druge novine koje se zovu Mond, La Republika, Financial Times, Time, a ne samo Borba i Komunist.
Novine imaju svoje posebne dragocene mirise; i zatvorenih očiju razlikovaću jedne od drugih. Vjesnik od novosadskog Dnevnika, na primer.

Otkada nisam čuo: „Daću te u novine “! Ko danas kaže „staviću te u kompjuter“.
Stric Arsena Dedića, pokojni Krsto Dedić, umirovljeni stolar, imao je psa Džekija koga je izjutra puštao iz avlije u Ulici Nikole Tesle sa vrha Šibenika da mu donese Politiku sa kioska. Na šibenskom trgu zvanom Poljana stajala su tri kioska: Vjesnik, Borba i Politika. Džeki bi stao ispred kioska Politike i zalajao dva puta kratko pa bi mu prodavac dao smotanu Politiku u zube a on bi otrčao onako kereći ukoso preko trga sve do kuće, dok su mu žitelji tog lepog grada videvši ga sa Politikom psovali četničku mater. O njemu su pisale i novine u svoje vreme. Bio je to prvi srpski pas nacionalista u Dalmaciji.

Ne treba zaboraviti ni pažljivo izrezana sredstva informisanja isečena i nabodena na veliki ekser u poljskom klozetu koji škripi i stenje na vetru, gde čitalac može da se upozna sa najznačajnijim događajima nekog dana protekle godine.
Ne, ne neću da kažem, kompjuter je odlična stvar, ali još nisam video nikoga kako laptopom izvlači visoki sjaj iz stakala na prozorima.

podsecanje ....

Momo Kapor - Oglas

Trazi se jedna polovna nedelja,
bez vesti o nesrecama i ratovima!
Traze se prijatelji,makar dotrajali,
svi oni iscezli raseljeni,izgubljenji,pozenjeni.
Traze se svi oni sto su nas raznosili komad po komad,
deo po deo:delove nasheg vremena,nase ljubavi,
traze se da vrate ljubav!
Trazi se nada!
U ovom malom oglasu trazi se nada,
polagana u same sebe i u vreme koje dolazi!
Ako ta nada izneveri,ako se ta nada ne vrati,
njene dugove ne priznajemo kao svoje!

Trazi se svastara;ona divna,debela sveska kupusara.
U njoj su nasi prvi stihovi,
u njoj smo vezbali svojerucni potpis,
sabirali ocene pred kraj godine,
u njoj je 200 puta zapisano neko ime
u koje smo bili zaljubljeni!

I kao da samo jos onda znali
da ceo zivot ne moze stati u jednu svesku,ma kolika ona bila!

"Ako išta pogodi Beograd, pogodiće ga to što više neće moći da priča sa svetom! U
ovom gradu, naime, gotovo da nema porodice koja nema nekog od bližnjih u
inostranstvu. I ne postoji grad na planeti gde se više priča preko telefona!

Naravno, više zovemo mi, nego naši nas! Naši u belom svetu su se već navikli da štede
novac, impulse i osećanja. Prezaduženi preko guše, s neplaćenim kirijama i telefonskim
računima, kada nas uhvati sentimentalno raspoloženje zovemo koga stignemo u Americi,
Australiji ili Francuskoj."

"Postoje beznačajna, siva, prljava i sumorna mesta, za koja nas nekim čudnim slučajem
veže ljubav. Nalazimo bezbroj misterija u kakvoj trafici, osećamo strašnu tajnu iza
odškrinutog prozora na periferijskoj straćari, a neki nasip pokraj želetničke pruge,
zarastao u korov, postaje nam očajnički cilj kome se omađijano vraćamo čitavog
života. Kakvo je to prokletstvo?

S druge strane, postoje gradovi čuveni zbog svoje lepote, ali nam ne znače baš ništa,
jer ih nikad nije ozarila naša ljubav, neki tajni smisao. Koračamo kroz njih zevajući od
dosade.

Krivica nije do tih gradova - ona je u nama.

Zbog toga, najpametniji ljudi i ne putuju. Sede na trgu na kom su se rodili, i čekaju da
svet dođe do njih."

Otkad znam za sebe, vremena su vanredna! Nimalo normalna. Kad sam bio mali, Drugi
svetski rat mi je upadao u domaće zadatke. Moje prve priče bile su prilično hladne, jer
je besneo hladni rat. I kada je bilo prividno mirno, trajao je podmukli malograđanski rat.
Kako pisati danas, kad svi neprestano govore o građanskom ratu? Pisaća mašina mi je u
stanju pune ratne gotovosti! Započinjem najnežniju priču, a ona se završi kao proglas
ratnog saveta. Ne otkucam ni početak, a već negde pali mrtvi. Romanom toka svesti
patroliraju naoružani civili. Preko romana - reke beže čamcima izbeglice. Usred priče -
nagazna rečenica! Interpunkcija mi je minirana; ni sam ne znam kada će neki znak
pitanja (?) eksplodirati u znak uzvika (!) Mom lakom stilu hoće da navuku tešku
unifornu, jer su negde čuli da je "stil - čovek". Pegaza su rekvirirali i odveli u konjicu.
Muze su zaposlili na televiziji, u vestima. Odsekli me od sveta...Uveli embargo na uticaj
ruskih klasika. Ne stignem ni da završim rukopis, a neko mi već promeni granice i imena
gradova. Latinica i ćirilica već dugo ne govore. Usred rečenice potukle mi se ekavske i
ijekavske reči! Dotle je došlo da ih razvađaju turcizmi. Kao i obično, anglicizmi se drže
po strani! Akcenti spletkare. Iz lirskih opisa prirode vrebaju zasede. Redarstvenici mi
upadaju u lepu književnost bez pismenog naloga i pretresaju mi ars-poetiku. Legitimišu
nijanse. UNPROFOR prisluškuje inspiracuju. Književne zaplete upliću u političke afere.
Opkolili mi emocionalni sistem. Blokirali nadahnuće. Polupali suštinu i u po bela dana
opljačkali osećanja. Siluju reči gde stignu. Privode lične zamenice. Književnim obrtima
stavljaju lisice. Pozivaju stilske figure na informativne razgovore. Ironiju drže kao taoca.
Miniraju literarnu kompoziciju. Pale baterije senzibiliteta u lice. Povezuju poglavlja
bodljikavom žicom. Pohapsili pleonazme. Pretukli metafore. Ubili Boga u katarzi! Zapalili
naslov... Ko da piše posle toga? Kako, uopšte, pisati danas?

Postoji jedna reč u koju staje pola veka našeg života. To je reč - najmanji zajednički
sadržatelj. Reč fantom. Nema. Slušamo je od najmanjih nogu. Čujemo je u isto vreme
kad i svetu reč: mama! Nema. Ta četiri slova sadrže čitavu istoriju naše bede. Kada
ulazimo u trgovinu, mi ne tražimo ono što nam treba, već pitamo: ima li?

U pekari: ima li hleba? U mlekari: ima li mleka? Na benzinskoj pumpi: ima li goriva?
Nema.

Verovao sam da sam do kraja istražio pustoš ta četiri slova i da me više ništa ne može
iznenaditi, ali, evo, stigli smo do samog kraja - ulazimo u banke i pitamo: ima li para?
Nema.

Pokusavam da zamislim Švajcarca kojem u Nacionalnoj banci u Ženevi kažu da nema
para! Voleo bih da mu vidim izraz lica u času kada mu se ruši čitav svet...

A nama, ništa! Oguglali smo na reč nema.
"Kada ćete dobiti pare?"
"Ne dosađujte, čoveče! Vidite li da radimo? Otkud znamo kada ćemo dobiti? Možda sutra
popodne, možda u ponedeljak..."

Hvalimo se jedni drugima kako smo bili srećne ruke, kada u nekoj banci slučajno
dobijemo svoj novac i u tome ne vidimo ništa čudno.

Nema se roji i razmnožava.
Nema - ta strašna, deficitarna reč, čija praznina zlokobno odjekuje.
Da li smo svi poludeli?

Obišao sam mnoge zemlje i gradove, ali još nigde nisam video da neko, kao u
Beogradu, igra igru zvanu "ubacivanje šibice u čašu".

To je, inače, jedini sport kojim sam se strašno bavio čitavog života.

Pred Kalenić stižu lokalni pijanci. Pošto najpre ispiju pokoje žestoko piće ("klin se
klinom izbija"), i pređu na špricere, oni mole kelnera da im skloni sve sa stola i skine
stolnjak. To je znak da će uskoro započeti čuburski šampionat u ubacivanju šibice u
čašu.

Kafanska košarka!

Šibica se ubacuje sa ivice astala, a čaša je postavljena na sredinu, podjednako udaljena
od svih igrača.

Pokojni Libero Markoni je žmureći ubacivao šibicu u čašu, bio je apsolutni prvak sveta u
tom sportu, kojim se može baviti samo pripit igrač. Tada se postiže prava zen-
koncentracija; igrač se poistovećuje s kutijom šibice u letu i njenim ciljem, zvoncavim
dnom čaše.

Kada šibica padne na dno, pedeset poena. Stotinu poena dobija onaj kome se šibica
zadrži na ivici čaše. Onaj ko izgubi, plaća sledeću turu...

Oglas

Traži se jedna reč.
Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nadjem, pa izlazim da je tražim po ulicama.

Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.

Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku s novinama.

"Šta radiš?" – pitaju me poznanici.
Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je nadjem?

Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito.
Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta.

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao.
Traži se nada, ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav.
Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju. On se traži.

Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi izmedju ta dva pogleda protekao ceo život.

I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.

Mi smo, zaista, genijalan narod! Zaustavite prvog slučajnog
Beograđanina na ulici i pitajte ga hoce li da bude gradonačelnik,
upravnik Narodnog pozorišta ili direktor nuklearnog instituta;
pristaće istog časa bez razmišljanja, čak ce biti pomalo uvredjen
što ga tek sada zovete da vam bude šef, a tolike godine nije
radio ništa, niti se ičim bavio.

Na prste bi se mogli izbrojati oni koji ne bi pristali da budu
selektori fudbalske reprezentacije, ambasadori ili predsednici
Srpske akademije nauka. Čak i oni bez završene srednje škole
pristajali su da budu urednici najpoznatijim srpskim piscima i
da im popravljaju stil i misli. Pola Beograda je duboko uvredjeno
što im jos niko nije ponudio da srede saobraćaj ili urbanizam.
Svako bi napravio bolju kuću u kojoj stanuje od arhitekte; zbog
toga ni u jednom gradu na svetu nema toliko zastakljenih terasa,
zazidanih vrata ili prometnutih soba u kuhinje.

Čuvena beogradska rečenica "Da mi je samo pet minuta da budem
na vlasti... " najrečitije govori o njihovoj urođenoj zednji za
vladanjem nad drugima.

Svi znaju, bolje od vas, šta je za vas bolje! Svi bi da vas menjaju
i da vam komanduju.

S druge strane, po svetu su se razmileli pisci i političari
i ogovaraju sopstvenu zemlju! Ne, to za mene nije izdajstvo.
To je samo nedostatak dobrog kućnog vaspitanja. Jos od malih
nogu učili su nas da krijemo pred svetom porodičnu muku. Kada
stric dodje kuci mrtav pijan i razbije servis za dvanaest osoba,
ili kada nam se roditelji posvađaju, iduceg dana obavezno
izlazimo doterani svi u šetnju majka i otac ruku podruku,
deda s borsalino šeširom i kamašnama, a mi deca u belim
dokolenicama, oguljenih kolena.

Jednom recju, srecna familija!

U Beogradu se pojavio novi vic! Amerikanac, Englez i Srbin stižu
na nebo kod svetog Petra. Amerikanac želi da telefonira u Vašington,
ali sveti Petar kaže da ce ga to kostati kao kajgana svetog Petra.
Naplaćuje mu dvesta dolara za tri minuta razgovora! Englez ga
preklinje da mu dozvoli razgovor s Londomon. Sveti Petar mu
naplacuje sto dolara. Srbin prica pun sat s Beogradom, a
naplacuje mu svega četvrt dolara! Kako je to moguce, bune se
Amerikanac i Englez. Govorio je toliko dugo, a platio samo
kvoter?

"Bio je to lokal", objašnjava im sveti Petar. "Srbi su nebeski narod!"

Elem, kazivao je Brankesa (Branko Ćopić) kako je njegova baba
obilazila redovno ujaka koji je ležao na robiji u Banjaluci i kako
je posle pričala da se lijepo podgojio, da spava na postelji, a ne
na podu kao kod kuce i da je na njemu novo novcijato kupovno
odijelo od sukna; ima kaput i nove duboke cipele, bez pertli...
Govorila mu je: "Čuvaj ti to malo drzavne sluzbice, sine!"
"Ali jednog dana", pričala je baba, "dušmani ga nabijediše
da se popravio, te ga izbaciše iz onoga raja bozijeg!"

Gospođi Sandri K. iz jednog uglednog italijanskog dnevnika nista
nije jasno! Moli me da joj objasnim sve iz početka...
"Dobro! Kako je počeo ovaj rat?
"Evo, ovako", kažem. "Najpre su Slovenci hteli da se odvoje!"
"Od Čeha?", pita gospođa Sandra.
"Ne, to su Slovaci!"
"A, Slovenci? Zar to nije isto?" "Jeste ali ne sasvim... Slovenci
su hteli da se odvoje i da žive sami, sto je sasvim lepo i na
svakom mestu. Ali, oni su to želeli da izvedu, kobajagi, u ratu!
Pa su napali Jugoslovensku armiju i pobili naše momke."

"Ko ih je pobio?" "Njihovi livci sa crvenim nosevima i peruskama
u zelenom sesiru, iz najmodernijih snajpera sa infracrvenim teleskopima."
"Zašto se Armija nije branila?"
"Zato što joj Generalštab nije dao municiju."
"A onda?"
"Onda je to isto poželela da uradi Hrvatska i to bi, takođe, bilo lepo
i niko ne bi imao ništa protiv da Hrvatska nije htela da sa sobom odvede
i milion Srba!"
"Onda je Hrvatska zaratila sa Jugoslavijom?"
"Ne, sa onim Srbima koji nisu hteli da budu odvedeni! A zatim je to isto
želela da izvede i Bosna i Hercegovina, pa su muslimani i Hrvati poceli
da ratuju protiv Srba..."
"A onda? Šta se posle dogodilo?"
"Posle izvesnog vremena, zaratili su Hrvati i muslimani, ili, ako vise volite,
muslimani i Hrvati oko spornih teritorija, a nastavili su da zajedno ratuju protiv
Srba!" "Ali to nije sve! U medjuvremenu su zaratili i muslimani protiv
muslimana, pa jedni muslimani ratuju, dakle, protiv Srba, Hrvata
i muslimana, a drugi opet muslimani ratuju protiv muslimana, ali
ne i protiv Srba i Hrvata. Jesam bio jasan? Stvar je veoma prosta,
zar ne?"
"A sankcije?" "Umalo to da zaboravim", kazao sam sinjori Sandri.
''Pošto, dakle, ratuju Hrvati protiv muslimana, a muslimani protiv
Srba, Hrvata i muslimana, Savezna Republika Jugoslavija je kaznjena ostrim
sankcijama, kojima se ne vidi kraj. Sasvim logično!"

Pre nego što joj je pozlilo, objasnio sam joj još i razloge za ultimatum zapadnih sila.

Una je gledala u prodekanove prekrštene noge, razmišljajući o tom tipu razvaljenog muškarca, kome između završetka nogavica i kraja čarapa uvek viri golo, belo meso, posuto crnim dlakama. Natečena stopala, nasilno zgurana u par skupih mrkih cipela, odavala su nedvosmisleno seljačko poreklo. Na srednjem prstu ruke nosio je crni kamen, optočen zlatom. Mora da izgleda grozno kad se svuče. Oko sto dvadeset kilograma pihtijastog mesa obraslog čekinjama, posutog prištićima i lišajevima: ne, ne, nekim muškarcima bi zaista trebalo zabraniti da vode ljubav, ako ne zbog mogućih naslednika, a ono bar iz estetskih razloga! Pa ipak, i njega neko sigurno voli. Hvala bogu što to nisam ja! Ali ne ljube samo prinčevi i manekeni: noćas će se pariti nakaze i zveri, i svima će da bude lepo.

Momo Kapor, Una

Пубертет – Момо Капор

У моје време, док још није био пронађен пубертет, нисмо ни знали да смо у
кризним годинама. Стискали смо прстима приштиће по лицу и мазали косу
брилијантином.

Фотографије голих дама биле су права реткост и могле су се видети једино у
књизи доктора Александра Костића „Полни живот“, у којој су један безлични
мушкарац и једна разблудна госпођа испробавали чудне гимнастичке позе, потпуно
равнодушних лица.

У моје време, секс је био чиста пропаганда, мада смо сви помало лагали како већ
поседујемо нека искуства. Ко је већ спавао са неком девојком, био је најславнија
личност у читавој гимназији. Можда смо се и осећали помало необично, али нико
није смео да призна да је у пубертету, а још мање су то примећивали наши
родитељи, којима је било главно да смо сити и обувени. У моје време, дакле,
пубертет још није био пронађен.

На једног мог пријатеља, Далматинца, викао је отац:
„Ћаћа, не мој викат' на мене! Ја сан у пубертету! “
„Буди ди оћеш - одговорио је отац - само да си ми до десет ури дома!“
Данас дечаци и девојчице излазе из кућа у то време.
Да ме питате како сам преживео пубертет и остао здрав и читав, заиста вам не
бих умео објаснити. Данас је лако бити у пубертету. Према деци у том прелазном
периоду понашамо се на научној бази, као према малим пацијентима. Сви се брину
да им не остану трауме. Псссст! Он је у пубертету! Још мало и дечацима ће се на
лекарски рецепт додељивати прве женске, а том свечаном чину вероватно ће
присуствовати оба родитеља и дежурни психолог. Па опет, никад више геј
популације.

У моје време, док још није био пронађен климактеријум, жене у извесним годинама
мислиле су да их глава боли због преморености. Јесу ли наше баке изненада
мењале фризуру и навлачиле прозирне спаваћице да поново привуку свога мужа,
који је почео да запоставља браћне дужности? Данас, кад свако броји оргазме,
питам се да ли је икада мој деда питао моју баку да ли јој је било лепо?
„Је ли ти било лепо? “
Господе!
Да су уопште одлазили на летовање, да ли би баба и деда ишли одвојено, ради
освежења брака, како то данас новине саветују?

Ко зна, можда би им брак у том случају био много складнији и трајао знатно дуже,
а не само педесет и шест година?

У моје време, док реч секс није била пронађена, људи су се волели потпуно
дилетантски. Није било никога да им покаже ерогене зоне, нити да им одреди
биоритам. Добри смо и овакви какви смо, како смо аматерски долазили на свет!

У моје време, ко је имао купатило, свађао се у купатилу - ко није, није се ни
свађао! Ћутао је и трпео!

У моје време, никоме није падало на памет да има притисак. Питам се да ли су га
људи, у моје време, уопште имали, или је пронађен тек касније, када су
амбициозни сељаци позавршавали медицинске факултете?

И како смо, уопште, живели у моје време а да ништа нисмо знали о кретању
антициклона над северозападн� �¾Ð¼ Европом, нити о влажности ваздуха, брзини
ветра, водостају на рекама и температури, да не говорим о изгледима за наредни
викенд?

Мада волим своје време, никада се не бих вратио у њега. Данас се много лакше
живи. Али умире се исто тако тешко као и у моје време.

Ljubav… Ona je teška kao bolest i kada čovek ima sreće da je preživi, zauvek mu ostanu ožiljci koji probadaju u određeno vreme; pri pomenu nekog imena, u nekom bledom predvečerju, uz muziku koju smo nekada zajedno slušali, čak i pri letimičnom pogledu na ulični sat pod kojim smo se sastajali.