Put u središte zemlje-mi gori-oni doli???

http://razbibriga.net/imported/2010/...zemlja_1-1.jpg
Grčki filozof Platon je još u četvrtom veku pre Hrista pričao o bajkovitoj zemlji po imanu Hiperboreja, koja je, po njemu, bila stvarna domovina boga Apolona. Takođe je govorio da je Leta, Apolonova majka, rođena na jednom ostrvu u Arktičkom okeanu 'sa one strane severnog vetra'. Reč hyperboreas znači severni vetar. A u raznim leksikonima o mitovima stare Grčke stoji da je Hiperboreja ime vrlo srećnog i bogatog naroda na severu Zemaljske kugle - iza severnog vetra - u čijoj službi stoji i Apolon.

Tako su 1829. godine dvojica Skandinavaca, Jan i Olaf Jansen, otac i sin, pošli u ribarenje malim jedrenjakom i odjedrili su put Severnog mora iza 83. stepena severne širine. Prošavši kroz neke uske prolaze između ledenih santi, zaplovili su po otvorenom moru predivne tople klime, bujne vegetacije i jarko crvenog sunca.
Posle dužeg putovanja, stigli su do jednog velikog fjorda, široke reke Hidekel, i zaplovili su njome ne znajući kuda ih vodi taj put.

Usput ih je sustigao mamutski brod pun ljudi i žene visokog rasta, čak preko tri metra. Obojica su bili podignuti na nepoznati brod i sa njim su stigli u unutrašnjost Zemlje. Došli su do grada Jehu, gde su proveli godinu dana učeći jezik domorodaca, koji je bio sličan sanskritu.
Posle godinu dana njihov učitelj Galdea poveo ih je u prestonicu ovog podzemnog carstva da bi ih primio najviši sveštenik. Taj glavni grad se zove Eden. Leži na visokom platou unutarnjeg kontinenta, nekoliko hiljada metara iznad mora. Opkoljen je velikim vrtom punim voćaka, drveća i bilja. Tu izviru četiri reke: Eufrat, Pizon, Gihon i Hedekel. Zvali su ga 'pupkom sveta', ili 'kolevkom čovečanstva'.

Po dolasku u Eden bili su odmah primljeni na razgovor kod najvišeg sveštenika i vladara ovog podzemnog carstva. Na njegov poziv odlučili su da ostanu još godinu dana da bi razgledali i ostale krajeve podzemlja, pa da se tek onda vrate u Štokholm.
Saznali su da tu ljudi žive 800-900 godina, da u školu polaze sa 20 godina i da se žene posle navršene stote godine. Tu se uči muzika, jer je narod vrlo muzikalan, a pored toga agrokultura, hortikultura, stočarstvo, tehnika i medicina.
S obzirom da su ljudi visoki preko tri metra, sve je za naše pojmove predimenzionirano. Zrno grožđa je veličine naranže, a jabuka veličine glave.
Pošto su u razgledanju unutrašnjosti Zemlje proveli više od godinu dana, odlučili su da se vrate kući.
Pred polazak dobili su dobre mape unutrašnjih površina kopna i mora, reka i gradova. Najpre su pošli put severa rekom Hedekel, ali, kako je na moru besnela oluja, odlučili su da se vrate, prođu pored Delfa rekom Gihon i izađu na Južni pol. Putovali su veoma dugo. Izašavši, opet su se provlačili kroz ledena brda i u jednoj jakoj oluji jedrenjak je bio razbijen i uvučen u vrtlog jednog velikog monolita od leda. Tom prilikom je poginuo otac Jan, a sina Olafa Jansena opazio je škotski brod 'Arlington' i spasao ga. Kada je kapetanu broda ispričao da dolazi iz unutrašnjosti Zemlje, ovaj je pomislio da je poludeo i zatvorili su ga u jednu kajitu.

Kada je stigao u Štokholm i kada je ispričao vlastima sve o očevom i svom putovanju u unutrašnjost Zemlje, bacili su ga u tamnicu da nikome to ne bi preneo. Tamo je ležao 28 godina. Kada je prevalio 50 godina, izašao je iz tamnice. Bavio se opet ribolovom, kupio neki brod i prešao u Ameriku. Pred smrt u 95. godini, otkrio je svoju tajnu Džordžu Emersonu i predao mu karte i crteže kako bi to ovaj mogao da objavi.
Emerson je napisao knjigu pod nazivom 'Dimni Bog'. Tako je spoljni svet naše planete saznao nešto više o unutrašnjem svetu Zemlje.
http://razbibriga.net/imported/2010/...f_jansen-1.jpg

Kada je ova priča o tajnom podzemnom svetu došla u javnost, ljudi onog doba počeli su da se sve više interesuju za Severni pol, Grenland i zemlju Eskima. Svi istraživači koji su plovili put severa, posle prelaska 82. paralele susretali su se sa čudnim fenomenima, to jest, pojavama crvenog sunca, tople klime, ptica, insekata, životinja... Tako je novinar Karl Hol, koji je pokušao da stigne do Severnog pola, pisao: 'Sve je toplije nego što se može očekivati. Nema ni snega, ni leda. Kopno je puno života: divlje patke, zečevi, vukovi, lisice, medvedi, pingvini i mnogo drugih vrsta'.
Hol je zapisao da je sa jednog visokog brda gledao u daljinu i da je zapazio gustu maglu, što je bio znak da je tamo voda. Amerikanac, Ken, koji je otkrio Humboltov glečer i koji je istraživao Severnu polarnu oblast u periodu između 1833. i 1855. godine, pisao je pre vek i po sledeće: 'Neke okolnosti pokazuju da tu postoji otvoreno Severno more i da često ima gustih magli, koje smo videli tokom zime'.
Norveški istraživač Nansen u svom dnevniku je takođe zapisao da je, prošavši kroz ledene bregove, isplovio na otvoreno more uprkos isčekivanju Severnog pola na kopnu. Mada je bio kraj septembra, to more nije bilo zamrznuto.
Nansen je trećeg avgusta 1894. godine zapisao u dnevniku: 'Danas smo videli tragove lisica na kopnu. Klima je vrlo blaga, gotovo da je suviše toplo za spavanje. Osećamo se kao kod kuće'.
Ovaj isti istraživač pisao je o fenomenu sunca, kao i o obojenom snegu. Posle ispitivanja bilo je utvrđeno da crna boja potiče od vulkanskog kamenja a druge boje od biljaka. Poznato je takođe da je u Sibiru otkriveno mnogo zamrznutih kostiju mamuta, naročito na obalama Lene. Otkrivene su i kosti drugih životinja koje su naseljavale tople krajeve - lavova, hijena, nilskih konja...
Naučnici su ova otkrića objašnjavali pretpostavkom da je tu nekada sigurno vladala suptropska klima i da je izmenom polova došlo do promene klime, odnosno stradanja biljnog i životinjskog sveta.
Ali, najveći fenomen još niko nije objasnio, a to je: otkud tamo sneg? Odakle dolaze ledeni bregovi i na Severnom i na Južnom polu? Nema odgovora ni u pogledu sledećih fenomena:

■ Otvoreno more posle 83 paralele
■ Slatka voda na površini mora
■ Crvenkasto sunce, pogotovo posle prelaska 90. paralele
■ Nigde nema ledene kape kao znaka Severnog pola. Klima se menja i postaje
sve toplije.
■ Čuveno severno svetlo 'Aurora borealis'
■ Mnoštvo ptica leti u pravcu severa, a i mnoge životinje kreću se kopnom u
severne predele.
■ Usput se vide nanosi drveća i bilja i nalaze se ostaci mamuta i drugih životinja
■ Severni ni Južni pol još niko nije stvarno preleteo avionom, jer već pri preletu 75.paralele kompas prestaje da radi, a mašine otkazuju rad

Međutim, desilo se čudo kada je američki admiral Ričard Berd 19. februara 1947. pošao da preleti Severni pol. Kada se približio već poznatoj magnetskoj granici u pravcu polarnog mora, počeli su da luduju svi instrumenti. Takođe je i veza sa bazom bila prekinuta.
Tada je admiral preleteo brdski masiv koji nikada do tada nije video. Zatim je izronila dolina po kojoj se - video je - kretala neka životinja. On je uzeo dvogled i video da je to - mamut!?
U čudnom svetu admiral Berd je leteo dalje sa čudnim osećanjem da ga nešto vuče da leti i prolazi kroz neki otvor u unutrašnjost Zemlje. Naravno, instrumenti u avionu nisu radili. Osećao je kao da ga neko prati i prizemljuje. Onda se uključio radio, sam od sebe, i začuo se glas koji je na ne baš dobrom engleskom jeziku rekao: 'Dobro došli u našu oblast. Vi ćete tačno za sedam minuta da aterirate. Opustite se, vi ste u dobrim rukama'.
U svom dnevniku admiral Berd je sve ovo opisao rečima: 'Avion je bio pod tuđom kontrolom i kretao se sam od sebe. Počeli smo sa spuštanjem. Avion je lagano zadrhtao i utonuo u tle kao da se nalazi u nekom nevidljivom vazduhu. Skoro lebdimo i kada smo tle stvarno dodirnuli, bio je to lagani udar.
U tom trenutku približava se nekoliko ljudi našem avionu. Oni su visoki i plavokosi. U daljini se vidi svetleći grad, koji pulsira u svim duginim bojama. Jedan glas zove me, po imenu i naređuje mi da otvorim vrata aviona. Ja sledim tu zapovest.
Od ovog momenta prestajem da vodim dnevnik direktno. Kasnije sve unosim iz svog sećanja. Sve liči na nešto čudnovato i neverovatno. Moj radio telegrafista i ja izlazimo iz aviona. Dočekuju nas vrlo prijateljski i prevoze nas malim transportnim uređajem - nekom vrstom platforme bez točkova. Velikom brzinom krećemo se prema gradu koji blešti. Kako se približavamo, grad nam izgleda kao da je načinjen od neke kristalne mase.
Uskoro stojimo pred zgradom čija mi je arhitektura potpuno nepoznata. Sve kao da je iz naučno fantastičnih filmova. U toj zgradi su nam dali toplo piće koje izvrsno prija. Zatim dolaze po mene i vode me. Penjemo se liftom, a potom idemo hodnicima osvetljenim roze svetlom. Svetlost dolazi iz samih zidova. Stižemo do jednih vrata koja se automatski otvaraju. Čujem glas koji mi govori: 'Ne bojte se, admirale, vi idete u audijenciju kod našeg Majstora...'
Admiralu Berdu je nakon razgovora objašnjeno kako da se vrati u svoj svet, gde je ubrzo i došao sa ovim neverovatnim doživljajem.
http://razbibriga.net/imported/2010/...zemlja_5-1.jpg

U Južnoj Americi, posebno u Brazilu, postoje knjige i predanja o životu u utrobi Zemlje, i o jednom suncu u njenom središtu. Takođe im je poznato da ljudi tamo dugo žive bez ikakvih bolesti i da se hrane biljnim plodovima. Predanja govore da je taj podzemni svet povezan tunelima sa spoljnim, a i jedan od tunela završava u mestu St.Katarina u Brazilu.
Priča o bajkovitim podzemnim svetovima ima svuda na Zemlji. Tako i skandinavski ep 'Eda' govori o rajskom svetu 'Asar', koji se nalazi ispod Zemlje. U 'Knjizi mrtvih' Egipćani govore o zemlji 'Amenti'.
Jevreji pominju 'Grad sedam kraljeva Edoma'. Asteci taj veličanstveni podzemni grad zovu 'Maja - pen'. A neki ga zovu 'Šambalom'.
To sve nagoveštava da je zemljina kora puna prolaza i tunela. Jedan od tunela je i 'Put Inka'. U Tibetu su takođe poznati prolazi koje najbolje koristi neuhvatljivi Jeti. O tome piše lama Lobsang Rampa u svojim delima. On u svojoj knjizi 'Treće oko' piše o tajnom prolazu ispod same Potale: 'Povedoše me tajnim stepenicama koje se nalaze ispod Potale. Dugo smo silazili, Najzad stigosno do kraja jednog prolaza koji je zatvarala stena. Tu se jedan veliki blok otvori pred nama i nađosmo se, ponovo u nekom drugom prolazu, mračnom i uzanom, koji je mirisao na ustajalo, na začine i tamjan. Nekoliko metara dalje, zaustavismo se pred teškim pozlaćenim vratima. Ona se najzad polako otvoriše, uz škripu čiji se odjeci izgubiše u daljini. Lampe na maslac zameniše buktinje. Kretali smo se po nekom hramu iskopanom pod zemljom, i to mnogo vekova ranije, u kamenoj masi nastaloj od vulkanskih previranja.
Približavali smo se zidu na kome je naslikan Točak Života visok pet metara. Pod treperavom svetlošću, izgledalo je kao da se okreće, tako da nas skoro uhvati vrtoglavica. Nastavismo da koračamo dalje, ali sveštenik koji je išao preda mnom, odjednom nestade: ono što se meni činilo senkom, bila su u stvari dobro sakrivena vrata.
Ta vrata su vodila u jedan prolaz koji se neprestano spuštao, uzan prolaz, veoma vijugav i nagnut, u kome je slaba svetlost lampi činila pomračinu još gušćom. Kretali smo se nesigurnim korakom, posrtali i klizali se. Vazduh je bio težak i pritiskao nas je kao da se Zemlja svom težinom spustila na naša pleća. Imao sam utisak kao da upadam u samo srce sveta. Najzad, pošto je hodnik savio, pred nama se otvori pećina u kojoj je sve blistalo od zlata.
U sredini te ogromne prostorije nalazila se crna kuća, ali tako blistava da mi se činilo da je izgrađena od ebonosa. Čudni znaci i dijagrami, nalik na one koje sam video na bočnim stranama podzemnog jezgra, prekrivali su zidove. Unutra videh tri crna kamena kovčega ukrašena gravurama i čudnim natpisima. Nisu bili zatvoreni.
'Gledaj, sine' - reče mi starešina sveštenika. 'Živeli su kao bogovi u našoj zemlji u ono vreme kad još nije bilo planina. Hodali su našom zemljom dok je još more udaralo o naše obale, dok su zvezde sjale na našem nebu. Gledaj dobro, jer samo Posvećeni su ih videli'.
To su bila tri naga tela, presvučena zlatom, i ležali su opruženo preda mnom. Dva muškarca i jedna žena. Svaka njihova crta bila je verno izražena u zlatu. Ali, bili su ogromni. Žena je bila viša od tri metra, a najviši muškarac nije bio manji od šest metara. Imali su velike glave, malo zasvođene pri vrhu, uzane vilice, mala usta i tanke usne. Nos je bio dug i tanak, oči prave i duboko upale. Nije moglo biti da su mrtvi, izgledalo je kao da su zaspali. Koračali smo na vrhovima prstiju i govorili tiho, kao da se bojimo da ih ne probudimo. Osmotrih poklopac jednog od kovčega - tu je bila ucrtana nebeska karta sa nekim čudnim zvezdama. Uz astrološka izučavanja bio mi je poznat položaj zvezda, ali ovo je bilo nešto sasvim drugo'.

U drugoj knjizi, 'Beše tako', lama Lobsang rampa takođe govori o tom prolazu u središte Zemlje u koji ga vodi njegov učitelj lama Mingyar Donduf. Pošto su stigli u dvoranu skulptura koje su predstavljale ljude obučene u čudna odela, njegov učitelj mu je rekao 'Lobsang, ovo je sasvim čudan predeo. Pre više hiljada godina živela je na ovoj Zemlji jedna moćna civilizacija, poznata pod imenom Atlantida, i ovo je dokaz da je ona postojala. Na ovoj Zemlji ima mnogo stvari koje ljudi ne razumeju. A u njenoj unutrašnjosti su stvari, o kojima ljudi ništa ne znaju, jer Zemlja je - nasuprot opštem shvatanju - stvarno šuplja. U njenoj unutrašnjosti živi jedna druga ljudska rasa. Ona je postigla viši stepen razvoja od nas i dešava se da oni svojim posebnim vozilima iz unutrašnjosti Zemlje dolaze na njenu površinu. Ova vozila dolaze iz Zemlje i lete svuda oko nje da bi osmatrali šta ljudi ovde rade i nameravaju, da im ne bi ugrozili bezbednost i sigurnost. Lobsang, unutrašnjost Zemlje nije tamna - oni takođe imaju jedno sunce, slično našem, ali ono je manje i jače. Stanovnici su inteligentniji od nas. Uskoro će ljudi na Zemlji mnogo više čuti o njima'.
Tada su se upitili jednim tunelom dalje. Išli su vrlo sporo i ubrzo su stali, na znak učitelja. Bio je jako uzbuđen jer se čuo takav šum sličan onom kada se pomeraju stene, ili - zatvaraju neka vrata. Učitelj mu je rukom pokazao zid od stene. Ovde je ležao kraj tunela, a glatka površina zida je stajala kao da vatra izbija iz nje.
'Ovo ovde je tvrdo kao dijamant, Lobsang. Nekoliko naših sveštenika su pre više godina pokušali da probiju ovu površinu dijamantom, međutim, ništa im nije pošlo za rukom, samo je dijamant bio oštećen. Pretpostavljam da su stanovnici podzemnog sveta zapečatili ova vrata - ovaj prolaz da bi se zaštitili od potopa. A mi lame višeg ranga smo više puta dolazili dovde i telepatskim putem smo pokušavali da dođemo u kontakt sa njima. Oni su naše poruke primali, ali nisu hteli da stupe u pravi kontakt sa nama. Samo su nam dali do znanja da mi volimo rat i da kao deca ništa ne znamo, ali da nas oni zbog toga drže pod nadzorom da bi u slučaju potrebe mogli da intervenišu'.
Dalje nismo mogli da idemo, tu je bio kraj - granica između dva sveta, gornjeg i donjeg'.
http://razbibriga.net/imported/2010/...zemlja_3-1.jpg

Prema starim spisima i mitovima, postojala je i još uvek postoji stalna veza između oba sveta. Upućeni u ove tajne uvek su imali kontakt sa ljudima iz Podzemnog sveta. Ti upućeni, ili prosvetljeni, mahom su bili sveštenici i mudraci i oni su svoja znanja i iskustva, kao i znanja drevnih naroda, krili od gomile isto onako kao što to danas čine naučnici u odnosu na celo čovečanstvo.
U spisima iz predhrišćanskog perioda govorilo se o titanima u Grčkoj, džinovima na Cejlonu ili Božijim ljudima u Egiptu, koji su bili duhovno i intelektualno razvijeni, a i fizički viši od ljudi toga doba. A Olaf Jansen opisuje na početku ovog teksta da je u dubini Zemlje sreo ljude koji su bili viši od tri metra. Možda je to objašnjenje zašto je Apolonov hram u Delfima bio ogroman, jer je bog Apolon iz Hiperboreje bio visok četiri metra, ili zašto se u podzemnoj dvorani ispod Potale na Tibetu nalaze otvoreni kovčezi sa ljudima-džinovima iz drevnog vremena.
Nećemo se više pitati da li je Zemlja šuplja, jer snimci NASSA satelita načinjeni 1968. pokazuju da je ona otvorena na Južnom i Severnom polu i da su ti otvori široki oko 2.250 kilometara, već ćemo postaviti pitanje: zašto su ti snimci tako dugo skrivani od ljudi? Zašto se krije da je Zemlja šuplja? (?!!!)
Poznato je da je Raul Amudsen 1911. prvi stigao do Južnog pola, a zatim je Skot 1912. postavio zastavu svoje zemlje. Pa gde su oni to zaboli nacionalne zastave? Na glečerskoj ravni - zaleđenoj površini. A šta je ispod toga?
Takođe je znano da piloti registruju ludovanje kompasa čim se pređe 70-75 paralela. Oni koji lete na linijama preko Severnog pola, uopšte ne lete preko njega, jer im instrumenti ne rade, kao ni kompas, čija se igla jednostavno lepi za staklo. Avioni su uglavnom automatski vođeni i lete ivicom tog otvora na 83-85 paraleli.
Kada je admiral Berd ušao u unutrašnjost Zemlje njemu su ljudi iz podzemnog carstva 'Agarta' dozvolili da i dalje leti i sleti, praćen njihovim letećim objektima.

Ozonska rupa nastala je upravo na polovima i to bi trebalo da znači da je snimanje lakše izvodljivo. Međutim, ko traži te snimke, dobija uvek fotografije sa puno oblaka na polovima ili sa nekom sivom mrljom. Ipak je verovatno da polovi počinju negde na 83 stepenu širine, gde se površina naginje prema unutrašnjosti i gde zapravo postoji prolaz - veza sa unutrašnjim delom naše planete. Novije mape su, dakle, pogrešno urađene, ali one starije, iz dopa Pirija Rejsa, iz XII ili XIII veka bile su tačne.
http://razbibriga.net/imported/2010/...zemlja_6-1.jpg
Ovaj gornji presek Zemlje iz knjige 'Izgubljeni dnevnik admirala R.Berda' tačno pokazuje otvore na polovima i prolaze, kao i kontinente, mora i gradove u unutrašnjosti Zemlje, a u središtu jedno centralno sunce.
Kada pogledamo ovu šematsku predstavu unutrašnjosti Zemlje od strane admirala R.Berda, kao i druge vrlo važne podatke i detalje koje je izneo R.Bernard u knjizi 'Zemlja je šuplja' iz 1969. i zbog koje je u to vrme proglašen nenormalnim, možemo samo postaviti pitanje: šta rade naučnici širom sveta? Za koga istražuju? Zašto nas drže u pogrešnom ubeđenju? Ko živi u unutrašnjosti Zemlje?
http://razbibriga.net/imported/2010/...zemlja_4-1.jpg

Tokom leta 1998, britanski speleolozi su pomoću sofisticirane opreme uspeli da potvrde priče da ispod čitave teritorije sevrnog Velsa postoji jedinstveni i povezani sistem pećina dugačak preko 25 kilometara. Postoje li podzemne civilizacije kojih nismo svesni?

Istraživač po imenu Frenk D. Adams je pisao o rezultatima svojih ličnih naučnih ekserimenata čiji je cilj bio da eventualno dokažu da na dubini većoj od 17 kilometara ispod površine tla mogu postojati gigantske šupljine. Njegov zaključak je podržao i Luis V. King, matematičar koji je izračunao da - na normalnim temperaturama, mogu postojati šupljine na dubinama između 27,6 km i 33,6 km. Malo ekstremnija tvrdnja je ona koju je dr Ron Endžard izneo u svom tekstu objavljenom 1978, po kojoj ispod površine Severne Amerike postoje 44 podzemna grada, a njih 6 se nalazi navodno ispod zapadne obale SAD. On je izričito naglasio da je informacije dobio od anonimnih indijanskih izvora.

Slične priče se mogu čuti i u Južnoj i centralnoj Americi. Intervju sa rudarima koji su u decembru 1945. preživeli eksploziju u rudniku Belva, pojavio se u dvobroju Pajnvilskih novina u decembru 1981. Svi preživeli su ispričali da su bili zarobljeni u rudničkoj jami, kada je jedan od njih ugledao da se otvaraju "vrata" na zidu. Pojavio se čovek odeven kao drvoseča, a iza njegovih leđa se jasno videla dobro osvetljena prostorija. Pošto je ubedio preživele da će biti spašeni, čudni posetilac se vratio u osvetljenu prostoriju a vrata su se zatvorila.

Ove entitete koji liče na drvoseče opisivali su i rudari iz drugih zemalja. Jedino postoji zabuna oko toga da li su oni fizički ili parafizički entiteti. Sličan incident se dogodio i pre nekoliko godina u blizini Šiptona u Pensilvaniji. Od tri žrtve rudarske katastrofe, dvojica su spašena.Obojica su opisali sličan parafizički susret sa čudnim ljudima koji su se pojavili u podzemnim hodnicima gde su se nalazili zarobljeni, dali im svetlo i rekli da će biti spašeni. Rudari nisu bili sigurni da li su ovi entiteti bili ljudi ili natprirodna bića, posebno što je ta kolektivna "halucinacija" sadržala i elemente fizičkog ali i natprirodnog. Plavkasto "svetlo" koje je osvetljavalo prostoriju - potvrdili su obojica - bilo je stvarno, ali prizori koji su ličili na holograme a koji su se pojavljivali na zidovima jame nestajali su, ili se iza njih pojavljivala tvrda stena kada bi ih dotakli rukom.

R.L.Blejn-Sanders u tekstu Tuneli i kaverne ispod Njujorka, opisuje veliki triangularni sistem tunela koji koristi masonska loža, a koji se nalaze duboko ispod površine Njujorka. Ima li to neke veze sa drugim glasinama da kavernozne oblasti postoje ispod Menhetna? Na primer, bušeći probnu rupu u severnom delu Ist River parka u Njujorku 1962, Kon Edison je naleteo na prazan prostor na oko 60 metara ispod površine. Takođe postoje tvrdnje Morisa Doreala da je crkva Svetog Jovana Božanskog u Njujorku sagrađena iznad drevnih tunela koji vode do podzemnog grada kupolastog oblika koji su svojevremeno napustili prepotopski Atlanti a kasnije, navodno, ponovo naselili oni koji su preživeli potop. Tu su i činjenice o hiljadama ljudi koji su godinama bukvalno i misteriozno nestajali sa lica zemlje u Njujorku i njegovoj okolini. Prema pričama, podzemni gradovi nisu locirani samo u SAD.

Svedoci iz meksičke oblasti Tampika opisuju pećine u unutrašnjosti planine Sombrero, iz kojih dopiru zvuci slični onima koje stvaraju hidroelektrični generatori. Takođe su opisani i ljudi koji žive u unutrašnjosti planine Kilimandžaro, jednog od najviših vrhova Afrike. Malkolm V. Braun je 1967. u Njujork Tajmsu objavio tekst pod naslovom Podzemni tuneli prete gradu u Mađarskoj. Braun piše da je ispod grada Eger otkriven drevni sistem tunela dug preko 100 km, nepoznatog porekla i namene. Delovi tunela su se urušili. Civilizacija koja je sagradila takav podzemni kompleks morala je biti veoma napredna i vešta u inženjerstvu i nauci.

U knjizi Hronika Akakora, Karl Brager daje istoriju plemena Uga Mongulala - onako kako mu je ispričao poglavica. Plemenski preci su, prema ovoj priči, bili deo velike imperije koja je u drevna vremena obuhvatala čitavu Južnu Ameriku. Neki od tih drevnih ljudi su, objasnio je poglavica, napustili planetu u vazdušnim letilicama da bi istraživali druge delove solarnog sistema i ono što se krije iza njega, a za sobom su ostavili ogromne podzemne gradove ispod Anda i zapadnih delova Brazila. Zbog konstantnog priliva belih naseljenika koji su osvajali njihovu teritoriju, 30 000 preživelih članova plemena Uga Mongulala su napustili površinu i povukli se u drevne podzemne gradove. Poglavica je objasnio da je to skup od 13 odvojenih podzemnih kompleksa povezanih tunelima, od kojih jedan vodi do Lime a drugi na različite lokacije andskog planinskog lanca Perua.

Objavljena je i priča o bizarnom susretu sa "pećinskim Marsovcima" - podzemnim stvorenjima koja su se pojavila u tunelu blizu grada Ksukurusa u Argentini, udaljenom oko 150 km od Buenos Ajresa. Tunel je otkrio prirodnjak Herardo Kordeira. U njemu je pronašao devet povezanih prolaza i čudne zapise na zidovima. Iz jednog od prolaza pojavili su se "ljudi visoki 2,5 metra, zeleni, sa antenama na glavama i četvrtastim nogama". Prema opisu stotina očevidaca iz grada, ovi "pećinski Marsovci" su ličili na ogromne portabl radio aparate!

Doktorka Erlin Čejni i istraživač Bil Koks, naleteli su u Egiptu 1982. na nesvakidašnje otkriće - na dva tunela od kojih ni jedan nije bio detaljnije istražen. Jedan tunel nalazio se u hramu Edfua u ruševinama El Tuna Gabel između Luksora i Kaira; a drugi u blizini Džoserove stepenaste piramide kraj Kaira, unutar groba Bula zvanog Serapium. Egipatska vlada je naredila da se oba tunela zapečate iz straha da će svašta pasti na pamet određenima arheolozima koji su tvrdili da ovi tuneli vode u najdublje dubine podzemlja ispresecanog prolazima nalik pčelinjem saću, koji opet vode u još veće dubine. Tako je svako potencijalno istraživanje zaustavljeno. Ako takvi lavirinti zaista postoje, onda bi to bilo dobro objašnjenje priče o čoveku odevenom poput drevnih Egipćana koga su videli duboko u neistraženom tunelu kraj Kaira. Njihovo bi postojanje potvrdilo i priču da ispod pustinjskog peska Egipta, američka vlada u jednoj od podzemnih kaverni drži ogromnu vojnu bazu (nekoliko kolometara u prečniku). Možda se sa ovim pretpostavkama mogu povezati i neodređene refrence o podzemnom društvu koje određeni ljudi "upoznati sa istinom" zovu Imperija Feniksa i / ili Ljudi iz Gize.

Tekstovi objavljeni u julu i avgustu 1973. godine u Vašington Star Njuzu, bave se pronalaskom neistražene mreže drevnih, veštačkih tunela, otkrivenih tokom izgradnje parkinga u Kroftonu u Merilendu. Pre nego što su mogli biti istraženi, konstrukcija parkinga je potpuno prekrila ulaz u tunele. Tu je i priča o velikoj mreži podzemnih tunela ispod kalifornijske pustinje u vojnoj bazi Irvin kraj Barstoua, kao i ona o 5 velikih podzemnih reka koje teku ispod pustinje Mohave, od kojih se bar jedna izliva u Pacifički okean kroz otvore na kontinentalnim padinama.

Mnogi izvori pominju i takozvani podzemni rečni sistem Kokovif koji se, navodno, nalazi ispod vrha Kokovif istočno od Fort Irvina. Taj sistem, tvrde Erl Dor - čovek koji ga je navodno otkrio i nekoliko Indijanaca koji su bili unutra, podseća na podzemni Grand Kanjon. Čini ga rečni ponor širok oko 150 metara i preko 300 m dubok, okružen nizom stepenastih stena sa svake strane, ogromnim stalaktitima i kataraktama. Takođe, aluvijalni pesak na "plažama" duž reke koja, kako tvrdi Erl Dor, sadrži veliki procenat zlatnog praha, dubok je nekoliko metara. Navodno je Dor dinamitom zatvorio ulaz u kavernu, kako bi zaštitio "svoje" zlato. Postoje zaista dokazi da je on dinamitom zatvorio niži nivo pećine Kin Sabe na vrhu Kokovif, kao i o brojnim pokušajima da se prodre kroz tu barijeru u unutrašnjost podzemlja. Po priči, voda u reci se diže i spušta sa plimom, nagoveštavajući da uzvodno verovatno postoji ogromna količina vode. Naravno, ukoliko Dorova priča nije samo vešto isfabrikovana laž.

Lokalni stručnjak za vodoprivredu iz Barstoua je razgovarao sa čovekom koji mu je ispričao da ga je nekoliko godina ranije angažovala američka vlada da traga za izvorištima vode za Fort Irvin. Dok je istraživao stari rudnik, otkrio je duboko dole da vertikalno okno preseca drevnu pukotinu u zemlji ili ponor nalik ogromnoj pećini koji ide horizontalno u daljinu. Čovek je odlučio da prati tu pukotinu i kroz horizontalni hodnik je dospeo do obala ogromne podzemne reke u pećini širokoj preko 40 kilometara! Neverovatan protok vode - koji možda potiče od voda koje nestaju ispod Velikog Basena, Nevade i pustinje Mohava - podmirio bi sve potrebe za vodom čitave južne Kalifornije.



Podsetimo i na legendu o rasi ljudskih divova koji su, kako se priča na Karolinškim ostrvima a posebno na Papui Nova Gvineja, u drevna vremena rešili da odu u podzemlje. Nekada stanovnici izgubljenog ostrva-kontinenta po imenu Šamat, oni će se - prema legendi - jednoga dana ponovo pojaviti. Ova je legenda poznata širom Malezije, gde je na ostrvu Borneo slučajno otkrivena i najveća zvanično priznata pećina - Dvorana Sarovak. Pećina je široka 70m, dugačka 300m i ni na jednom mestu manje od 280m visoka. Dovoljno je velika da se u nju smeste dva prethodna pretendenta za titulu najveće pećine sveta: Velika Dvorana iz Karlsbada u Nju Meksiku i pećina Sal de la Verna iz Pjer San-Martana u Francuskoj. Najveći stadion na svetu bi jedva zauzeo tek ćošak pećine Sarovak sa Bornea.

A misterija ostaje. Da li su sve ove priče o podzemnim gradovima i civilizacijama samo plod bujne mašte dokonih ljudi, ili tu zaista ima nečega što mi uporno odbijamo da prihvatimo kao mogućnost?