Printable View
Rade Šerbedžija
1946.-
Rade Šerbedžija, filmski, televizijski i pozorišni glumac, režiser,muzičar i pisac rodjen je u mestu Buniću u Lici, u Hrvatskoj 27.07.1946. godine.
Gimnaziju je završio u Vinkovcima, a 1969. godine diplomirao na Akademiji za kazalište, film i televiziju u Zagrebu.
Dobitnik je svih prestižnih nagrada za glumu u bivšoj Jugoslaviji…
Svestranost Šerbedžijina je neosporna...zaslužuje da bude predstavljen i kao pesnik....Do poslednjeg daha.
Do posljednjeg daha
Bio je nekako sav nakrivo,
tako i hodao, tako i školu učio,
i baš se nekako mučio da dokaže,
da ima i važnijih stvari na Svijetu,
na primjer, u pubertetu,
kada smo svi rakiju u Vinkovcima pili,
Kasim je gledao Belmondove filmove,
i u Slavonija hotelu,
u nekom starom očevom odjelu,
naručivao času bijelog, hladnog, mlijeka.
Vucibatina neka, htjela me tući,
znaš ono, da ti kažem,
eh, ja sam oduvjek bio neki nežni poeta,
a Kasim bi, onako iz zaleta,
pomeo dvojicu, trojicu,
a zatim, poravnao kravatu i
rekao najmirnijim glasom na svijetu:
Šta je, šta si se usro od straha,
pet je do osam,
uh, odoh ja da gledam, “Do poslednjeg daha”!
Proleće u našem gradu je bilo,
kako se kaže, puno sperme.
Znali smo kolektivno drkati,
onako majusni, brkati,
zavaljeni u šanac ispred protine kuće.
Oko nas zbunje i neko trulo pruće,
a Kasim, oca mu mangupskog,
odjednom odnekud izroni iz mraka,
i u par koraka, znaš ono, stvori se nad nama,
on, i s njim, prava dama.
Znali smo je iz komšiluka;
Ajde, kaže, da vidim ko će dalje,
dajem samo za pare,
a njemu, onako, zbog nečeg u zraku,
može taj svaku, ako bi htio.
A Kasim bi se, znaš ono,
samo nasmijao i rekao:
Ajde ne diraj mi kurveštino drugare,
može te povaliti baraba svaka…
uh, pet je do osam,
odoh ja da gledam
“Do poslednjeg daha”!
Ljeto u Slavoniji u mozak zapeče,
ne vidi se ništa od prašine…
Kasime, kaže, tako smo se, znaš,
zvali nas dva,
po nekom detektivu iz X-romana,
pa nećes valjda i ti, ko ovi vodozemci,
da ladiš muda u barutanu,
ajde sa mnom u staru pilanu,
da vadimo gliste iz piljevine.
Sjedi tako na starom biciklu
i otpuhuje kolutove dima,
al’ zaistinski, ne ko ova druga raja,
on ga povuče,
Boga mi, iz jaja.
I sjednem tako na štangu, ispred njega,
bos, u kratkim hlačicama,
a on sav obučen u crno,
i cipele crne na bosu nogu.
Vozio je polako,
nek vidi, kaže, svako, da smo drugari,
još samo nam Belmondo fali,
da skupa vadimo gliste na pilani.
Bila je, znaš, u našem gradu
i jedna mala s pjegama,
mi smo, kao, bili u nekoj šemi
ma, ajde vraga šemi,
znaš ono, bili smo do grla,
jedno u drugo, zaljubljeni.
Ime joj ne smem odati, ajde,
znaš kako je sad…
Ona je tamo negdje, tamo, u Beogradu,
e, i znaš ono, ma dobro,
znaš šta ti hoću reći, jel’ da?
Al znaš šta je, svake zime Kasim joj
nove rukavice donese,
i kaže joj ovako, šeretski se nasmije,
znaš ono, kako on, j….., i kaže:
Mala… hajde, čuvaj se…
i ne izlazi suviše na zimu…
možda ćes jednom igrati na filmu!
Od tad je, eto, mnogo minulo ljeta,
i ja sam danas kao, neki esteta.
Znaš ono,
filmom se bavim i ponekad pjesme pišem, al
majku mu,
nikako da zaboravim te moje Vinkovce,
i te moje blage ravnice,
gdje smo Kasim i ja,
od jutra do mraka,
živjeli život do poslednjeg daha.
A neki dan, eto, stiglo mi pismo.
Kazu… Kasima nema više…
poginuo je negdje u blizini Mirkovaca.
Na kojoj je strani bio, pitam ja?
Ma nije…kažu…taj puške nosio…
nekog je klinca na biciklu vozio…
nekog bosonogog dečaka….
kad ga je metak pogodio…
sunce ti kalajisano… kažu…
ko kaskader na filmu
je kroz zrak proletio
i na onu prašnjavu cestu pao…
zatim se malo pridigao… i
onom decaku,
na francuskom nesto šaputao.
I jos je kazu… zadnjim snagama…
nekako naročito poravnao…
a onda… lagano…
palcem desne ruke…
preko donje usne presao…
Do poslednjeg daha, mon amee,
do poslednjeg daha.
Zaboravi
Ako me sretnes negdje
u gradovima stranim
po kojima se muvam
u posljednje vrijeme
Sretni me
kao da me sreces prvi put
nismo li se mi vec negdje vidjeli
kazi i zaboravi
Zaboravi, dane koje smo
nekada zajedno i noci zaboravi
gradove kojima smo mjenjali imena
i ucrtavali u karte samo nama
dostupne
Onaj hlad pod maslinama
u nasoj uvali, uvali mirnih voda
otok nas i ime broda pjesnika
koji nas je tamo nosio
Zaboravi da si ikada rekla
da me volis
i kako se nikada, nikada
necemo rastati
Treba zaboraviti naslove knjiga
koje smo zajedno citali
filmove koje smo gledali
Hemfri Bogarta i Kazablanku
narocito zaboravi
Ulicu divljih kestenova
s pocetka Tuskanca
I onaj nas poljubac na kisi
za koga bi znala reci
nikada necu zaboraviti
molim te zaboravi
I kada ti kazem da zaboravis
kazem ti to zato sto te volim
kazem ti to bez gorcine
Otvori oci ljubavi
nasim gradom prosli su tenkovi
odnijeli su sobom sve sto smo bili
znali, imali, zato, zaboravi
Cemu sjecanja
pogledaj kako tresnja u tvome vrtu
iznova cvjeta svakoga proljeca
nasmijesi se jutru koje dolazi
zagrli bjelinu novih dana i zaboravi
Kasno je vec dragana
hocu da kazem, zreli smo ljudi
to jest, nismo vise djeca
I znam da nije lako
i znam da mozda i boli
ali pokusaj, molim te
pokusaj zaboravi
I ako me sretnes
negdje u gradovima stranim
po kojima se muvam
u posljednje vrijeme
Sretni me
kao da me sreces prvi put
hej, nismo li se mi vec negdje vidjeli
kazi i zaboravi
Rastanak
Još noćas draga budi tu kraj mene ti,
U našoj sobi, sjećanje nek izgori.
Poleti ptico pustim poljem,
Raširi krilo ranjeno!
I leti ptico kraju boljem,
Sokol te nije volio.
Jos noćas draga
Nježnost stara govori,
To traže luku
Mojih snova brodovi.
Poleti ptico pustim poljem,
Raširi krilo ranjeno!
I leti ptico kraju boljem,
Sokol te nije volio.
Još nocas draga,
Don Kihot živi u meni,
Jos samo noćas.
Zablude smješne
I ovaj vjetar pijani,
Još samo noćas.
Poleti ptico pustim poljem,
Raširi krilo ranjeno!
I leti ptico kraju boljem,
Sokol te nije volio.
Još noćas draga tuga tužno miriše,
Još samo noćas.
Sutra sam stranac, sutra sam daleko, najdalje,
Jos samo noćas.
Poleti ptico pustim poljem,
Raširi krilo ranjeno!
I leti ptico kraju boljem,
Sokol te nije volio.
Svu noć je padala kiša
I drveni pod je škripao
Dok sam se spremao za put.
Taksi je čekao pred vratima i
Telefon je počeo da zvoni.
Na stolu su ostale stare fotografije,
U sobi miris vina.
Još noćas draga ja gledam svijetla ovog grada,
Još noćas draga, putujemo mrak i ja,
Samo još noćas,
Mrak i ja.
On,neko drugi
Već duže vreme neki čovek u meni odbrojava moje korake. Jedan, dva, tri, četiri... I tako po čitave dane.
Pustim ga da to čini, hoću da kažem, ne mogu zaustaviti kada nešto naumi. On unapred zna što ću ga pitati, a ja se uvek iznenadim njegovim odgovorom.
Sve u svemu, navikao sam se već na njega. Poslednjih godina neprestano je sa mnom. Ponekad mi se učini da je živeo u meni od najranijeg detinjstva, tj. od kada se pamtim. Kako bi inače znao neke najintimnije stvari koje nikome nisam poverio? Često zaželim da izađe iz mene, da sednemo za sto i ljudski popričamo o svemu.
On se tada zavuče u najdublji deo mene, postaje malen i gotovo nevidljiv i odnekud iz daleka odgovara.
Neće da govori o sadašnjosti i uopšte, pravi se kao da ne hodamo ulicama Londona i kao da ne postoji ova nova stvarnost oko nas sa svim svojim posebnostima.
On bi samo da priča o prošlosti.
Naročito o stvarima koje bih ja što pre da zaboravim.
Kaže (gotovo podsmehujući se): Sve tvoje je u tebi.
Treba ti samo pomoći da pravilno rasporediš uspomene.
Ponekad mi uspeva da se pretvaram kao da me njegova priča naročito zanima. On tada, sebe ljubiv kakav već jest, raspriča se i postane velik tako da zauzme potpuni oblik mene. Ja se tada samo umnožim, brzo i spretno sakrijem iza ugla, a on produži nekom od ulica Londona.
Sednem napokon sam u bar, naručim pivo i ne razmišljam ama baš ni o čemu. Tih nekoliko dana dok sam sâm družim se samo sa Englezima i govorim naravno Engleski.
On za to vreme kruži ulicama Londona i prati naše izbeglice da bi pronašao put do mene.
Obično uđe s leve strane, namrgođen i uvređen, gleda na drugu stranu ulice. Neko vreme tako šutimo i samo hodamo.
On zna sve što bih ga ja mogao pitati, a ja ne znam što će mi odgovoriti.
Zatim, nakon nekog vremena, počinje ponovo da mi broji korake.
Jedan, dva, tri, četiri...I tako po čitave dane...
Rade Šerbedžija
Hamlet mašina
Moja majka je prala veš na ruke
Kad se oženim
Kupit ću svojoj ženi mašinu za veš
Govorio sam pred ocem samo da ga nerviram
Oženio sam se sa 23
Prerano sine
Govorio je otac samo da me nervira
Svadba bješe ko svadba i što da se priča
I moja balerina u bijelom
Svu noć je plesala i nije primijetila
Kako je zvijezda jedna pala
I kako je moj ujak pijano urlao da ju je on iz
Pištolja
Skinuo
Kažem nije ni primijetila
Toliko smo jedno drugo voljeli
Neki brkati rođaci bacili su novac u moj crni šešir
(u kom sam kasnije govorio Ines i druge ljubavne)
I Beli je bio u formi
Tamaneći ljutu rakiju vikao je nekud u tminu
Bježite đavoli moj anđel se ženi
Kad smo se vratili u Zagreb
Uredno je brojala moja žena balerina
Novac iz crnog šešira
Željela je da je vodim u Pariz i Rim
Ili negdje dovoljno daleko
Ja sam baš snimao Stivinu dramu “Prikupljanje hrabrosti”
I ostadoh joj dužan to svadbeno putovanje
Al’ kupih joj novu mašinu za veš
Iskra ili Olimpija
Tako se nekako zvala
I uredno i vrijedno je prala
Zatim se već kod mojih prvih sitnih nevjerstava
Počela kvariti
I sjećam se da je moja žena balerina
Ponekad duboko u noć šakom po njoj udarala
Ne bi li se pokrenula
1974. mi je naglo u karijeri krenulo
Igrao sam Hamleta na Lovrijencu i snimio par filmova
Sjećam se padao je snijeg i bila je zima
Kad smo skupili taj sitni keš
I kupili novu mašinu za veš
Zvali smo je Hamlet mašina
I nije nikakve veze imala sa dramom Heinera Mullera
Znali smo govoriti: Nema smeta kod Hamleta
Ili: Pogledaj bre Hamlet pere sve
Zaista je prao i sušio
Sve u svemu suviše kompliciran bio
Te se stroj za sušenje pokvario i u njemu smo držali
Dječje igračke
Zatim smo se u novi stan selili
I između ostalih stvari novu mašinu za veš kupili
Posebno stroj za pranje
Posebno stroj za sušenje
Nismo joj ime dali
Toliko smo već bili jedno prema drugom otupjeli
Ubrzo smo se i rastali uz mnogo vike ni za što
Moja (tada već bivša žena) bila je likvidator
Zajedničkih dobara
Izmedju ostalih stvari njoj je pripao stroj za pranje
A meni dvoje djece i stroj za sušenje...
Rade Šerbedžija
Iskreno me raduješ Bisernice :) posebno jer si i Hamlet mašinu napisala..a gledala sam ga kako je recituje i prosto zaboravila gdje se nalazim..ta njegova harizma je vrlo rijetka.
..prvi put sam ga vidjela u HNK..odnosno kad je izlazio sa probe na piće u čuveni KAvkaz:)
Ruku pod ruku,ležerno je ulazi u Kavanu sa Fabijanom Š...prilično zateturani,ali tako istinski boemi..
dvije glumačke veličine..dvije duše spojene u istom traganju..
Godinama je ,dok je igrao Hamleta bio u mom komšiluku,nikada nije bio u hotelu,jer je imo prijateljaCitiraj:
Prvobitno napisano od NeDoDiri
kod kojeg je dolazio i svake godine sam šetala ili Danil ,ili Luciju,jer su i on i tadašnja mu supruga Ivanka,
bili angažovni na igrama . ostao mi je divnom sećanju ,a neka od njih smo i vratili u sećanje ovog leta ,
bio je sa Miroslavom Tadićem na Babinom kuku....jedan od najboljih koje smo imali,a kada je u pitanju
recitacija,ne verujem da ima i jedan bolji. Obožavam ga :).
Na nešto me sjeća taj grad
Na nešto me sjeća taj grad
Tri kuće na trgu i zastave
Zvuk neba je topal i jak
A ljudi su sjeli pod hrastove
Budi mi se stara čežnja
Budi mi se stara čežnja
Tu je bio njen visoki prozor
Da ga ne gledam
Da ga ne gledam
Svoj strmi hod kroz sjene
Birao sam sâm
A danas ugovor ističe
Budi mi se stara čežnja
Budi mi se stara čežnja
Na nešto me sjeća taj grad
Tri kuće na trgu i zastave
Zvuk neba je topal i jak
A ljudi su sjeli pod hrastove
Budi mi se stara čežnja
Budi mi se stara čežnja
Reci im barem da ostave vrata
Dugo smo skupa i skoro smo braća
Da vidim zeleno i da vidim plavo
Dok nosi me đavo
Oprosti, vrijeme je varavo
I budi mi se stara čežnja...
Već sam ti pričao to
Da li znaš, i ja sam nekada imao grad, ulice...
draga lica u dvorištu... pod kestenom stol...
nekada...
prašnjava slika i cesta od sna... curice...
drugova pjesma... u duši se budi djetinjstvo...
zamisli... mirise lipa.... i ljeto je tu...
kasnije snijegovi...
pramen sam magle pod neonskim svijetlom u zimu...
pričam ti... imao sam druga ko brata ja...
sada pustinja...
čežnjiva pisma... Pacifik od tuge i sjećanja...
kažu sudbina...
ta kurva bol ime mora imati... i razlozi...
milion priča, al' svaka vodi samo do pustoši...
pitam da li znaš...
a znam da ne znaš niti ćeš ikada shvatiti...
a i zašto bi...
oprosti, to gorka tečnost iz mene gluposti govori...
nije nostalgija...
ta je romantično, nevino čedo, spram ovih stanja...
neću da spominjem, rat i užase,
politiku, i slična sranja...
neću da ponavljam... pravda ne postoji...
ta to je jasno bar...
hoću da dopustim suzu ljubavi,
sa njom sam divan par.
kasno je, znam... curi noć...
svaka je mala vječnost za mene.
da, znam, moraš poć',
o kako nervira kad zadnji autobusi se izgube...
pitam, ...da li znaš i ja sam nekada imao grad, ulice...
draga lica u dvorištu... pod kestenom stol...
ah, već sam ti pričao to.
Када будем мртав, онако на столу
и свијеће и цвијеће
завесе навуци, па се свуци
Дођи к мени врела
нека се задњи пут
страсно и опојно споје наша тела
из збирке Црвено и црно