СВЕТЕ ТАЈНЕ

Свете тајне у православљу су крштење, миропомазање и свештенство и не могу се поновити, остале Свете тајне се понављају. Приступ животу у Православној цркви у целини је светотајински. По хришћанском веровању, Света Тајна је чин који преображава. Преображење је истински циљ Господа Бога у његовим спаситељским делима. У Христу, Бог не само да нас спасава, не само да нам опрашта грехе него, такође, и преображава наше животе. Свете тајне су свештене радње којима Црква преображава наш живот, освећује га. Бог је створио материју као и дух, а стварни грех човека је што је раздвојио и подвојио материју и дух да би се подредио материји, постао њен роб. Свете тајне поновно спајају раздвојено.

Обично се каже да у Цркви има седам светих тајни, јер број седам означава савршенство.

Седам тајни

Седам има тајни, кроз њих Дух се јавља
Те кроз њих човека старога обнавља:
Кроз свештану воду, и кроз свето миро,
Кроз хлеб заквашени и кроз чудно вино,
Кроз стављање руку, и кроз чин венчања,
Кроз речи кајања, и јелеосвештања.
Седам има тајни и седам дарова,
Човек кроз њих бива Божји човек с нова.
Није вода тајна кад се с горе слива
Но кад Дух њом грехе с крштенога смива;
Нит је миро тајна нити што казује
Осим кад Дух кроза њ душу укрепљује;
Нити има тајне у хлеба и вина,
Сем кад Дух представи кроз њих Божјег Сина;
Полагање руку онда нешто значи
Када Дух свесилни кроз то силом зрачи;
Спајање два тела била б' скотска веза
Да је не освешта Светог Духа језа;
Речи исповести и речи кајања
Без Светога Духа била би бајања;
Помазање маслом тела болеснога
Подиже и лечи дејством Духа Бога.
Седам има тајни разне материје,
То су све канали, кроз њих Дух се лије.
Седам има тајни, све су једна тајна -
Тајна дејства Духа, чудесна и бајна.
Ко познаје Духа, и тајне ће знати,
И још уз то знаће Цркву поштовати.
Ко заволи Духа, тајне ће волети,
Од незнања тај се неће разболети.

Крштење
Крштење је Света тајна којом човек постаје хришћанин и члан цркве. Само крштен човек има право на све остале тајне и обреде у цркви. Бројни су обичаји везани за ову Свету тајну, а ми ћемо овде изнети оно, што је верски потребно и исправно, и што је важно за цркву, почев од самог рођења детета
По правилу цркве, требало би да свештеник чита молитву породиљи у први дан када роди дете, затим у осми дан после рођења, када се детету даје име, и када постаје оглашени, и затим у четрдесети дан, када се врши оцрковљење детета (уношење у цркву). Међутим, прилике и околности су у пракси задржале само два момента везана за ову Свету тајну, а то су: знамење и крштење.

Знамење
После неколико дана од порођаја, када мајка и дете изађу из породилишта, врши се знамење детета. Наиме, неко од млађих укућана, сродника или комшија, одлази код надлежног свештеника, са једном флашом за воду по знамење. Свештеник освети водицу, наспе у флашу, стави у њу један стручак босиљка, и даје детету име, које дете носи до крштења. То име се зове "име на знамењу". Ово се врши у спомен, када су малог Христа, однели у осми дан у храм и када је добио име. Водица у флаши се доноси кући, и по народном обичају та водица се додаје четрдесет дана у воду којом се купа дете, или све до крштења.
http://www.spcportal.org/images/uplo.../krstenje3.jpg
http://www.spcportal.org/cms/images/.../krstenje0.jpg
http://www.spcportal.org/cms/images/.../krstenje2.jpg
Крштење
Чим дете мало ојача, после недељу две, може се извршити крштење. Црква препоручује да се крштење обави што пре, јер уколико би се десио несрећан случај, да дете умре некрштено, над њим се не може извршити опело. Крштење се врши у храму или у манастирима и црквама где има крстионица, а може и у дому родитеља.

Шта је потребно за крштење
Треба припремити крсницу. Крсница је платно беле боје, величине од једног до једног и по метра, у које се дете увија после крштења. Од те крснице се потом детету сашије кошуљица, бенкица или јастучић за спавање. Обичај је у неким крајевима, да кад почне крштење, дете се завија у очеву белу кошуљу све док не буде крштено водом. Бела кошуља и крсница символизују невиност, чедност и безгрешност, јер је бела боја символ чистоће духовне и телесне. Вода којом ће се дете крстити може се мало подгрејати, нарочито у хладним данима, да се дете не би прехладило. После крштења, вода се просипа на место где се не гази, или се излије уз неки калем или у цвеће у кући. Косица коју свештеник постриже при крштењу, ставља се у восак, па се и она ставља на неки калем, или се чува у кући као успомена на овај велики догађај у животу детета Свећа која се пали на крштењу, такође се чува у кућа као драга успомена. Потребно је и уље, по могућности маслиново, којим се дете помазује.

Мајка на крштењу
Уколико се дете крштава пре четрдесетог дана, од рођења, мајка не може да присуствује крштењу, јер се жена четрдесет дана после порођаја сматра нечистом. Иначе, ако се крштење обавља после четрдесет дана, препоручљиво је и пожељно да мајка присуствује крштењу јер је то велики дан и за њено дете и за њу.

Време крштења
Имајући у виду, да свечани догађај крштења прате обавезно и гозбе, дакле, припреме свечаног ручка, црква препоручује, да се крштења обављају у дане када се мрси, а у противном, ако се крштење обавља уз пост, обавезно треба спремати посну храну. Велики грех чине они родитељи, који за тако важан и велики дан и догађај свога детета, уз пост припремају мрсну храну, и тако врше јавну саблазан и навлаче проклетство на себе и своје недужно дете. Иначе, крштење се може извршити у сваки дан, и у свако доба дана и ноћи. Добро је уколико се може крштење обавити празником да се дете и родитељи тај дан причесте, уколико није у оних првих четрдесет дана, када мајка не сме у цркву.

Кум на крштењу
Поред свештеника који крштава, важан чинилац и важна личност на крштењу јесте кум. Кум даје име детету. Он је сведок крштења и духовни отац детета, које се крштава. Зато кум мора бити православне вере, крштен, чистога и моралнога живота, мора бити пунолетан, дакле, телесно и духовно зрела особа, и да има физичку могућност да учествује у светој тајни крштења. Родитељи не могу бити кумови својој деци, а такође и монаси не могу кумовати на крштењу. Кум на крштењу се у име детета одриче сатане, и сједињује са Христом, чита, односно, исповеда символ православне вере у име кумчета. Зато је његова дужност, да у даљем животу брине о верском васпитању свога кумчета. У нашем народу је због тога институција кумства на великој висини. Народ не каже узалуд: "Бог на небу кум на земљи".

Крштавање одраслих
Из познатих разлога, у последњих неколико деценија, остало је доста некрштених особа у нашем народу. Данас, срећом, многи се интересују за своју веру и цркву, и желе да се крсте. Шта је важно када је у питању крштење одраслих особа? Важно је најпре то, да особа која жели да се крсти, жели то искрено и по слободној вољи. Затим, треба да се упозна са основним истинама своје вере, и да на своме крштењу она чита символ вере, а не кум, као код деце. Такође, треба да се припреми за крштење, тако што ће постити бар седам дана, и после крштења примити причешће. Одрасли такође треба да имају кума. Црква је снисходећи према одраслима, применила праксу, да се одрасли могу крстити и обливањем воде, а тамо где има крстионоца и где се врши погружење, постоје свлачионице и специјалне беле хаљине у које се облаче одрасли.

Крштење у нужди
Ако се деси, да дете у случају болести, дође у животну опасност, врши се тзв. крштење у нужди. То крштење може да изврши свака крштена особа на следећи начин:
Дете се полије, или покропи водом и говоре се речи: Крштава се слуга Божји (име) у име Оца Амин, и Сина Амин, и Светога Духа. То је формула крштења, коју после свештеник, ако дете остане живо не изговара, а све остале молитве и радње врши по поретку.

Миропомазање
У непосредној вези са Светом Тајном Крштења стоји Света Тајна Миропомазања, која се врши заједно са крштењем.
Миропомазање је Света Тајна у којој се нарочитом материјом, Светим Миром, врши помазивање свих делова тела кроз које примамо овај свет чела, очију, ноѕдрва, уста, ушију, прса, рамена, руку и ногу.
Свето Миро је уљана материја, справљена од скупоцених мираишљавих биљака, коју освећује сам Патријарх на Велики четвртак и разашиље свештеницима по епархијама и парохијама.
Свештеник помазује наша чула изговарајући формулу: Печат дара Духа Светога, док кум потврђује: Нека тако буде.
Као што је новорођенчету за телесни раст потребна храна, тако је и духовном новорођенчету ради узрастања, потребна духовна храна – благодат Божија.
Крштење је духовно рођење, а миропомазање духовна храна новокрштенога.
Миропомазањем свих чула цео човек је учињен Храмом божијим.
После миропомазања следи литија – опхођење три пута око крстионице, уз певање једног стиха из Посланице апостола Павла галатима (3, 27): Ви који се у Христа крстите, у Христа се обукосте, алилуја.
Овим опходом је начињен круг коме нема краја, круг који симболизује вечност (вечно јединство крштенога и миропомазанога са Христом).
После читања Апостола и Еванђеља, обавља се омивање (брисање) светога мира, како би се оно сачувало од обесвећења и пострижење косе.
Пострижењем косе човек дарује плод свога тела као жртву и заветује се Богу.
Сваки дан је битка за Христа и за спашење душе.
Наоружај се чим устанеш. Буди спреман да те неко огорчи, наружи, исмеје. Приготови оружја благости, стрпљивости, праштања, молитве. Не крећи преко прага пре него што узмеш ово своје оружје.
Буди спреман да ће неко од тебе потражити помоћ, заштиту, поуку. Не крећи преко прага пре него што понесеш своје оружје милосрђа, храбрости, мудрости, љубави.

покајање
шта је света тајна покајања?
то је света тајна кроз коју се опраштају наши греси, ако се исповеде, и кроз коју добијамо измирење с богом.

који се греси опраштају кроз свету тајну покајања, а који не?
сви греси које смо учинили после крштења и које смо исповедили свештенику и за које смо се покајали. ипак не може бити опроштен наследни грех само покајањем без крштења. такође неки смртни греси не могу бити опроштени „ни на овом, ни у будућем свету" према христовим речима (мат. Xii 31).

шта је потребно за ову свету тајну?
исповедање грехова. пред свештеником, после кога свештеник чита молитве и у име свете тројице разрешава лице које се каје.

како знамо да су лицу које се каје греси опроштени?
знамо из светог писма и светог предања. христос је опростио грехе покајнику, а исто су то чинили и апостоли. из светог предања знамо за многе примере грешника, који су се покајали за своје грехе, поправили се у животу и постали светитељи.

ко је дао власт епископима и свештеницима да опраштају грехове?
сам господ исус христос, који је рекао својим апостолима: "примите духа светога. којима опростите грехе, опростиће им се; и којима задржите, задржаће се" (јн. Xx, 22—23). ако је некоме ко се огрешио опроштено од стране онога о кога се огрешио, да ли је потребно да такав иде и код свештеника ради исповести? препоручљиво је, јер сваки грех који смо нанели људима, нанели смо исто тако и богу. нема греха који не вређа бога. стога је потребно да идемо увек код божјег свештеника ради исповести и опроштаја.

с каквим духовним расположењем треба да идемо код свештеника на исповест?
с искреним кајањем и скрушеним срцем; исто тако са осећањем праштања свима који су се о нас огрешили, и са одлуком да се покоравамо свештенику који врши исповест уколико наложи епитимију.

какву епитимију (казну) може свештеник да нам наложи?
различиту епитимију, према озбиљности наших грехова, нпр. да постимо, да се молимо, да дамо накнаду некоме кога смо оштетили, да чинимо дела милосрђа, или, чак, да не приступамо светој тајни причешћа за извесно време.

да ли треба да приступамо често светој тајни покајања?
што чешће то боље. неопходно је исповедати се пре приступања светој тајни причешћа. крајње је нужно у болести јер не знамо време своје смрти. стога је потребно да будемо спремни, сасвим спремни да се сјединимо с небеском божјом породицом, као покајана, ослобођена од греха и благословена деца божја.

причешће
текст преузет из књиге вера светих катихизис источне православне цркве од светог владике николаја жичког

шта је света тајна причешћа?
то је света тајна у којој побожни хришћани под видом хлеба и вина примају истинито тело и крв господа нашег исуса христа.

ко је установио свету тајну причешћа?
господ наш исус христос пред својим ученицима на последњој вечери, уочи свога страдања и смрти.

како је он установио ову свету тајну?
то је описано у св. јеванђељу: "и кад јеђаху, узе исус хлеб и благословивши га преломи га и даваше ученицима, говорећи: узмите, једите ово је тело моје. и узе чашу и давши хвалу даде им говорећи: пијте из ње сви; јер је ово крв моја новога завета која ће се пролити за многе ради отпуштања греха" (мат. Xxii, 26—28).

за време кога богослужења се у цркви припрема и прима света тајна причешћа?
за време најважнијег црквеног богослужења, које се зове света литургија.

зашто је света литургија најважнија од свих црквених богослужења?
зато што она приказује читаву драму христова живота од његовог рођења до његовог вазнесења на небо.

који је најважнији моменат на светој литургији?
освећење хлеба и вина које врши епископ или свештеник.

зашто се ова света тајна врши непрестано у цркви?
зашто је христос заповедио: „ово чините за мој спомен" (лк. Xxii, 19).

зашто је потребно да се причешћујемо?
зато што од тога зависи наш вечни живот. христос је рекао: "ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан" (јн. Vi, 54).

какве су последице непримања причешћа?
у том случају смо у смртној опасности, јер је господ рекао сасвим јасно: "ако не једете тела сина човечјега и не пијете крви његове, нећете имати живота у себи" (јн. Vi, 53).

како треба да се припремамо за свету тајну причешћа?
постом и молитвом, исповедањем својих грехова и опраштањем онима који су се о нас огрешили.

шта примамо кроз свету тајну причешћа?
примамо самога живога христа у себе, и тако сједињени с њим, имамо вечни живот, према његовим речима: „ко једе моје тело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему” (јн. Vi, 56). „ко једе мене и он ће живети мене ради" (јн. Vi, 57)

може ли се то објаснити неким упоређењем?
деца узимају млеко од својих мајки, које је у ствари материно тело и крв, али том храном тела расту. слично ми у св. причешћу узимамо тело и крв христову и том храном наше душе расту и сазревају.

шта би се још могло рећи о овој храни наших душа?
наша тела су од земље, стога се хране земаљском храном, али су наше душе од небеске суштине, стога се морају хранити небеском храном. и христос је рекао за себе: "ово је хлеб који је сишао с неба" (јн. Vi, 58).

колико би пута требало да се причешћујемо?
најмање четири пута годишње (у току четири поста). али је препоручљиво приступити св. причешћу што чешће, што је у зависности од приправности причесника. особито је важно причешћивање у болести.

коју молитву треба да изговоримо пре примања свете тајне причешћа?
"верујем, господе, и исповедам да си ти заиста христос, син бога живога, који си дошао у свет да спасеш грешнике од којих сам први ја. још верујем да је ово истинито и пречисто тело твоје и да је ова сама пречиста крв твоја. стога ти се молим: помилуј ме и опрости ми сагрешења моја, учињена хотимично или нехотимично, речју, делом, свесно и несвесно, и удостој ме да се без осуде причестим светим тајнама твојим за опроштење греха и за живот вечни"

света тајна брака
шта је света тајна брака?
света тајна брака или венчање је света тајна кроз коју свети дух сједињује у једно биће хришћана и хришћанку који пред свештеником непоколебљиво изјаве да ће се цео свој живот узајамно волети и једно другом бити верни, и који примају благослов за рађање и васпитање деце.

како је бог благословио прву брачну заједницу?
господ бог је у рају благословио наше прародитеље адама и еву и рекао им: „рађајте се, и множите се и напуните земљу" (постање, i, 28).

какво је ово јединство мужа и жене у браку?
то је нешто најближе од свих људских односа, јер је речено: „човек ће оставити оца свога и матер своју, и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело" (постање, ii, 24).

да ли је господ христос потврдио овај стари закон о браку?
да. он је поновио исте речи старога завета, и говорећи против развода брака, додао: „што је бог саставио, човек да не раставља" (мат. Xix, 6).

да ли је господ христос осветио брак?
он је осветио брак својим присуством на свадби у кани галилејској и претварањем на тој свадби воде у вино (јн. Ii).

да ли је он тиме дао дубљи смисао браку?
да, исто као што се вода променила у вино, тако се његовим присуством телесна љубав мења у духовну љубав двеју душа.

да ли је нови завет унео неку промену у погледу рађања деце?
рађање деце у прехришћанском времену имало је за циљ „напунити земљу", док хришћански брак има за циљ напунити христову цркву и на земљи и на небу, коначно — напунити рај.

има ли хришћански брак неки дубљи символички значај?
има. свети ап. павле упоређује брачну везу мужа и жене с везом христа и његове цркве: „муж је глава жене као што је христос глава цркве". као што човек и жена у браку постају једно, тако су једно и нераздвојни христос и његова црква.


проблеми у браку

православно етичко учење о браку одржава и учење да интимни односи у оквиру брака имају вишеструке физичке, психолошке и духовне димензије које се тичу тајне брака и божијег промишљања о нама из љубави. због тога, зачињање деце (или немогућност да се зачне) је божија воља за одређени пар. по дефиницији, божија воља не може бити окрутна или пристрасна већ је она одраз његове неизмерне мудрости и промисла.

питање планирања породице у браку пре свега је питање (животних) вредности, питање самодисциплине и покорности божијој вољи. све чешће и чешће свештеници сусрећу верене парове који немају намеру да рађају децу након венчања - или барем то желе да одложе на неодређено време.ово ствара сукоб, јер у светој тајни брака свештеник се моли за богато потомство пара као знак божијег благослова.сигурно је чисто лицемерство молити се за овакав благослов ако пар не жели да има децу!

често је случај да се долазак деце одлаже вештачки из тзв. "економских разлога". али ови разлози не стоје увек. некада се заправо ради о изабраном хедонистичком животном стилу и избегавању родитељства а не о стварним економским разлозима. због тога што је живот увек дар од бога, свемоћног животодавца, венчани парови би требало да се посаветују са својим свештеником по питању контроле рађања. задатак је свештеника да он делује као огледало пара, указујући им где је могуће да они нешто чине из себичности а где не. на сличан начин, пар који планира зачеће на вештачки начин - бебе из "епрувете", вештачко оплођење и слично, мора се посаветовати са својим свештеником. можда је божија воља да бездетни парови усвоје дете.

црквене норме, бивајући нормама јеванђеља, више су од оних (ово)светских и од норми медицинско -научних кругова. на пример: данас чујемо да ниједно нежељено дете не треба да буде рођено. на изглед ово звучи "исправно".

али је норма јеванђеља више: све бебе без обзира на околности, морају бити и жељене и вољене! то је фина али значајна разлика. а дужност је одраслог православног хришћанина да развије способност да може да прави ову разлику. обилона благодат да се ово чини даје се у самој светој тајни брака, ако сами супружници то искористе. насилни побачај (абортус) из било којег разлога, чак и у случају физички или генетски деформисане бебе у материци, је грех убиства због чега је забрањен канонима цркве.

питање поновног венчања (након развода или смрти једног супружника) везано је за дисциплину и божије промишљање у нашим животима.као саосећајно снисхођење слабостима људске природе и нашој богом датој потреби за другарством (дружењем), православна црква дозвољава, под одређеним условима, до три брака. али црква мора бити опрезна по питању разведених који желе да поново ступе у брак. искусивши једну већ промашену везу, црква не жури да да благослов за нешто што може постати други (или трећи) пропали брак - са свим могућим последицама по невину децу.

у случају удовица и удоваца, црква је попустљивија. али у генерацијама побожних православаца старога света није било неуобичајено да онај који би обудовео (нарочито ако су му деца ваћ била одрасла) молитвено проникне у божију вољу и да увиди да му је боље да ступи у монаштво или преда свој живот на службу ближњем уместо да се потруди да оформи нову заједницу у овом свету. овде, такође молитвено руководство свештеника може бити од помоћи.

света тајна свештенства
шта је света тајна свештенства?
то је света тајна у којој дух свети кроз полагање руку епископа даје благодат и право ономе који се рукополаже за епископа или свештеника да свршава остале свете тајне и да руководи верским животом људи.

колико има степена у светој тајни свештенства?
три степена: епископ, свештеник и ђакон.

каква је разлика у ова три степена свештенства?
епископ може да свршава. свих седам светих тајана, свештеник све осим св. тајне свештенства, а ђакон помаже епископу и свештенику, али сам не може свршавати ниједну од светих тајана.

који су нижи чинови у православној цркви?
чтеци, ипођакони и ђаконисе.

ко рукополаже епископа?
два или више епископа.

ко рукополаже свештеника?
епископ.

чији су наследници епископи?
епископи су наследници апостола.

ко је установио у цркви јерархију?
сам господ христос као први првосвештеник (јевр. V, 4—6). он, као извор сваке власти и права у његовој цркви, дао је апостолима власт да уче, исцељују и опраштају грехе.

шта онда представља целину јерархије?
најпре христос као вечни првосвештеник и глава цркве, онда од њега апостоли, па од апостола епископи, и од епископа свештеници и ђакони.

зашто је неопходно полагање руку у овој светој тајни?
то су најпре чинили апостоли (i тим. Iv, 14; v, 22.). полагање руку у овој светој тајни преноси се на лице које се рукополаже духовна сила и тако се постиже законита веза црквене власти и свештенослужења

да ли може постојати црквена заједница, а да не признаје и да се не покорава епископу?
не може постојати, јер се таква црквена заједница одељује од тела васељенске православне цркве и лишава себе благодати божје.

зашто зовемо свештеника „оцем"?
зато што смо преко свештеника у светој тајни крштења препорођени у децу божју; преко њих у светој тајни причешћа добијамо небеску храну (христово тело и крв); у светој тајни покајања преко њих добијамо опроштење од својих грехова, а у осталим светим тајнама нарочите дарове светог духа. поред тога, свештеници се за нас непрестано моле, уче нас, саветују, опомињу нас и нама руководе. према томе, они су заиста наши духовни оци. свакако они морају бити достојни тог имена и те велике службе.

начин постављања и свештенодејство

Начин постављања и свештенодејство
Презвитере хиротонише Епископ за одређену парохију и они имају потпуну пастирску одговорност. Презвитер прима антиминс од Епископа Епархије, чије име помиње на Литургији. У ствари, он служи у име Епископа. Он је свештенослужитељ (литург), онај који приноси дарове и призива благодат заједно са народом; он је проповедник и пастир (1 Тим 4,13), води, дакле, верни народ ка Христу. Што се тиче дужности да поучава, Свети Јован Златоусти вели да не постоји велика разлика између презвитера и епископа, зато што први по самој њиховој служби имају обавезу да проповедају науку (1 Тим 5,17). Једина разлика међу двема службама јесте моћ хиротоније, која искључиво припада Епископима (Омилија 11. на 1. Тимотеју). Канони (58. апостолски и 19. - Шестог васељенског сабора) предвиђају обавезу презвитера да поучавају свакодневно, а особито недељом, кроз Свето Писмо, тумачења и проповеди.

Врсте звања и одежда

Презвитери монашког реда служе у манастирима, а мирског реда у парохијама. Почасно звање презвитера мирског реда је: протопрезвитер, протојереј и протојереј-ставрофор, а монашког: синђел, протосинђел, игуман и архимандрит, од којих су последња два и настојатељи манастира.

У степену презвитера карактеристична је богослужбена одећа - епитрахиљ, фелон и појас. Одликовани презвитер - протопрезвитер, као почаст добија право ношења и набедреника, док протојереј-ставрофор добија право ношења напрсног крста.



рукоположење


Рукоположење
Рукоположење Епископа

Врши се по неписаном правилу у саборном храму. Уочи посвећења бива наречење које врши поглавар Цркве с неколико Архијереја. У храму се поставља сто на коме се налази Часни крст, сасуд са освећеном водом и онолико просфора и чаша вина колико Епископа има за трпезом љубави. У почетку, најстарији ђакон саопштава изабраном кандидату избор за Епископа, и после његове изјаве да се прима избора, одводи га поглавару Цркве, који га кропи освећеном водом, а потом као најмлађи заузима место за столом.

Чин наречења отпочиње поглавар Цркве (Патријарх, Архиепископ или Митрополит) почетним возгласом "Благословен Бог наш.." и после отпеване песме "Царју небесни...", трисветог, молитве Господње, духовског тропара и кондака, поглавар изговара кратку јектенију у којој помиње и новонареченог Епископа. На крају, ђакони произносе многољетствије за време којег благосиљају сви они којима се исто произноси, а Патријарх благосиља место нареченог Епископа, који за то време стоји. Одмах затим наставља се бденије на коме началствује наречени Епископ. Сва служба је духовска - Недеље Свете Педесетнице.

Пре хиротоније наречени Епископ пред присутним Патријархом и архијерејима, опширно излаже учење Православне вере. Наиме, између иконостаса и амвона, на коме се налази Патријарх, простире се повећи орао, с раширеним крилима, под чијим се ногама налази град с кулама. Орао у символичком погледу представља по учењу Симеона Солунског чистоту, Православље и висину богословља, а град Епископију. Наречени Епископ приликом трократног привођења од стране ђакона и возгласа: "Приводи се најбогољубазнији и потврђени Архимандрит (име) да се хиротонише за Епископа Богом спасаване Епархије (назив епархије)...", стаје прво на ноге орла, потом на средину и најзад на главу орла. Тројица архијереја постављају му питања, а он опширно одговара на иста, излажући Никеоцариградски Символ Вере, и исповеда да ћe се у свом архипастирском раду управљати светим канонима, да ћe чувати отачка предања, Црквени устав, чувати Црквени мир и учествовати у раду архијерејских сабора, да неће залазити у друге Епархије и вршити тамо рукоположења.

После исповедања вере, наречени Епископ стоји у олтару на орлецу. После трисвете песме, најстарији презвитер и ђакон приводе нареченог Епископа царским дверима, где га прихватају два архијереја. После трократног опхођења око часне трпезе, клекне испред ње и полаже крстообразно своје руке на њу, а архијереји полажу на његову главу крај малог омофора и отворено Јеванђеље писменима на његову главу. Патријарх или најстарији архијереј гласно говори молитву: "Избором u брижљивим испитивањем најбогољубазнијах архијереја и целог освећеног сабора, божанствена благодат... производи тебе најбогољубазнијег архимандрита, или јеромонаха (име) изабранога за Епископа Богом чуваних градова (име). Помолимо се, дакле, за њега, да дође на њега благодат Свесветога Духа." За време читања двеју молитава, тихо се пева "Господи помилуј" од стране свештенства и хора, а други архијереј по реду изговара такође тихо јектенију с прозбама за Патријарха, владара или народ и за онога који се рукополаже.

Потом се новопосвећени Епископ облачи у сакос, омофор и дају му се крст, панагија и митра, а уз наизменично певање Аксиос и Достојин. Нови Архијереј заузима одређено место и учествује у даљем служењу Свете Литургије, после које му Патријарх, уз поуку, предаје жезал управљања над разумним стадом Христовим.

Рукоположење презвитера (свештеника)

Рукоположење свештеника врши се на Литургији Св. Јована Златоустог или Св. Василија Великог после великог входа, јер ћe нови презвитер учествовати заједно са Архијерејем и служашчим свештенством у освећењу предложених часних дарова. Приликом великог входа, Архијереј ставља воздух на ђакона који ће бити рукоположен за презвитера и тиме се, на видљив начин показује да он завршава своје ђаконско служење.

Кандидата приводе ђакони, а прихватају га на царским дверима два најстарија презвитера и, уз певање три тропара, обилазе трипут око часне трапезе, чије крајеве он целива, а такође и раме, крст, руку архијереја и набедреник. Пошто клекне на оба колена и руке стави крстообразно на часну трапезу, архијереј ставља на главу ђакона који се рукополаже у чин презвитера крај малог омофора, благосиља га трипут, а најстарији свештеник возглашава Вонмем, архијереј гласно говори молитву "Божанствена благодат..." Затим архијереј тихо говори две молитве за време којих најстарији презвитер у себи говори јектенију, у којој се моли за архијереја и за онога који се рукополаже, а свештеници у олтару и хор изван олтара певају трипут "Господи помилуј." У првој тајној молитви архијереј каже: "Боже беспочетни... Ти Сам, Владико свих и cвегa, и за oвогa слугу Tвојегa и брата нашега, за којега си благоволео да од мене буде рукопроизведен, благоизволи да у непорочном живљењу и непоколебивој вepи прими ову велику благодат Светога Духа..."

После рукоположења архијереј даје новом презвитеру појас, фелон и Служебник, уз благосиљање све одежде и певање, у олтару и на хору, наизменично, Аксиос и Достојин. Одмах иза претварања дарова, архијереј одломивши део Агнеца ХС, даје га новорукоположеном презвитеру уз изговарање следећих речи: "Прими залог oвaj и сачувај гa целим и неповређеним до последњега даха твога јер ћеш ο њему бити питан ο другом и страшном Доласку великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа." Добивши део Агнеца презвитер стаје између горњег места и часне трaпезе и држећи у рукама исти, говори у себи 50. псалам. Пошто изговори возглас иза молитве Господње, враћа део Агнеца архијереју. На крају литургије, нови презвитер изговара Заамвону молитву и тиме обзнањује народу своје ступање у свештеничку службу.

Рукоположење ђакона

Такође се врши на Литургији, после речи "И да буде милост...", односно после претварања часних дарова. Међутим, архиепископ нижегородски и арзамаски Венијамин у свом познатом делу Hoвaja Скрижаљ заступа гледиште, да се ђаконска хиротонија може извршити и у току Пређеосвећене Литургије, после приношења пређеосвећених дарова са жртвеника на часну трпезу, јер ђакон не учествује у освећењу дарова, већ само саслужује.

Ипођакона приводе рукоположењу из средине народа, са солеје, ђакони, уз трократно метанисање. Том приликом они говоре: "Повељи, Повељите, Повељи преосвјашчењејши Владико." Ђакони приводе ипођакона архијереју, а он чини метаније, целива крст, руку и набедреник, а касније и раме архијереја, и трипут обилази око часне трпезе, уз певање одређених тропара и целивања крајева трпезе, којим на видљив начин изражава своје доживотно служење страшном престолу Господа славе. На крају, ипођакон клекне на лево колено испред трпезе, а руке крстообразно положи на њу. Архијереј благосиља ипођакона трипут, пошто је на његову главу положио крај малог омофора, полаже своју десну руку и после ђаконског возгласа Вонмем гласно говори молитву: "Божанска благодат, која свагда немоћи исцељује и недостатке допуњује, рукопроизводи (име) благочестивог ипођакона у ђакона..." Док архијереј изговара у себи две молитве, најстарији ђакон тихо изговара јектенију, а свештенство и хор певају по трипут "Господи помилуј." У првој молитви архијереј моли Господа за рукопроизведеног ђакона и каже: "...сачувај га у свакој честитости, да има тајну вepe у чистој савести. Α даруј му благодат коју си подарио Стефану Првомученику Твоме, којега си и првога призвао на дело ђаконскога служења Теби..." У другој пак молитви архијереј се моли да Господ новог ђакона испуни сваком вером и љубављу, и силом, и освећењем, силаском Светога и Животворнога Духа.

После рукоположења, нови ђакон добија орар, наруквице и рипиде, а уз наизменично понављање речи "Аксиос" и "Достојин" од клира и народа, који потврђују да је нови ђакон достојан примљеног чина.

јелеосвећење
шта је света тајна јелеосвећења?
света тајна јелеосвећења састоји се из молитава свештеника и помазивања болесника освећеним уљем, кроз које делује божја благодат за оздрављење болесника.

шта овде значи болест?
обољење душе или тела.

како делује божја благодат у овој светој тајни?
она лечи тело од његових немоћи и душу чисти од њених грехова.

од ког се времена ова тајна вршила у цркви?
од христовог времена. по заповести христовој апостоли су ишли да проповедају јеванђеље, и, међу другим људима, „помазивали јелејем многе болеснике и лечили их" (марко vi, 13).

како је пренесено вршење ове свете тајне на епископе и свештенике?
заповешћу апостола. свети ап. јаков пише сасвим јасно: „болује ли ко међу вама, нека дозове старешине црквене, те нека читају молитву над њима и нека га помажу уљем у име господње. и молитва вере помоћи ће болеснику, и подигнуће га господ, и ако је грех учинио опростиће му се" (јак. V, 14—15).

да ли се света тајна јелеосвећења врши само над тешким болесницима и онима који умиру?
не, ова чудотворна света тајна врши се и над онима који су лакше болесни.