Printable View
Možda se sećate nekog posebno lepog mesta ili događaja,
nečeg smešnog ili tužnog, pa hajde da podelimo iskustva. :)
A možemo i nako uopšteno o tome kako su izgledala nakada
a kako sada sva ta pakovanja i raspakivanja, trčanje na
plažu ili sa plaže sa sve onim dušecima, mišićima, gumama,
perajima i suncobranima...:lol:
naša su sva letovanja bila lepa.
sećam se kada je mlađoj kojici u perastu ispalo dva zuba za 26 dana, jer je bila u uzrastu za polazak u školu, a ona je bila ubeđena da joj zubi ispadaju jer neće da nauči da pliva:raz_114:
ne mogu da kažem da nisam doprinela tom razmišljanju :rumenko:
i, dete je naučilo da pliva tog leta :)
ahahahaa.. mučena... :raz_067:
Ovo moje mlađe nije volelo da ide od kuće. Gde god odemo on bude sav tužan
i po pet puta dnevno pita kad se vraćamo kuči. I onda napokon krenemo kući
i nikako stići.. povraćali su na svakih sto metara..
Pa se rasplače posle nekih šest sati puta i kaže ''Mama, hajde da se vratimo kod
one tete u sobu, mi nikada nećemo naći našu kuću''
Ијао, сећам се Бугарске.
То је било први пут да је син видео море.
Није био ни тако мали, имао је 4,5 године.
Имали смо уплаћено ноћење с доручком, шведски сто....
И он, који воли све да једе и не бира није хтео ни да погледа доручак.
Молила, кукумавкала. Ма јок.
Чека дете да иде на плажу и да му купим варену царевицу (кувани кукуруз) :lol:
А и сам одлазак на плажу је био доживљај за себе.
Лепо сам му купила оне мишиће. лептириће а он је кукао и плакао – види, види, вода ми је до врата, нећу, нећу.
Е ондак сам му купила шлауф.
Добро, може, али и шлауф и то за руке. :lol:
Добро, ајд, само нек се не плаши.
Ни то није помогло. Морала сам да купим и душек.
Па онда он то све лепо натакари на себе и седне на душек да га возам. :lol:
Тако да смо на плажу вукли: сунђерасте лежаљке, асуре, пешкире, торбу са играчкама, посебно кофицу, мишиће, шлауф, душек (све надувано, наравно, ко да дува сваки час) и два сунцобрана. :raz_114:
Пошли ми на скијање на Јахорину. Тата, мама, брат и ја.
И то тавријом (ко не зна шта је таврија има доле на аутомобилизму слика :lol:)
Нисмо ишли у хотел него у неку викендицу.
И сад замислите спаковану храну, постељине, пешкире, гардеробу, осам ски одела, осам јакни, четири пара скија, штапови, осам панцерица...
све смо ми то потрпали некако а брат и ја се шћућурили позади.
Нисмо ми ни били мали, мој син се већ био родио.
Легла она мучена таврија, ми једва дишемо и на излазу из Београда заустави нас полиција.
Вади тата документа...
Полицајац каже – не, не треба, само да проверим јесте ли све понели. :stidljiva: :raz_114:
Мој отац је волео да на путу за море и са мора успут обилази градове и знаменитости, што је моју мајку излуђивало.
Тако смо једне године спавали на вр планине да би он видео Ријеку у зору. :lol:
А једне године нс је држао гладне до Ливна.
Сад да ме питате где је Ливно, појма немам, само знам да је мноогоо далеко.
Да умреш од глади, нарочито кад идеш 60 на сат. :lol:
Мама је наравно спремила сендвиче који су мирисали из гепека али неееее.
Сјајан је бурек у Ливну, рече отац, немојте ништа да једете, идемо на бурек.
Знам да смо сви прегладнели до тами и бурека се ни не сећам, знам да је био врућ и да сам га прогутала, па после једва издржала до...
Јој, не сећам се ни где смо ишли те године.
Само Ливна и бурека. :lol:
Турска, 2001. година, Кушадаси. Једно од најлепших летовања у животу је почело врло баксузно.
Наиме, мој тадашњи муж је отишао тамо да се буде водич.
И кад је дошло време да одем тамо код њега, зове ме његов шеф пет дана раније:
Можеш да идеш, али сутра и да будеш водич до тамо.
Шта да будем? :eek:
Али, не треба мени два пута рећи.
Мама дохвати да пере, суши и пегла ствари, ја полетим на Зелени венац по козметику па у агенцију по упутства и новац за пут.
Дао ми је нека основна упутства за граничне прелазе које сам ја као запамтила.
Да ли сам споменула да се ишло бусом и да има 1.300 километара? :lol:
Сместимо се ми, нисмо прошли Бубањ поток, запалише цигарете. Њима је речено у агенцији да могу да пуше.
Једва то некако решим, смирим ситуацију, погасе се цигарете, кад чујем врисак и једно ПЉУС.
Негде код Смедерева, чини ми се.
Окренем се, а човек окупан :eek:
Возач, мртав ладан – клима, то је чиста вода, не брини.
Како да не бринем, па...
И клима је ту престала да ради...
Отворили смо шибере, граница је брзо прошла, у Бугарској смо се много задржали у једној кафани и није нам жао, клопа је била сјајна, па уместо 20 минута, остадосмо два и по сата. :lol:
Турска граница, купују се визе. Негде око 2 ноћу... Каже ми возач да одем у туринг (дан данас не знам шта је то) а он ће путнике и мој пасош да преведе преко гране.
Ноћ, ОНИ Турци на све стране, ја трчим у ту кућицу ко без душе јер са собом носим и паре агенције, негде око 15.000 марака.
Завршим то, некако нађем бус, царина...
Изведе ме цариник који је мени негде до рамена.
Много си лепа.
Стварно?
Оћеш ли да останеш са мном?
Ијао, стварно бих остала, али не могу да оставим све ове путнике. :stidljiva:
:lol:
Него, реци ти мени како се зовеш па ћу ја тебе да потражим у повратку.
Нажврља ми нешто на папиру и ми збришемо.
Ех, полиција на крају...
Молим вас, изађите из аутобуса.
Ко да изађе?
Ви, ви изађите.
Ноге ми се одсекоше...
Проблем је с једним пасошем, није ударен печат преко визе.
И шта сад?
Вратите се.
Где да се вратим? :eek:
Ено тамо и показа човек на неку кућицу у даљини.
А ми већ каснимо на последњи трајект. :mirka:
Трчи с том девојком назад, а два Турчина сели испред кућице и смеју нам се.
Почнем ја ту да богорадим, они цркоше од смеха.
Лупе печат, отворим пасош, печата нема.
:mirka:
Е тако, рече један, да гледате други пут :raz_128:
:lupko:
Трчимо назад до буса а онај цариник раставио бугарски аутобус на састване делове, сви путници напољу.
Пошаљем му пољубац и збришем. :lol:
Само што су се људи изули и укрстили ноге да мало дремну, ето пискутавог гласа негде из претпоследње клупе – да станемо.
Што да станемо? Па до сад смо стајали. :eek:
Пишки им се.
Де да станемо сад, де да станемо сад усред смо неких ливада.
:lupko:
Стадосмо...
Мислим да је било већ 5 ујутро кад смо стигли на трајект.
Купим карте свим путницима, и осврћем се да видим има ли негде кафе, кад ми приђоше бака и дека.
Знате, ми идемо у Саримсакли.
Нема проблема, кад стигнемо у Кушадаси дочекаће вас ваш водич и он ће вас...
Али ми не идемо тамо, ми идемо у Саримсакли.
Па шта вам је то?
Град.
:eek:
:facepalm:
Јесам ли рекла да нисам имала мобилни?
Купим ауто карту Турске и дам возачу.
Не, неће он да вози у Саримсакли.
Нек они иду с нама па после нек узму аутобус до тамо (око 300 километара назад :lol:)
Убедисмо се некако да идемо около, обалом а не другим, ближим путем.
Сећате се, клима је покварена још од Смедерева. :lol:
Могу вам рећи да је трајект био једини леп део тог пута.
Пређосмо Дарданеле и ја се коначно опустих.
Нисам тренула до тад...
Отварам очи након два сата и видим да се нешто чудно дешава...
Возач вози полако, има скроз изгубљен поглед а други раширио ону карту и зури у њу...
Нигде мора, неке ливаде и овце...
Ајоооој, шта је сад. :huh:
Промашили пут. Нису скренули десно но лево.
Па окрећите аутобус, да ли сте нормални.
А да ипак не идемо у Саримсакли.
ОКРЕЋИТЕ АУТОБУС! :mirka:
Кад су путници поново видели луку и трајекте након 4 сата вожње мал нас нису линчовали.
Скоро смо до Истамбула били стигли.
Стигосмо (не знам више кад) у Сармсакли и нађосмо хотел.
Путници су излетели из буса, неки улетели у климатизован хотел а неки поскакаше у базен.
Нисам имала снаге реч да им кажем. И ја бих тако...
Након два сата, кренусмо ка Измиру...
Измир је леп град, ал што има запетљане раскрснице...
Наравно, претпостављам да возачи знају, па врте туре сваких 10 дана.
Изађосмо на ауто пут, ја узмем микрофон (једино је он још радио)
Драги путници, изашли смо из Измира, имамо још 80 километара и за мање од сат времена стиже...
У том моменту спазим таблу на којој пише: Анкара Истамбул.
А у аутобусу се проломи гласан смех и аплауз.
Не, ја немам више снаге, где сад да се окренемо. :cry:
Уместо у 10 ујутро, у Кушадаси смо стигли у 7 увече.
Био је то најдужи пут у историји.
Оно што ми шеф агенције није рекао је да њихови возачи нису ишли, него су узели неке друге.
Ти, што су требали да возе су се разболели.
И водич им је отказао.
Јадни путници да су знали ко их води, не би ни улазили.
Мој муже је успео некако да извади ствар да нико не тужи агенцију.
На крају смо се сви спријатељили, излазили заједно и смејали свему.
e, to sa povraćanjem je posebna priča....missim, povraćala je čime god da smo oputovali, čak i avionom...najveća je joj briga bila gde će avion da stane da se ona olakša muke :raz_114:Citiraj:
Prvobitno napisano od kojica
auu kvini kakva prica, ja bi odlpila da sam isla sa vama u kusadasi :)
kod mene brate klasika...nisam vido ne znam ni ja kakva egzotična mesta...nego više ono...sirotinjski...
...tako da ne bi imo šta da kaem a da nije neko već napiso...a i bilo bi dosadno...
inače, životni san mi je da motorom odem na godišnji...
...manje vše samo mesto odlaska...nego putovanje i to što se vidi usput...
I uvek su pitali ''A ko sada živi u našoj kući?'' :hm:
Jedno davno leto, mi u Sloveniji u kampu, moje prvo kampovanje, sve prikolice iste, vracam se sa cesme, isla da operem nozekanju, trebala nam za lubenicu. Ulazim u ono kao satorsko predsoblje ispred prikolice, gundjam sto su stolice razbacane na sve strane, vracam ih na mesto, ulazim u prikolicu sa nozem, a ljudi sede i gledaju me oduzeto. Gledam i ja njih, i onda ukapiram da sam promasila prikolicu... Izvinem se, objasnim da je noz za lubenicu, zbunila se skroz, i odoh zajapurena od sramote.