Уметност и национализам у двадесетом веку Турска

Са распада Отоманског султаната и оснивање Републике Турске у 1923, уметника и политичара подједнако позвао на нову врсту уметности да представи младе нације. Иако постоји општа сагласност о одбијању последњег цветања отоманске уметности, ни један, свеобухватан стил појавио да га замени. Раним годинама Републике видели успон на десетине нових школа уметности и енергетских организација многих младих уметника.

Представник овог периода био је истовремено постојање Асоцијације независних сликара и вајара, основана 1928, као и Група, почела је 1933. Чланови бивше жељене фолклорних сцене, што се огледа у раду Цеват Дерели или Тургут Заима , а други је више хетероген скуп уметника. Неки чланови, као што су Нурулах Берк је радио у сликарске мешавину европских и турског стила, другима, као Цемал Толлу, је преузео више апстрактне утицаје кубизма и конструктивизма, или је радио у апстрактни начин са политичким савијене, као Абидин Дино.


Поред овог рада предузима уметника био званични истраживање нације уметности. Мустафа Кемал Ататурк, први председник Републике (1923-38), тражио да ревидира број аспеката турске културе и да нагласим античког наслеђа и сеоског живота у земљи. Тако се мислило важно да се уклоне све арапски и персијски културних утицаја, укључујући коришћење арапско писмо и Еастернизед облика хаљине. За ревитализацију села, стотине "куће људи" су били отворени. То су били у једној заједници центрима начин, где су позоришта изведена представа и филмова приказивани. Они су такође функционише као очување друштвима, у којима је била изложена локалних уметника рад, као и песме снимљене локалним музичарима. Након У том смислу, Ататурк је наследник Исмета Инону (1938-50) покренуо Покрајински Туре за сликаре, који је, између 1938 и 1944, послао десет уметника сваке године да живе и раде у различитим деловима земље. Током овог периода, велики број портрета и лифесизе статуа Ататурка су ангажовани, као што је портрет аутора Назми Зииа Гуран . Његов лик функционисао као симбол модерности и тако је јавно приказан, пракса која се наставља данас. Слике Ататурк је свуда у Турској и савремених уметника, као што су Несе Ердок настављају да славе његово наслеђе у савременим идиома.

Симултано са овим Туркицизинг покрет, Европа наставља да обавести образовање и естетике турског уметника. Влада грантови дозвољено студенте да студирају у иностранству, а страни уметници су били ангажовани да предају у турском академијама. Скулптура је уведен у то време, и Рудолф Беллинг Немачке дошао на челу одељења на Академији ликовних уметности у 1937. Схватајући пропагирања потенцијал овог медија, Влада је задужила више јавних радова у знак сећања на рат за независност и улогу Ататурк одиграо у њему.
http://razbibriga.net/imported/2011/01/h2_anrt_7-1.jpg
Ататурков маузолеј, Анкари, 1944-53 (фотографија).

Архитектура је такође узео страницу европској сцени. Нова престоница у Анкари требало да буде симбол модерне будућности Турске и јак контраст далекој прошлости земље, испољава се у Истанбулу. Тако развој града представља веома другачији приступ од касније турске радова што Долмабахце Палаце. Немачки урбаниста Херман Јансен освојио конкурс за мастер плана града у 1927, као и нове владине центар је намерно се налази на другом крају града од древне цитаделе. То је био дизајниран од стране аустријске Клеменс Холзмеистер као троугла комплекс са Велика народна скупштина на свом челу. Док неки сматрају да је Анкара архитектура није био заиста у интернационални стил је требало да буде, разлика од отоманског периода био је очигледан, то било довољно да ове Старк конкретне зграде без украса очигледно нису старе школе.

Убрзо након прилив европских архитеката и њихова интеграција у образовни систем, Турска је почела да производи сопствене модернистичке архитектуре. Севки Балмумцу пројектован 1933-34 Анкари изложбе Хала, а Аптуллах Зииа изграђени Министарство иностраних послова боравка у истој години. Ататурков маузолеј (завршена 1955), дизајниран од стране Емина Онат и Орхана Арда је строг зграда комбинујући традицију Турске на турбе и Анатолије традицију маузолеја у нови, модеран начин. Укључени учешће турског архитеката огледа се у списима часописа Мимар (основан 1931, касније назван Аркитект ).

У области сликарства, влада Аррангед број важних емисија, укључујући и изложба слика револуције , која је одржана десета годишњице проглашења Републике и државни изложба слика и скулптура , која је одржана годишње број година. Док презентацијом рада младих уметника, ови експонати, такође, представљало први покушаји наручивање, чување, класификовање и модерног сликарства. Посебно значајан у том погледу био је педесет година турске уметности , показују да је отворио музеј у Долмабахце палати у 1937.

http://razbibriga.net/imported/2011/01/h2_anrt_6-1.jpg
Љубичаста симфонија, 1985
Бурхан Доганцаи (турски, рођен 1929)
Уље на платну, 77 к 100 цм
Сабанци Цоллецтион Истанбулу

Док у уопште Ататурк достигнућа су похвалила, књижевност раног Републиканске такође бележе Ангст турске људи који су били ухваћени између реформе и традиције, као и нагле промене присиљени на њих. Реакција против усвајања европског модернизма у архитектури је било дозвољено пуније испољавање после смрти Ататурк 1938. Тако згради турског Историјског друштва од стране Тургут Цансевер и Ертур Иенер (Анкара, 1966), који је добио Ага Кхан награду за архитектуру, користи основни облик турске куће са обичном фасада и ентеријера заштићена суд, заједно са савременим грађевинским материјалима . Повратак на турски корени се огледа у биоскопу ових година, као добро. Поједини директори су тврдили да је њихова естетика је дошао из турског сликарства и ритам од традиционалних стилова приповедање.

Од 1940, турски уметности прати западне трендове задржавајући везу са локалним идиома. Уметници као што су Аднана и Турани Бурхан Доганцаи , оба члана калиграфским покрета, користи форме исламске калиграфије као референтну тачку. Њихов рад је био одговор на напуштање Ататурк је на арапском у корист латиничним писмом.
Марика Сардар
Институт лепих уметности, Њујоршком универзитету
http://razbibriga.net/imported/2011/01/h2_anrt_1-1.jpg
Номад Породица са Анкаром Коза, 1963
Тургут Заима (Турска, 1906-1974)
Уље на платну, 173 к 135 цм
Ресим ве Хеикел Музеси (Музеј сликарства и скулптура), Анкари