Za ljubitelje Prevera

TA LJUBAV

Ta ljubav
Tako silna
Tako drhtava
Tako nežna
Tako očajna
Ta ljubav
Lepa kao dan
I ružna k'o vreme
Ta ljubav tako stvarna
Ta ljubav tako divna
Tako srećna
Tako vesela
I tako jadna
Drhteći od straha k'o dete u mraku
A tako sigurna u sebe
K'o neki spokojni čovek usred noći
Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih
Gonila ih da govore
I primoravala da blede
Ta ljubav vrebana
Jer te druge mi smo vrebali
Ganjani ranjavani gaženi dotucavani poricani
zaboravljeni
Zato što smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavali gazili
dotucavali poricali zaboravljali
Ta ljubav cela celcata
Još toliko živa
A sva ozarena
To je tvoja ljubav
To je moja ljubav
Ona koja je bila
To osećanje je uvek novo
I nije se izmenilo
Toliko stvarno kao neka biljka
Toliko drhtavo kao neka ptica
Toliko toplo i živo kao leto
Možemo oboje
Otići i vratiti se
Možemo zaboraviti
A zatim ponovo zaspati
Pa probuditi se patiti bditi
Pa ponovo zaspati
Sanjati i smrt
Zatim probuditi se osmehnuti se smejati se
I podmladiti se
Naša ljubav zastaje tu
Tvrdoglava kao magare
živa kao želja
Svirepa kao sećanje
Glupa kao kajanje
Nežna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lepa kao dan
Nežna kao dete
Gleda nas smešeći se
I kazuje mnogo ne govoreći ništa
A ja je slušam drhteći
I vičem
Vičem za tebe
Vičem za sebe
I preklinjem te
Za tebe za sebe i za sve one koji se vole
I koji su se voleli
Da ja im vičem
Za tebe za sebe i za sve druge
Da ne znam
Ostani tu
Tu gde si
Gde si bila nekad
Ostani tu
Ne pomiči se
Ne idi
Mi koji smo voleli
Mi smo te zaboravili
Ali ti nas ne zaboravi
Jer nemamo drugog do tebe na zemlji
Ne dopusti nam da postanemo hladni
Da se udaljavamo sve više
Odemo gde bilo
Daj nam znak da si živa
A mnogo docnije na ivici nekog šipražja
U šumi uspomena
Iskrsni odjednom
Pruži nam ruku
I spasi nas

PESMA PTIČARA

Ptica koja leti tako nečujno
Plica crvena i topla kao krv
Ptica tako nežna ptica ismevač
Ptica koju odjednom obuzima strah
Ptica koja samu sebe udara
Ptica koja bi htela pobeći
Ptica usamljena i izbezumljena
Ptica koja bi htela živeti
Ptica koja bi htela pevati
Ptica koja bi htela vikati
Ptica crvena i topla kao krv
Ptica koja leti tako nečujno
Da to je tvoje srce lepa devojko
Tvoje srce koje krilom tužno udara
O tvoje čvrste i bele grudi

http://razbibriga.net/imported/2011/01/t2301-1.jpg

Prever je rođen u Neuilli-sur-Seine na 1900 i jedan je od više popularnih francuskih pesnika 20. veka. Sa mladim Bretonom i Rejmond Kueneau postaje deo grupe nadrealista.
Prever je pesnik Pariza, njegovih uličica kojima šetkaju odrpanci sa rukama u džepovima i "posrnule" djevojke, pesnik njegovih spomenika čije senke prelaze preko trgova i robijašnica, pesnik njegove reke-jedinstveno poetične i poetizovane Sene, čije vode odnose gradsko smeće kao bukete cveća i na čijim mostovima još kao da stoje jedini kraljevi Pariza-upravo ti probisveti, bezbrižni kao sunce, vetar i kiša. Ovaj milje stvoren je od lakih sličica radničkih četvrti, gde su ljubav i beda dva ključna motiva, gde je realnost lirična, te nam se i najsitniji postupci i zbivanja ukazuju kao čudesni i nobični.

OBLETAO JE OKO MENE

Obletao je oko mene
Za vreme mnogih meseca dana i časova
I stavio je najzad ruku na moje grudi
Nazivajući me svojim malim malim srcem
Istrgao mi je obećanje
K'o što se istrže cvet iz zemlje
I zadržao ga u svome sećanju
K'o što se čuva cvet u zimskoj bašti
A ja
Zaboravila sam na svoje obećanje
I cvet je brzo svenuo
Oči su mu se iskolačile
Pogledao me je popreko
I uvredio tesko
A drugi je došao i nije mi ništa tražio
Ali me je celu obuhvatio pogledom
U času za njega bila sam naga
Od glave do pete
I kada me je svukao
Dopustila sam mu da od mene čini šta hoće
A nisam znala ni ko je on

Neobičnost običnosti, tako bismo mogli nazvati taj svet, celovit u nastajanju, svet cvećarnica, hipodroma, sudnica, gradskog zelenila, bistroa, buđenja, ustajanja, doručka, prvih jutarnjih novina, šetnje, svet metroa, pristaništa, uličnih svetiljki, svet berze, nepravde, besposlice, prostitucije, samoubistava, nežnosti, povrataka i rastanaka, javnih kupatila, oskudnog drveća, kupoprodaje, zamena, loše uređenih stanova, svetlosti; sve staje u jedan prostor koji je pesnik učinio svojim ne dižući nikada temperaturu svoje, na izgled ravnodušne, rečenice. Možda taj lik sretno uhvaćenog Pariza, u trenutku kada se rađa iz magle praskozorja i ljudskih sudbina, simbolizuje Preverov sunce-lav koji trese grivom prema prolaznicima pre nego će otići na počinak i svojom snažnom šapom miluje bedra neke lepojke koja čeka ljubavnika. Drama dana se ne završava, no počinje, i sutrašnje jutro, prema Preveru, doneće isti život, mahnit, blag i surov, pun ucveljenih srdaca, nada i promašenih ambicija. Uzalud je pokušavati da mu se nađe neki drugi smisao, izvan njega samog. Pomirljivost je potrebna da bi se razlozi za optužbu otkrili na jednoj drugoj strani upravo u izazivačima društvene nesreće, koja kod Prevera, kao i kod drugih socijalnih pesnika, nije sudbinska, već je proizvod jednog političkog, ekonomskog kvalifikativa čiji su koreni u materijalnoj nejednakosti.

Aleksandar Ristović - kritičar

UVELO LIŠĆE

Želela bih da se uvek sećaš
Srećnih dana naše ljubavi
Tada je život bio mnogo lepši
I sunce blistavije bilo no danas
Uvelo lišće slaže se po zemlji
A ja te još nisam zaboravila
Uvelo lišće slaže se po zemlji
K'o naša tuga i uspomene
Hladni vetar odnosi ih
Zajedno sve u noć zaborava
A vidiš ja nisam zaboravila
Pesmu koju si mi pevao
Ta je pesma bila slična nama
I tebi koji si me voleo
I meni koja sam te volela
Živeli smo zajedno
Ti koji si me voleo
I ja koja sam te volela
Ali život razdvaja one
One koji su se mnogo voleli
O sasvim polako i bez šuma
More brise tragove po pesku
Koraka razišlih se ljubavnika

Zašto je potrebna beda svetu?

Otkada je sveta i veka, beda postoji. Niko ne pamti doba ni vreme, čak ni "učiteljica života", da je postojalo a da bede nije bilo. Ona je posledica, a gdje joj je uzrok? Logičnog odgovora nema. Zna se samo da je ona dosad mnogo života odnela, mnoge usijane glave ohladila, a i mnogo mudrosti podarila. Patnja joj je glavna osobina, a dostojanstvo sporedna (bez koje se i može, eto, kad se već može bez svega) ali muka i patnja su neminovne. Ljudi kojima je ona breme, u svakom pogledu su specifični. Izraz lica im odaje borbu sa sudbinom, stalnu napetost spremnu za okršaj, ili poniznost ili, dostojanstvo. Taj izraz može biti svakakav, ali uvek teži samo jednom-kako skinuti toliko breme bede sa svojih okorenih i umorenih leđa. Da li je ona ovozemaljsko otelotvorenje nebeskog pakla? Oni koji su je spoznali misle da jeste. Ali ona je možda još i gora! U paklu se ispaštaju gresi, a ona vam ostavlja mogućnost da pored ispaštanja počinite još grehova ako joj podlegnete ili ostanete dostojanstveni i prepustite se smrti. Sa bedom se nikad ne zna. Ona tera ljude da čine nemoguće, menja svet, menja boje, prirodu, sve! Njene snaga je neizmerna! Ali zašto, zašto, zašto nam je potrebna? Možda zato da nas budi na vreme, podseti na obaveze, da nas vaspita? Ne zna se. Izgleda da je svevišnji Bog shvatio da nije stvorio savršen svet, pa mu je poslao slepu bedu da ga usavrši i odabere one koji će pored njega.
Preverov odgovor

DA SE NAČINI PORTRET JEDNE PTICE

Pre svega naslikati kavez
sa otvorenim vratima
naslikati zatim nesto lepo
nesto prosto
nešto divno
nešto korisno ...
A potom za pticu
postaviti platno uz neko drvo
u nekoj bašti
u nekom gaju
u nekoj šumi
i sakriti se iza drveta
ne govoreći ništa
i bez ijednog pokreta
Neki put ptica dolazi brzo
a mogu proći i duge godine
pre no što se reši da dođe
Ali ne obeshrabrivati se
već čekati uporno
čekati ako treba i godinama
tu brzinu ili laganost dolaska ptice
pošto to nema nikakve veze
sa uspehom slike
A kad ptica dođe
ako dođe
u najvećoj tišini
sačekati da ptica uđe u kavez
pa kad je ušla
zatvoriti tiho vrata kičicom
a zatim
izbrisati jednu po jednu sve prečage
pazeći dobro da se ne dodirne
ni jedno perce ptice
Zatim načiniti portre drveta
izabravši najlepšu od njegovih grana
za pticu
naslikati zatim zeleno lišće
svežinu vetra
sunčanu prašinu
šum životinja i trave u vrelini leta
najzad čekati da ptica reši da peva
Ako ptica ne zapeva
loš je znak
znak da je slika rđava
a ako peva dobar je znak
znak da se može slika potpisati
tad isčupajte sasvim lagano
jedno pero iz krila ptice
i ispišite svoje ime u uglu platna

Vredi li o patnji govoriti?

Kažeš li čoveku o svojoj patnji jedan će ti pomoći, drugi će te sažaliti, treći će ti odmoći, četvrti će te ignorisati, peti ti poželeti pomoć, šesti će te saslušati, sedmi prezreti, osmi će se obradovati, deveti će te ismejati, deseti zaplakati, . . . Ne vredi! Nju treba pretapati i kaliti, od nje čak i umetnost stvarati, ali na prazno o njoj govoriti, ne! Ona je kao užeglo gvožđe kojeg se prihvatiš ili ti ga bace u ruke. Ali može nešto postati od nje, budeš li se sa njom pravilno nosio. Ne hvataj je se odmah već je osmotri sa svake strane, a kad se krene hladiti ne dopusti da od nje ne ostane neka nakaza, nego je pretoči u nešto poučno! Na kraju ćeš završiti zahvaljujući joj i čak je voleti.
Prever

TAMNIČAREVA PESMA

Kuda lepi tamničaru
Sa tim ključem poprskanim krvlju
Idem da oslobodim onu koju volim
Ako još ima vremena
A nju sam zatvorio
I nežno i svirepo
Na najskrovitijem mestu svojih želja
Na najdubljem mestu svojih nemira
U laži budućnosti
U gluposti zaklinjanja
Hoću da je oslobodim
Jer hoću da je slobodna
Po cenu i da me zaboravi
Po cenu i da ode
Pa čak i da se vrati
I da me još voli
Ili da zavoli drugog
A ako joj se taj dopadne
Pa ona ode
I ja ostanem sam
Sačuvaću samo
Sačuvaću večno
Na svojim dlanovima
Do poslednjeg daha
Blagost njenih dojki izvajanih ljubavlju.

Može li ljubav zaista pobediti sve?

Iskonska i istinska ljubav pomaže da se umre u miru, zadovoljan i sobom i svojim životom.Ona je lek, izvor ideja i pokretač ljudskih akcija. Večna tema umetnosti i
krajnji cilj života. LJubav je raj ovozemaljskog sveta koja ne donosi sve patnje, ali ih mnogo olakšava. I kao krajnji, najviši, najčistiji produkt ljudskog bića da li može
pobediti sve? Da.

Jutarnji dorucak


Sipao je kafu
U šolju
Sipao je mleko
U šolju sa kafom
Stavio je šećer
u belu kafu
Kašičicom je
Promešao
Popio belu kafu
Bez i jedne reči
Zapalio je
Cigaretu
Pravio kolute
Od dima
Otresao pepeo
U pepeljaru
Bez i jedne reči
Ustao je
I ne pogledavši me
Stavio je
Šešir na glavu
I uzeo kišni ogrtač
Jer je padala kiša
A onda je otišao
Po kiši
Bez i jedne reči
I ne pogledavši me
Tada ja spustih
Glavu u ruke
I zaplakah.

Ocaj na klupi

Na skveru na klupi
Sedi čovek i zove vas kad prodjete
Sa cvikerom u starom sivom odelu
Sedi tu i puši kratku cigaru
I zove vas kad prodjete
Ili vam prosto mahne
Ne treba ga gledati
Ne treba ga slušati
Samo proći
Praviti se da ga ne primećujete
Da ga ne čujete
Ubrzati korak
Ako ga pogledate
Ako ga budete slušali
Zovnuće vas i više ništa i niko
Neće vas moći sprečiti da sednete kraj njega
Onda će početi da vas gleda i da vam se smeši
Vama je strašno teško
Čovek medjutim nastavlja da vam se smeši
Doslovno tako
Što mu se više smešite sve više patite
Strašno
Što više patitite sve mu se vise smešite
Beznadežno
Sedite tako tu
Ne mičući se
Smešeći se na klupi
Tu odmah kraj vas deca se igraju
Prolaznici prolaze
Mirno
Ptice
Napuštaju jedno drvo
Zbog drugog
I vi ostajete tu
Na klupi
A znate a znate
Da više nikada nećete moći da se igrate
Kao ta deca
Znate da više nikada nećete moći da prodjete
Mirno
Kao ti prolaznici
Da više nikada nećete moći da poletite
Napuštajući jedno drvo zbog drugog
Kao ptice.

KAKO STOJE STVARI

U dvanaest dvoraca dobijenih
za dvanaest zalogaja hleba
dvanaest ljudi rida od besa
u dvanaest kupatila
Tužna poruka im je stigla
loša vest iz lošeg kraja
Negde tamo neki domorodac
digao se iz pirinčanog polja
i sa preziorm
šaku pirinča
bacio prema nebu.

BAŠTA

Hiljade i hiljade godina
Ne bi bilo dovoljno
Da se opiše
Kratki sekund večnosti
U kome si me ti poljubila
U kome sam te ja poljubio
Jednoga zimskog praskozorja
U Parku Monsuri u Parizu
U Parizu
Na zemlji
Na zemlji koja je zvezda

POLJUBI ME


To je bilo u jednoj četvrti
Svetlosti
U kojoj je uvek mrak i uvek svetlost
I zimi i leti tamo je uvek zima
Stajala je na stepeništu
On kraj nje a ona kraj njega

Osećao se sumpor
Jer tog popodneva uništavali su stenice
Govorila je ovde je mračno
I zagušljivo
I leti i zimi ovde je uvek zima
Božija zvezda ne svraća u našu ulicu
Mora da ima preča posla u bogatijim
delovima grada

Zagrli me čvrsto
Ljubi me
Ljubi me dugo
Ljubi me
Kasnije biće kasno
Naš život to je sada

Ovde se umire od svega -
od toplote i zime
Ili se smrzavaš ili gušiš
Ovde vazduha nema
Ako prestaneš da me ljubiš
Čini mi se umreću ugušena
Imaš petnaest godina imam petnaest
godina
Oboje trideset

Sa trideset godina više nismo deca
To su godine kad treba da se radi
To su godine kada se ljubi
Kasnije biće kasno
Naš život to je sada
Ljubi me...

PORUKA

Vrata koja je neko otvorio
Vrata koja je neko zatvorio
Stolica na koju je neko seo
Mačka koju je neko pomilovao
Voće koje je neko zagrizao
Pismo koje je neko pročitao
Stolica koju je neko oborio
Vrata koja je neko otvorio
Put po kome još neko trči
Šuma kojom neko prolazi
Reka u koju neko skače
Bolnica u kojoj neko umire.

Da li je smrt samo san o životu, san o tome de se možete jednom probuditi i zbacivši svoj pokrov od kamena osloboditi se?

Smrt je san o životu samo onima koji "ovaj" život provode spavajući. "Ovaj" život je pun ljepote, prilika i radosti, samo zavisi koliko smo spremni uložiti da to dokažemo. Ružne i loše stvari se primjećuju odmah, takve su po prirodi. NJihovo lice nek' nas ne parališe i nek' ne prikuje za sebe naš pogled. LJepote ima neizmjerno, samo da ju je primjetiti-evo putokaza: ljubav i rad!

Ali glavni uzrok "mrtvog sna" kojim ljudi provode "ovaj" je nedostatak samokritičnosti. A "mrtvi san" je stanje u kom se istinska ljepota ne može spoznati. Vizija ljepote ljudi koji spavaju je materijalno bogastvo i fizički užici tačno isplanirani i zabilježeni u organizeru. Ti ljudi nisu svjesni da su u procesu, ali neka, biće vremena i da shvate.


Prever

Adrijen

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Grudva snega
koju si bacio na mene
u Šamoniju
prošle zime
sačuvala sam je
Eno je na kaminu
pokraj svadbenog venca
moje pokojne majke
koju je ubio
moj pokojni otac
što je giljotiniran
jednog tužnog zimskog jutra
ili proletnjeg ...
Grešila sam priznajem
znala sam ostati
duge godine
ne vraćajući se
kući
Ali nikada ti nisam rekla
da je to zato što sam bila u zatvoru
grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
I Vrbova grana
tvoj mali foksterijer
koji je crk'o prošle nedelje
sačuvala sam ga!
Eno ga u frižideru
i ponekad kad otvorim vrata
da uzmem pivo
ugledam jadnu životinju
i to me strašno rastuži!
A ipak to sam ja uradila
jedne večeri da skratim vreme
dok sam te čekala ...
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Sa vrha kule Sen-Žak
bacila sam se
prekjuče
zbog tebe sam se
ubila
Juče su me zakopali
u jedno divno groblje
i mislila sam na tebe
i večeras sam se vratila
u sobu
po kojoj si se šetao go
u vreme dok sam još bila živa
i čekala te

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
U redu grešila sam
duge godine nisam se vraćala kući
ali sam ti uvek krila
da je to zato što sam bila u zatvoru!
Grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela!

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!

Trebali od tuđe nesreće okrenuti glavu jer i vas "odviše boli" da je gledate?

Svi ljudi su braća po nesreći i patnji. LJudi koji pate govore jednim jezikom, koji će svako progovoriti kad tad. Okrenete li glavu od svog brata, okrenuli ste je i od sebe, svih drugih ljudi i od Boga. Shvatite da ste onda izgnanik vrijedan prezira! Pomognete li njemu, pomoćite te i sebi! Ruka ruku mije, a nije li tako, ono ljudsko, što bi trebalo da je u vama, isparilo je! Potrudite se da vam to dopre do svijesti prije nego . . .

Prever