kako vidimo knjizevnike/ce i njihova dela....

aj da pocenem prvi....

lewis caroll ... covek koji je bio danashnjim recnikom pedofil... covek koji je bio vanserijski talentovan za apstraktno razmisljanje sto je po meni nesto najuzvisenije.... ne bih se slozio da alisom manipulisu... jer ako je alisa odraz neispunjene lewisove infantilne seksualnosti onda alisa ima drugu ulogu a ne ulogu medija kakvog ga neki predstavljaju. alisa je znatizeljno dete koje voli da vidi sta ima iza druge strane ogledala... naivna i cedna istovremeno okrzena pohotom svih koji zele sto kazete da je zavedu a u stvari su svi zavedeni njenom nevinoscu.... dolazimo cak do vrha melodrame jer to je jedna melodrama sa okusom fantastike gde kraljica koja je ljubomorna na njenu mladost i nevinost mora da vara da bi pobedila... egzaltirana jurnjava tako mlade i neiskusne alise u potrazi, mozete misliti za virtelnim belim zecom sa leptir masnom koji ima jos i dzepni sat.. mozemo naslutiti sta je lewis mislio pod pojmom belog zeca simbola cistote ali davanjem prekognicije odraslog muskraca koji voli brz sex....elem... pojavljivanje ludila zrelog muskraca za nedostiznim erosom kroz olicenje alisine cednosti je u u fantaziji ludog sesirdzije gde sesir simbolise falusoidnu svirepost koju bi joj on namenio a istovremeno je potiruci sa igrom macka cerekala koji svojim humorom daje atribut naivnosti i odbrambenog mehanizma autora tako da prosecan britanski citalac tog vremena ne bi naslutio duboki ponor njegove duse koja je zrela za tamnicu u tower-u.... virtuelna krepost tog dela je i u kritici monarhije i njene sklonosti ka svim porocima kao sto je prevashodno kocka koju osecamo u zadnjoj sceni kada naivnu mladu i neiskvarenu alisu u belim carapicama jure pohotne karte.... i ona naravno nalazi spas jedino u budjenju jer kuda bi drugo i mogla.... nesto kao sto je dosta kasnije radio david hamilton slikajuci devojcice u kojima se budi tek napupela seksualnost... mnogo prozaicnije i banalnije ali sa slicnom dozom ostrascenosti koju je lewis uspesno uvio u oblandu filozofije pod formom aprstraktne ekspresije.... ybg... sta sam teo da kazem nemam pojma. da... u toj formi moze svasta da prodje i dan danas... zato je lewis bio umetnik a ne bludnik i pre je mogao da prođe kao nastavnik katehizisa mozda rozenkrojcerovskog nacela nego neki pandan jack the ripperu tog vremena... virtuelni svet dozvoljava beg od svega i svachega.... najveci kompjuter je ljudski mozak i on dopusta rejmond kurcvelovske permutacije koje nijedan ibm ili hal savremenog sveta nikad nece biti u stanju da obradi tom brzinom kao sto je on u stanju da uradi ...

aj za one koje su citali borcicinu knjigu....

izgubljeno lice..... moglo bi se reci tango macabre prabacen u drugu dimenziju, dimenziju dekartovog satanizma, virtuelnog sveta gde se gubljenje ljudskosti i identitita posmatra kao nacin bega od samog sebe u idovsku mizantropiju. delo je ovaplocenje nemogucnosti dozivljaja iskrene i ciste ljubavi koja je orvelovski pogubljena u naletu metamorfoze drustva iz faze robovlasnickog u kosmoloski fenomenoloski nonsens koga svi manje vise zivimo sa neuhvatljivim koncima satkanim od vitmenovih vlati individualisticke trave izgubljenih virtuelnih identiteta.


autorka obradjuje temu sa istim stilskim zanosom koji je poznat iz tanga macabre sa razlikom sto je fantazma ovog dela virulentna u meri koliko je njeno razumevanje objasnjivo nekome ko poznaje opsenu sveta o kome se u delu pise. za laike ce delo biti jos jedno u nizu nemustog jezika savremene lazhi zvanog maskomunikacije. zamerka ovom kao i prethodnom se odnosi na fus note koje objasnjavaju terminoloske nepoznanice i nemaju mesto u ovakvom delu jer ono nije priruchnik kako se ponasati na forumima vec psiholoska knjizevna analiza.


da bi razumeli samu sustinu ovog dela koje nije nimalo naivno kako se u prvi mah cini nekome ako ga povrsno posmatra moramo da malo terminoloski otkacimo da bi shvatili sustinu. prvi uslov je da ne uzmemo likove zdravo za gotovo, polove likova zdravo za gotovo, sintaksu nepostojecih citata zdravo za gotovo kao i poruke koje iz njih proizilaze zdravo za gotovo.... lucidna genijalnost je za mnoge neshvatljiva kategorija i mnogi identifikuju autore po vokaciji, stilu ili tematici koju obradjuju. genijalnost je neukrotiva kao sto autorka u jedinoj recenici decidirano kaze... a naravno takodje i detinje nekontrolisana i nesputana.... sve ostalo spada u profesionalizam vrhunski ili onaj drugi. zasto napominjem ovu stvar? da bi covek dosegao patos u razmisljanju koji autorka citira kao katehizis neke duhovnosti prvenstveno mora da se razume sama priroda iznijansiranosti kontrasta koji su uslovili i sam citat. nabacanost dijaloga samo radi stvaranja dinamicke konfrontacije su kao vrata na pozorisnoj sceni koja se otvaraju kada se nema sta desiti u mizanscenu radnje. to je jedina i najvaznija primedba na stil.


zadrzao bi se na dvopolnosti glavnih likova... brando i andjela su jako zanimljivi za analizu i odajem priznanjnje autorki na skoro savrsenoj psiholoskoj analizi kojom je definitivno obdarena. zenski primerak romana se mesha sa mushkim i to ce retko ko primetiti ko nema uvida u virtuelni svet i njegove obmane. dakako, ono najvaznije sesto culo se ne uci, ono se oseca i to je opet samo jedan mali mozda i minoran segment mog nezadovoljstva tom analizom jer esencijalna potreba svakog zivog bica je senzacija kako vremenska tako i prostorna a ne kliseirano ubacivanje likova u tipicne kanale kakve nalazimo u osrednjoj literaturi. ako je autorka zelela da se distancira od slicnosti sa realnim prostorima teritorije bez obzira koliko je ona virtuelna i gde svi mi odavde u njoj obitavamo i znamo o kome je rec, onda je to razumljivo. ali je nerazumljivo graditi konstrukciju prepoznatljivih likova na medleju od stvari koje nisu sastojci za pravljenje one torte zadovoljstava koja nam mami osmeh na lice gledajuci goste kako se oblizuju i lizhu taj tanjir orgazmichno do poslednjeg parcheta. ali to je pravo autora na izraz i tu se stavlja tacka.


ono sto je najlepse u celom delu je gotovo savrsena nabujala erotika glavnih dvopolnih junaka dovedena gotovo do perfekcionizma bujajuce strasti sa po meni nedovoljnom dozom apstraktnog humora koji je toliko potreban svakom knjizhevnom delu. zadrzao bih sa ne samoj esenciji dela a to je satanizam. satanizam koji je protkan do najfinijih nijansi a mnogo puta i eksplicitno naglasen. motiv necastivog je naravno prisutan u mnogim svetskim priznatim delima ali ovde je satanizam stavljen u samu sustinu podsvesti citaoca u kontekst korteksa njegovog podmozgovlja. satanizam mesta koja sluze za okupljanje ljudi gde oni iznoseci svoje stavove, misli, strepnje, strahove, nadanja postaju meta monstruma koji menjaju pol, kozhu, starosnu dob, identitet i jos milion stvari da bi ih primorali na podsvesnu degradaciju sebe i dovela bas do gubitka tog identiteta paradoskalno izjednjacavajuci ga sa masom ostalih prosecnih.... pretpostavljam cilj autorke i nadam se da je imala apsolutno cist motiv u toj dezavuizaciji sputnjika i kohezione strukture njegove organizacije isto kao sto je iz tanga macabre proizasla jedna duboko humana i hriscanska poruka koju je retko ko primetio.


novi zivot kao forumski zivot je utopija ako se neko pronadje u zavisnoj formi bilo kao ucesnik, posmatrach ili kreator-usmerivach drugih. dilema autorke sa kraja romana ostavljena njenom muskom primerku ostavlja i nas u toj neravnodusnosti zablude ko smo i da li smo meshajuci realno i virtuelno izgubili deo naseg pravog ljudskog identita naushtrp ovog laznog.... u svakom slucaju preporuka za chitanje i razmishljanje.