Duša ili duh u umetnosti....
posto nemamo pdf filozfija malo nabacanih misli od pre godinu dana....
slovenska il anglosaksonska dusa... barok ili romantizam, simfonija ili kamerni trio, klasicizam ili modernizam... da bi razumeli ili bolje reci osetili sebe u necemu od ovoga treba poci od same sustine nase-ljudske promisli.. iskustvo, sazrevanje, vreme provedeno u ovom ili onom svetu, okruzenje koje nas svakodnevno nagoni na odredjeni vid razmisljanja ili da budem precizniji osecanja, izaziva ove ili one sklonosti prema nekom vidu sofistikacije ili zadojenosti kreativnog dela uma necim od navedenog. svako zeli da u tome sudeluje subjektivno, ono sto samo on zeli i nista sire od toga i to je uzak filozofski dozivljaj nekog umetnickog dela, arhitekture, jezika ili najbanalnije receno nekog okruzenja. neko ko je odrastao u rimu ili firenci zivi u formi muzejskog eksponata pod pretpostavkom da je svesno bice. ako je pak taj italijan zadojen kulturom ili subkulturom drugog jezickog podneblja njegova filozofija ce dezavuisati prostor po kome se krece i mozda ce ga dozivljavati kao nuzno zlo. opet neko ko je kao mlad npr. citao smrt u veneciji i ako je dozivljavao ideal lepote kroz to delo za njega ce gle apsurda taj ideal biti opet italija sad venecija ali na umoru sa sve praznim i naustenim lidom... sve ostalo vezano za taj roman, ili istoimeni film, kao malerov largeto ce samo da zacini osecaj pripadanja necemu sto je tako blisko njegovoj treutnoj duhovnosti. neko ko pak dozivljava tu italiju na neki treci nacin osecace je mozda kroz moraviju ili pak ako je surovi i kruti savremenik kroz nani moretija kako vespom kruzi oko parka borgeze uz arapski melos koji je surova danasnja realnost te divne zemlje. za nas sa ovih prostora, pogotovo za mlade koji nisu promolili nos iz srbije ovakvo razmisljanje je tera inkognita osim ako nemaju umetnicke postulate kao jedan od normativa zivljenja. vise obrazovanje nam daje virtuelno visoku svest o nama samima... znaci visoke ali neuhvatljive smernice uma ili apstraktne naklonosti necemu sto mislimo da nam je blisko. svako ko je bio suocen sa obaveznim stivom rat i mir manje vise je bio sokiran kompleksnoscu ili bolje reci debljinom dela :) i ne jednom su mnogi digli ruke od citanja i koristili skracenu verziju :) rusija... kada se pomene ime te zemlje i malo dete zna da je to nesto veliko.... jako veliko... veliko u pitchku materinu... i obicno dalje ni makac.
Odg: Duša kroz umetnost....
mrzi me da citam cirilicu, mrzi me bre da razmisljam ko ti 'ebeni siromasni rusi, mrzi me da gledam neke slike sto mi se ne svidjaju, mrzi me da idem u bioskop da me opet ne smori tarkovski, mrzim ruski jezik, mrzim bre crno belo volim samo sareno.... mlade a i one starije danas mrzi mnogo toga. zeleli bi da osecaju suptilnosti i nijanse a mrzi ih da apstraktno razmisljaju, kada to nauce kaju se sto to nisu uradili ranije i onda postaju tvrdokorni pesimisti i odlaze u utopijski manirizam... velika zemlja je uvek velika po teritoriji koju poseduje, po istoriji o kojoj se uci, po njenim ljudima koji su zaduzili covecanstvo... ali se velicina najvise meri po kulturnoj bastini i duhu te zemlje tj. nacije koja je cini. danasnja rusija i rusija pre pedeset godina su nebo i zemlja... dok su mnogi sanjali metro moskva ga je imala... kada je na zapadu pocela moda citanja knjiga u odlasku i dolasku na posao, u moskvi je to bio tradicionalni obicaj... dva veka americke istorije je dasak vetra prema istoriji nekog slovenskog naroda. nekome to mozda ne govori nista, opet nekome jako puno. u rusiji nema ukradenih umetnickih eksponata sa zapada... o suprotnom slucaju ne treba ni govoriti. danasnja savremena rusija pocinje da lici na one isprofanisane zapadne sredine sa velikom razlikom sto je zadrzala i pazi na svoje pismo i tradiciju. ovde je rec o slovenskoj dusi... koliko god su staljin i komunisti pokusali da naciju ubiju u pojam u tome nisu uspeli...pokusali su i najveci osvajaci poput napoleona i hitlera pa se zna kako su prosli. pokusavaju i danas sluge onoga sto ne ume nista novo da stvori ali ni njima to nece poci za rukom. slovenski duh je duh svetonazora, tradicije, kulture i iznad svega ljubavi prema otadzbini i njenim korenima. petrograd nisu gradili rusi vec najveci svetski arhitekti ali to svaki stanovnik tog grada zna i naravno postuje. neko uvek moze recenicu o svetonazorima izvaditi iz konteksta i nalepiti fotku nekog rusa skinheda ili neke ruske porno zvezde ali...
Odg: Duša kroz umetnost....
velicina nekog naroda se ne ogleda po zaklinjanju u nesto vec po postovanju sebe i ne diranju u atar tudje duhovnosti. sve znaci potpuno suprotno od onoga sto nam nudi novo ustrojstvo sveta gde je pravilo br.1 ubiti duhovnost nekog naciona, pretezno slovenskog... ono sto je amerika za dva veka napravila i time obesmislila ostatak sveta izazivajuci dva svetska rata, u nekoj korelaciji umetnickog stvaralastva izmedju njih i rusije imaju slicnosti kao kad bi poredili buba svabu i jelena kapitalca. narod koji vekovima nosi istinu o sebi ko je i sta je, koji iznad svega postuje svoju crkvu, veru, istoriju i tradiciju, ne moze ni u naznakama da se poredi sa kriminalnim genima onih koji su se naselili na tlo ondasnje kolumbove amerike. dnk osecanja, duhovnosti i umetnicke tradicije se ne stvara preko noci. naravno, novcem se moze sve kupiti ali to je jalovo zadovoljstvo. isto kao sto je kupljena ljubav zene lazna tako je i sa onima koji svoj senzibilitet vezan za lokalitet ili podneblje odakle poticu prodaju okrecuci mantil na drugo llice. retki su izuzeci medju njima. covek moze biti covek bez obzira kojoj naciji pripada... niti su svi rusi duhovni, niti su svi zapadnjaci kulturni i vaspitani kao sto ni svi kinezi nisu niski ili mozda srbi gostoljubivi.. sustina je u onome sto provejava kod nekih naroda konstantno kroz istoriju.... podlost britanaca, nezajazljivost amerikanaca, pricljivost italijana, krutost i nemanje smisla za humor nemaca, poboznost poljaka.... tako i duhovnost rusa i ostalih slovenskih naroda medju koje i mi spadamo. neko moze da kaze...pa objasni covece kako to da ste samo vi duhovni a drugi nisu... onima koji postave pitanje tog nesuvislog tipa odgovara se kratko... cim pitas znaci da ne razumes... i zaista ne razumeju.... ne razumeju zanos sa kojim sloveni sviraju, zanos sa kojim citaju i pisu, zanos sa kojim igraju, zanos sa kojim vole prvo svoje pa onda ostalo.... i zadnjih godina zanos koji osecaju shvatajuci posle jako dugo vremena da su zaista svetska tvrdjava.... svega, snage, moci i naravno... duhovnosti. mi da smo pametni da gledamo tamo gde sunce izlaskom daje novi zivot, okrecemo se prema tadju koga matori nasminkani fon ashenbah zeli da obeshcasti tragajuci za idealom lepote u umirucem gradu sa suncem koje je na zalasku. nas izbor i nasa tragedija... tragedija ne samo nas vec i za nase potomke. sta im vredi ovo stalno crtatii kad ne razumeju. vole sareno pa to ti je.
Odg: Duša ili duh u umetnosti....
hehe ja se samo setim kad je ep.Lukijan koji je dobar deo zivota, po sluzbi, proveo u Evropi rekao: Evropa? to je jedna.....stara frajla. :mrgreen:
a secam se i pape koji je uslovljavao povratak cuvene ikone Bogorodice Kazanske (zastitnice Rusije) svojom posetom Rusiji.
Odg: Duša ili duh u umetnosti....
svi su pisali o tome... o evropskom "prosvetiteljstvu" naustrp naroda kao dostojevski, al sta to vredi...
Re: Duša ili duh u umetnosti....
Kultura predstavlja skup javno deljenih, konsenzualnih simbola na nivou zajednice. U tom smislu, ljudsko ponasanje predstavlja simbolicku radnju, kroz koje se kulturne forme artikulisu i samim tim trebalo bi ispitati sta se takvim ponasanjem kazuje, cime rasprava o subjektivnosti vs. objektivnosti kulture postaje od drugorazrednog znacaja. Ono sto je bitno, jeste poznavanje imagiranog sveta u okviru kog odredjeni cin tvori smisleni znak. Sustina ovakvog semiotickog pristupa jeste ulazak u pojmovni svet u kom zive subjekti.
Re: Duša ili duh u umetnosti....
Citiraj:
Prvobitno napisano od
lider
Kultura predstavlja skup javno deljenih, konsenzualnih simbola na nivou zajednice. U tom smislu, ljudsko ponasanje predstavlja simbolicku radnju, kroz koje se kulturne forme artikulisu i samim tim trebalo bi ispitati sta se takvim ponasanjem kazuje, cime rasprava o subjektivnosti vs. objektivnosti kulture postaje od drugorazrednog znacaja. Ono sto je bitno, jeste poznavanje imagiranog sveta u okviru kog odredjeni cin tvori smisleni znak. Sustina ovakvog semiotickog pristupa jeste ulazak u pojmovni svet u kom zive subjekti.
lepo receno
