Гроф Монте Кристо - Александар Дима

БЕЛЕШКЕ О ПИСЦУ

Александар Дима је француски писац рођен 1802. г. Најпопуларнији је
романописац и драматичар свога времена. Био је један од зачетника роман –
фељтона. Био је писац невјеројатног плодног талента, богате фантазије и жива
духа. Отац му је био познати Бонапартин генерал, а Александар је без оца остао у
својој четвртој години. пошто је био одгајан само са стране мајке у њему се
развио пустолован дух којему никада није мањкало слободе. Написао је многа
дела, нека сам, а нека у сурадњи са другима. Његово изузетно богато
стваралаштво садржи око 300 драма и романа. за казалиште је заслужан што је
дао прву повијесну романтичку драму «Хенрик ИИИ. и његов двор» која је изведена
годину дана прије Игове познате драме Хернани. Темељи се на повијесним
чињеницама које су комбиниране са љубавном драмом. То је прво француско
казалишно дело приказано на француској сцени. након успјеха драме «Антонy» -
трагедија љубоморе, Дима је написао још много драма, мелодрама, трагедија и
лаких комедија. Трагедије имају све особине романтичног казалишта. голем
апарат, много особа, патентичан тон, сложене сукобе и мноштво обрата. Велик су
успјех постигли његови псеудоповијесни романи у којима повијест оживљава као
занимљива и сликовита стварност. Документ времена обогаћен је занимљивим
заплетом, многим пустоловинама, симпатичним и храбрим јунацима. Најпознатије
димино дело је трилогија романа «Три мушкетира», «Двадесет година
касније», «Вицомте де Брагелонне», затим слиједе «Гроф Монте Кристо», «Краљица
Марго», те «Госпођа де Монтсореау». Утицај авантуристичко – повијесних
Димаових романа осјетио се готово у цијелој еуропској тривијалној литератури.
Међутим, сама композиција, свјеж дијалог и жив опис привлаче и данас пажњу и
интерес широке публике. Умро је 1870. г.

КРАТАК САДРЖАЈ

У луци Нотре Даме де ла Гарде у граду Марсељу сви су с нестрпљењем очекивали
брод Фараон који је требао стићи још прије тједан дана. Сви су били сретни и
радосни, али млада заносна Мерцедес је видела да је на броду застава на пола
копља, што је означавало неку несрећу. Фернанд Мондего је проводио посљедње
тренутке са својом нећакињом Мерцедес у коју је био заљубљен. Она није марила
за то, већ је с нестрпљењем очекивала свога заручника Едмонда Дантеса. Дантес
је био часник на броду, а након смрти капетана Лецрела преузео је улогу
капетана. Зависан Данглес желио је само најбоље Дантесу, јер се и он борио за ту
титулу. Данглес открива Мореллу, власнику брода да је брод пристао на Елби што
је значило да је капетан Лецрел имао састанак с Наполеоном. Дантес, не знајући
ништа о политици, признаје да код себе има писмо које му је на самрти дао
капетан. Нити не слути да би му тај комад папира могао уништити живот. Навечер,
Мондего и Данглес пишу писмо тужиоцу у којему оптужују Дантеса да је
бонапартист. Пијани Цадероуссе им помаже не знајући што чини. Цадероуссе је
Дантесов сусјед који због зависти жели уништити Дантеса. Иначе, он се увијек
више занимао за туђе животе него ли за свој властити. Млади одвјетник де
Виллефорт ухапси Дантеса те сазнаје да је писмо намијењено његову оцу
Ноиртиеру.

да би спасио своју каријеру Дантеса осуђује на робију, а оца доводи у Париз. Дантес се налази у
замку. Покушава схватити зашто је у затвору, али не проналази њему схватљив разлог. Након
десет година у замку упознаје аббу Фариа који је покушавши побјећи ископао тунел у кривом
смјеру те дошао до Дантесове тамнице. Он помаже Дантесу да разоткрије истину, те га подучава
о свему. Свећеник Фариа умре, а домишљати Дантес сакрије његов леш и у врећу замота себе.
Врећа је бачена у море, а дантес је спашен од робије. Након много сати проведених на пучини
Дантеса проналазе талијански кријумчари и спашавају му живот. Едмунд сазнаје да му је отац
умро од глади што у њему буди велику жељу за осветом. Дантес одлази на оток Монте Кристо где
проналази највећи дио Спадиног блага, сачуваног више од 3, 5 стољећа – то је благо Монте
Цриста.

Дантес сазнаје да је Цадероуссе власник крчме власник крчме Маст ду Гард где живи са својом
женом Царцонте. Представља се као абба Бусони и даје му 100000 франака, али под увјетом да
изврши један задатак – мора сазнати све о Данглесу, Мондегу и Виллефорту.


Фернандо Мондего постао је генерал с новим именом лорд де Марцерф, а ожењен је за
прекрасну Мерцедес, некадашњу Едмундову заручницу. Виллефорт је постао државни одвјетник,
а Данглес најпознатији и најчувенији банкар у Паризу.


Дантес одлази у Марсеилле где сазнаје да је његов пријатељ Моррел пред банкротом.
Представља се као благајник твртке Тхомсон анд Френцх те спашава пријатеља од банкрота.
Моррелова обитељ захвална је непознатом дароватељу. Након што је спасио пријатеља од
невоље, одлази у Рим на карневал и упознаје Франза ди Епиназа и Фернандова сина Алберта. Ту
се по први пут представља као гроф Монте Кристо.

У Риму су Алберта отели римски разбојници и одвели га у катакомбе. Дантес
спашава Алберта, а он га уводи у високо паришко друштво. Упознаје баруна
Данглеса и његову кћер Еугенију, грофа де Морцерфа, баруна Виллефорда, његову
кћер Валентине, сина Еднарда и жену Хелоису. Одлази у Париз у посјет баруну
Данглесу као гроф Монте Кристо којему се читав свијет диви у протеклих пет
година. Отвара код њега рачун од пет милијуна франака. Након тога одлази Де
Виллефорту од којег тражи обрану од разбојника.

Валентине га упознаје са својим дедом Ноиртиером којему је писмо капетана
Лецрала било намијењено. Валентине је била заљубљена у Моррела, који је син
власника брода Фараон. Она је требала наслиједити велико богатство и због тога
је њезина маћеха жели убити. када би се ријешила читаве обитељи насљедство би
припало њеном сину Еднарду. Након што маћеха убија цијелу њену обитељ,
Моррел је врло забринут за Валентине. Едмунд је пристаје чувати, но она је ипак
отрована. на срећу није умрла и Едмунд је одводи на оток Монте Кристо док сви
остали сматрају да је мртва. касније и сам Моррел долази на оток где сретно живе
остатак свога живота.

Одлази у кућу Мондега где види Мерцедес која га препознаје, али га не жели
издати. Заједно са кћерком Али-паше, којега је Мондего убио, смишља освету и
прикупља све доказе које ће употријебити против њих. Упознаје и познатог
варалицу Фаустина те га проглашава грофом Андреа Цавалцанте. Од Данглеса
купује Јоурнал де Глобе и шпањолске владине обвезнице у износу од једног
милијуна франака. Данглес такођер купује обвезнице те их препоручује свим
својим муштеријама. Дантес одлази у Шпањолску и потплаћује гласника. У Паризу
настаје паника због информације да је у Шпањолској започео грађански рат.
Данглес продаје шпањолске обвезнице. Када Данглес сазна да је информација
била лажна полуди. Нитко му не вјерује да је продао и своје обвезнице па му сви
пријете судском парницом. На крају Данглес завршава у лудници.

Фаустино, којему је право име Бенедито, прије седам година је требао побјећи
заједно са Цадероуссом са галије. Но, Бенедито је издао Цадероусса. Када
Цадероуссе угледа Бенедита изазива га на двобој у којем Бенедито рањава
Цадероусса. Дантес одводи рањеног Цадероусса к својој кући и открива му да се
испод грофа Монте Цриста крије Едмунд Дантес. Када је то Цадероуссе сазнао
умире од шока.

Бенедито је оптужен за убојство и одведен је у тамницу. Тужитељ је де Виллефорт.
Бенедито добива упуте од грофа Монте Цриста. Тијеком читаве парнице не жели
рећи своје име. На крају признаје да је његов отац изнајмио 1871. г. кућу у
Аутенили где је боравио с неком девојком мјесец дана. жена је затрудњела и
убрзо након порода умрла. Његов отац је нежељено дијете закопао у врту, но то је
видела једна слушкиња која је спасила дијете. На свим документима налазио се
потпис де Виллефорта – његова оца.

У Дантесовим новинама изашао је чланак о Мондегу у којему пише сва истина о
Али-паши. Прочитавши то Алберто изазива грофа Монте Цриста на двобој. Прије
двобоја Дантес признаје Мерцедес читаву истину, а она све каже Алберту. У
двобоју нитко не жели пуцати, а Алберто се исприча Дантесу.

Мондего је осуђен да је тијеком грчког рата као француски изасланик на двору
Али-паше издао Али-пашу Турцима. Али-паша му је повјерио кћер и жену, за које
Мондего тврди да их је непријатељ заклао. У судницу као свједок улази кћи Али-
паше, а Мондего остаје запрепаштен када схвати да је она жива. Истина долази
навидело и открива другу страну познатог генерала. Мондего је убио Али-пашу, а
његову кћер и жену продао у робље.

Долази гроф Монте Кристо и открива свој прави идентитет. Мондего се не жели
тако лако предати и изазива Едмунда на двобој. Едмунд побјеђује, али га не жели
убити, него жели да пати у тамници као он. Не желећи то прихватити очајан
Мондего се убија. Мерцедес одлази у Марсеилле како би отпутовала к своме сину
у Африку. Не жели Едмунда покрај себе, јер је та љубав већ одавно нестала.
Мерцедес је разочарана и очајна, јер је Едмунд уништио будућност њена сина.
Алберто је отишао у војску да плати очеве гријехе. Едмунд и Хеиди, кћи Али-паше,
одлази на оток Монте Кристо. Изјављују си међусобно љубав и одлазе у Америку.

КАРАКТЕРИЗАЦИЈА ЛИКОВА

1. ЕДМУНД ДАНТЕС

Едмунд Дантес је био часник на броду Фараон. Након капетанове смрти преузео је
његову функцију. Многи су му на том замјерали сматрајући да је то учинио из
особних интереса. Но, Дантес није био такав човјек и он је највјеројатније то
учинио зато јер је сматрао да је то његова дужност. Дантес је знао што жели
постићи у животу. Сву своју пажњу посветио је својој заручници, оцу и послу. Био
је врло поштен човјек, увијек спреман да помогне пријатељу у невољи. Своју срећу
никада није крио пред другима и многи су му на том завидели, а он је заправо хтио
своју срећу подијелити са другима. Након што је одведен у затвор осјећа се врло
разочарано и повријеђено. Не може схватити какву је то кобну грешку направио да
је морао ићи у затвор. Он је одувијек био поштен, добар човјек и свакако није
заслужио такву казну и такву злу судбину. Његове мисли увијек су везане за
прелијепу Мерцедес и на њихов заједнички живот који је изгубљен у неповрат.
Очајан је , жели умријети, јер све лијепо у његовом животу, сав његов рад и
уложени труд, све је уништено. Највише га боли чињеница да је беспомоћан и да
се више не може борити против неправде, јер неправда нас окружује, она је свуда
око нас. Био је неискусан да би сам могао доћи до разумног одговора. Када уз
помоћ аббе Фарија открива истину, он постаје други човјек. Све на што може
мислити је велика жеља за осветом са којом се добри свећеник не може сложити.
Дантес постаје окрутан, заокупљен је осветом, а мржња га је потпуно преузела у
своје руке. Стекао је много знања захваљујући добром свећенику и сада је
довољно искусан да учини оно што га прогања кроз читав живот, да врати све што
му је одузето. живот му је показао да зна бити врло неправедан и непоштен и да
најправеднији људи готово увијек лоше завршавају. Није се могао помирити са тим,
није могао, а заправо и није желио схватити да је сав његов труд у његовој
младости отишао у неповрат. Мислио је да ће осветом вратити себе, но није знао
да мора постати нови човјек са новим ставовима и размишљањима о животу, јер је
онај стари Едмунд Дантес већ одавно нестао. Када сазнаје да му је отац умро од
глади жеља за осветом му је додатно нарасла. Ноћима га муче страшне ноћне море
у којима види свога изгладњелога оца. Љубав према оцу створила је превелику
мржњу у њему, мржњу коју нитко не може надвладати, чак и његова вољена
Мерцедес. Све који су му нанијели неправду жели постепено уништити, жели их
видети како пате, како губе све најдраже што имају у животу. жели у њима видети
себе и желе да и они сами на својој кожи осјете како је то осјећати такву бол и
очај какву он сада осјећа. Са смијехом и бијесом на лицу уништава једног по
једног, но тек тада негде дубоко у души схваћа да му уништавање туђих живота не
пружа никакво задовољство и то га доводи у још већу бол и очај. На крају умјесто
да постане сретан, он схваћа да се због освете промијенио, не препознаје више
ону особу која би свакоме помогла. Без имало жалости напушта своју Мерцедес,
ипак схваћа да освета заправо не доноси никакво задовољство, већ да је у животу
много важније опраштање. На крају своје ране лијечи уз Хеиди, можда једину
особу која га је могла разумјети. Постаје сасвим друга особа која се представља
као гроф Монте Кристо који нема никакве сличности са часником брода Фараон.

2. АББА ФАРИА

Абба Фариа је свећеник који велики дио свога живота проводи у затвору, но ипак
никада није имао лоше мисли. Био је изнимно добар човјек. Једина жеља му је била
изаћи из затвора. Ипак, увелике се разликовао од других затвореника, јер он није
само чезнуо за слободом, већ је желио пронаћи благо Монте Цриста и изградити
многе хуманитарне установе. Није имао своју обитељ, јер је био свећеник, но био
је научен своју љубав несебично дијелити. Волио је помагати беспомоћнима и
осјећати се корисним. Највеће задовољство чинило му је подучавање других. Био
је врло учен човјек и своје је знање желио ширити на друге људе. Подучавао је
математику, језике, теологију, филозофију, повијест и логику. Био је и врло
сналажљив и интелигентан човјек. У својој је ћелији израдио сунчани сат и
календар, тако да је увијек знао који је датум и колико је сати. Био је један од
ријетких, а можда и једини затвореник који није изгубио појам о времену тијеком
робије.

Од рибље кости правио је игле, дијетло од жељезне споне с оквира кревета, а
благданско месо користио је лој за израду свјетиљки. Подучавајући Дантеса
помогао му је да открије истину о себи. Много пута је зажалио због тога, јер је
Дантес касније постао сасвим други човјек. Није му се нимало свиђало толико
мржње у Дантесовим очима. Често је себе осуђивао што је ненамјерно створио
жељу за осветом у том човјеку. Дантес је прије него што је открио истину заправо
био врло сличан Фарију, обоје су ширили љубав и поштење свијетом. Фариа је
сматрао да се људи немају право освећивати, јер освета припада само Богу, а
људска освета је велики гријех. По томе нити један човјек не би смио узети право
да суди некога или се освећује некоме.

3. МЕРЦЕДЕС

Мерцедес је била млада, привлачна девојка, заручена за Дантеса. Читав смисао
свога живота пронашла је у његовој љубави. Читаво вријеме док је Дантес пловио,
она га је нестрпљиво и вјерно чекала. Након што га одводе, она осјећа велику
тугу. Напушта град и годинама покушава заборавити Дантеса, али то је било
узалудно јер га није могла заборавити. Помирила се са својом судбином и
наставила живјети раскошан живот с Мондегом. Такав живот је никада није успио
усрећити. Она заправо живи таквим животом за добробит свога сина. Када се
Дантес враћа, она разочарано схваћа да је човјек којег је она вољела одавно
нестао и да се њихова некадашња љубав никад више неће моћи вратити. Схваћа
да је Дантесу стало једино до освете и не проналази више ни мало љубави у њему.
Након што је Дантес уништио Мондега, она му не жели опростити што је њезином
сину одузео оца. Љубав Мерцедес према њеном детету ипак побјеђује љубав
према Дантесу.

4. ФЕРНАНД МОНДЕГО

Фернанд Мондего је лик који нам показује како не би смјели бити љубоморни у
животу јер љубомором ништа не постижемо. У његовим мислима било је мјеста
само за завист и жељу да има нешто што њему не припада. Врло је похлепан, а
спреман је чак и убити због своје похлепе и себичности. Никада никоме не би
помогао. Све чини само ради својих властитих интереса.

5. ДАНГЛЕС И ДЕ ВИЛФОРТ

Ова двојица имају готово идентичне карактеристике као Мондего. Све чине из особних
потреба, кроз живот их води похлепа и себичност. животни циљ им је новац и жеља за славом,
али не схваћају да се слава не може стећи на тај начин. Можда су том својом охолошћу и
успјели у животу, но заборавили су да ће им све те њихове погрешке једном и засметати.
Нису марили за то колико ће нечији живот бити упропаштен, јер су пресебични да би исказивали
осјећаје као што су љубав или сажаљење над неким.

ОСНОВНЕ МИСЛИ ДЕЛА

1. Људски је гријешити, но исто је тако људски опраштати и најгоре злочине.

2. Човјек мора схватити да на овом свијету не може успјети сам. Важно је да
ствара пријатељства, али не она лажна, већ она када се увијек можеш ослонити
на свога пријатеља. Најгора казна за сваког човјека је самоћа, док је искрено
пријатељство највећи дар који си човјек може приуштити.

3. Мајчинска љубав јача је од било које друге љубави. У овом роману то се види
на примјеру Мерцедес која је за добробит свога детета чак и напустила човјека
којег је чекала дуго времена.

4. Љубомором се не постиже ништа. Људи морају сурађивати и уопће не мислити о
томе да ли нетко има нешто више од нас. Уосталом, ми нисмо на овом свијету да
бисмо сређивали рачуне са другим људима. Ако ти нетко нанесе зло, треба му
узвратити добрим делом, јер ће онда и тај човјек схватити да је нешто криво
учинио.

5. Људи који се поштено пробијају кроз живот да би дошли до свога циља и притом
не занемарују и не газе друге можда ће касније доћи до тога циља, али им се неће
моћи оспорити да су то стекли властитим радом и хтијењем, за разлику од оних
који газе све под собом и дођу такођер до тога циља, али тек тада пред њих
долазе проблеми и они схваћају да су најобичније кукавице, да морају признати
пораз и молити за опроштење.

ЈЕЗИК И СТИЛ

Писац пише опсежно и задржава се на детаљима, а опсежности тога дела
придодају бројни епитети, метафоре и поредбе. Тим детаљима жели читатеља чим
више увести у радњу. Често се мало дуже задржава на психичкој карактеризацији
појединог лика, а у први план често доводи осјећаје и мисли.

http://www.diplomski.rs/index.php/le...html?showall=1

Grof Monte Kristo Aleksandra Dime, velika saga o izdaji, ljubavi i osveti, i Stendalov Parmski kartuzijanski manastir, priča o potrazi za slavom i ljubavlju, zahvaljujući obilju događaja i reljefnim likovima, spadaju među najuzbudljivije romane napisane na francuskom jeziku. U Diminom romanu mladi kapetan Edmon Dantes, lažno optužen i bačen u tamnicu, uspeće da pobegne i kao bogati grof Monte Kristo sprovede u delo dugo smišljanu osvetu, a Stendalov junak, Fabricio del Dongo, neće ostvariti svoj san o slavi na bojnom polju, ali će naći ljubav svog života.