Странац - Албер Ками

Француски филозоф, писац, учесник покрета отпора. У својим делима развија
идеју о апсурду. Следбеник је Жан Пол Сатра и његовог егзистенција лизма.
Филозофска књижевна дела "Странац" 1942. године, "Куга" 1947 године, нобелову
награда добија 1957. године.

Главни представник егзистенција лизма Жан Пол Сатре, овако је окарактерис� �о
ситуацију апсурда (супротности) у "Странцу": "Странац је један од оних људи који
су потпуно мирни, ништа крив, али чини скандал у друштву јер не прихвата
правила игре друштва. Он живи међу људима као странац али је за њих и он
странац.Зато га неки воле, због тога што је чудан, а други га мрзе због тога, као
поротници на суду. Узалудно је њему судити према нашим уобичајеним нормама
јер је он за нас такође странац..."

Ð*оман "Странац" је роман о људској егзистенцији , о њему се говори о човековој
усамљености, отуђености, бесмислу, и апсурду жота. Ð*оман се зато и зове
странац што је Мерсо странац друштву, а друштво њему. У роману се јављају
мисли које казују колико је апсурдан положај човека у свету јер ма шта радио
резултат је исти: као она мисао где каже да ако човек иде лагано по сунцу добиће
сунчаницу-умреће, ако иде сувише брзо озноји се и умире.Значи излаза из
појединих земаљских ситуација нема. Мерсо осећа да у свету где жи не може да
утиче на свет и да га мења.

Он само може да направи избор од онога шта му се у
животу нуди, односно избор по своме понашању не мењајући ни себе ни
свет.ПостављР° се питање нехотичног убиства Арапина, да ли човек има право да
другом човеку одузме живот, и да ли суд има право и друштво да Мерсоу одузму
жвот.У име које правде се некоме живот одузима? Каква је то правда ако исто
тако поступаш злочиначки, као и сам злочинац? Мерсоу се суди уствари за
безосећајнос� �‚ и индиферентнÐ� �ст у његовом понашању на суду. Поставља се
питање да ли је он заиста безосећајан човек или је човек који осећа али не
испољава осећања?

Да није починио убиство за које му се суди, друштво га не би
жигосало, нити би му судило за његове моралне особине, као што му иначе суде
за безосећајнос� �‚. У роману Ками негује новинарски стил, сабијену мисао и
реченицу а роман као такав нуди више различитих порука: Мерсо поседује
унутрашње богатство и до тога самога долази на крају романа у разговору са
свештеником (први пут сам себе испољио, показао емоције). У том разговору пада
у афекат јер му смета попова брига за његову душу и он доживл; јава прави
морални преображај, праву катарзу, кад убацује попа и целокупно лицемерје
грађанског света и религије којима тај Бог припада. Он показује да веома мисли и
да је везан за земљу и земаљски живот примедбом да не води бригу о Богу и
души.

Одбацујући лаж грађанског света и религије у том афектном понашању,
долази до осећаја слободе баш зато што се ослободио припадности друштва које је
одбацио као што је оно одбацило њега. Мерсо воли своју мајку јер је прва
реченица: "Данас је мама умрла", али уједно бежи од ње. Поставља се питање ако
је он од детињства све неосетљивији и хладнији, није ли то и кривица његове
мајке, која је ћутала, није са њим говорила, пратила га погледом те није умела да
му да неопходну топлину.

Несумњиво да његова мајка која је рано изгубила
Мерсовог оца, својим неспретним ставом према сину доприноси раздвајању
његове личности те се он приклонио линији мањег отпора, побегавши у неку
равнодушност и скученост. Ако је Мерсо крив, онда није крив за оно зашто му
суди друштво него је крив пред самим собом, за своје повлачење пред животом.
Дуги затворски дани одвајају Мерсоа од животне свакодневниц� �µ и окрећу га ка
унутрашњем животу, а да би он у својеврсној побуни (сукобу са попом) открио оно
што је у њему годинама било закопано.

Несумњиво је да је тај сукоб најболнији
догађај у његовом животу, драматичниј� � од убиства Арапина, јер овде Мерсо
достиже највиши и највећи могући степен свог емоцијалног испољавања. До тога
долази јер је раздражен и изазван упорношћу да ће се молити Богу за њега што
изазива експлозију беса Мерсоа који је окренут животу а не небу. Свој гнев је
излио на попа, а то се односи на друштво, свет дволичног морала који га је прво
судио, па жалио и молио за њега. У тим тренуцима у ћелији мисли на мајку и тада
схвата зашто је она на крају живота нашла вереника и упустила се у игру
почињања живота.Он се у затвору налази и у истој ситуацији као мајка у дому.

Piše: Valentina Đorđević


Stranac, egzistencijalizam i apsurd


Često se može čuti da je Stranac egzistencijalistički roman, ali takvo određenje nije potpuno tačno. Termin egzistencijalizam je mnogo širi i obuhvatniji od ideja iznesenih u ovom romanu, štaviše označava različite stvari i često se pogrešno ili neopravdano upotrebljava. Najjednostavnije rečeno, centralna ideja egzistencijalizma je da univerzum i čovekova egzistencija nemaju neko više značenje, niti u svetu postoji racionalni poredak. Prema tome, ljudski život nema neku svrhu koja ga nadilazi, nema ničega osim fizičkog postojanja.

U Strancu je uočljiva ta osnovna ideja, ali filozofija egzistencijalizma je mnogo šira od toga i sadrži mnoge veoma važne aspekte koji ni na koji način nisu prisutni u ovom romanu. Sam Kami odbija da svoje delo nazove egzistencijalističkim. Mnogo adekvatniji filozofski termin za pristup Strancu je apsurd. Filozofiju apsurda je razvio upravo Kami i to baš u vreme kad je pisao Stranca i, paralelno, Mit o Sizifu.



Iako su Kamijevi pogledi na svet jasno izloženi u tekstu, ne treba smetnuti s uma da je Stranac roman, a ne filozofski traktat, i to da je u pitanju prozno delo velike vrednosti, čiji literarni elementi imaju barem jednaku važnost kao idejni.

Objašnjenje apsurda


Moderno osećanje sveta pomera težište sa metafizičkih na etička pitanja, prevashodno na odnos između sveta i čoveka. Taj odnos Kami sagledava bez religijskih predrasuda i u njemu vidi apsurd. Suština apsurda leži u čovekovoj potrebi da racionalno sagleda svet i činjenici da svet nije racionalan. Svest o neskladu između čoveka i sveta je svest o uzaludnosti, uzaludno težimo da ostvarimo predmet sopstvene nostalgije. Najvažnija karakteristika apsurda je tragičnost. Apsurdno stanje je tragično stanje. Postavlja se pitanje je kako živeti ako je svet tragičan i uzaludan. Kami odbacuje samoubistvo kao rešenje, jer ono nije suočavanje, već odbacivanje istine, izbegavanje apsurda. Mit o Sizifu nalaže da čovek treba da umre bez pomirenja, u revoltu.

Stranac


Kamijevo literarno i filozofsko delo je u svojim počecima bilo snažno obeleženo kategorijom apsurda, samim tim i udaljeno od preokupacije moralnim vrhuncima. Lik Mersoa je ilustrativan u pomenutom smislu. On ne samo da ne teži nekoj izuzetnoj moralnosti, već ozbiljno narušava etičke propise. Način na koji prima vest o smrti svoje majke, ravnodušnost prema ubistvu koje je počinio, pokazuju ga kao nekoga kome su moralne norme strane.

Ipak, u sukobu sa sveštenikom, Merso nam stavlja do znanja da etičke propise krši - ne zato što mu je naročito stalo da bude nemoralan, već zbog roga što smatra da je podjednako svejedno činiti dobro ili činiti zlo. Sa tačke gledišta smrti, koja čeka sve ljude, to je potpuno irelevantno - podjednako vrede i jedni i drugi. Istu vrednost imaju i žena starca Salamana i starčev pas. Filozofija apsurda samo potvrđuje rezonovanje Kamijevog junaka. Osnovna teza ove filozofije glasi - ništa nema smisla, samim tim ne postoje merila za prosuđivanje dobra i zla.
Ispostavlja se da Merso čini zlo, jer suviše intenzivno oseća nemoć dobra. Njegov imoralizam je protest protiv neostvarivosti moralnih vrednosti.

Lik Mersoa


Čini se da Mersoa uopšte ne dotiču stvari koje se dešavaju oko njega. Događaji koji bi za većinu ljudi bili izuzetno značajni, kao što je bračna ponuda ili smrt roditelja, kao da ga se ne tiču. Potpuno je indiferentan kako prema smrti majke, tako i prema tome da li ga Marija voli ili ne.

Sa druge strane, Merso je potpuno iskren i ne pokušava da sakrije hladnokrvnost lažnim suzama. Time implicitno izaziva društvo i moralne standarde koji nalažu određen način ponašanja za određenu priliku. To neusvajanje diktiranog obrasca ponašanja, koje se ispoljava kroz nedostatak suza na majčinoj sahrani, čini Mersoa autsajderom. Čak se i na suđenju više govori o tome nego o ubistvu koje je počinio.

Ponovo je u fokusu iracionalnost sveta, mada na drugi način. Društvo uporno pokušava da konstruiše racionalne motive za Mersoovo iracionalno ponašanje. Ideja da se stvari nekad dešavaju bez razloga i da događaji ponekad nemaju značenje je uznemirujuća za zajednicu. Suđenje Mersou je primer za to, tužilac pokušava da nađe racionalni poredak, pa povezuje ubistvo Arapina sa Mersoovim ponašanjem na sahrani majke, kako bi doneo zaključak o njegovoj čudovišnosti. I tužilac, i Mersoov advokat pokušavaju da objasne počinjeno ubistvo kao događaj koji logično sledi prethodne po principu uzročno-posledične veze. Takva objašnjenja su izmišljotine koje imaju svrhu da prikriju zastrašujuću ideju da je univerzum iracionalan. Prema tome, i samo suđenje je primer apsurdnosti, primer kako čovečanstvo pokušava da pripiše racionalnost svetu.

nastavak...

Око ње се гасе животи, осетила близину смрти и ослобађање и спремност да све
поново изнова преживи. Сукоб са попом је и његов први знак идентификац� �је са
мајком: И она се у томе дому који личи на затвор борила против смрти и
усамљености. Сада је Мерсо могао да разуме зашто се мајка играла вереништва и
да је она то доживела у односу на друштво као и она сада као ослобађање од
друштва и побуну против њега. Зато је Мерсо смтрао да нико нема права да плаче
за њом јер је у дому доживела ослобођење као и он у затвору. У три драматична
тренутка када се Мерсо налази у пресудној ситуацији у сећању му се појављује
слика мајке, сећања не њу поклапа се сваки пут са безизлазношћ� �ƒ ситуације у
којој се налази. Први тренутак је сахрана, други је пре злочина на плажи, а трећи
је након петомесечног боравка у затвору када му се у сећању јавља лик мајке.

Неразмршен однос Мерсоа и мајке огледа се и у ситуацији када је чуо комшију
Саламана да плаче за псом, а он није за мајком.Он је мислио на мајку по
асоцијацији сличности ситуација односно губитка неког драгог. На једном месту
Мерсо каже: "Свакако мајку сам много волео, али то ништа не значи. Сва здрава
људска бића прижељкују мање-више смрт оних које воле". Ту се осећа његов
апсурдан однос према мајци.Ако се посматрају односи које Мерсо успоставља са
околином, види се да их карактеришу равнодушност , скученост, он не предузима
иницијативу већ одговара на туђу иницијативу.

Једна зона личности, област
Мерсових осећања стално је потиснута. Мерсов друштвени развој је некада био
прекинут, напустио је студије без разлога и он је човек који је изгубио основни
животни импулс са истицањем, природном жељом за уважавање.Нес� �²ÐµÑÐ½Ð¾ пружа
отпор видром изражених емоција, миран, ћутљив је у добрим односима са другим
личностима. Он је у друштву миран, али неизбегава људе који га цене. Мерсо само
није иницијатор и неће сам први предузети, али прихвата када други предузму.

Кратак садржај:


Радња романа догађа се у Алжиру, а вријеме је неодређено. Главни јунак је
намјесник Мерсоа, младић с баналним животом безброја малих, безначајних људи.
Роман, писан у првом лицу, започиње једноставном констатацијом: “Данас је мајка
умрла. ” Од те прве реченице у роману сви догађаји ђелују тако на главног јунака -
они најглавнији, пресудни, као и свакодневни. Управо је та безначајна
свакодневност и испунила први дио ове исповједи. Мир и равнодушност којим
Мерсоа путује на покоп мајке, мир који у њему учествује, продужује се до
посљедњег ретка књиге.

У његову животу нема потреса. Имати пријатеља,
девојку, излазити с њима, љубити - то је оквир његовог живота, оквир који
испуњава из дана у дан на исти начин. Један догађај ођедном уноси промјену у тај
живот. За уобичајног излета у околицу града Алжира с пријатељем и ђевојкама,
долази до сукоба са који је за Мерсоа био пресудан. Он и његов пријатељем
Ð*аyмонд потукли су се с двојицом Арапина. Најгоре је прошао Ð*аyмонд којег је
Арапин ранио ножем. Кад су се страсти смириле и чинило се да је све
заборављено долази до преокрета. Мерсоа пиштољем убија тог Арапина.