Јама - Иван Горан Ковачић

АНАЛИЗА ПЕСМЕ

Песма је развијена на принципу контрастирања или супростављања различитих
вредности. Тако се на самом почетку јавља стих : "Крв је моје светло и моја тама".
Већ се из овог првог стиха слути да ће у челу бити доминантна три елемента: крв,
светло и тама. Прва ријеч је "крв" - овде симбол зверства, злочина, уништења јер
се просипа, отиче и доноси језу. Она је и "свјетло" као извор живота, али, видимо,
са њом иде и "тама" која долази након светла. Тама односи победу над светлом и
живот постаје густи мрак, завршава у мраку: злочинац, оштрим врхом каме,
жртвама вади очи да би, на крају свих мука, жртве завршиле у тами дубоке јаме.

Сам чин вађења очију изазива грозу и језу. Језа извире из слика грозоморних
детаља: крв се из празних очних јама слива низ лице, крвава крвникова кама...
Ужасавајући призори се увећавају нарадбом џелата да жртва- свака од њих-
згњечи своје очи. То је та језива слика којом се завршава прво певање. Жртва
више нема очи, вид је изгубљен, али не и сећање на једну ранију свјетлост,
животоносну свјетлост која симболише љепоту живота и задивљујуће призор
свиета. Носиоци те свјетлости су птица, дрво, риека, па зато и :"Светла птицо!
Светло дрво! Реко!/ Месече! Светло ко мајчино млеко!" Али остаје и визуелни
утисак у свијести једне друге сабласне, рушилачке светлости. То је светлост у
виду одблеска: " блесак муњевита ножа" и "бијела крвникова кожа" јер "до појаса
сви су били голи/ И тако наги очи су нам боли". У другом певању мучења се
настављају, и сва та мучења имају за циљ да човек што више обезвреди и људско
биће поништи: онесвјешћене мокраћом свјесте, пробадају им уши, бичују их, кроз
уши им провлаче жицу. Радњу прате звучне слике које су замјена за чуло вида:
јаук и плач мученика прати објесни смијех, церекање, грохот и неумјесне шале
злочинаца:"ех, једну малу видио сам данас."


Трећи део јаме продубљује патње жртве: једна жена завршава у лудилу; неко је
покушао да побјегне и тај је био убијен. Поред наношења физичкпг бола, јавља се
и психичко мучење- увреде: "Дупљаши", "ћоре", "лубање мртвачке". Крик жртве
сада прелази у урлик, а пут једини је до јаме. Жртва, пошто је лишена чула вида,
слухом покушава и успијева да одреди своју позицију у реду и у односу на сва
дешавања, и да реконструише сва збивања око себе. И док се мучења смјењују и
болови трају, у природи равнодушносз спрам страдања жртава и удеса
људског: "негђе је цврчск пјево". Четврто пјевање потенцира бацање жртава у
јаму: "Чух меки удар, и месната врећа/ Падаше дуго..." Жртва бива доведена до
јаме, а онда слиједи један удар каме у грло, други у плећа. Крике и запомагања
жртава у јами ућуткује прасак бомбе. Тада се гаси и последњи "јаук", "јецај" и
приклано "циктање" жртве у јами. Стравични пут до јаме , боље рећи до пакла
наћи ће и страдалник који казује о злочину (пето пјевање). Његова функција је да
посведочи и о дешавањима у јами и да тако пружи цјеловиту слику о злочину. Од шестог пјевања почиње доживљај субјекта у јами: полумртви људи, мртва и већ
хладна тијела клизе по крви и слузи "као мртве рибе студена тјеласа". Основно и
доминантно осјећање је сада језа која се нарочито појачава у тренутку када
субјекат- умјесто да зачепи уста која вриште- у очне дупље старице забада своје
руке. А у другом покушају да се покрене и "зарони" испод лешева и тако нађе спас
од бомбе, субјекат руком налази "закољак грозан" и чује како "кркјла гркљан у
крвавој рани". Стара жена, кошчатим рукама, хвата га чврсто, стеже у самртнички
загрљај док се брани, али у себи дубоко јеца што не може да је врати у живот
док "умирући стење". Седмо пјевање је у знаку поливања жртава кречом. Јама је
пуна, она је сада обиље умирања и смрти. У осмом пјевању страдалник израња из
гомиле лешева док му "крв густа/ кроз носнице оштро бризну." Притајен, он чека
вече да изађе из пакла/ јаме. Игазећи "прса и трбухе грубо", гоњен страшном
жеђи, излази из јаме (девето пјевање). Жеђ је у ствари страшна потреба за
животом јер, ако тога нема, ко би посвадочио о ужасима што их злочинац чини.
Страдалник, изашавши из јаме, четвороношке иде по ливади, пуни уста травом и,
једући посну траву, толи жеђ. Свјастан тренутка и положаја у коме је, субјекат-
умјесто туге- осјећа мржњу, а са њом испуњава га потреба за осветом. Десето
пјевање је у ствари евокација оних момената и животних призора и ситуација из
којих говори свијетлост живота, а која је сада само прошлост и сјећање. Наиме,
вјетар је донијео мирис паљевине, а са њим је стигло и сазнање да су џелати
запалили село, да је у ватри изгорјало све: кућа, кућни праг; све што је некад
оличавало живот, ђетињство, трајање у његовим најразличитијим
манифестацијама: свадбе, прела, бербе, кола, ластавичје гнијездо под стрехом,
кољевка, прозорско окно кроз које је- у вријеме мира и спокоја- субјекат
посматрао парче неба. Све је сагорјело- нема ни пјесме, ни клетве, ни смијеха;
умјесто тога- згаришта и "на путу лешина од пса". Сама помисао на те слике води
у протест, у крик очајника, и све то у виду реторских питања којима као да нема
краја и која, сва одреда, остају без одговора:


Зар има мјесто болести и мука,
Гђе трпи, пати, страда човјек жив?........................................З� �р има мјесто гђе још вриште деца,
Гђ им отац кћерку, мајку син?
Зар има мјесто гђе ти сестра јеца,
И брат јој ставјла мртвој на груд крин?...

А онда следи сусрет са ослободиоцима, сазнање да је освета извршена и нова
свјетлост: " Широка свјетлост, као божји знаци/ Окупала ме". То је тренутак када
на раме пада рука која теши, греје, која доноси нежност и враћа вјеру у људе.
Јављају се и сузе као израз једне нове среће:Зајецао сам и још и сад плачем
Једино грлом, јер очију немам,
Једино срцем, јер су сузе мачем
Крвничким текле задњи пут...

Крај поеме је у знаку песме, радовања и свјетлости. Сада је то она унутрашња
свјетлост која грије и враћа вјеру у смисао живота; она је замјена за физичку
свјетлост , космичку, која је била на почетку свега, на почетку Јаме и уступила
мјесто, принудом и силом, тами. Та свјетлост се овђе, на крају пјесме ,
одухотворује, постаје духовни занос бића, који долази са слободом.

JAMA

I

Krv je moje svjetlo i moja tama.
Blazenu noc su meni iskopali
Sa sretnim vidom iz ocinjih jama
Od kaplja dana bijesni oganj pali
Krvavu zjenu u mozgu, ko ranu
Moje su oci zgasle na mome dlanu.

Sigurno jos su treperile ptice
U njima ,nebo blago se okrenu
I cutao sam ,krvavo mi lice
Utonulo je s modrinom u zjenu
Na dlanu oci zrakama se smiju
I moje suze ne mogu da liju.

Samo kroz prste kapale su kapi
Tople i guste, kojke krvnik nadje
Jos gorcom mukom duplja, koje zjapi-
Da bodez u vrat zabode mi sladje
A mene dragost ove krvi uze,
I cutio sam kaplje kao suze.

Posljkednje svjetlo prije strasne noci
Bio je bljesak munjevita noza,
I vrisak, bijel jos i sad u sljepoci,
I bijela, bijela krvnikova koza
Jer do pojasa svi su bili goli
I tako nagi oci su nam boli.

O bolno svjetlo, nikad tako jako
I ostro nikad nisi sinulo u zori,
U strijeli, ognju; i tako da sam plako
Vatrene suze, s kojuih duplje gori:
A kroz taj pako bjleskovi su pekli,
Vriskovi drugih mucenika sjekli.

Ne znam, koliko zar je bijesni trajo,
Kad grozne kvrge s duplja rasti stanu;
Ko kugle tvrde, i jedva sam stajao.
Tad spoznah skliske oci na svom dlanu
I rekoh: "Slijep sam, mila moja mati,
Kako cu tebe sada oplakati..."
A silno svjetlo, ko stotine zvona
Sa zvonika bijelih, u pameti
Ludoj sijevne: svjetlost sa Siona,
Divna svjetlost, svjetlost koja svijetli!
Svijetla ptico! Svijetlo drvo! Rijeko!
Mjesece! Svijetlo ko majcino mlijeko!

Al ovu strasnu bol vec nisam ceko:
Krvnik mi rece :"Zgnjeci svoje oci!"
Obezumljen sam skoro preda nj kleko,
Kad grc mi saku gustom sluzi smoci;
Ivise nisam nista cuo , znao;
U bezdan kao u raku sam pao.

II

Mokracom hladnom svijestili me.Cuske
Dijelili , vatrom podigli me silom
I svima redom probadali uske
Krvnici tupim i debelim silom.
"Smijte se!"-ubod zapovijedi prati-
"Oboce svima pred krst cemo dati!"

I grozan smijeh, cerekanje , grohot
Zamnije, ko da grohocu mrtvaci:
I same klace smete ludi hohot
Pa svaki bicem na zrtve se baci.
Ami smo dalje u smijanju dugu
Plakali,praznih duplja , mrtvu tugu.

Kada smo naglo,ko mrtvi,umukli
(Od straha valjda, sto smo ipak zivi),
U red za uske otekle nas vukli,
I nijemi bol na stranu sve nas privi;
( U muku culi iz sume smo pticu):
Provlacili su kroz uske nam zicu.

I svaki tako ,kada bi se mako,
Od bola strasna muklo bi zarezo.
"Sutite !"-rikne krvnik -"nije lako,
Al potrebno je da ko ne bi bjezo."
I niko od nas glavom da potrese
I drugom slijepcu ljuti bol nanese.
Krvozednike smiri zican lokot
I umorni su u hlad bliski sjeli;
I zacuo se vode mrzli klokot
Uzarku grlu, i glasno su jeli,
Ko poslije teska posla;zatim stali
Jedan za drugim da se grubo sali.

Zaboravili kao da su nas:
Zijevali,vjetre pustali glasne.
"Eh jednu malu vidio sam danas ..."
I opet klokot hladna vina ili vode
Trgne slijepce--zica me probode.

III

U mome redu pocela da ludi
Neka zena . Vikala je :"Gori!
lJudi,gori!K uca gori!Ljudi !"
A zica ljuto pocela da pori
Nabreknute ,grozne nase usi.
Na tla se zena ugusena srusi.

"Dupljasi !core!lubanje mrtvacke!
Sove! u Duplja dat cemo vam zere,
Da progledate! vi corave macke!"
Zarezi pijan koljac kao zvjere
I slijepcu nozem otcijepi lice
Od uha ,sto se zaljulja vrh zice.

Urlik i teski topotslijepe zrtve
(Sto bjezec kroz noc uvis noge dize)
I brz trk za njom , sred tisine mrtve,
I tupi pad,kad lovca noz je stize.
O, taj je spasen!-rekoh svojoj tami,
Ne opazivsi da nas vode k jami.

Srce je muklo supljom grudi tuklo;
Tad druga srca preko zice zacuh.
Lupanje ludo naprijed nas je vuklo.
(Sto srca skacu kad u mraku placu)
I od te lupe progledah kroz rupe:
U jasnom sjaju misli mi se skupe.

BILJEŠKA O PISCU


Ivan Goran Kovacic je roden je 21. marta 1913. godine u selu Lukovdol, u Gorskom kotaru. Osnovnu školu je završio u rodnom mjestu, a kasnije se školovao u Karlovcu i Zagrebu. Još kao gimnazijalac I. G. Kovacic je poceo da objavljuje književne radove u casopisima i listovima. Sa dvijicom svojih prijatelja objavljuje prvu zbirku pjesama pod naslovom " Lirika" 1932. U to vrijeme I. G. Kovacic je vec bio student filozovskog fakulteta u Zagrebu, ali je kasnije studije napustio.

Pored poezije, I. G. Kovacic se bavio i prozom, esejistikom i kritikom. 1936. štampao je knjigu novela " Dani gnjeva".I. G. Kovacic je živio u vrlo teškim materijalnim prilikama, pa je zbog toga morao da radi u redakciji jednog zagrebackog lista (Hrvatski dnevnik). Inace je prevodio sa nekoliko jezika i imao je zavidnu književnu i jezicku kulturu.

Progresivno opredjeljen, Goran je vec 1942. zajedno sa poznatim hrvatskim pjesnikom Vladimirom Nazorom, stupio u redove partizana. Poznatu poemu " Jama" napisao je u partizanima. Nju je prvi put citao ranjenicima Prve proleterske divizije glumac Vjekoslav Afric.Vec sredinom juna 1943. godine I. G. Kovacica su u selu Vrbnica, blizu Foce, ubili cetnici. Poslije rata izašla su sabrana djela I. G. Kovacica, iz kojih je prevodeno na mnoge svjetske jezike.

Jama - Ivan Goran Kovacic

U delu ce biti dominantna tri elementa: krv, svetlo i tama. Prva rieč je "krv" - ovde simbol zverstva, zločina, uništenja jer se prosipa, otiče i donosi jezu. Ona je i "svjetlo" kao izvor života, ali, vidimo, sa njom ide i "tama" koja dolazi nakon svetla. Tama odnosi pobedu nad svetlom i život postaje gusti mrak, završava u mraku: zločinac, oštrim vrhom kame, žrtvama vadi oči da bi, na kraju svih muka, žrtve završile u tami duboke jame. Sam čin vađenja očiju izaziva grozu i jezu. Jeza izvire iz slika grozomornih detalja: krv se iz praznih očinjih jama sliva niz lice, krvava krvnikova kama... Užasavajući prizori se uvećavaju naradbom dželata da žrtva- svaka od njih- zgnječi svoje oči. To je ta jeziva slika. Žrtva više nema oči, vid je izgubljen, ali ne i sećanje na jednu raniju svjetlost, životonosnu svetlost koja simboliše lepotu života i zadivljujuće prizor sveta. Mučenja se nastavljaju, i sva ta mučenja imaju za cilj da čovjek što više obezvredi i ljudsko biće poništi: onesvešćene mokraćom sveste, probadaju im uši, bičuju ih, kroz uši im provlače žicu. Radnju prate zvučne slike koje su zamjena za čulo vida: jauk i plač mučenika prati obesni smijeh, cerekanje, grohot i neumesne šale zločinaca:"eh, jednu malu vidio sam danas." Patnje zrtve se produbljuju, jedna žena završava u ludilu; neko je pokušao da pobegne i taj je bio ubijen. Pored nanošenja fizičkpg bola, javlja se i psihičko mučenje- uvrede: "Dupljaši", "ćore", "lubanje mrtvačke". Krik žrtve sada prelazi u urlik, a put jedini je do jame. Žrtva biva dovedena do jame, a onda slijedi jedan udar kame u grlo, drugi u pleća. Krike i zapomaganja žrtava u jami ućutkuje prasak bombe. Tada se gasi i poslednji "jauk", "jecaj" i priklano "ciktanje" žrtve u jami. Stravični put do jame , bolje reći do pakla naci ce i stradalnik koji kazuje o zločinu.

Подао, зао, лажљив, примитиван и веома умишљен малограђанин, приглуп и

สล็อตออนไลน์