Дечаци Павлове улице - Ференц Молнар

О писцу:

Citiraj:

---

Ференц Молнар (мађ. Ferenc Molnár; Будимпешта, 12. јануар 1878 — Њујорк, 1. април 1952) је био један од највећих мађарских драматурга и писаца 20. века. Емигрирао је у Сједињене Америчке Државе бежећи од нациста који су убијали Јевреје у Мађарској за време Другог светског рата.

Као романописац, запамћен је по делу „Дечаци Павлове улице“, који говори о ривалству две скупине дечака у Будимпешти. Тај роман је у анкети једног часописа у Мађарској завршио на другом месту у избору најбољег романа за 2005. годину. Неколико пута је екранизован.

Познате Молнарове драме су „Лилиом“, „Чувар“ и „Лабуд“.

---

Википедија

Тема:

Како су дечаци Павлове улице проводили своје немирно дечаштво у ратним
играма, копирајући старије, као и јунаке из прочитаних авантуристичких романа.

Идеја (порука):

Овде би могла да се каже она народна: Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије
срце у јунака. Односно, човек се не мери педљом него делима која чини. Или:
физички слабије од себе не треба да малтретирамо и да их понижавамо; право
јачег влада међу животињама, а не важи за људе. Треба бити човек.

Место и време радње:

Радња се одвија у Будимпешти у Павловој улици крајем 19. века.

Фабула:

На почетку романа писац нас уводи у атмосферу дечака подељених у
две "ратничке" групе. Повод за сукоб је у заплени кликера дечаку из Павлове
улице (Немечеку) од браће Пастора из друге "ратничке" групе.

Прилично досадан час хемије ремети изненадни звук музике. Била је то некаква
весела мађарска мелодија која је на верглу добила ритам марша. Дечји погледи су
са експеримента ( зеленог пламена у Бунзеновој лампи) одлутали кроз отворен
прозору, тражећи извор музике. Узалуд је професор наредио да се затвори прозор,
дечаци су се кришом дописивали. Била је то порука: "После подне у три главна
скупштина. Бирање председника на градилишту. Обнародовати".

Кад се час завршио, деца су била весела, и њихову раздраганост није могла
помутити ни чињеница што је продавац слаткиша тог дана подигао цену.

Плац и дрвара у Павловој улици место су централног догађаја: ... "то је био град,
шума, стеновит брдски крај, једном речју свакад оно за шта су га тога дана
прогласили"... "на градилишту су сви били официри, а само Немечек - редов".

На скупштини дечаци Павлове улице су изабрали вођу: 11 гласова добио је Јанош
Бока, а три - Деже Гереб.

Три дечака из Павлове улице одлазе на "терен" црвених кошуља, у Ботаничку
башту и продиру на њихово острво. Да би то остварили, морали су да прођу кроз
разне препреке и опасности.

Боки и Немечеку најтеже је било кад су међу дечацима из противничке дружине
видели Гереба, у кога је Бока имао пуно поверења, а овај га је издао. У вечерњој
тишини чули су Геребове речи: "На градилиште се може ући са две
стране...Најбоље ће бити да се унапред договоримо када ћете доћи. Онда ћу ја
доћи на градилиште последњи и оставићу отворена мала врата".

Немечека сви дечаци су потцењивали и сматрали плашљивим, недовољно зрелим
за њихово друштво. Међутим, тај мали плави дечак је показао да је храбар кад се
сам нашао међу бројним "црвеним кошуљама". "Јест, Немечек. Ја сам. И немојте
трагати ко је украо из арсенала заставу дечака Павлове улице, ја сам је украо.
Могао сам остати на дрвету док сви не одете...Али кад је Гереб рекао да међу
нама нема ниједног који је храбар, мислио сам у себи: Чекај, показаћу ја теби да и
међу дечацима Павлове улице има храбрих, ако нико други, оно Немечек, редов.
Ево ме...сад радите са мном шта хоћете, истуците ме, отмите ми из руку барјак,
јер га друкчије нећу дати... Та ја сам сам, а вас је десеторица".

Фери Ач, вођа "црвених кошуља", ценио је храброст Немечека и позвао га у своју
дружину, али је малиша поносно одбио. Онда је кажњен тако што су га загњурили
у плитко језеро, а он је ћутке све поднео иако је био прехлађен. Ач је такође
наредио да и браћа Пастор по казни скоче у језеро.

Пред одсудну битку за одбрану градилишта (домовине) дружина Павлове улице
остала је без јединог свог редова, јер се плавокоси Немечек разболео.

http://citanjejesmaranje.blogspot.com/

Razgovor o romanu

1. Da se podsetimo: Kako se zovu vođe ratničkih družina?

Feri Ač je vođa družine koja je nosila crvene košulje, a Janoš Boka je na čelu "ratnika" sa zeleno-crvenim košuljama.

2. Kojom slikom počinje roman?

Atmosferom dosađivanja na času hemije.

3. Zašto su učenici psihički odsutni sa časa?

Sa ulice je dopirao zvuk muzike. Bila je to nekakva vesela mađarka melodija koja je na verglu dobila ritam marša. Uz to dečaci su se krišom dopisivali o tome gde da se nađu posle časova.

4. Oko čega se stvara zaplet u romanu?
Braća Pastor iz suparničke družine oteli su klikere od Nemečeka, redova Bokine čete. To je povod za obračun.
5. Šta znači reč AJNŠTAND?
To je naročita reč peštanske dece kad neki jači dečko vidi slabijeg od sebe da se igra klikerima, pa hoće da ih uzme od njega, onda samo kaže ajnštand. Ta ružna nemačka reč znači da je jači dečak klikere proglasio za ratni plen, i da će upotrebiti silu ako se slabiji usprotivi.
6. Gde je mesto centralnog događaja?
Plac i drvara u Pavlovoj ulici.

Negativci:

Braća Pastor: Najmanje dečačke topline ima u likovima braće Pastor. Uvek su skloni nasilju, naročito prema malim i nejakim dečacima. Pisac za njih veli: "Oni su uvek išli opuštene glave, mrko i namrgođeno su gledali, bili su crni, suncem opaljeni momci i još ih niko nikad nije video da se smeju. Njih se valjalo bojati".

Gereb: Bio je razmaženo gospodsko dete i Bokin najbolji drug. Sujetan je i žudi za vođstvom. Postao je zavidan na Boku kad su ovoga dečaci izabrali za vođu. Da bi napakostio, Gereb je napustio dečake Pavlove ulice i prešao na stranu "crvenih košulja". Ovaj dečak se pokazao slabićem već na prvoj probi i njega preziru i raniji njegovi drugovi i dečaci kojima se pridružio kao izdajnik. Na kraju moli Boku da ga vrati u družinu, makar bio i običan vojnik. Boka u stilu pravog viteza oprašta mu izdaju, još i drugovima naređuje da o tome ne pričaju.

Uzrok Nemečekove bolest bio je nazeb, jer se triput okupao: jednom za domovinu, drugi put slučajno i treći put su ga primorali. U međuvremenu Gereb šalje pismo "komandantu i generalu" Boki u kojem priznaje grešku za izdaju i moli za oproštaj i traži da se vrati u družinu kao običan redov i učestvuje u borbi za spas gradilišta. Boka i njegovi oficiri primaju Gereba, a Boka još naređuje da sa o Gerebovoj grešci ne govori.

Dečaci obe ratničke družine prihvataju "objavu rata" a time i "pravila ratovanja". Neće biti tuče, biće upotrebljen samo peščane bombe, pravilno rvanje i borba kopljem. "Ko sa oba ramena dotakne zemlju, taj je pobeđen. Kopljem se nije smelo tući i bosti i dvojica ne mogu napasati jednoga". Opis rata u romanu je dosadno razvučen sa mnogo pojedinosti. Feri Ač je vojsku podelio u dve grupe: jedna, kojom je komandovao stariji Pastor, napala je gradilište iz Marijine ulice, a drugu je predvodio Ač. Ova je imala da sačeka ishod prve grupe.

Bokina odbrana u Marijinoj ulici bila je vrlo uspešna: zarobio je svih šest "crvenih košulja". Kad se uverio da je izgubio bitku, Ač je u borbu ušao iz Pavlove ulice. Nastavljeno je bombardovanje peščanim bombama, ali je Feri Ač napredovao ka kolibi ne bi li oslobodio svoje zatočenike.
Presudan momenat za ishod bitke bio je kad je pred Ača stao Nemeček, koji je za čitavu glavu bio niži od njega. "Jedno slabašno plavo dete je podiglo dve ruke i uzviknulo: "Stoj"! Mali plavi bolesni dečak pojuri tada na Feri Ača i strahovitim naporom ...

iznenađenog vođu lepo i pravilno baci na zemlju. Zatim i on klonu preko njega, onesvešćen". Veliku radost pobede dečacima Pavlove ulice pomutila je činjenica da se Nemeček smrtno razbole (zapaljenje pluća). Obilazili su ga drugovi iz družine, ali je u ponoć stigao i Feri Ač. Zaboravio sam da vam kažem da je posle bitke Nemeček dobio čin kapetana.
Koliku su ljubav dečaci osećali prema svom igralištu najbolje ilustruje jedna rečenica koju je na samrtničkoj postelji izrekao Nemeček.

"Vetar je zatresao prozore sobe u kojoj se, " u malom krevetu, mučio jedan mali kapetan u groznici...A kapetan, sa tužnim osmehom, jedva čujno, gotovo šapatom, reče: "Sa gradilišta duva. S dragog gradilišta duva".
Ubrzo posle Nemečekove smrti, na gradilište su došli radnici da ga prekopaju: napraviće podrume, temelje, kuće.

Bokina družina je imala crveno -zelene kape, a ratnici Feri Ača crvene košulje. U borbi oni se među sobom oslovljavaju sa: gospodine komandante, poručniče... da, razumem, izvršavam, zapovedajte, imam li čast da govorim sa gospodinom komandantom, a razgovori se vode u stavu "mirno".Ovakav način ophođenja dečaci su "snimili" iz gledanih ratničkih i avanturističkih filmova o "divljem zapadu" i iz pročitanih romana koji raspaljuju dečju maštu. Setite se Toma Sojera, on se jednom bio "odmetnuo" u gusare.

Git-udruženje
"Udruženje skupljača gita. Budimpešta 1889". Pisalo je na pečatu ovog neobično glupavog udruženja, a na zastavi ispod istog natpisa stajalo je: "Esküszünk, hogy rabok továb ne leszünk!" ( "Zaklinjemo se da više robovi nećemo biti".) Zašto glupavog? Zato što su članovi udruženja morali ne samo da skupljaju git sa ustakljenih površina nego i da ga žvaću kako bi ga održali da bude mek. Meni nikako nije jasno zašto je ovu epizodu pisac ubacio u roman jer ona kvari priču. Verovatno da bi povećao broj stranica, što se opet svodi na glupost.

Glavni likovi:

Boka: "Imao je 14 godina i na licu mu je bilo malo tragova muževnosti. Ali čim bi otvorio usta, dobio bi nekoliko godina. Glas mu je bio dubok, blag i ozbiljan...Retko je govorio gluposti. U manje svađe nije se mešao".Među dečacima Pavlove ulice veoma je omiljen. Ulivao im je poverenje i bio im je u svemu pravi vođa: mudar, smiren, ozbiljan i pronicljiv.
Feri Ač: Za njega pisac veli: "Bio je tako strašan... bio je jak dečak i neverovatno hrabar. Ali je u očima imao nešto milo i simpatično, nešto čega nije bilo u očima Pastora". Bio je pravedan i strog i prema svojim. Umeo je da bude i osećajan kad se Nemeček razboleo, Feri je poslao svoje dečake da ga posete.

Erne Nemeček:http://razbibriga.net/nemecsek.jpg Na početku romana za njega pisac kaže da ni za koga nije značio ništa. Bio je mršav slabašan dečak. U vojsci dečaka Pavlove ulice - jedini redov. Svi su mu mogli da naređuju, a on da sve sluša i izvršava naređenja. Iako fizički slabašan, nejak, Nemeček je pokazivao mnoge druge osobine po kojima je postao poštovan u obe družine. Njegova hrabrost, kad je svojom voljom otišao u Botaničku baštu da uhodi crvene košulje, njegovo prkosno držanje pred Feri Ačom i neizmerna odanost družini Pavlove ulice. Jedina je tragična ličnost ovog romana. Jedino se za njega dečja igra završila sa najtežim posledicama. Od nazeba se razboleo. Na samrtničkoj postelji on je u mislima uz svoje drugove , na svome gradilištu. Veoma su potresne slike kako dečaci , na kraju, žale svog hrabrog malog drugara, koji je za svoju družinu učinio više od ostalih. Njegov topao lik dominira u nizu veoma lepih likova u romanu.

Ferenc Molnar je mađarski pisac. Rođen je 1878. god. u Budimpešti i svoje detinjstvo je provodio na ulicama ovog velikog grada. Umro je u Njujorku 1952. godine.

Roman
Dečaci Pavlove ulice

Autor
Fernec Molnar

Tema
Nemirno detinjstvo dečaka iz Pavlove ulice koje su oni provodili u ratnim igrama, kopirajući junake iz pročitanih avanturističkih romana

Mesto i vreme radnje
Budimpešta, krajem 19. veka

Glavni likovi
Nemaček, Janoš Boka, Gereb, Feri Ač, braća Poter

Poruka
"Boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka"
Čovek se meri delima koje čini. Fizički slabije od sebe ne treba da maltretiramo i da ih ponižavamo, jer pravo jačeg vlada među životinjama, ali i ne među ljudima.

Glavni negativci romana:
Braća Poter

U braći Poter nema nimalo dečačke topline. Uvek su skloni nasilju, naročito prema malim i nejakim dečacima. Pisac za njih kaže: "Oni su uvek išli opuštene glave, mrko i namrgođeno su gledali, bili su crni, suncem opaljeni momci i još ih niko nikad nije video da se smeju. Njih se valjalo bojati".