Prostor i vreme

Gledala sam juče neki film o Albertu Ajnštajnu...pa me inspirisao za ovu temu
Rekao je da vreme ne postoji..samim tim ni da sadašnjost ne postoji...
Mogu to da razumem na primer ako želimo da budemo uključeni i svesni jednog trenutka i da ga protumačimo kao sadašnjost...koji je u stvari to trenutak i koliko traje ?...mozda mislimo da je to jedna sekunda a možda i mikrosekunda....znači možda je taj sadašnji trenutak prošao brže i već postao prošlost...
Da li onda postoji samo budućnost i prošlost...
Ni budućnost ne postoji... ne može da posoji nešto što se nije deslilo....
Kakva su vaša razmišljanja. :palac:

Ovakve teme uvek procvetaju na razbibrigi.. :hm:

Pa ništa, moraćeš to sama da proveriš. :jede:

Мени је садашњост малко дужа.
Мислим, могу сад овде физичари да ме разуверавају како појма немам, али то је мој лични доживљај.
Некад и по два-три месеца... Догађаји се везују један за други, утичу, и све је то моја садашњост.
Иако је нешто прошло или ће да се догоди данас, сутра, за месец, то јесте садашњост за мене јер окупира моје мисли или планове.
А о тим десетинкама нек размишљају спортисти, њихов успех зависи од тога. :aha:

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od andjelica

ne može da postoji nešto što se nije deslilo....

---

a može da postoji nešto što se desilo?
pa sve što se desilo - više ne postoji, jer se - desilo tj. ne dešava se se više.
a ako mislimo da se nešto nije desilo - to je naš problem, jer ne mora da znači da se nije desilo....hoću da kažem da zavisi od referentnog sistema šta se dešava a šta se ne dešava....ili , kako ti kažeš - šta se dešavalo ili se nije dešavalo.
vreme nije statičan pojam, vezano je za kretanje....i sad bi trebalo da navodim primere iz specijalne teorije relativnosti, ali me mrzi.

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od pričalica

a može da postoji nešto što se desilo?
pa sve što se desilo - više ne postoji, jer se - desilo tj. ne dešava se se više.
a ako mislimo da se nešto nije desilo - to je naš problem, jer ne mora da znači da se nije desilo....hoću da kažem da zavisi od referentnog sistema šta se dešava a šta se ne dešava....ili , kako ti kažeš - šta se dešavalo ili se nije dešavalo.
vreme nije statičan pojam, vezano je za kretanje....i sad bi trebalo da navodim primere iz specijalne teorije relativnosti, ali me mrzi.

---

Nisam mislila da buducnost ne postoji samo zato sto se nije desila, nego zato sto se dovodi u sumlju da će se nešto uopšte desiti i kada će se desiti...opet pojam vremena koje je zavisno od prostora koliko sam razumela te teorije...a u prošlost je lakše poverovati jer smo je jednim delom proživeli .

vreme zavisi od brzine ;)
a to kako mi doživljavamo vreme - nemoj da te buni, jer su brzine kojima se krećemo takve da je vreme veoma očigledno i linearno.

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od QueenOfClubs

Мени је садашњост малко дужа.
Мислим, могу сад овде физичари да ме разуверавају како појма немам, али то је мој лични доживљај.
Некад и по два-три месеца... Догађаји се везују један за други, утичу, и све је то моја садашњост.

---

Da , to sam htela da vidim , kakav vi imate osećaj , jer kod mene baš suprotno , kao da sadašnjost ne mogu da uhvatim...

Kako ćeš da je uzvatiš kada stalno juriš napred u neke planove i nazad u sećanja?
Prosto nemaš vremena za sadašnjost. :hm:

http://razbibriga.net/imported/2011/...e2fe2ecf-1.gif

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od kojica

Kako ćeš da je uzvatiš kada stalno juriš napred u neke planove i nazad u sećanja?
Prosto nemaš vremena za sadašnjost. :hm:

http://razbibriga.net/imported/2011/...e2fe2ecf-1.gif

---

e, ako ćemo da govorimo o našem subjektivnom osećaju za prostor i vreme - moje iskustvo je da je sve prilično statično, jer sam jako okrenuta sadašnjosti. kao da je svaki dan (bezveze mi je da govorim o satima , minutama) zaokružen i isplaniran do tančina.
i, ako se osvrnem unazad vidim jedna film, lagani... bez potresa u normalnom vremenu i prostoru. ne smatram da godine lete isuviše brzo, niti da mi je prostor sužen...jednostavno, mislim da imam dovoljno vremena za sve što treba.
ipak, treba jačati volju da bi se ubedila da mi je to vreme dovoljno :lol:

Aristotelovo shvatanje vremena

O pojmovima prostora i vremena prvi je razmišljao starogrčki filozof Aristotel. Aristotel je rođen u Stagiri 284. god. pre nove ere u jednoj, u to boba privilegovanoj porodici. Njegov otac bio je lični lekar dede Aleksandra Velikog, a sam Aleksandar Veliki bio je njegov učenik.

Aristotel je bio daleko najuticajniji stari filozof nauke, njegova dela su vrlo opširna i dobro organizovana. U stvari, mnogo od toga što znamo o ranijim grčkim filozofima do nas je stiglo preko Aristotela.

Aristotel je dao veliki doprinos u svim oblastima filozofije. Za nas je najznačajniji njegov rad u oblasti tumačenja Univerzuma. O ti stvarima Aristotel piše u svojoj knjizi "De Caelo" ("Na nebesima"), ali tu knjigu je vrlo rano napisao pa zbog toga ona ne sadrži sva njegova razmišljanja.

Aristotel je mislio da je Zemlja nepokretna, a da se Sunce, Mesec, planete i zvezde kreću oko nje po kružnim putanjama. Iz nekih mističnih razloga smatrao je da Zemlja centar Univerzuma, a kružno kretanje je smatrao najsavršenijim. Aristotel je tvrdio da je Zemlja nepomična, okružena sa devet koncentričnih, providnih sfera, a iza njih nalazila se sfera "Osnovnog Pokretača", kako je on nazvao, koja održava kretanje u Univerzumu. Za razliku od Pitagore za kog se Bog nalazio u centru Univerzuma, Aristotel je smatrao da se Bog nalazi van čoveku vidljivog Univerzuma. Ipak, ne može se reći da je Aristotelov model Univerzuma bio jednostavan, čak naprotiv, njegov model Univerzuma sadržao je 55 koncentričnih sfera!

Aristotel je bio ubeđen da je do svih zakona koji upravljaju Prirodom moguće doći samo razmišljanjem, a izvedene zaključke nije bilo potrebno proveravati posmatranjima, tj. eksperimentalno.

U svojoj knjizi "Na nebesima" Aristotel navodi dva argumenta na osnovu kojih je zaključio da Zemlja nije ravna ploča već da je oblika lopte. Prvi razlog takvog njegovog ubeđenja bilo je to što je utvrdio da do pomračenja Meseca dolazi onda kad se Zemlja nađe između Meseca i Sunca. Zemljina senka na Mesecu uvek je bila kružna, što jedino može da se dogodi onda kada je Zemlja lopta. Ako bi Zemlja bila ravan disk senka na Mesecu bila bi izduženog oblika, nalik elipsi, osim o slučaju ako se Sunce u trenutku pomračenja nalazilo tačno ispod centra diska. Drugi razlog bio je taj što su Grci sa svojim putovanja znali da se "Severna zvezda" pojavljuje niže na nebu ako se posmatra iz južnijih krajeva nego kad se posmatra iz severnijih oblasti. Ne samo što je smatrao Zemlju loptom Aristotel je čak izračunao i njen obim. Na osnovu prividnog položaja Severnjače u Egiptu i u Grčkoj on je odredio da obim Zemlje iznosi 400.000 stadija. Nije sa sigurnošću poznato koliko iznosi jedan stadij, ali smatra se da je njega dužina otprilike 200 jardi, tj. obim Zemlje koji je Aristotel izračunao bio je 73.000 km – dva puta više nego prava vrednost.

Aristotel je postavio i neke osnovne zakone kretanja, ali on te zakone nije postavio na način kako se to danas radi, korišćenjem matematičkih formula, već je on svoje ideje i zakone izložio običnim jezikom kojim su govorili svi ljudi. Aristotelovi zakoni fizike glase:

• I zakon - Aristotelov zakon inercije
Svako telo na koje ne deluje nikakva sila nalazi se u stanju apsolutnog mirovanja.
• II zakon – Aristotelov zakon kretanja
Sila je proporcionalna brzini (F = mv)
• III zakon – Aristotelov zakon gravitacije
Teža tela padaju brže nego lakša tela.

Aristotel je smatrao da data masa pređe određeno rastojanje za neki određeni vremenski interval, a da ako bi ta masa bila veća ona bi to isto rastojanje prešla za kraće vreme, odnosno da je vreme obrnuto proporcionalno masi.

Prema Aristotelovom učenju svet je bio sagrađen od četiri elementa: zemlje, vode, vatre i vazduha, sva kretanja u prirodi bila su posledica težnje ovih elemenata da zauzmu svoje prirodno stanje. Verovao je da tela padaju na Zemlju zbog toga što je za njih "prirodno" da se tako ponašaju, zemlja je pretsatvaljala njihov prirodan položaj, to je bilo mesto gde su ona pripadala, pa je zato to bio pravac gde su ona želela da idu. U slučaju vatre Aristotel je smatrao da dim, koji se pretežno sastoji od vazduha, teži ka svom prirodnom položaju, tj. vazduhu, i zbog toga se udaljava od zemlje, odnosno kreće se na gore.

U Aristotelovim učenjima takođe stoji da je prirodno stanje tela stanje mirovanja. Sva tela miruju dok ih neka sila primora da to stanje promene (Aristotel pojam sile ne koristi u nama poznatom značenju, kao interakciju između tela, već on smatra da je sila težnja nekog tela ka svom "prirodnom" stanju). Prema Aristotelovim zakonima teža tela padaju brže nego lakša zbog toga sto ona imaju veću težnju prirodnom položaju, veću težnju ka zemlji.

Lako se zaključuje da je u grčkom "Univerzumu" sve težilo ka savršenstvu, ka nekoj statičnosti.

U doba Aristotela, a i vekovima kasnije, Aristotelovi zakoni su bili neprikosnoveni. Niko nije sumnjao u njihovu ispravnost, niti je nekom padalo na pamet da proba da proveri ove zakone fizike. Kada se prvi put javila sumnja u ispravnost Aristotelovog učenja, i kada je neko po prvi put u proučavanju sveta upotrebio eksperiment, svari su krenule naopako za Aristotela.

Galileovo shvatanje prostora i vremena

Mnogo vekova kasnije jedan italijanski naučnik, ne verujući mnogo u Aristotelove "dokaze", započeo je sistematsku analizu i eksperimentalnu proveru zakona fizike, i time načinio suštinski preokret u shvatanju osnovnih fizičkih pojava. Taj naučnik bio je Galileo Galilej.

Galilej je rođen u Pizi, Italija, 1564. godine, iste godine kada je rođen Šekspir, a umro Mikelanđelo. Studirao je medicinu, ali fakultet nikada nije završio. Ceo svoj život posvetio je nekim drugim naukama – fizici i astronomiji.

Godine 1592. kada mu je bilo 26 godina, prelazi iz rodne Pize u Veneciju gde biva postavljen za profesora matematike na jednom vodećem Italijanskom univerzitetu. Tamo ostaje 18 godina. U to vreme Venecija je bila slobodna luka, tamo su dolazili ljudi tražeći bolji posao i bolji život – avanturisti, intelektualci i trgovci; Mediteran je bio centar sveta a Venecija srce Mediterana.

Galilej nije bio samo običan naučnik koji se bavio samo teorijom, on je takođe dao veliki doprinos i svojim praktičnim pronalascima pronašao je stvari koje su bile vrlo korisne, koje su donosile novac i njemu i drugima, pronalasci koji su trgovcima bili potrebni. Izumeo je staklene sprave kao što su termometar za merenje širenja tečnosti, hidrostatičku vagu za određivanje gustine tela (na osnovu Arhimedovih zakona), itd.

Doprinos Galileja savremenom shvatanju prostora i vremena imao je vrlo veliki značaj. Galilej je bio prvi čovek koji je posle mnogo vekova posumnjao u neispravnost Aristotelovih učenja i Aristotelovog shvatanja prostora, i ne samo što je mislio da je Aristotel pogrešio on je čak uspeo to i eksperimentalno da dokaže!

http://razbibriga.net/clear.gif

http://razbibriga.net/clear.gif

Još u vreme dok je predavao matematiku u Veneciji, Galilej je bio veliki kritičar Aristotelove fizike. Prema Aristotelu bilo je moguće utvrditi sve zakone prirode samo običnim razmišljanjem i nije bilo potrebno zaključke donete razmišljanjem proveravati u praksi. Iz tog razloga niko pre Galileja nije ni pokušao da bilo koji od Aristotelovih zakona fizike proveri. Galilej je počeo od provere Aristotelovog zakona gravitacije, odnosno hteo je da pokaže da brzina kojom tela padaju na Zemlju ne zavisi od njihove mase. Mnogi smatraju da je Galilej ovaj zakon proveravao puštajući tela različitih masa sa vrha krivog tornja u Pizi, ali ova priča je najverovatnije pogrešna. Zapravo, Galilej je uradio nešto tome slično: puštao je kugle različitih masa a istih dimenzija da se kotrljaju niz jednu strmu padinu. Ova situacija je identična situaciji sa bacanjem predmeta sa vrha Tornja, ali mnogo je lakše izvesti posmatranja zbog toga što su brzine manje. Galilejeva merenja pokazala su da svako telo istom stopom povećava brzinu, bez obzira na masu, tj. ubrzanje tela nije zavisilo od mase. Naravno, olovo će padati brže nego pero, ali ova razlika nije posledica različitih masa ova dva tela već različitog otpora vazduha koji na njih deluje.

Godine 1609. čuo je za primitivne durbine koji su sa severa stigli u Veneciju. Uvećanje tih durbina bilo je vrlo malo, samo tri puta, ali to je bilo dovoljno da Galileju da ideju kako da napravi mnogo moćnije instrumente. Uspeo je da napravi durbin sa uvećanjem od 10 puta, pomoću ovo durbina bilo je moguće videti brodove koji su bili udaljeni dva sata plovidbe. Pored toga Galilej se setio da taj durbin može da okrene prema nebu, i tako je nastao prvi teleskop. Pomoću ovog primitivnog teleskopa uspeo je da otkrije Jupiterove satelite. Otkriće ovih satelita u njemu je probudilo ideju da se ne mora baš sve okretati oko Zemlje, kao što je tvrdilo Aristotelovo učenje. Shvatio je da je Aristotel pogrešio a da je u pravu bio Kopernik, a to je mogao i da dokaže.

Zbog ove svoje ideje Galilej je došao u sukob sa Crkvom i inkvizicijom. Bio je primoran da se javno odrekne svog učenja i tako je sebe spasao sudbine Đordana Bruna i spaljivanja na lomači.

Sačuvao je život ali nije sačuvao slobodu, ostatak svog života proveo je u zatvor.

Poslednjih 11 godina života je proveo je u kućnom pritvoru. U to doba potpuno izolovan od vanjskog sveta napisao je i svoju poslednju knjigu, 1636. godine, kada je imao 72 godine, koju je nazvao "Nova fizika". Dve godine kasnije ovu knjigu su objavili protestanti, ali tada je Galilej već bio potpuno slep.

Umro je kao zatvorenik u sopstvenoj kući 1642. godine, iste godine u Londonu, božićnjeg dana rođen je budući veliki fizičar – Isak Njutn.

Godine 1992, tačno 350 godina kasnije, Vatikan se javno izvinio zbog načina na koji je postupano sa Galilejem.

Другачији поглед на свет
Постоји ли стварност
Горан Војиновић

Већина научника чврсто се држи начела да стварност постоји независно од нас и
нашег посматрања. Али, квантни физичари сламају неке од наших кључних веровања,
можда чак и ово...


http://razbibriga.net/clear.gif

На Париском универзитету у Орсеју одиграо се 1982. године један изузетан научни
догађај. Истраживачки тим под вођством физичара Алена Аспека извео је оглед који
је можда један од најзначајнијих у 20. веку јер се верује да је променио лице науке.
Ипак, о овом успеху ништа нисте могли да чујете у вечерњим вестима и, уколико
немате обичај да пратите научне часописе, ни да сазнате ко је Ален Аспек.

Аспек и његов тим стручњака огледом су доказали да одређени парови субатомских
честица, како би то стручњаци рекли „заплетени” фотони, могу тренутно да се
споразумевају без обзира на то колико су удаљени - не само када се њихова
раздаљина мери метрима, већ и светлосним годинама. На неки чудан, необјашњив
начин, свака честица као да увек зна шта ради њена „рођака”. И лаицима је јасно да
је та појава пркосила здравом разуму, а оним упућенијим да крши Ајнштајнов кључни
постулат - да ништа, чак ни информација, не може да путује брже од светлости у
вакууму. А постулат да је брзина светлости у вакууму највећа могућа, уткан је у
Ајнштајнове теорије релативности на којима почива данашња наука, пре свега физика
и астрономија.

Међутим, овај оглед донео је још неке важне последице: доказ да квантна механика
потпуније описује свет од класичне физике и да квантни а можда и велики свет
морају да буду „нелокални” - да је све повезано упркос великој удаљености.

http://razbibriga.net/clear.gif
Алберт Ајнштајн:
„Бог не баца коцкице.”
„Мислим да је Месец горе, чак и када не гледам у њега.”


Промењена слика света

Обрачун између квантне и класичне физике почео је већ двадесетих година прошлог
века. Јер, квантна механика је тврдила да су догађаји у бити случајни, да немају
узрочно-последичну везу. Она је, значи, недетерминистичка теорија и по њој је
могуће да мерење извесне особине два потпуно иста физичка система подари
различите резултате. Уместо извесности она даје одговоре о вероватноћи. Квантни
физичари су открили да се субатомске честице понашају и као таласи и као честице и
да су ово друго само када их посматрамо (меримо неко њихово својство).Тиме се
наметнуло питање шта је заправо стварност, да ли заиста не постоји без нашег
утицаја? Изгледало је да мора да постоји нека дубља теорија, која увек може да
предвиди исход сваког мерења с потпуном извесношћу. Ква-нтна теорија је
„непотпуна” теорија у смислу могућности да опише стварност.

Овакво гледиште делио је и Ајнштајн који је појам нелокалности својевремено назвао
„аветињско дејство на даљину”. Он је стао на чело групе физичара која је управо
преко ове појаве покушала да докаже мањкавост (непотпуност) квантне теорије. У ту
сврху је 1935. године, заједно с Подолским и Розеном (делимично и Дејвидом
Бомом), ос-мислио мисаони оглед, ЕПР парадокс. Потом су ови физичари
предложили да вероватно постоје теорије које заговарају да се догађаји, бар
делимично, одигравају и под утицајем „скривених променљивих” (хидден
вариаблес). Пред науком је само задатак да их открије.

Алберт Ајнштајн био је најупорнији заговорник постојања скривених променљивих,
варијабли, говорећи да је убеђен да „Бог не баца коцкице”. Тиме је хтео да каже да
физичке теорије, да би биле опште, морају да почивају на следећим законитостима:
да свака последица има свој законити узрок (детерминизам); да физичке појаве имају
коначну брзину простирања (локалност) и да физичка стања постоје и пре него што
се мере (реалност). Особине честица имају коначне вредности, независне од
посматрања. Квантна физика била је у сукобу са свим овим начелима.

http://razbibriga.net/clear.gif
Џон Бел

Ако скривене променљиве постоје, морају да постоје и физичке појаве изван квантне
механике способне да објасне васиону какву знамо. Али, како их открити, како
утврдити која је група физичара у праву - Борове или Ајнштајнове присталице? Тек
девет година после Ајнштајнове смрти, 1964. године, физичар Џон Бел осмислио је
измењену верзију ЕПР парадокса, која је први пут омогућила да се огледом докаже
да ли су примедбе на рачун квантне теорије основане. Белова теорема показала је да
ће многе теорије о скривеним варијаблама бити побијене ако буду нарушени
одређени математички односи, по њему названи „Белове неједнакости”. Белова
теорема, која се сматра за једну од најзначајнијих у науци, могла би (веома)
упрошћено да се представи на следећи начин.

Из једног извора излећу у супротним смеровима заплетени, линеарно поларизовани
парови фотона. Они се крећу према два поларизатора којима може да се мења
положај, оријентација. Квантна механика каже да би требало да постоји висок
узајамни однос (корелација) резултата на поларизаторима, јер фотони тренутно и
заједно „одлучују” коју ће поларизацију преузети у тренутку мерења, чак и када су
просторно удаљени. С друге стране, теорије о скривеним варијаблама кажу да
честице не морају да доносе такве одлуке. Јер, исти степен узајамног односа може да
се добије и ако би фотони на неки, за сада скривен начин, могли унапред да се
обавесте о положају поларизатора.

Белов трик састојао се у томе да се одлука о положају поларизатора доноси тек
пошто су фотони напустили извор. Ако скривене варијабле постоје, неће моћи да
„знају” за положај поларизатора, па ће резултати показати мањи степен узајамне
повезаности. А ако је квантна механика у праву, резултати ће бити повезанији -
другим речима, Белове неједнакости биће нарушене. После скоро две деценије од
објављивања теореме, Ален Аспек успео је да спроведе у дело Белову замисао.
(Постојао је већи број покушаја да се уради експертиментална провера Белових
неједнакости, али Аспек је то урадио на најсвеобухватнији начин, па се зато његов
оглед узима као коначна провера Белових неједнакости.)

Пре Аспековог огледа нелокална стварност (повезаност заплетених честица) није
играла битнију улогу у физици. А онда се догодио велики преокрет, а квантна
механика добила је снажан ветар у своја једра.

Бомов холографски свет

Међутим, неким квантним физичарима ова појава никако није давала мира. Дејвид
Бом је био најупорнији у покушајима да објасни ства-рну природу нелокалности. Од
Бома потиче можда најпознатија теорија о скривеним променљивим, јер даје исте
одговоре као и квантна механика и у бити је нелокална. Данас се зато сматра да је и
Бомова теорија само једно од многих тумачења квантне механике. Од њега потиче и
замисао о васиони - холограму.

Упркос видљивој чврстоћи, васиона је у суштини дивовски, величанствен и врло
детаљан холограм! Оно што ми видимо није права стварност. Да бисмо разумели
како је Дејвид Бом дошао до овако зачуђујућег гледишта, подсетимо се шта је
холограм. То је тродимензионална слика предмета која се добија ласером. Један
ласерски зрак дели се на два помоћу полупровидног огледала. Први зрак осветљава
предмет, а други се усмерава огледалима да заобилазним путем стигне до
фотографске плоче. На њој се оба зрака поново срећу и стварају светло-тамне пруге
(последица слагања таласа). Када се оваква плоча фотографски развије, а затим
осветли ласером, добија се тродимензионална слика предмета.

Међутим, тродимензионалност слике предмета није једино чудо које је подарила
холографија. Јер, ако се холограм, на пример неке руже исече напола, а затим
осветли ласером, опет ће се добити слика целе руже. И тако даље, ако се сецкање
холограма настави, увек ће се добијати слика целе, оригиналне руже. То је зато што,
насупрот обичним фотографијама, сваки и најмањи део холограма садржи све
податке које има и целина. Значи да ако покушамо да раздвојимо нешто што је
настало холографски, никада нећемо добити делове од којих је састављено, већ
само мање целине! Управо ова особеност холограма, названа „све у сваком делу”,
као и понашање плазме за коју је био стручњак, били су кључни за Бомово гледиште.

http://razbibriga.net/clear.gif
Антон Цајлингер

Бом је веровао да субатомске честице остају у вези једна с другом (упркос растојању
између њих), не зато што размењују неке тајанствене сигнале, нити зато што су
њихови таласи заплетени, већ услед тога што је сама њихова подела варка. До ње
никада није ни дошло. Сматрао је да на неком дубљем степену стварности ове
честице не постоје као појединачне, засебне целине, и да само изражавају нешто
основно, нама још недокучиво.

Да би своју замисао образложио да свако може да је разуме, Бом је понудио следећу
појаву из свакодневног живота. Замислимо акваријум и у њему једну рибицу.
Замислимо такође да не можемо да видимо цео акваријум, већ да његов садржај
сазнајемо посредством два тв екрана. Један показује акваријум спреда, други са
стране. Гледајући у сваки од њих, у почетку ћемо помислити да се ради о
различитим акваријумима и рибицама. Али, настављајући да гледамо рибице,
почећемо да уочавамо да међу њима постоји нека повезаност. Када се једна окрене
на страну и друга се окрене, али нешто другачије, на одговарајући начин. На пример,
када се једна окрене напред, друга покаже бочну страну. Значи, ако нисмо свесни да
гледамо исти акваријум и исту рибицу, нисмо у стању да сагледамо потпуну слику
стварности. Неизбежно ћемо извући погрешан закључак да се две рибице међусобно
споразумевају, да су у некој вези. То је по Бомовом мишљењу оно што се одигравало
и с честицама у Аспековом огледу. Неспорна, очигледна повезаност субатомских
честица, која као да се одиграва брзином већом од брзине светлости у вакууму, само
нам говори да постоји неки дубљи степен стварности који нам је недоступан. Он има
много сложеније димензије од оних које познајемо.

Ми видимо да су субатомске честице одвојене зато што познајемо само један део
њихове стварности. Ипак, такве честице нису одвојени делови, већ појавна лица
једног дубљег јединства које је у основи холографско и недељиво.

Квантни физичари - збогом стварности!

Временом се показало да би упорно одбијање да се прихвати нелокалност (од стране
присталица класичне физике и материјализма), повлачило једну веома важну али
непријатну последицу. Морало би да се одбаци устаљено, нама разумно гледиште да
ства-рност постоји независно од нашег посматрања. Задржавање реалности захтева
да се „аветињско дејство на даљину” прихвати као нешто стварно.

Иронично, „аветињско дејство на даљину” постало је мање од два зла.

Аспеков оглед био је први у низу огледа који су потврдили да су Белове
неједнакости нарушене и да нелокалност постоји. Тако је доказан и примат квантне
физике над класичном. Али тек недавни огледи тачније су показали да ли су
стварност, локалност или можда чак обе у нескладу с квантном механиком.

Узнемирујући закључак доносе огледи које је про-шле године извео Антон Цајлингер
на Универзитету у Бечу - у питању је и стварност. Она заиста постоји само ако је
посматрамо! До овог закључка Цајлингер је дошао испитујући такозвану Легетову
неједнакост (настала 2003. године).

Ипак, Ален Аспек је обазривији. Он сматра да иако смо после једног века на прагу
нове квантне револуције, овакви огледи нису довољни да може да се извуче тако
далекосежан закључак. Али су корисни јер подстичу развој науке која нас је
натерала да из основа мењамо поглед на свет. Њено основно начело, таласно-
честична двојност, подарило је и такве проналаске као што су транзистор или ласер,
који су кључни за развој рачунарског и информатичког доба у коме живимо.