Епске народне песме о Косовском боју

Косовски циклус - Истакнуте личности:

* Бошко Југовић
* Вук Бранковић
* Југовић Војин
* Мусић Стеван
* Орловић Павле
* Цар Лазар - Лазар ХребељановиÑ� � (1329-1389), кнез Ð*ашке
* Царица Милица - кнегиња Милица Хребељанови� �

Стране личности:

* Цар Мурат - султан Мурат I

Мање истакнуте личности:

* Ваистина слуга - слуга Мусић Стевана
* Косовка девојка
* слуга Голубан - слуга кнеза Лазара
* слуга Милутин - слуга кнеза Лазара

Квази-историјске личности:

*Косанчић Иван
*Топлица Милан

Песме које припадају овом циклусу:

• Косовски циклусКнежев� �° вечера
• Кнежева клетва
• Косанчић Иван уходи Турке
• Косовка девојка
• Косовка дјевојка
• Косовски бој
• Мусић Стеван
• Обретеније главе кнеза Лазара
• Пропаст царства српскога
• Слуга Милутин
• Смрт мајке Југовића,
• Смрт Милоша Драгиловића (Обилића)
• Цар Лазар и царица Милица, о боју Косовском
• Цар Лазар се приволева царству небеском
• Царица Милица и Владета војвода

На телевизији често слусамо о Косову. Прва асоцијација на ту реч је Косовски бој
који се одиграо на Видовдан. Тада су се судариле две велике војске : српска и
турска. Срби су гинули за своју отаџбину и испоставило се да су велики и храбри
јунаци .

О Косовском боју много се причало и писале су се песме у којима су се хвалили
велики јунаци који су погинули за своју част, за своју веру и потомке.

Битка на Косову оставила је велики утисак, како на Србе, тако и на остале
народе.

Иако се одрзала веома давно, јос 1389. године, и дан данас се памти, а великаши
који су учествовали у битци и дан данас живе. Народи пишу и причају о њима и
славе их. Косовске песме углавном потицу од народа. Наравно, нико није знао
шта се тачно десило, нико није био на месту догађаја да би знао о чему да писе,
па су људи измишљали .

У песмама је било свега и свачега, и у свакој песми се величала храброст бораца.
Ове песме сврстане су у три групе, а прву групу су сачињавају песме у
којима се говори, како су Турци позвали кнез-Лазара у бој, како је кнез Лазар
проклео све који не дођу на бој, о тајној вечери.

Другу групу чине песме које описују сам бој на Косову, и њих је врло мало. Трећу
групу чине песме које описују оне који су презивели бој, сестре, зене, мајке.
У песмама Косовски великаши су били груби, нељубазни, упорни, тамни, жељни освете.

Борили су се достојанстве но због љубави према отаџбини, због своје вере. Сви су
они имали исти циљ, као и њихов вођа кнез Лазар који је уистину и знао да никако
не могу побеедити турке, јер их има више, али се борио. Сви су издржали до краја,
до своје последње капи крви и заслужили су да се о њима писе и да се славе,
постују и воле, и да буду понос српског народа.

Овај догађај се памтио, памти и памтице се докле год је срба и српске земље и док
у нама живи крв предака наших.

Мајка Југовића је била жена која је имала девет синова и све их је изгубила у боју
на Косову. Њена велика љубав према синовима и бол због њиховог губитка
опевани су песми “Смрт мајке Југовића”.

Због велике бриге за своје синове и нестрпљења да сазна њихову судбину мајка је
молила бога за очи соколове и крила лабудова. Бог је услишио њену молбу и
поклонио јој оно сто је желела, јер је знао за њену велику трагедију. Када је мајка
стигла на Косово и видела своје синове мртве претрпела је велики бол, али није
заплакала. Била је тврда срца и одолела је том великом искушењу. Када се
вратила у двор и саопстила тужне вести, сви су плакали осим ње. Слушала је
гласан плач својих снаја и гледала њихов бол, али ни тада није заплакала. Она је
туговала негде дубоко у себи. У ноћи бдења коњ њеног сина Дамјана је
завриштао. Иако је знала због чега коњ вришти, желела је да јој неко скрене
мисли и каже погрешан одговор како би јој било лакше. Зато је питала да ли је
коњ жедан или гладан, а када јој је Дамјанова жена рекла да коњ вришти јер му
нема господара, мајчин бол био је јос већи, али је и њега издржала. Сутра ујутро
долетела су два црна гаврана крвавих крила који су испустили руку јунака у
мајчино крило! То је била рука њеног сина Дамјана и она је подстакла мајку на
сећање и размшљање о својим синовима. Њен бол је био огроман и није га могла
издржати. Био је толико велик, да се надула се и распрснула.

Љубав мајке Југовића према синовима је била огромна, а бол због њиховог губитка
јос већи. Иако је била јака и издрзљива није могла да преболи смрт својих синова
и њемо срце пукло од жалости. Љубав мајке Југовића према својим синовима је
симбол мајчинске љубави која нема границе и која се не може измерити.


Боске

Смрт мајке Југовића

Мили боже, чуда великога!
Кад се слеже на Косову војска,
У тој војсци девет Југовића,
И десети стар Југ Богдане.
Бога моли Југовића мајка,
Да јој Бог да очи соколове
И бијела крила лабудова,
Да одлети над Косово равно,
И да види девет Југовића
И десетог старог Југ Богдана.
Што молила, Бога домолила:
Бог јој дао очи соколове
И бијела крила лабудова;
Па одлетје на Косово равно,
Мртвих нађе девет Југовића
И десетог старог Југ Богдана,
И више њих девет бојних копља,
На копљима девет соколова,
Око копља девет добрих коња,
А поред њих девет љутих лава.
Тад завришта девет добрих коња,
И залаја девет љутих лава,
И закликта девет соколова;

Ал ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила,
Већ узима девет добрих коња,
И узима девет љутих лава,
И узима девет соколова,
Па се врати двору бијеломе.
Далеко је снахе угледале,
Мало ближе пред њу ишетале:
закукало девет удовица,
Заплакало девет сиротица,
Завриштало девет добрих коња,
Залајало девет љутих паса,
Закликтало девет соколова;
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе непустила.
Кад је било ноћи у поноћи,
Ал' завришта Дамјанов зеленко;
Пита мајка Дамјанову Љубу:
"Снахо моја, љубо Дамјанова,
Што оно вришти Дамјанов зеленко?

Ил' је гладан пшенице бјелице,
Ил је жедан воде са Звечана?"
Проговара љуба Дамјанова:
Свекрвице, мајко Дамјанова,
Нит' је гладан шенице бјелице,
Нит је жедан воде са Звечана,
Већ је њега Дамјан научио
До по ноћи ситну зоб зобати,
Од поноћи на друм путовати:
Па он жали свога господара
Што га није на себи донио!"
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила.
Кад ујутру данак освануо,
Долетјеше два врана гаврана,
Крвавијех крила до рамена,
И крвавих ногу до кољена,
Они носе руку од јунака,
А на руци бурма позлаћена,
Бацају је у криоце мајци.
Узе руку Југовића мајка,
Окретала, превртала с њоме,
Па дозивље љубу Дамјанову:
"Снахо моја, љубо Дамјанова,
Би л' познала чија ј' ово рука?"

"Свекрвице, мајко Дамјанова,
Ово ј' рука нашега Дамјана,
Јера бурму ја познајем, мајко,
Бурма са мном на венчању била."
Узе мајка руку Дамјанову,
Окретала, превртала с њоме,
Пак је руци тихо бесједила:
"Моја руко, зелена јабуко,
Гдје си расла, гдје л' си устргнута!
А расла си на криоцу моме,
Устргнута на Косову равном!"
Надула се Југовића мајка,
Надула се, па се и распаде
За својије девет Југовића
И десетим старим-Југ Богданом.

Песма Смрт мајке Југовића инспирисана је стварним догађајем, поразом српске
војске у бици на Косовом пољу (1389). У непосредној вези с овим догађајем
трагичним за српски народ, а самим тим и за певача, налази се погибија многих
војника. Историјски слој песме интегрисан је у старији, митолошки слој. Певач,
приказујући позадину косовског боја, користи старо усмено песничко наслеђе, у
ком се преплићу прехришћансРºÐ¸ обичаји и веровања, натприродне појаве,
демонска бића и поједини хришћански елементи. Он доступна естетска средства
користи с аспекта свог времена и схватања, што проузрокује привидну логичку
некохерентн� �ст песме.

ЕПСКЕ ПЕСМЕ О КОСОВСКОМ БОЈУ — МОТИВ УХОЂЕЊА ТУРСКЕ ВОЈСКЕ

У епској композицији песама косовског циклуса важан моменат представља
ухођење турске војске. Овај мотив се јавља у сложенијој композиционој схеми и обухвата
одлуку да се крене у ухођење, одлазак и повратак онога ко уходи, давање извештаја
(најчешће лажног), као и могућност описа турске војске. Овде се отвара и могућ
ност правдања српског пораза после извештаја о несагледивој турској сили.
Одмеравање српских и турских снага неће ићи у прилог мање бројној српској војсци, али
упркос томе, на основу ублаженог извештаја, кнез Лазар ће кренути у борбу.
У Вуковим Комадима од различнијех косовскијех пјесама Косанчић Иван
уходи Турке и саопштава какав је однос српске и турске војске:

Јесте силна војска у Турака;
Сви ми да се у со прометнемо,
Не би Турком ручка осолили

Народни певач на метафоричан, врло сликовит начин, пева о бројности турске
војске. Говорећи о песми из Вукове збирке, Нада Милошевић указује на
то да песма о ухођењу има функцију танане психолошке анализе ликова извидника,
Милошеве оданости Лазару и складне витешке повезаности између три војводе бојне

У песмама забележеним после Вука композициона схема ухођења је готово
иста као у његовим с том разликом што се јављају нове појединости у вези са простирањем
турске војске и реаговању Турака на предстојећи обрачун. Слика турске
војске је дата непосредно и посредно. Непосредно, где јунак казује оно што види,
други је посредно, саопштавање другом јунаку, најчешће Милошу, о бројности турске
војске. После тога следи подношење извештаја Лазару о бројности у облику лажног извештаја.

У песми Богољуба Петрановића Пропаст царства српског Милош Обилић
спрема Косовац Ивана да крене у турску ордију:
Обуче му турску ћеисију,
Штоно носе цареве делије,
И његове баше Једренлије;
Покри коња зеленом либадом,
Да га тамо не познају Турци,
Припаса му свијетло оружје,
Па га спреми у бојно Косово.

Бавећи се Петрановиће� �ом песмом Пропаст царства српског Томо Маретић
указује на то да се четврти Вуков комад, који пева о ухођењу, налази и у Петрановиће� �ој песми.

У Косовској песми из Шаулићеве збирке господа на вечери одлучује да пошаље
Топлицу Милана, који се издваја од осталих по знању језика:

А Милана тако оправише,
А Милана од Топлице бана,
Који знаде дванаест језика,
Што умије турски и арапски.

Наглашавање култа јунака лако је уочити јер народни певач даје изузетне врлине
ономе који креће у турску ордију. Топлица Милан је, не само јунак већ и неко ко је изучио књиге у Цариграду:

Да шаљемо Топлицу Милана,
Милан је тамо често проходио,
У Цариграду књиге изучио,
Језике све је докучио,
Са сваким може говорити —
На њега се неће нико ни сетити.
Турску може војску уходити,
Од Турака нама глас донети!

После ухођења Косовац Иван прича:

Ја сам турску уводио војску,
Од извора ђе вода извире,
Крај Ситнице, с обадвије стране,
До увора ђе вода увире,
Све је турска притиснула војска,
Од Мрамора до дрва Јавора.
А кака је у Мурата војска:
Стоји врисак хата и парипа,
Поврискују Турци у логору,
А турају сабље у облаке.
А све вичу и говоре Турци:
Што ђаура нема у Косово,
Да њиове сијечемо главе!
Муратова силна јесте војска.

Косанчић Иван уходи Турке

"Побратиме, Косанчић-Иване,
Јеси л' турску уxодио војску?
Је ли много војске у Турака?
Можемо ли с Турци бојак бити?
Можемо ли Турке придобити?"
Вели њему Косанчић-Иване:
"О мој брате, Милош Обилићу,
Ја сам турску војску уводио,
Јесте силна војска у Турака:
Сви ми да се у со преметнемо,
Не би Турком ручка осолили!
Ево пуно петнаест данака
Ја све ходах по турској ордији,
И не нађох краја ни хесапа:
Од Мрамора до сува Јавора,
Од Јавора, побро, до Сазлије,
До Сазлије на ћемер ћуприје,
Од ћуприје до града Звечана,
Од Звечана, побро, до Чечана,
Од Чечана врху до планине:

Све је турска војска притиснула,
Коњ до коња, јунак до јунака,
Бојна копља као чарна гора,
Све барјаци као и облаци,
А чадори као и сњегови;
Да из неба плаха киша падне,
Ниђе не би на земљицу пала,
Већ на добре коње и јунаке.
Мурат пао на Мазгит на поље,
Ухватио и Лаб и Ситницу."
Још га пита Милош Обилићу:
"Ја Иване, мио побратиме,
Ђе је чадор силног цар-Мурата?
Ја сам ти се кнезу затекао
Да закољем турског цар-Мурата,
Да му станем ногом под гр'оце."
Ал' говори Косанчић Иване:
"Да луд ти си, мио побратиме!

Ђе је чадор силног цар-Мурата,
Усред турског силна таобора,
Да ти имаш крила соколова,
Пак да паднеш из неба ведрога,
Перје меса не би изнијело."
Тада Милош заклиње Ивана:
"О Иване, да мој мили брате,
Нерођени као и рођени!
Немој тако кнезу казивати,
Јер ће нам се кнеже забринути,
И сва ће се војска поплашити;
Већ овако нашем кнезу кажи:
Има доста војске у Турака,
Ал' с' можемо с њима ударити,
И ласно их придобит' можемо,
Јера није војска од мејдана,
Већ све старе хоџе и хаџије,
Који бој ни виђели нису,
Истаом пошли да се хљебом хране;
А и што је војске у Турака,
Војска им се јесте побољела
Од болести тешке срдобоље,
А добри се коњи побољели
Од болести коњске сакагије."

Лажна слика о турској војсци иде поново у прилог стварања култа Милоша
Обилића јер он иницира сакривање праве бројности турске војске да се Лазар не би
поколебао и уплашио.

Јасно је да је у драматичном тренутку одлуке после ухођења било неопходно
створити психолошку предност која би ишла у прилог српској војсци. Дакле, створити
осећај супериорнос� �и, посебно код кнеза Лазара, који је иначе у дилеми. Народни
певач на различите начине умањује снагу и број турске војске, а врло често,
поред формуле да је војска пошла не да ратује, већ да се храни хлебом користи и
формулу у којој налазимо оболелу турску војску или њу чине старци и деца, који
нису способни за бој.