Šala kao lek

Nekima sam pričala, a nekima ne, o emisiji koju sam gledala pre par godina.
Dva brata, nasukana na pusto ostrvo, bez hrane i vode na užasnoj vrućini,
prema mišljenju stručnjaka preživeli su dva dana duže nego što je realno
samo zahvaljujući tome što su se neprestano šalili. Šalili su se na račun
situacije u kojoj su se našli. Smejali su se problemu u lice. To ih je održalo
budnima i živima.

Da li se šalite na račun svojih problema ili smatrate da su oni suviše ozbiljni?
Da li mislite da je šala ponekad dobar način da sami sebi priznate problem i
potpuno se suočite sa njim?

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od kojica

Nekima sam pričala, a nekima ne, o emisiji koju sam gledala pre par godina.
Dva brata, nasukana na pusto ostrvo, bez hrane i vode na užasnoj vrućini,
prema mišljenju stručnjaka preživeli su dva dana duže nego što je realno
samo zahvaljujući tome što su se neprestano šalili. Šalili su se na račun
situacije u kojoj su se našli. Smejali su se problemu u lice. To ih je održalo
budnima i živima.

Da li se šalite na račun svojih problema ili smatrate da su oni suviše ozbiljni?
Da li mislite da je šala ponekad dobar način da sami sebi priznate problem i
potpuno se suočite sa njim?

---

ček ček...ta braća - jesu li preživeli ili su umrli?

Preživeli. Bili su u jako lošem stanju, ali živi.

salim se naravno,i ironisem,i pricam kao najbolji vic...ma cesto mi suze podju koliko umeju da mi budu smesni moji problemi :cry:

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od kojica

Preživeli. Bili su u jako lošem stanju, ali živi.

---

e pa dobro onda...missim, da nisu preživeli, šala bi imala smisla samo utoliko što su verovatno bolje raspoloženi otišli s ovog sveta.
što se tiče šale, volim da se šalim....ali, nikad ne mogu na silu i trenirano. moram da budem u raspoloženju za šalu, inače šala ispadne glupa.
a da smeh jeste terapija za stres - jeste, naravno. nema ničeg boljeg i zdravijeg od smeha :)

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od mikili

salim se naravno,i ironisem,i pricam kao najbolji vic...ma cesto mi suze podju koliko umeju da mi budu smesni moji problemi :cry:

---

jeste, jeste.. od takvih šala može da se isplače.. :hm:

Смех који заборављамо
Аутор: М. Огњановић

Виц из најстарије сачуване збирке вицева на свету:

Човек пита своју невесту: „Жено, шта да радимо, хоћемо ли само водити љубав,
или ћемо ипак нешто и појести?” А жена ће: „Како ти заповедаш, али знај да нема
ничега за јело!”

:haha:

Већина људи воли да слуша вицеве. Те духовите кратке приче о измишљеним
догађајима или шаљива надовезивања на одређену причу – измамљују смех. Као
што је познато, осим што изазива осећања пријатности и среће, смех је и
благотворан. Извесно је да је виц облик хумористичког штива – односно говора –
који у друштву оставља јак утисак.

Истини за вољу, уколико су вицеви „масни”, или је подсмех упућен одређеном
народу, или пак нечијој телесној мани, онда поменути имају право и да се наљуте.
У сваком случају, постоје људи који умеју уверљиво и вешто да причају вицеве
тако да прича буде заиста смешна. У таквим приликама, они показују завидну
глумачку обдареност потребну да би виц изазвао смех. Јунаци балканских вицева
су Мујо и Хасо, Соса и Лала, мали Ђокица (Перица)...

Наравно, нису вицеви почели с Мујом и Хасом. У античка времена, на гозбама
су се готово обавезно појављивали људи који су привлачили пажњу тако што су
били духовитији и гласнији од осталих. Забављали су званице препричавајући
вицеве. У својим делима помиње их најпознатији римски комедиограф Плаут (250–
184. пре н. е), називајући их „паразитима”: они су непозвани одлазили на
свечаности врло гладни, али с књижицама у рукама. У тим књижицама били су
забележени најсмешнији вицеви. Због чега су они читали вицеве? Да би од силине
смеха присутни заборавили на прождрљивост незваних гостију.

Кратке приче из књижице

Једном од најстаријих сачуваних збирки вицева свих времена сматра се
старогрчки „Philogelos” (што на грчком значи „љубитељ смеха”) из 4. века. Садржи
256 причица које су написали непознати писци, можда и неки од незваних
посетилаца гозби. Поједини вицеви потписани су именима Хијероклеа и Филагрија.
Да ли су они нешто дописивали или били тек преписивачи – тешко је са
сигурношћу рећи. Од тих старих времена вицеви нису излазили из моде. У ствари,
могло би се рећи да се мењало само место где су се препричавали. Некада су то
биле школе, касарне, вечере. Однедавно, на сцену су (баш као јунаци Плаутових
комедија) ступили мање или више обдарени „глумци” који се силом труде да буду
духовити, те препричавају вицеве. То су политичари. Сва је прилика да мисле да
ће својом духовитошћу стећи наклоност бирача, а можда и светске јавности.
Некада су њихови вицеви лоши, а понекад, нажалост, увредљиви. По томе ће,
примера ради, свакако бити упамћен италијански политичар Силвио Берлускони.

Вратимо се старим вицевима. Зашто су Грци бележили вицеве? Из једноставног
разлога што их људи брзо забораве, иако привлаче пажњу и изазивају смех.
Заиста, вицеве тешко памтимо, иако се одушевљавамо кад их чујемо. Због тога их
је проучавао и Сигмунд Фројд, отац психоанализе. Веровао је да између снова и
вицева мора да постоји нека сличност, будући да и снове, баш као и вицеве,
човек лако заборави. Можда зато што је њихов корен у несвесном? Упркос тој
вези, Фројд је сматрао да се вицеви и снови суштински разликују. Јер, виц се
препричава да би био схваћен, док сан често остаје неразумљив, чак и за оног
који га је одсањао.

За данашњег човека, вицеви из збирке „Philogelos” прилично су хладни и не
измамљују осмех. Уосталом, тешко је данас разумети шта је у одређено (давно)
време засмејавало људе, какве су биле друштвене и друге околности, што свакако
утиче на тему као и на успех вица. С друге стране, „жртве” древних вицева лако
можемо да препознамо и оне су исте као и данас. У безмало стотинак вицева
исмејани су такозвани сколастикос, уображени интелектуалци који су заправо
приглупи. Уображене свезналице (читај: глупаке) данас су заменили други
јунаци вицева: фудбалери, плавуше, полицајци... У збирци „Љубитељ смеха”
учењак је исмејан на следећи начин: „Свезналица је купио панталоне. Прекасно
је приметио да су му уске. ’Нема везе’ рекао је, ’обријаћу ноге, па ће ми бити
добре!’”

На мети вицева старих Грка, поред уображених зналаца и учитеља, били су и они
којима се данас не подсмевају баш често. То су болесни људи. Посебно они који
су имали хернију, такозвану килу, или разне болести видљиве на кожи. Иза њих
следе мушкарци који се не могу похвалити густом косом – ћелавци. Грци су се пре
много векава смејали и припадницима одређених народа и то су били вицеви
с „етничком позадином”. У тим вицевима поједини народи или становници
одређених градова „овековечени” су као изузетно глупи.

Што се жена тиче, оне су углавном приказане као љубавно (сексуално)
незајажљиве. Ево и једног прилога из збирке „Philogelos”:

„Човек пита своју невесту: ’Жено, шта да радимо, хоћемо ли само водити
љубав, или ћемо ипак нешто и појести?’ А жена ће: ’Како ти заповедаш, али знај да
нема ничега за јело!’”

Истраживачи с катедре за историју књижевности Универзитета у
Вулверхемптону у Великој Британији годинама су покушавали да нађу најстарији
сачувани виц. Напослетку су нашли кратак рукопис, штиво које би могло бити
најстарији сачувани виц. То је кратка сумерска прича, настала 1900. године пре
наше ере. У њој се каже: „Знате ли шта се није догодило од памтивека? Да млада
жена не пушта ветрове у крилу свог мужа!”

Сумерским дамама свакако није било пријатно кад је препричаван овај виц.

Ватиканске шале

Могло би се рећи да је вицевима био опседнут Италијан Пођо Брачолини (1380–
1459) који је 1450. године написао и објавио збирку „Liber facetiarum” – вицеве,
често врло „масне”, који су кружили Римом у круговима блиским папи. Уосталом,
Брачолини је био секретар папа, тако да је током свог вишегодишњег службовања
записао 273 анегдоте, заправо вица. Секретар је тврдио да постоје прави клубови
за вицеве где су свештеници и црквени великодостојници препричавали вицеве из
црквеног живота. Брачолинијева књига обишла је читаву Европу, постигла успех,
мада само у одређеним круговима. Јер, била је написана на латинском, што је
онемогућавало „приступ” широким народним масама.

Уколико су данас политичари ти који воле да причају вицеве, треба да знају да
непознати народни аутори никада не заборављају управо политичаре. И Хитлер, и
Мусолини и Стаљин јунаци су бројних вицева. Ту је и следећи пример.

Једне вечери, Земља телефоном зове Небо: „Спремите се, ускоро вам стиже
Бенито Мусолини.” Бог се препаде. „Какав ужас! Ако ми Рај претвори у оно у шта је
претворио Италију, онда ћемо бити присиљени да прогласимо пропаст Раја”, рече
Бог. „Ах, Боже, али ти си изнад Мусолинија”, узвратише му анђели. „И краљ
Италије је некада био изнад Мусолинија, па видите шта се догодило”, рече Бог па
се обрати Светом Петру: „Трчи, стави све резе на врата и затвори све ковчеге с
рајским благом, стижу нам фашисти!”

Као што се може наслутити, због испричаних вицева о властодршцима, многи
људи нашли су се у затвору. Неки су изгубили и живот! „Противдржавне” вицеве
било је опасно препричавати, посебно уколико су се у близини налазили они који
су били спремни да их „откуцају” тамо где треба. И Адолф Хитлер је сматрао да
вицеви могу да буду опасни и основао је неку врсту суда за вицеве. Разуме се,
кажњен је свако ко је исмевао његов режим. Тај суд је пресудио и берлинском
забављачу који је у кабаретској представи свог коња назвао Адолфом. У време
Стаљинове власти никоме у Совјетском Савезу није ни падало на памет да прича
вицеве. Никакве. Не само против власти, него уопште. Страх да би због смеха неко
могао да помисли да се заправо исмева власт, био је превелики.

Чини се да су данас ствари ипак другачије. То не значи да нема „шпијуна”
начуљених ушију који пажљиво слушају шта се прича како би то пренели
на „надлежно место”. У сваком случају, страх је мањи. С мање бојазни
препричавају се и вицеви у којима су исмејани они што уопште нису заслужили да
буду исмејани. Често се дешава да је једнима веома непријатно и радије би
плакали, док се остали „цепају” од смеха. Зато треба водити рачуна да причајући
вицеве некога не увредимо.

Уосталом, нико не зна кад нека његова особина може да се нађе под оштрицом
вица. На пример, лепе плавуше нису слутиле да ће ући у легенду и постати
безмало непресушан извор надахнућа духовитим народним писцима вицева. Стога,
за крај ево и једног вица, заправо питања које Плавуша поставља у вечерњој
школи полажући географију:

„Како се правилно пише? Иран или Ирак?”