Napuštenost

Napuštenost — Ova prva shema posledica je reakcija na neki gubitak.
“Imala sam otprilike tri ili četiri godine kada je moj otac, koji me je obožavao,
imao infarkt”, priseća se jedna klijentkinja. “Moj sedmogodišnji brat je plakao
i kada sam ga upitala šta se dogodilo, rekao mi je da je otac umro. Od tog
trenutka uvek sam se osećala usamljeno. Moja majka bila je uvek prezauzeta
poslom i osećala sam da me je i ona napustila. Od tada sam uvek strahovala
da će me ljudi sa kojima sam bila ostaviti. Čak i sada, kada učine nešto što
bi tek mogao biti nagoveštaj napuštanja – kao što je recimo da mi se ne jave
odmah ili kasne na sastanak, odmah se osećam povređenom, a zatim tužnom.
Ponekad poželim da prekinem tu vezu, iako je sa njom u suštini sve uredu”.

Konstantni strah da će nas ljudi ostaviti nalazi se u središtu napuštenosti.
Ovaj obrazac može imati svoje korene u doživljaju napuštenosti iz detinjstva
– zbog roditelja koji je umro, na primer, ili kad jedan od roditelja napusti
dom posle razvoda.

Ali to napuštanje ne mora da bude stvarno. I simboličko napuštanje, kao
kada se neprekidno selimo sa jednog na drugo mesto ili imamo nestabilnog,
nepouzdanog ili emocionalno udaljenog roditelja, može imati isti emocionalni
uticaj. Roditelj koji nije uvek na raspolaganju detetu, koji je nekonzistentan
u odgajanju deteta, koji je nepredvidljiv ili alkoholičar, nekada dobro raspoložen
a drugi put razjaren, može takođe usaditi strah od napuštanja.

Emocionalna Alhemija - Tara Benet Goleman

Ovaj problem možete primetiti kada čekate nekoga ko možda kasni samo pet
minuta, a vi ste za to vreme u glavi izmotali najstrašnije scenarije o tome kako
nikada neće ni doći. Tako se nakupi nervoza, pa kada očekivana osoba naiđe
umesto da je dočekate sa osmehom, vi ospete paljbu i pitate se šta vam bi.

Sve polazi iz detinjstva. Strahovi, kasnije frustracije, nacin na koji funkcionisemo itd. Posebno su to uticaji onih koji su najvise odgovorni za nase odrastanje.
Ja sam taj osecaj imala kada je baka umrla, jer sam bila jako vezana za nju i trebalo mi je meseci i meseci da na neki nacin prevazidjem tu njenu smrt, gubitak ustvari nekoga ko je najvise imao uticaja na formiranje moje licnosti, na neki nacin, ako pricamo o vaspitanju.
Generalno, svi imamo taj strah od napustanja, ali mislim da takodje to moze da se i prevazidje, na razlicite nacine, a to nekako i iscezava odrastanjem cinimi se.

Али може да се ниоткуд појави и много касније.
Управо се борим с тим страхом.

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od QueenOfClubs

Али може да се ниоткуд појави и много касније.
Управо се борим с тим страхом.

---

može da se pojavi bilo kada i naizgled ničim izazvan...i ja trenutno imam odnedavno jedan s kojim se kao i ti borim i nisam sigurna Kvini da li i kad ću uspjeti..
Lakše mi je ovog časa pričati o nekom drugom..moja kuma je dijete razvedenih roditelja..otac ih je napustio i nikad se više nije pojavio..ona kaže da se i sad sjeća mirisa njegove lule kad bi je popeo u krilo..
elem,ta ista žena odavno je majka i živi životom prvodobno uvrštenim u većinu..radi..posao,kuća,djeca..i muž ..alkoholičar..od kog bi se ona vjerujem davno razvela da nema taj balast iz djetinjstva..
mislim da je najgore kad se on reflektuje na sadašnje stanje

Ja sam bila jako vezana za oca,kao dete. Klasika,zensko dete i otac :) On mi je nekako bio idol,covek enciklopedija,uzasno visok IQ,obrazovan,nije bilo pitanja na koje nije imao odgovor..A onda je nazalost,kao i vecina intelektualno jakih ljudi koji nisu mogli da se izbore sa tim,pukao. Skroz. I tad je nastao pakao i od njegovog i od naseg zivota. Ja od tad vucem taj osecaj,kao da me je izdao i napustio. Zapravo,vukla sam ga,dok nije umro,trebalo mi je dosta da shvatim da nije on kriv..POsledice postoje,traume takode,al nisam ni prva ni poslednja tako da se borim sa tim..nekako..

nisam imala osećaj napuštenosti nikad...bar ne izražen toliko da bih ga pamtila....možda me to tek čeka, ne znam.
znam samo da volim da budem sama i da umem da razlikujem usamljenost od napuštenosti....i od samoće, koja je potpuno treći pojam od ova dva. videću šta će život da mi donese.

U periodu izmedju moje 18 i 22 godine ostala sam bez oba roditelja i momka koji je nastradao. Kratak period za gubitak tri vazne osobe u mom zivotu. Tada se i pojavio taj strah od napustanja i bi mi bas tesko da se izborim sa tim. Jedino resenje (ako se to moze i nazvati resenjem) je da sam na neki nacin prestala da se vezujem za ljude. Onog trenutka kada osetim da postajemo “previse” bliski pali mi se sijalica u glavi, kao neka vrsta opomene da treba preduzeti nesto ne bih li se na neki nacin distancirala. Grozan osecaj jer u stvari ne zelim to ali ...

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od Gđa Živka

Ovaj problem možete primetiti kada čekate nekoga ko možda kasni samo pet
minuta, a vi ste za to vreme u glavi izmotali najstrašnije scenarije o tome kako
nikada neće ni doći. Tako se nakupi nervoza, pa kada očekivana osoba naiđe
umesto da je dočekate sa osmehom, vi ospete paljbu i pitate se šta vam bi.

---

Do ove faze jos nisam dosla :)