Branislav Nušić - Gospođa Ministarka

Šala u četiri čina

Prvi put prikazano u beogradskom Narodnom pozorištu 1923.



Predgovor

Ako ste kadgod pažljivije posmatrali sve što biva oko vas, ako ste se pogdekad upustili i
udubili u odnose koji regulišu život jednoga društva i pokrete koje izaziva taj regulator —
vi ste morali zapaziti da se, kroz život svakoga društva, jasno beleži jedna jaka i ravna
linija. Tu liniju ispisali su obziri, tradicije, malodušnost, duhovna nemoć i sve one druge
negativne osobine čovekove pod kojima se pojedinci guše, a društvo nemoćno predaje
učmalosti.

Tu liniju socijalni matematičari nazivali bi možda normalnom, a socijalni fizičari početnim
gradom toplote ili hladnoće, jer ona odista liči onome stepenu na termometru iznad
kojega, pri hlađenju, silazi.

Tom ravnom linijom kreće se život skoro celokupnoga našega društva. Iznad te linije
penju se samo pojedinci, koji imaju duševne snage i hrabrosti da se uznesu iznad obzira,
iznad tradicija i iznad malodušnosti. Iznad te linije penju se samo pojedinci koji ne čekaju
da živu u društvenome termometru zagreje spoljna temperatura, već to zagrevanje
nalaze sami u sebi, u svojim duševnim moćima. I ispod te linije silaze samo oni pojedinci
koji takođe imaju duševne snage da pregaze obzire i tradicije i otresu se malodušnosti. I
ovi, koji u društvu silaze ispod linije normale, sve do dna društvenog, nose sami u sebi
dispozicije hlađenja duše i hlađenja osećaja sve do tačke smrzavanja.

Da se neko digne ili spusti iznad ili ispod linije normale u životu, da se neko uzvisi iznad
gomile ili spusti ispod gomile, treba da je podjednako hrabar. Hrabrost je biti čestiti,
plemenit, uzvišen, isto tako kao što je hrabrost biti podao i nevaljao. Treba imati mnogo
moralne snage u sebi pa se uzneti iznad normalne linije, biti iznad ostalih, iznad gomile;
kao što treba vrlo mnogo duševne snage pa sići ispod linije, biti ispod ostalih, ispod
gomile: biti hulja, provalnik, klevetnik, razbojnik i ubica. Podjednaka je hrabrost uzneti se
u zrak na nepouzdanoj Ikarovoj spravi, koju je naš vek usavršio, kao i spustiti se, u
gnjuračkome oklopu, u mulje morskog dna.

Ti ljudi, koji se uznose iznad ili se spuštaju ispod ravne linije života, imaju i velikih
zamaha, velikih pokreta duše, velikih uzbuđenja i velikih emocija. Državnik sa strepnjom
stoji pred sudom istorije, jer je poveo državu i narod sudbonosnim putem; veliki finansijer
sa grozničavim uzbuđenjem stoji pred berzom na kojoj će se toga časa triplirati ili
propasti njegova milionita imovina; vojskovođi igra svaki damar od uzbuđenja kad povede
armije u sudbonosnu borbu; pesnika uzbuđuje inspiracija, umetnika čas stvaranja,
naučnika ono nepoznato do čega otkrićem treba doći. Sve su to velika uzbuđenja, velike
emocije, veliki pokreti duše.

A tih i takvih velikih uzbuđenja, velikih emocija, velikih pokreta duše ima i kod onih koji
silaze ispod normalne linije. Razbojnik preživljuje najveću meru uzbuđenja kad zariva
krvav nož u grudi svoje žrtve; provalnik dršće i strepi pred sudijom; bludnica pati pod
žigom prezrenja, a odmetnik pod vešalima preživljuje celu gradaciju od bola i griže pa do
samoodricanja i apatije.

U te oblasti, u oblasti velikih uzbuđenja, velikih emocija, velikih pokreta duše — pa bilo
iznad ili ispod linije — dramatičar rado zalazi, jer će tu uvek naći duboke izvore iz kojih
može zahvatiti bogat i obilan materijal! Otuda se najveći broj drama i kreće u toj oblasti.

Mnogo je teže, međutim, tražiti i naći materijal u maloj sredini, u onome društvu, među
onim ljudima, koji nemaju ni snage ni hrabrosti da se odvoje od ravne linije životne, pa
bilo naviše ili naniže; među onim ljudima koji nemaju snage da budu dobri, ali ih tako isto
nemaju ni hrabrosti da budu među onim ljudima koji su vezani i sputani sitnim obzirima,
koji robuju zastarelim tradicijama i čije je sve biće sazdano iz malodušnosti. Život te
sredine teče jednolično i odmereno, kao šetalica na zidnome satu; pokreti te sredine su
mali, tihi, bez uzbuđenja, bez velikih brazda, bez jačih tragova, kao oni blagi talasići koji
kruže po ustajaloj vodi kad na površinu njenu padne tičje perce.

U toj maloj sredini nema bura, nema nepogoda, nema zemljotresa, ni požara; ta sredina
je ograđena debelim zidom od oluja i vihora koji vitlaju kroz društvo. Ona živi u svojim
sobama, ulica je za nju strani svet, inostranstvo, za nju su događaji koji uzbuđuju
kontinente samo novinarska lektira.

U tim malim sredinama, koje se ne odvajaju od one ravne linije života, nema događaja,
nema emocija, nema senzacija, »Danas je tetka-Savkin dan!« — eto, to je za tu sredinu
događaj i svi se užurbaju, svi se kreću, svi oblače, nabavljaju bukete, pišu čestitke,
prave posete... događaj, čitav događaj'! »Mila čika-Stevina napustila muža!« — »Ju, ju,
ju, — gruva se cela familija u grudi — šta će svet kazati!« I eto, to je emocija koja
uzbuđuje celu jednu porodicu, no toj uzbuđenosti ne leži toliko razlog u tome što je Mila
napustila muža, koliko u onome »šta će svet kazati«. A znate li šta je senzacija u takvim
malim sredinama? »Snaja Zorka rodila blizance!« I ta senzacija ide iz kuće u kuću, samo
se o njoj govori, raspravlja se, tumači, i ta tema ispunjava interes čitave jedne porodice
i čitave sredine.

Pera dobio klasu, Đoka se razboleo, Steva položio ispite, Jova premešten, gospa Mica
kupila novu spavaću sobu, gospa Savka ošišala ko su, gospa Julka pravi novu haljinu od
krep-de-šina, prija-Maci izgoreo kuglov, a prija Anka izljubila na friše-fire sto
sedamdeset dinara. Eto, to su senzacije, to emocije, to događaji male -sredine.

I, eto, iz te i takve sredine ja sam uzeo za fuku jednu dobru ženu i dobru domaćicu —
gospođu Živku Popović — i izneo je naglo, neočekivano i iznenadno, iznad njene
normalne linije života. Takav jedan poremećaj na terazijama života kadar je učiniti, kod
ljudi iz male sredine, da izgube ravnotežu te da ne umeju da se drže na nogama. I eto, u
tome je sadržina Gospođe ministarke, u tome sva jednostavnost problema koji taj komad
sadrži.

Nušić

LICA

SIMA POPOVIĆ
ŽIVKA, njegova žena
DARA, kći
RAKA, sinčić
ČEDA UROŠEVIĆ, zet
Dr NINKOVIĆ. sekretar Min. spoljnih poslova
UJKA VASA
TETKA SAVKA
TETKA DACA
JOVA POP-ARSIN
TEČA PANTA
Rodbina gospa-Živkina: MILE, njegov sin SOJA, raspuštenica, TEČA JAKOV,
SAVA MIŠIĆ,
G-đa NATA STEFANOVIĆ učiteljica engleskog jezika,
policijski pisar,
ANKA, služavka,
štamparski šegrt RISTA TODOROVIĆ,
kožarski trgovac PERA,
KALENIĆ PERA, pisar iz administrativnog odeljenja
Prvi žandar
Drugi žandar
Prvi poslužitelj iz ministarstva
Drugi poslužitelj iz ministarstva
Devojčica krojačica
Prvi građanin
Drugi građanin

Događa se u doba susreta prošloga i sadašnjega veka.

ČIN PRVI

Obična građanska soba.

Staro kanabe, dve fotelje i nekoliko prostih, trpezarijskih stolica. Troja vrata: u dnu,
desno i levo i jedan prozor desno. U sredini sobe veliki, zastrt sto, po njemu prostrte
jedne stare očeve pantalone, koje će gospa Živka prekrojiti za sina.

I
ŽIVKA, SAVKA

SAVKA (sedi kraj stola): Šta si se zamislila?

ŽIVKA (stoji iza stola, o vratu joj visi santimetar, a u ruci velike makaze. Naslonila
makaze na usne i zamislila se gledajući u pantalone):

Gledam, znaš, kako da izbegnem ovo mesto što se izlizalo.

SAVKA: Ne možeš ga izbeći, nego podmetni parče.

ŽIVKA: Gotovo, a i onako će mu trajati od petka do subote.

SAVKA: A cepa, a? Pa znaš kako je, neka je samo živ i zdrav, pa neka cepa.

ŽIVKA: Ju, nije da cepa, tetka, nego dere kao vuk jagnjeću kožu. I kupuj mu, i prekrajaj
mu, i nikad ništa na njemu celo ni dvadeset i četiri sata.

SAVKA: Nestašan, mnogo nestašan!

ŽIVKA (za vreme ove scene ona meri i kroji): Ne može da se stigne, boga mi! Ne preliva
nam se, zaboga, već jedva vezujemo kraj s krajem.

SAVKA: A lepa plata.

ŽIVKA: Pa i nije. Dok odbiješ porezu, platiš kiriju, kupiš drva, tek vidiš ostanu ti čiste
šake. Teško je danas o plati živeti, ali ovaj moj ne ume. Ne gleda svoja posla i svoju
kuću, nego se zaneo za politiku.

SAVKA: Pa jest!

ŽIVKA: Ono, i drugi se bakću, i što kažu, lome sa politikom, ali opet nekako, gledaju i
sebe. Te komisije, te procene, te sednice, pa se spomognu nekako. Ali ovaj moj ne ume.
Sve ovo ne ide, naškodiće ugledu partije, ono ne ide, povikaće opozicija. I sve tako. A
devojku, eto, nismo platili već tri meseca, pa kiriju nismo platili za prošli mesec, a gde su
još one sitne podužice: te mleko, te bakalin i... već znaš!

SAVKA: Teško je, bome, danas...

ŽIVKA: Ti još ne dobi kafu? E što je bezobrazno, po tri puta čovek da joj kaže. (odlazi
zadnjim vratima) Jel' Anka, šta je s kafom?

ANKIN GLAS (spolja.): Evo!

ŽIVKA: Eto, i to se zove mlađe. Bar da je kao što treba kad ga čovek plaća.

II
PREĐAŠNJI, ANKA

ANKA (unosi kafu i služi): Izvol'te!

ŽIVKA: Moram triput da molim za jednu kafu.

ANKA (bezobrazno): Pa nisam sedela na kanabetu, imala sam posla. (odlazi.)

III
ŽIVKA, SAVKA

ŽIVKA (pošto je Anka otišla): Eto, vidiš li je! Dođe mi, boga mi, da potegnem ovim
makazama pa da joj razbijem glavu. Ali šta ću, moram da trpim. Dužna sam joj tri
meseca, pa moram da trpim.

SAVKA: (srčući kafu): Eh, takvo ti je danas mlađe.

ŽIVKA: Pa to sam te baš zvala, tetka-Savka, da te umolim da nam daš jedno dvesta
dinara na zajam.

SAVKA (trgne se): Ju, sinko, a otkud meni?

ŽIVKA: Pa ono što imaš na knjižicu.

SAVKA: Eh, to... na to nemoj ni da računaš, gde bio ja to dirala! Jedva sam skupila da
mi se nađe, ne daj, bože!..

ŽIVKA: Bože, tetka-Savka, ti pa kao da ti mi to nećemo vratiti. Platićemo ti pošteno i
interes, a za tri meseca imaš svoje pare. Slušaj, ne bila ja Živka ako ga ne nateram da
se uvuče u kakvu komisiju. Šta tu partija! Đoka kuma-Dragin nazida kuću sa partijom, a
ovaj moj rasturi kuću.

SAVKA: Da l' si baš sigurna?

ŽIVKA: Šta?

SAVKA: Pa to, da će ući u komisiju?

ŽIVKA: Ti sumnjaš da ćemo ti vratiti?

SAVKA: Nije to, nego znaš, ne volim u taj novac da diram pa, velim, ako ne uđe u
komisiju...

ŽIVKA: Pa ne mora da bude baš komisija, može on i drukče. Ako ne može nikako
drukčije, a ti da znaš, uzajmićemo makar na drugo mesto, pa tebi vratiti. Tebi tvoje ne
gine.

SAVKA: Ako je samo za tri meseca...

ŽIVKA: Ni jedan dan više!..

IV
PREĐAŠNJI, RAKA. ANKA

RAKA (gimnazista, ulazi bez knjiga i bez kape, sav podrpan).

ANKA (ulazi za njim i nosi knjige i kapu.)

ŽIVKA: Iju, crni sinko, ti se opet tukao?

RAKA: Nisam!

ANKA: Jeste, jeste, tukao se!

ŽIVKA (tetki): Pogledaj ga, tako ti boga, kakav je, kao da je s vešala pao.

ANKA (ostavi knjige na sto): Eto je i ruku raskrvavio.

ŽIVKA: Iju!.. (ščepa mu ruku koju je uvezao maramom) Nesrećniče jedan, bitango!
(Anki) Donesi vodu da se ispere. (Anka odlazi) Još kaže nije se tuko!

RAKA (uporno): Nisam!

ŽIVKA: Nego šta si?

RAKA: Pravili smo demonstracije.

ŽIVKA: Kakve demonstracije, bog s tobom?

RAKA: Protiv vlade.

SAVKA: A šta ti imaš sa vladom, pobogu, sinko?

RAKA: Nemam ništa, ali sam i ja viko: dole vlada!

ŽIVKA: Eto ti, eto ti, pa ne crkni sad od muke! Ama, šta si ti imao da se mešaš u
demonstracije?...

RAKA: Pa nije samo ja, ceo svet. Eno još se tuku na Terazijama, a vlada je morala da da
ostavku, jer je ubijen jedan radnik i trojica su ranjeni.

ŽIVKA: Ju ju, ju! Eto kako će i glavu da izgubi jednoga dana!

ANKA (dolazi s lavorom i bokalom): 'Ajde ovamo u kujnu da te umijem.

RAKA: Šta će mi da se umijem?

ŽIVKA: Vuci se tamo, operi tu ruku. Zar nevidiš da izgledaš kao šinterski šegrt? (gurne
Raku te ovaj ode sa Ankom)

V
ŽIVKA, SAVKA

ŽIVKA (tetki): Eto, pa sad iziđi ti tu nakraj, kad ti svaki dan dođe ovako pocepan.

SAVKA: 'Ajde i ja da idem, za poslom sam. A vidim i tebe ometam. (ustaje.)

ŽIVKA: Pa kako si rešila za ono?

SAVKA: Koje ono?

ŽIVKA: Pa de, što se prisećaš, za zajam?

SAVKA: A, za to? Pa kako da ti kažem; volela bih da ne diram u te pare, ali ako je
nužda...

ŽIVKA: Ju, baš ti hvala, slatka tetka, nikad ti to neću zaboraviti.

SAVKA: Je l' da donesem predveče?...

ŽIVKA: Jest, molim te, još danas! Pa dođi.. tetka-Savka, nemoj da ne dođeš. Ja, boga
mi, ne mogu; da mogu, došla bih ti. Nemoj ti na to da gledaš, nego dođi kad god možeš.
I onako si sama, pa svrati koji put i da ručamo; svrati kao kod svoje kuće.

SAVKA (već na vratima): Ja ću ono predveče. Zbogom. (odlazi)

ŽIVKA (ispraća je do vraga): Zbogom, tetka (vraća se i, pošto je završila krojenje,
umotava pantalone).

VI
ŽIVKA, RAKA

RAKA (izlazi iz sobe umiven i upućuje se spoljnim vratima).

ŽIVKA: Ehe, gde si nagao?

RAKA: Tamo!

ŽIVKA: Ama, zar ti je malo bilo, okačenjače jedan? — A latinski — dvojka, a nauka
hrišćanska — dvojka, a matematika — dvojka! Ne gledaš to, nego demonstracije, a što
ćeš da ponavljaš razred — to ništa.

RAKA: I otac je ponavljao četiri razreda, pa...

ŽIVKA: Ama, ne gledaj ti na oca!

RAKA: Nije, nego ću valjda na tebe da gledam.

ŽIVKA: O, gospode bože, i kad ga rodih takog nesrećnika! Vuci mi se ispred očiju!

RAKA (izleti na vrata, na koja nailaze Čeda i Dara).

VII
ŽIVKA, ČEDA, DARA

ČEDA: (ulazi sa ženom oni su obučeni za -posete: Eto nas. Vratili smo se kao što smo i
otišli.

DARA: Bambadava smo išli.

ŽIVKA: Što, niste nekog našli kod kuće?

ČEDA: Čujte, majka, ja više neću da slušam te vaše savete. Te idite kod ove ministarke,
pravite vizitu, te idite kod one ministarke, pravite vizitu.

ŽIVKA: Pa, zete, meni ne treba klasa, tebi treba.

ČEDA: Znam ja to, ali kako možete da nas šaljete gospođi Petrovićki, kad neće žena ni
da nas primi?

DARA: Nije bila kod kuće.

ČEDA: Bila je, šta nije bila! Devojka se deset minuta unutra domunđavala, pa tek onda
izlazi i kaže nam da gospođa nije kod kuće.

ŽIVKA: Pa zar sam ja tome kriva? Pitala sam je preko kuma-Drage i ona kaže: neka
dođe, kako da mi ne dođe gospa-Živkina ćerka; nisam je videla otkako se udala.

ČEDA: Nisam je videla otkako se udala, a ovamo zatvara nam vrata ispred nosa... ona...
juče... je l' i ona nije videla gospa-Živkinu ćerku otkako se udala? ...

DARA: E, nemoj tako. Ona odista nije bila kod kuće, videli smo je posle na fijakeru.

ŽIVKA: Eto, vidiš! A ne ide to ni kao što ti misliš, zete. Treba i pet i šest puta ići na isti
prag. Uostalom, vidiš da su napolju i neke demonstracije, pa ko zna da nisu ministri
možda i zbog toga zbunjeni.

ČEDA: Pa ako su ministri zbunjeni, šta imaju tu ministarke da se zbunjuju?

ŽIVKA: E, nemoj tako da kažeš. Znam, pričala mi je gospa Nata, kaže: kriza, a moj muž
ministar, pa ništa, miran, ubio ga bog, kao da nije kriza, a ja, nesrećnica, zbunila se kao
niko moj; te triput solim jelo, te sipam zejtin u lampu, te obučem prevrnutu čarapu, i sve
tako. Volim, kaže žena, da odležim jedno zapaljenje pluća nego jednu ministarsku krizu.

DARA: Slušam vas vazdan a i ne skidam šešir (polazeći levo u sobu) Majka, je li donosila
šnajderka haljinu?

ŽIVKA: Nije još.

DARA: Poslala bih Raku da je opet zove. (ode)

VIII
ŽIVKA, ČEDA

ČEDA (pripaljuje cigaretu): Badava, ovako više ne ide!

ŽIVKA: Pa ne ide, ali, pravo da ti kažem, ne bi ti ni ta jedna klasa mnogo pomogla. Ne
može jedna klasa da ti isplati dugove.

ČEDA: Šta vi meni jednako te dugove natičete na nos? Nisam ih napravio od besa, nego
kad čovek uzme ženu bez miraza pa počne kuću kućiti...

ŽIVKA: Nismo te mi terali da je uzmeš. Ti si uvek govorio da je voliš.

ČEDA: A vi ste govorili da ima 12000 dinara miraza.

ŽIVKA: Pa ima.

ČEDA: Ama gde su? Voleo bih da vidim tih 12000 dinara.

ŽIVKA: Primićeš ih od osiguravajućeg društva.

ČEDA: Primiću, al' kad umrete i vi i otac..

ŽIVKA: Pa možeš valjda dotle pričekati.

ČEDA: Mogu dotle i umreti.

ŽIVKA: Ne bi baš bila velika šteta.

ČEDA: Pa ne bi za vas, mogli bi još ai da nasledite i moje osiguranje.

IX
ŽIVKA, ČEDA, PERA

PERA (ulazeći na srednja vrata): Izvinite,. ja sam dva puta kucao.

ŽIVKA: Molim. Izvolite!

PERA: Gospodin nije kod kuće?

ŽIVKA: Ne!

PERA: A nije ni u kancelariji.

ČEDA: Vi ste činovnik?

PERA: Da, pisar kod gospodina Popovića. Pa hteo sam da javim da je kabinet dao
ostavku. Hteo sam, znate, ja prvi da mu javim.

ČEDA: Je li to izvesno?

PERA: Izvesno! A biće da gospodin Popović to već i značim nije došao u kancelariju.

ŽIVKA: Ama, zar nikako nije dolazio?

PERA: Upravo, dolazio je od jutros, ali je nekako odmah otišao, čim je čuo da je vlada
dala ostavku.

ČEDA: Pa onda znači da on zna!

PERA: Zna izvesno! Ali, ipak, ja sam hteo prvi to da mu javim. Al' možda ne zna, a svi
kažu da su naši pozvani da sastave novu vladu.

ŽIVKA: (prijatno iznenađena): Naši?

PERA: Da, naši, a ja bih hteo to da mu javim.

ČEDA: A vi u »naše« računate... ?

PERA: Pa »naši«! ... Gospodin Stevanović je već otišao u dvor.

ŽIVKA: Stevanović?

PERA: Ja sam ga svojim očima video.

ŽIVKA: O, bože moj, kako bi to bilo dobro! Vi ste lično videli Stevanovića kad je otišo?

PERA: Video sam ga!

ŽIVKA: Otišao je baš u dvor?

PERA: Da!

ŽIVKA: Hvala vam, gospodine, velika vam hvala što ste nas izvestili.

PERA: Ja sad idem na Terazije; šetaću tamo pod kestenovima, pa ako još što opazim, ja
ću vam javiti. Samo vas molim, kad dođe gospodin Popović, kažite mu da sam ja prvi
došao i doneo vest da će naši obrazovati kabinet.

ČEDA: Reći ćemo!

PERA (gospođi Živki u koju kao da ima više poverenja): Molim vas, gospođo, recite
samo: Pera pisar iz administrativnog odeljenja.

ŽIVKA: Hoću, gospodine!

PERA (već na vratima): Ako bi bilo što vrlo interesantno, vi ćete dopustiti...

ČEDA: O, molim...

PERA: Vi ćete mi dopustiti... (ode)

X
ŽIVKA ČEDA

ŽIVKA: Zete nisam te zagrlila od dana venčanja. (grli ga..)

ČEDA: Ali čemu se vi to radujete?..

ŽIVKA: Gle sad! Mesto i ti da se raduješ, a ti još pitaš. Rako! Rako!

ČEDA: Čemu da se radujem?...

ŽIVKA: »Naši«! Jesi li čuo šta kaže čovek: »naši«!

ČEDA: Ama koj' čovek?

ŽIVKA: Pa ovaj...

ČEDA: Pera pisar iz administrativnog odeljenja. Za njega su »naši« svi koji obrazuju
kabinet. On to, izvesno. svakome javlja.

ŽIVKA: Ali kaže čovek: Stevanović otišao U dvor.

ČEDA: Pa?

ŽIVKA: Pa to! Ti možeš da avanzuješ, a može i on...

ČEDA: Ko?

ŽIVKA: Kako ko? Sima!

ČEDA: Pa otac je već načelnik ministarstva, šta može više?

ŽIVKA: A Državni savet, a upravnik Monopola, a predsednik opštine? Oho, moj brajko,
samo kad se hoće, ima vazdan. (na vratima) Rako? Rako!

ČEDA: Šta će vam?

ŽIVKA: Da kupi novine. Crkoh od radoznalosti! Rako! Rako!

XI
PREĐAŠNJI, MOMAK iz MINISTARSTVA

MOMAK: Dobar dan, gospođo!

ŽIVKA (pretrne): Iju! Dobar dan!

MOMAK: Molim lepo, poslao me je gospodin da mu date njegov cilinder.

ŽIVKA: Cilinder? ...

MOMAK: Jeste, cilinder.

ŽIVKA (ne verujući): Ama, cilinder?

MOMAK: Jeste!

ŽIVKA: Ju, tako su mi se na jedanput oduzele noge! Je l' vam to gospodin kazao da mu
odnesete cilinder?

MOMAK: Jeste, on.

ČEDA (i on se zainteresovao): A gde je gospodin?

ŽIVKA: Odista. gde je on?

MOMAK: Eno ga u ministarstvu.

ŽIVKA: A je li vam kazao šta će mu cilinder?

ČEDA: Eto ti sad! Otkud će momku reći šta će mu cilinder?

ŽIVKA: Oh, bože, tako sam se zbunila. Pa gde je sad ta Dara? Rako! Rako!

ČEDA: (na levim vratima) Daro! Daro!...

XII
PREĐAŠNJI, RAKA

RAKA (na srednjim vratima): Šta me zoveš?

ŽIVKA: Jesi li kupio novine? A jest, boga mi, nisam ti ni dala. Ama, gde je ta Dara?

DARA (na levim vratima): Bila sam u kujni.

ŽIVKA: Cilinder, otac traži cilinder!

DARA: Pa gde je?

ŽIVKA: Poslednji put, kad je bio prijem o kraljevom danu, metla sam ga tamo u sobi, na
orman.

RAKA: A, nije, ja sam ga video u sali iza furune.

ŽIVKA: Pa, zaboga, idite, nađite ta! Ali brzo, odmah!

DARA i ČEDA (odlaze u sobu).

ŽIVKA (momku): A je li gospodin bio raspoložen kad je tražio cilinder:

MOMAK: Nije!

ŽIVKA:A ljut?

MOMAK: Nije bio ni ljut!

DARA (vraća se): Nema ga!

ČEDA (za njom): Nigde ga nema!

ŽIVKA: Ama, kako da ga nema? (odjuri zadnjim vratima). Anka! Anka! (svima..) Ta
tražite ga, zaboga!

ČEDA: Ama. šta ste se zbunili?

ŽIVKA: Pa tako je to, dabome, kad čovek jedanput u godini nosi cilinder. I ko će sad da
mu se seti gde je!

XIII
PREĐAŠNJI, ANKA

ANKA (dolazi): Izvol'te!

ŽIVKA: Znate li vi, Anka, gde je cilinder gospodinov?

ANKA: Bio je na ormanu, ali ga je ovaj skinuo (pokazuje na Raku) — kad se igrao s njim.

ŽIVKA: Bog te ubio, da te ne ubije, opet ti!

RAKA: Nije istina! Ja sam uzeo samo kutiju „da napravim aeroplan, a cilinder sam ostavio.

ŽIVKA: Pa gde si ga ostavio?

RAKA Ne znam!

ŽIVKA: 'Ajde, tražite ga, tražite ga, zaboga, mora se naći! (raziđu se svi po kući da
traže cilinder)

XIV
ČEDA, MOMAK

ČEDA (momku, s kojim je ostao sam): A vi ste davno u ministarstvu?

MOMAK: Vrlo davno, gospodine...

ČEDA: I vama je to sasvim obična stvar kad se menja ministarstvo. Promenili ste ih
mnogo?

MOMAK: Mnogo! Kolikima sam i kolikima ja već sagledao leđa ...

ČEDA: I vi, mora biti, imate dobar nos, :znate već unapred da omirišete situaciju?

MOMAK {laska mu to): Pa... razume se!... Znao sam ja još pre tri dana da će ova pasti.

ČEDA: E?

MOMAK: Ama, znam ja to iako ne čitam novine. Čim vidim da ministar svaki čas zivka
blagajnika, i čim vidim mnogo zgužvanih hartija u korpi kraj ministrovog stola, ja odmah
kažem u sebi: ovaj se sprema.

ČEDA: A šta kod vas znači kad vas pošlju za cilinder ?

MOMAK: Znači da je gospodin pozvan u Dvor i taj posao treba brzo svršiti, jer bivalo je
da ja po kome donesem cilinder, a on ga pogleda ko krava mrtvo tele i veli: »Dockan,
nosi ga natrag!«

ČEDA (usplahiren): Dakle, bivalo je i to?! (odjuri vratima i prodera se na njima..) Ama,
šta se vazdan majete, dajte taj cilinder!

XV
ŽIVKA, DARA, ČEDA, ANKA, MOMAK

ŽIVKA (nosi cilinder i gladi ga rukavom od bluze).

DARA i RAKA (dolaze za njom).

ŽIVKA: Kad ga, nesrećnik, metnuo pod mipderluk i napunio ga orasima! Ko bi se setio da
ga traži pod minerlukom?

ČEDA (ščepa cilinder od Živke, strpa ga .momku u ruke i gura ga): Idite, idite, u vašim je
rukama sudbina ove zemlje. (izgura ga) Žurite, molim vas, žurite!

XVI
PREĐAŠNJI BEZ MOMKA

ŽIVKA (Čedi, pošto je momak otišao): Ti znaš nešto?

ČEDA: Ne znam, ali... dabome! Kriza... cilinder...

ŽIVKA: I ti možeš još da čekaš; što ne trčiš tamo?

ČEDA: Kuda?

ŽIVKA: Na Terazije!

ČEDA: Pa tamo je već gospodin Pera iz administrativnog odeljenja.

ŽIVKA: Ama, kako možeš da izdržiš i da čekaš da ti drugi donosi novosti? Dajte mi šešir,
idem sama!...

ČEDA: Kuda?

ŽIVKA: Na Terazije!

DARA: Bože, mama, otkud to ide!

RAKA: I ja ću! (dune na vrata)

ČEDA: Dobro, dobro, evo idem ja!

ŽIVKA (Čedi): Ali nemoj da se zabiješ u kafanu. Prođi svuda, promuvaj se, pa kad čuješ
što, a ti dođi odmah. Znaš kako smo mi ovde, kao na žeravici.

ČEDA (uzme šešir): Ne brinite, javiću već! (odlazi)

XVII
ŽIVKA, DARA

ŽIVKA (seda umorna na kanabe): Oh, bože, ne smem čisto ni da kažem: a znaš li ti šta
to znači kad se traži cilinder?

DARA: Ne znam!

ŽIVKA: Zovu ga u Dvor.

DARA: Oca? A zašto ga zovu?

ŽIVKA: Zašto? E jesi prava glupača! O bože, kako se to nijedno dete nije izmetlo na
mene. Svi su glupi na oca! (Imitira je.) »3ašto ga zovu?« Pa ne zovu ga, valjda, da im
nasađuje kvočke; nego, čula si, pala vlada i sad ima nova da se sastavi.

DARA: Pa da vi ne mislite... ?

ŽIVKA: Šta mislim? 'Ajd, baš da čujem, šta mislim ja?

DARA: Ne mislite valjda da otac bude ministar?

ŽIVKA: Strah me je da mislim, a mislim. Pa eto, tražio je cilinder. Zar ne vidiš da ja držim
oba palca stegnuta? Stegla sam ih krvnički, bojim se iščašiće se, ali ako, toliko mogu za
moga muža da učinim.

DARA: Oh, bože, kad bi se to desilo... mogao bi onda i Čeda...

ŽIVKA: Taman, kao da je Čeda prva briga. Kamo sreće da si ti mene poslušala...

DARA: Šta da sam te poslušala?

ŽIVKA: Pa eto, to... ako bi se desilo da otac postane ministar, da nisi pošla za toga,
kako bi se lepo udala kao ministarska ćerka.

DARA (uvređeno); Bože, majka, kakav je to razgovor!

ŽIVKA: Pa ne, al' kažem.

DARA: Meni ni ovako ništa ne fali.

ŽIVKA: Tebi ne fali, nego njemu.

DARA: Njemu?

ŽIVKA: Pa dabome... nema škole, ne zna jezike, ne može da pravi karijeru i onako
nekako ne pristaje...

DARA: Meni je dobar, a vama se i ne mora dopadati. Kad sam ja zadovoljna, šta vi imate
tu?

ŽIVKA: Pa već ti, znam ja tebe. Ko dirne njega, kao da te je u oko dirnuo.

DARA: Pa jeste!