Географија

Географија


Географија или земљопис је комплексна наука која проучава природне и друштвене појаве и процесе у геопростору, те везе и односе између њих. Назив географија је грчког порекла и долази од gea-Земља и grafein-писати, описивати. Иако географија није једина наука о Земљи, она је практично једина мосна наука између природних и друштвених наука с тим што се, као на предмет проучавања, фокусира на географски омотач, условно речено Земљину површину као најсложенији и најуниверзалнији систем наше планете.
Задатак географије као науке је да у сваком тренутку пружи комплексну и свеобухватну информацију о стању географских појава и процеса, те о узрочно-последичним везама и односима као и законима и закономерностима што произилазе из њих. Једноставније речено, географско знање нам је потребно да бисмо разумели савремену ситуацију на планети, те да бисмо на основу тога усмерили развој у будућности, што се остварује кроз просторно планирање у складу са принципима одрживог развоја.



Подела науке


Географија се дели на:

• физичку географију,
• друштвену географију и
• општу географију

На граници са другим наукама може се издвојити и још једна област:

• Граничне научне дисциплине географије

Кратак приказ развоја географске науке

Географија је без сумње једна од најстаријих наука. Још у праисторији људи су покушавали рационално објаснити појаве и процесе у простору и спознати њихов хролошки распоред. Иако је наука као вид људске активности била присутна у већини старих цивилизација, највише писаних трагова о природи као целини налазимо код античких филозофа. За географију важне научне резултате из тог времена дали су Аристотел-о мозаичности Земљине површине и топлотним појасевима и Ератостен-о заобљености Земље и њеном обиму те закономјерном појављивању природних стихија. Ератостен је у 3. веку п. н. е. први употребио назив географија. У средњем веку долази до стагнације науке па тиме и географије. Тадашња наука се развијала једино у склопу исламског цивилизацијског круга. Истакнути географи тог доба су ал-Бируни и ал-Идриси.
Значајнији развој географије на западу потакла су велика географска открића. Захваљујући морепловцима као што су: Кристифор Колумбо, Васко де Гама, Магелан и др. Брзи развој астрономије и небеске механике у 16. и 17. веку представљао је основу за теоријско осмишљавање кретања небеских тела и последица њиховог кретања по Земљу.
Почетак развоја научне географије приписује се холандском географу Бернарду Варенијусу, који је написао значајно дело под насловом Општа географија. Упркос значајним техничким открићима која су утицала на развој географије у 17. и 18. веку, она остаје углавном дескриптивна наука све до појаве великог географског истраживача њемачког порекла Александра Хумболта који почетком 19. века удара темељ савременој географији. Уз њега је веома значајан и Карл Ритер који је био под јаким утицајем филозофије Имануела Канта. Значајан допринос из тог доба дали су В. М. Девис у САД-теорија развитка рељефа као географски циклус и Владимир Докучајев у Русији-географска зоналност тла и његова класификација по генетској основи.
Током 19. века оснивају се катедре за географију на универзитетима широм Европе а њена тадашња карактеристика је вештачка одвојеност на природну и друштвену. Крајем истог века појављује се под утицајем учења Фридриха Рацела тзв. географски детерминизам као један погрешан правац унутар географије. Као реакција на та застрањивања јављају се почетком 20. века нове генерације географа које истичу јединство географске науке. Појављују се посибилизам у географији, чији је заступник Пол Видал де ла Бланш и хорологиза коју је увео Алфред Хетнер што је утицало на настанак и развој регионалне географије. Познати географски теоретичар из тог доба је и А. А. Григоријев са својом разрадом учења о географском омотачу. Данас постоји велика потреба за синтетичким географским радовима посебно у вези са материјалном производњом и актуелним проблемима квалитета и преображаја природне средине, као и разумног кориштења природних ресурса.

Подела географије

Основна подела географије је на: општу и регионалну географију.

Општа географија је у свари укупност компонентних аналитичких проучавања геопростора. Она се дијели на:

• физичку географију (природну), која проучава географски омотач и његове структурне елементе (литосфера, атмосфера, хидросфера, педосфера, биосфера) и на
• друштвену географију (антропогеографију), која проучава производно-територијалне комплексе и њихове елементе (становништво, насеље, привреда).

Компонентне науке у склопу физичке географије су: геоморфологија, климатологија, хидрологија, педологија, биогеографија и палеогеографија.

Компонентне науке у склопу друштвене географије су: демографија, географија становништва, географија насеља, економска географија, политичка географија и историјска географија. Такође свака од ових компонентних наука има своје дисциплине и поддисциплине.
Картографија и математичка географија су се развијале у склопу географије а данас представљају самосталне науке при чему је географима неопходно познавање њихових метода и резултата. У новије време општој географији се додаје и геоекологија.

Регионална географија би се могла дефинисати као примена општегеографских знања у проучавању конкретне територије, издвојене на основу неког од критерија географске регионализације. Она је дакле синтетичка научна дисциплина. Регионална географија даље се дели на:

• општу регионалну географију и
• посебну регионалну географију.

Методе у географији


У објашњавању географских појава и процеса, њихових узајамних веза и односа те њихових закона и закономерности, географија се служи географском, картографском, аналитичком, синтетичком и дескриптивном методом истраживања с тим што се данас све више користе математичко-статистичке методе и методе експеримента. Такође треба споменути и све већу примену информатике географији што је резултовало појавом географских информационих система (ГИС) који су увелико олакшали рад са великим бројем података у географији.