Град богова

Борис Над


Одломак из дела:
„Неми богови“, Београд, „Жагор“, 2008.

Негде у неодређеној и далекој области (коју неки смештају на Север а други на
Исток), постоји град који надилази све што су људи икад створили. Изнад града је
кула са које се види свака од земаља настањена људима, па чак и мрачне и нељудске
области које означавају сам крај света. У његовом средишту је поље које служи
боговима за игру. Али изнад њега је дворана са дванаест престола, од којих
најузвишеније припада најмоћнијем међу боговима. Његово име значи „Један“; он је
отац богова и људи. Док седи за трпезом на његовим раменима почивају два гаврана;
они му говоре све шта се дешава у свету.

Бројни су замкови који окружују ову дворану. Изнад неких хуче ледени таласи, други
су опет подигнути на небу или, пак, на обали мора. Ту је и огромна капија испод које
је гај с лишћем од црвеног злата. Он, међутим, води у једну другу и још пространију
дворану у којој се по читаве дане одвијају гозбе на којима се госте храбри ратници.
То су ратници погинули у боју; најмоћнији међу боговима је и Отац Палих Ратника.
Они се госте месом једног вепра којег увек има у озбиљу, скуваном у чаробном
котлу. Отац богова не једе вепровину већ једино пије вино; својим месом он храни
два прождрљива вука који га увек и свуда прате.

То је Асгард, Град богова - град којег су градили и џинови и богови. Немогуће је
описати сва чуда и драгоцености које он садржи. Одмах до Одина је непобедиви,
снажни Тор, који, својим гвозедним рукавицама и смртоносним Мјолниром – маљем
или чекићем, који се увек враћа у руке оног ко га је бацио – брани пребивалиште
богова. Његов посед зове се Трудван-гар или Трудхајм, што значи „Поље снаге“.
Богиња Идун у својој шкрињи чува златне јабуке захваљујући којима богови не
старе. На јужном крају неба налази се дворац Гимли, „сјајнији од сунца“, који ће
остати ту да стоји и када се читав свет сруши. Ту је и јелен који сваког дана брсти
лишће Светог јасена, Дрвета Света, (корење тог дрвета допире до мрачног
подземља), а са чијих рогова се слива роса из које извиру све реке у Валхали. Али
на самом крају неба, уз мост Бифрост, у једном дворцу столује Хејмдал, чувар
богова, који ће затрубити у свој чудесни рог кад наступи битка за крај света.

Опис Асгарда, са свим његовим фантастичним појединостима, углавном дугујемо
Снорију Струлусону, Исланђанину који је, између година 1222. и 1225. записао Еду,
комплекс митова и веровања народа старе Скандинавије. У ствари, та веровања су
била заједничка племенима и народима читавог германског говорног подручја или,
можда, још и шире од тога. Треба рећи да је научни свет дуго одбацивао Еду као
плод маште њеног аутора – барем до открића још старијег рукописа, кога је, такође
на Исланду, четири века после смрти Стурлусона (1643. године), пронашао
исландски епископ Свејсон. (Ова књига добија назив Старија Еда, за разлику од
Млађе, Стурлусонове, и бива сместа уврштена у едски циклус, који најзад постаје
предмет озбиљних проучавања.)

Еда садржи и повест Аса, једну врсту генеалогије богова, као и податке о њиховим
сеобама те о земљама кроз које су прошли. Стурлусонова прича почиње у областима
које се пружају северно од Црног мора. То море „одваја трећину света: она према
истоку зове се Азија, а ову, према западу, неки називају Европом а неки Енејом.
Северно од Црног мора налази се Велика или Ледена Шведска“ (за разлику од
Шведске у Скандинавији. Велика Шведска или Свитјод, или Светија, значи
једноставно Света или Светла земља). То је позорница будућих великих догађаја.
Кроз ту Шведску, читамо даље у Стурлусоновом спису Земаљски круг, тече река
Танаис која се раније звала Танаквисл или Ванаквисл (а то је река Дон која се улива
у Црно море).

Предео око ушћа Дона, тврди писац, звао се Земља Вана или Станиште Вана
(супарника а касније и савезника богова Аса. Између њих почео је први рат на свету.
Од Вана Аси уче магијске вештине: Вани су старији и мудрији богови од Аса). И
даље: „Земља у Азији источно од Танаквисла зове се Земљом Аса или Стаништем
Аса“, њена престоница је Асгард а „тамо је владао онај који се звао Один. Тамо се
налазио велики храм.“ И такође: „Према древном обичају, тамо се налазило дванаест
свештеника. Они су били задужени за жртвене обреде...“ (Сага о Инглинзима, II).

Повест коју садржи Млађа Еда је изванредно прецизна, не само у географском, већ,
исто тако, и у погледу хронологије. Один напушта своју земљу зато што је знао да
ће, према пророчанству, његови потомци насељавати северни део света. У Асгарду
оставља своја два брата. Његов син звао се Скјелд и владао је Данском, а његов унук
звао се Фроди и владао је у доба императора Августа, „када је рођен Христ“.
Догађаји о којима је реч падају у I век нове ере.

Одина, тврди стара хроника, пут води преко земље Сакса. У Вестфалији за владара
поставља свог сина Белдега или Балдера. Он сам преко Данске стиже у Шведску (ону
у Скандинавији), којом је дотад владао извесни Гјулви. Али Гјулви, поражен
мудрошћу и лепотом Аса, предаје Одину кнежевску власт а сам се запућује у Асгард;
на овај пут креће „у тајности, прерушен у старца“. Коначно, после исцрпљујућег
путовања, проналази „високи дворац чији је кров био прекривен позлаћеним
штитовима“. У њему затиче мноштво одличника који се, баш као и они у митској
Валхали, госте за трпезом или се боре под оружјем.

Одинова славна и дуга владавина окончава се на следећи начин: у својој новој
домовини он умире од болести. Пре смрти рекао је својим поданицима да се враћа у
пребивалиште богова, читамо у Саги о Инглинзима, обећавши да ће убудуће тамо
примати своје пријатеље. Швеђанима се после своје смрти јављао пред велике битке,
„некима дарујући победу а неке призивајући себи“. Његово тело спаљено је на
ломачи, што „беше сјајан призор“. Престо је оставио Њерду из Ноатуна, који опет
беше Ван... Један Њердов потомак, Свејгдир, поновиће подвиг Гјулвија, и запутиће
се поново ка Земљи Турака и Великој Шведској, како би нашао пребивалиште старог
Одина. Путовање је трајало читавих пет година. У Свитјоду, у Великој Шведској,
затиче мноштво саплеменика и жени се женом која се зове Вана (само њено име
говори нам да је припадала божанском роду Вана, а Вани, Вјатичи су, као што је
познато, или Словени или преци Словена).

Да ли су богови очеви људима или су људи очеви боговима? Стварају ли људи
богове или су, напротив, богови створили људе, као своје сапутнике, помоћнике и
саборце? Повест о Одину и његовом роду коју смо управо изнели без сумње је тачна.
Она може представљати и сећање на обоготворене владаре или претке, али то, ни у
ком случају, не доводи у питање култ, веровање у божанску природу Оца богова и
људи.

Следећи слово древне хронике, руски истражувач Владимир Шчербаков поверовао је
да је пронашао митски Асгард. Он га је пронашао управо на оном месту на које
летопис о Асима упире прстом. То је Ниса, древна престоница Партије - супарнице
Рима на Истоку и, поред Рима, највеће и најпространије царства оног доба.

Сиромаштво извора за историју парћанских веровања, како примећује Шчербаков,
поражавајуће је. Али овде нам прискаче у помоћ археолошка реконструкција
парћанске престонице и њених култних места. Не задржавајући се на свим
архитектонским подударностима између митског Асгарда и древне Нисе (Старе Нисе,
али ситуација са култним местима у Новој Ниси готово је идентична), поменимо да се
овде налази веома тачна „копија“ Валхале: то је загонетни Округли храм. Обриси
његових зидова су квадратни али унутар њих постоји једна кружна дворана, чија
висина износи целих дванаест метара. На другом нивоу ове дворане налазили су се
ступови и обојени глинени кипови смештени у нишама. То су кипови богова, или
обоготворених предака, ако се хоће. Стари Парти неговали су култ предака:
„Обоготворени преци, Аси, овде су примали гарду и друге ратнике. То су били
њихови кипови који су овде, као и у другим храмовима, стварали ефекат њиховог
присуства.“

Исти истраживач примећује један наизглед споредан детаљ: Один је, како се наводи
у Еди, учествовао на гозбама заједно са својим ратницима. Али он на њима никад
није јео, било му је довољно и само вино. Његово присуство, другим речима, било је
симболично, а не стварно.

Читав низ веома сложених и очигледних подударности можда још не доказује да је у
опису Асгарда из скандинавских митова заиста сачувано сећање на стварни Асгард –
боравиште богова у старој Ниси, престоници Парте. Али оне потрвђују истоветност
веровања просторно толико удаљених народа, и то веровања која су, како указује
Еда, поникла у областима изнад Црног мора, која су права Станишта Аса и Вана.

Кинеске хронике из доба династије Тан називале су парћанску државу именом Анси.