Прадомовина Срба

Прадомовина Срба - Симеон Кончар


Читатељству - осврт издавача

Хоће ли из наше најстарије повести нестати тама и недоумица, хоће ли се решити
питање прадомовине Срба, хоће ли науци поћи за руком да та питања реши како
треба?

Да бисмо на ова питања, једног дана, добили задовољавају� �›Ð¸ одговор, штампањем
ових књига, покушавамо да створимо везу између, нама данас мало познатих или
заборављени� � радова умних људи другачијег /исправнијег?/ начина размишљања и
садашњег приступа. Можда ће ови занимљиви и другачији погледи на нашу старину
излечити нашу болесну и јалову данашњицу /историјску, па и духовну/ и навести
неки истраживачк� � дух да шире, обухватније и смелије испита трагове које су наши
преци оставили за собом.

Из многоструки� � узрока заборављени су и ти необични ствараоци и њихова дела. Да
бисте имали приближну слику како се то дешавало /или радило/ објавићемо
комплетну оцену Кончаревог рада, члана књижевног одбора Летописа Матице
српске, Милана А. Јовановића /ЛМС, књ. 172, год. 1892/. Та оцена је спречила да се
оштроумна запажања и закључци, те смела критика Порфирогени� ��а и Јорнанда појаве
у Летопису.

На нашу срећу, уредник и власник ''Стражилова'' а и Јовановићев колега из
књижевног одбора, Јован Грчић, није био тог мишљења - и ''Прадомовина Срба'' је
објављена.

Да бисте и Ви донели свој суд, пре читања Кончаревог текста, дајемо комплетну
критику:
Члан Милан А. Јовановић износи оцену на спис непознатог писца с натписом:
''Прадомовина Срба''.

Оцењивач наводи: ''И ако међу српским и словенским историчаримР° још није решено
питање еда-ли Срби дођоше на балканско полуострво с оне стране Карпата или су
староседиоц� � тога полуострва, јасно је као сунце, да је прадомовина Срба као и
свих осталих индоевропски� �… народа - Азија, јер се тамо понајпре беху нашли услови
за човека. Писац је дакле неумесно истакао горњи наслов своме спису, јер он
расправља и доказује противу Порфирогени� ��у, да Срби нису дошли не знам одкуд
тамо иза Карпата, него да су староседиоц� � на полуострву, на коме је постојало у
средњем веку силно Душаново царство, на коме и данас мапа показује две слободне
државице српске, на коме се међу осталим још налази и Стара Србија, па Босна и
Херцеговина. Тема је дакле промашена, а сад да видимо, како је прави свој задатак
непознати писац решио.

Учени и вредни Словак Сасинек је мишљења, да су Словени староседиоц� � Балкана и
налазе се многи писци, који се с њиме у томе слажу, писац ''Прадомовине Срба'' пак
доказује, да су ти Словени баш Срби били.

Своју расправу поделио је на четири дела: 1. је Срби у Тракији и Македонији. 2. је
Срби у Мезији. 3. Срби у древној Јелинији и 4. Срби у Илирику. Та четири одељка
назива он 4 ките, у које је прибрао све оно, што Сасинек у разним расправама својим
о тој теми пише.

У расправљању своме помаже се писац осим Сасинека још и Данковским и
Шафариком, Ð*адом југосл. академије, Новаковићем и другима а особито Гопчевићем
''Стара Србија и Маћедонија'' која га је уједно и побудила да доказује горње, па за
најбољи му доказ у том погледу и служи.

У првом одељку назива Трачане у Тракији и Пелазге у Маћедонији Србима. Позива се
на непоуздане /Милојевић, Веселиновић/ и на поуздане изворе /Новаковић,
Јастребов, Душанов законик/ а поглавито на Гопчевића и наводи дословце он у
гомилу разлога овога последњега, да је Маћедонија српска а Маћедонци - Срби.

У другом одељку говори о Гетима у Мезији и њих назива Србима. Помаже се старим
писцима, К. Николајевиће� �¼, Шафариком и Гопчевићем а доказује ношњом и
обичајима.

У трећем одељку доказује да су Пелазги Јеладе Словени, а како су дошли из
Маћедоније, где Срби беху, то су онда и они Срби. Докази су смели; да споменем
само тумачења имена Пелазги: по лазех, Graioi, Graci, од гора, горштаци, доказује и
вером, која је испрва једнобожачка била и јако шуме /храстове/ поштовала.

У четвртом одељку доказује, да су и Илири Срби; потврде томе налази у њиховим
обичајима, у ношњи им и говору. Праседилаштв о Срба у Илирику доказује и овде као и
иначе множином топографски� �� имена.

Доказивање у целом овом расправљању бива доста овлаш без темељитости, језик је
доста лош, пуно је цитата Шафарикових, Гопчићевих и других, труд да горње покаже
заиста похвалан, ал ја поред најбоље воље не могу препоручити да се спису
непознатог писца под насловом ''Прадомовина Срба'' у Летопису даде места''.

Према тој оцени не прима се споменути спис.


Из Летописа Матице српске; књ. 172, год. 1892. свеска четврта.

Приступ

У историји српског народа имаде много мјеста, која су врло тамна. То долази отуда,
што коначно није ријешено питање о прадомовини Срба. Кад науци пође за руком, да
ово питање ријеши како ваља, онда ће из наше историје нестати многе таме и бићемо
одомаћенији у рођеној својој кући.

О прадомовини Срба много се писало и препирало и ствар још до данас није
сасвијем расправљена. Највећи метеж у томе погледу проузроковао је цар-писац
Константин Порфирогени� ��, који у своме дјелу ''de administrando imperii'' прича , да су
Срби у данашњу своју постојбину дошли из земаља с ону страну Карпата, из
такозване Бијеле Србије или Бојке. Константин није имао на уму, да пише истинско
историјско дјело, него је своје дјело намјенио своме сину и насљеднику, да овај
упозна изоколне народе. С тога имађаше оно нарочиту политичну тенденцију, према
којој је врло смишљено измислио сеобу Срба, како је у прилог визанстијско� �¼
царству.

За Константином повела се и модерна историја, измишљајући свакојаке ипотезе, када
су се и када су се доселили и досељавали Срби на балканско полуострво. А да се
имају ђе смјестити, вели се, да је нестало Илиро-Трачана, који су овђе од искона
живили, да су на ријетко разасути живили на балканскоме полуострву, да су их
Словени морали потискивати и уништавати прије но што су се могли настанити у
новој постојбини. Тако су Словени заузели цело балканско полуострво а Илиро-
Трачани и Келти, што их је још било, повукоше се у брда. Све је то врло лијепо
смишљено, али није ничим доказано и за праву, истинску науку не има никакове
вриједности. Скрајње је дакле вријеме, да се причање о сеоби Срба сасвијем забаци,
као да га није ни било, и не треба жалити, као што жали Ð*ачки /Rad Li, 163/, што је
много теже или скоро никако не могуће наћи врело Константинов у извештају о
првијем почецима српске повијести, о досељењу Срба у римску Далмацију, јер како
може бити врела, кад није било ни сеобе. Зар толики сувремени грчки и латински
писци не би знали за сеобу Словена, па да је запишу, да су се Словени заиста
доселили и заузели највећи дио балканскога полуострва, па макар то сељење бивало
и полагано.

Некоји словенски писци и историчари, као што су: Dolci, Severini, Appendini, Ð*аић,
Катанчић, Kieczewski, Bogusz-Sestrencevicz, Czajkowski , Lelewel, Шафарик /у дјелу
"Uber die Abkunft der Slaven"/, мислили су и доказивали су да Готи, Сармати, Скити,
Гети, Трачани, Илири итд. нијесу били ништа друго до Словени. Ну модерна историја
није хтјела да уважи њихове разлоге, јер не ће да зна за аутохтонију Словена.

Све такове словенске историчаре наткрилио је славни Словак Фрањо В. Сасинек. Он
се дао сав у посао да докаже да Словени у земљама, у којима и дан дањи живе,
нијесу историјски досељеници него да су праисторијс� �и прасједиоци. Доказе његове
за словенство исконскијех Илиро-Трачана, које је изнио у многијем расправама,
сакупио сам у ове чланке.

Па чиме доказује Сасинек, да су Илиро-Трачани били Словени? Одмах ћу казати.
Јелински и римски писци, који су све туђе народе називали ''варварима'', нијесу тима
народима поклањали толико пажње, да би писали потпуну њихову историју.
Записали су тек неколико биљежака, од којих се, ма да су на све стране разбацане,
даде склопити, цјелина истина не овакова, какву бисмо жељели, али свакако такова
да можемо, само ако хоћемо, чисто и бистро судити о тијем народима.

Познато је, да су римски и јелински писци називали разна словенска племена мање
њиховим народним именима /Neuroi, Boudnoi, Serbi/ а више именима, која су сами
сковали тј. називали су их по сједишту /Quadi, Marcomani, Rugii, Briges, Bessi, Coralli
итд/, по ношњи /Sarmatae, Scythae итд/ и по занимању /Venetae, Getae, Dardani итд/.
Јер ни у једног старог писца не има данашњијех имена словенскијех народа, осим
имена Срби у Птоломеја и Плинија. Модерна историја одрјешито вели: То нијесу били
Словени.

Ако стари писци и не знађаху за опште име Словена ни за посебна имена
словенскијех племена, или их нијесу записали, или их можда још није ни било,
записали су они многе обичаје и уредбе њихове, које јасно свједоче, да су били
Словени. Многи су обичаји током неколико тисућљећа сасвијем нестали, многи се
прометнули усљед дотицаја са другијем народима а и сами од себе, што је врло
појмљиво, али су многи и из толике древности сачували се и до дана данашњега.

Језик је главно обиљежје једнога народа. О језику старијег Илиро-Трачана нијесу
стари писци оставили никаквијех биљежака. Записали су само гола имена брда,
ријека, мјеста и племена. Данас се наиме узимље, да су Илиро-Трачани засебно
индоевропско племе, историји ни не пада на памет, да имена ова држи за имена
словенскога поријекла, него их тражи у арбанаскоме језику или напросто каже, да су
Словени, када су се овамо доселили и сазнали за римска имена градова итд.
прекројили их према своме језику. Па ни поносна филологија словенска не ће да
буде јемац, да је барем већина тијех имена потекла из словенског извора, шта више
свакога, ко то доказује, иронично исмијава. Истина нијесу сва имена такова, да би се
на први поглед виђело словенско поријекло њихово, али ако се сјетимо, што вели
Страбон /Vereor autem explicandis nominibus ne iniucunda reddatur ipsa rescriptio...
Allotriges ceterique deterioris et deformioris appelations homines/ и Помпоније Мела
/Quorum nomina vix est eloqui ore Romano/, не ћемо се чудити што су та имена често
пута веома незграпна и неразумљива. Шафарик је разјаснио коријен многијема од
тијех имена, па се ни њему не поклања онолика вјера, колику заслужује.

Ето на основу историјских чињеница, обичаја, етнографски� �ег и географскије г имена
доказује Сасинек словенство исконскијех Илиро-Трачана.

Сасинеку је била главна задаћа, да докаже старо-сједалаштво Словена на балканском
полуострву а није се упуштао у питање, који су то Словени. Прије неколико деценија
није се ни дало о том писати са научном тачношћу, која би потпуно одговарала стању
ствари, као што се то данас може. Наши књижевници и научници дали су у томе послу
лијепих података. Од свијех књига, које се тичу тога посла књига Спиридијона
Гопчевића ''Macedonien und Alt-Serbien'', најважнија је; она је од огромне важности за
ово питање. Њоме сам се послужио у овој својој радњи и држим да ми је пошло за
руком доказати, да су Сасинекови исконски Словени на балканскоме полуострву прави
правцати Срби.

Срби у Тракији и Македонији

Најстарији писци налазе на балканскоме полуострву Трачане, које дијеле на два
главна племена: Илире на западу и Трачане на истоку. Осим тога називају Трачанима
специјално, обитаваоце између Балкана и Трачкога /Јегејскога/ Мора, у које рачунају
и Македоњане.

Кога су и каква су рода и племена били Трачани, не кажу нам стари писци. Данас се
држи, да су засебно индоевропско племе. Али биљешке, које о њима доносе стари
писци, нијесу у прилог томе тврђењу, шта више свједоче, да су Трачани били
Словени.

Тако налазимо, да су обичаји и живот древнијег Трачана истовјетни са обичајем и
животом Словена. Они су поштивали Бога Sabadiosa, Sabariosa /Dionysios/. Ð*имљани
наиме то име преводе са Liber /слободан/, значи, да је словенскога поријекла.
Обожавали су и богињу Bendis, Vendis /Artemis/, коју су називали и Kotys, Kotytto,
без сумње Kote, Kotchitchka /Кочичка - мачка, која је и представљал� � а и жртвована
јој/.

Иродот /IV, 4-6/ приповиједа, да Трачани не чувају дјевојака, него допуштају да се
друже с мушкарцима, с којима им је воља. Али жене чувају веома и купују их од
родитеља за велике новце.1Када се ко роди, сједу рођаци око њега, те стану
јадиковати, колико му је невоља поднијети, а кад ко умре, закопају га, уз шалу и
радост спомињући, коликијех се невоља избавио и што је у потпуноме блаженству.
Кад ко умре, стану се жене препирати а пријатељи се њихови живо старају, коју је
од њих муж највећма љубио. Ону, која добије ту част те се одабере, стану
благосиљати људи и жене, а најближи рођак закоље је над гробом и закопа заједно
са мужем.2Тако исто говори о њима римски географ Помпоније Мела.

Страбон вели, да се Трачани тетовирају, а то је био обичај у свијех Словена у древно
доба, а сачувао се у неколико све до дана данашњега. На рукама многијех католика
''ходочасника'' види се пушчанијем прахом исписано ''име Исусово или Маријино'' а
около њега почетна слова имена ходочасников а. - Ð*имски историчар Ливије
свједочи, да су имали жупан и саборе.3

Нијесу ли то обичаји и уредбе, којима одговарају обичаји и уредбе Словена? А кад
Теофилакт, писац VII стољећа, Тете, једно племе Трачана, изрично назива Словенима
/Getae, seu quod item est, Sclavini/, близу је памети, да су и Трачани били Словени. У
томе нас нај јаче утвржује топографија древне Тракије и Македоније и животопис св.
Димитрија.

Једно племе Трачана звало се Brigi, Bregi; дошло је по свој прилици из Фригије, јер
Страбон вели: Phrygi et Briges iidem sunt. Ако су исти који и Плинијеви Brysae
/Брези/, наставали су измежу Месте и Марице а именом својијем значе народ, који
обитава на бреговима мора - дакле Брежани.

Класични писци записали су много топографски� �ех имена, која без сумње имају
словенски коријен, као што су имена племена: Coralli /Horali, Горштаци/, Dolonci
/Дољани/, Moriseni /Namorci, Приморци/, Taulanti /Дољани/; - имена гора: Borea, Bora,
Ismarus, Sithon; - имена градова: Agora, Astraeus /оштри/, Bilazora, Brygion, Kabyla,
Deberus, Doliche, Gazorus, Horma, Mecyberna, Myeza, Perna, Sana, Savadia, Serdica,
итд.; - имена ријека: Agrianes, Leucos, Nessus, Panissa, Sagaris, Strymon, Tzurulus,
итд.

Познији су писци записали виђе таковијех имена и земљу од Балкана до Сињега
Мора изрично називају Sclavinia.

Шафарик је пронашао, да су и ова имена словенског поријекла: у Тракији: Arzos,
Ð*ашка; Bennica, предјел Бањско; Debre, Дебра; Dolonici/ae/, Дољани; German, Чрмеп;
Samaika, Самоков; Travus, Трева; Zdebrin, Zernae, Zirinae, Zirinia, Црнец. У
Македонији: Cavetza, Кавица, суточница Брегалнице; Melichiza, Малешево; Nestus,
Места.

Поводећи се за модерном историјом, коју су сковали понајвише Нијемци, ти велики
пријатељи словенски, данас се на сва уста говори, да су стари Трачани били огранак
иранске гране и према томе нијесу могли бити Словени, нити су словенскога
поријекла она народна трачка географска имена, која су записали стари писци. Ми,
који вјерујемо, да су Трачани Словени, вјерујемо, да су и имена та словенскога
поријекла, макар што знамо, да су се друкчије изговарала у старо доба, но што се
данас изговару, и да су многа од тијех имена стари писци криво записали а многи
њихови преписивачи нагрдили.4 Славни Шафарик намучио се истина много,
доказујући да су та имена словенскога поријекла, али је успио. Ево за примјер, како
он доказује словенско поријекло имену ријека Arzos /Рашка/ и Strymon /Струма/.
Arzos /ријека у Тракији 456. пр. Хр./ Herod., T. Peut., Itin. Anton., Acta s. Alex.; данас
Рашка. Од словенског коријена рьс, r's ономатопоетскога имена за ток и шуштање,
потјече непрегледна множина словенскијех имена ријека и вароши; испореди Ras,
Rasa, Sasenica, Rasina, Raska, Rasa, Rasinica, Resa, Rjasno, Resnik, Resica, Resata,
Risno, Ros, R's, Rosa, Rusa, Rusava, Ruseka, Razany, Resov, Рьшава и опће; Oršava,
Orša, Oršica, Oršik и друге ријеке и вароши у Русији, Литавској, Пољској, Чешкој,
Словачкој, Србији, Бугарској, итд. - Strymon /ријека и варош у Македонији 456
пр.Хр./ Herod., Thuk., Skyl., Liv., Strabo, Mela, Plin., Ptol. и други; негда Strumien
ријека и варош у Минској, Strumica, Strumešnica и друге ријеке и вароши у
Македонији и другђе: испореди strumien, пољски врело, што је ближе Strymon-у него
Strom, је у = и.

Боже! Чијега су поријекла иста ова имена по Пољској, Ð*уској итд. ђе није било
древнијех Трачана са балканског полуострва?

У животу св. Димитрија /+529/ називају се домаћи народи Македоније: Dragovitae,
Sagodati, Belegezeti, Beaniti, Berziti већ уобичајеним именом Словена,5 који су први
правили барке од једног јединог трупца. Јер такове барке карактеришу Словене, које
су само они од искона правили; отуда слиједи да су трачки и македонски Словени
потомци пражитеља трачкијех. И ђегод историја знаде за Словене, свађе онђе налази
и овакове барке, шта више данас се ископавају и онђе, ђе је одавно нестало Словена
/у Швицарској/. Јелини су их називали словенском ријечи karaboz, karabia, korab,
korabek, корабљица. А да се Дрогобити, Сагодати, Белегезети, Бенити и Берзити у
животу св. Димитрија изрично не називљу Словенима, не би се данас рекло, да су
Словени, него да су несловенски народи, којијех је једноставно нестало. Живот св.
Димитрија не приказује их као досељенике, него као домаће народе, који су имали
своје кнежеве византијском цару потчињене и своју народну управу, која им је
остављена још онда, када су их покорили Ð*имљани.6

Из свега овога слиједи, да треба забацити теорију о сеоби Словена на балканско
полуострво. Модерна историја сашла је са научнога пута свога и изгубила сву научну
озбиљност. Она иронично вели, да је Трачана тако нестало, да им се једва знаде за
име. Говорећи то, презире она старију своју другу, која о томе не говори ни ријечи.
За Бога, како је могло тако нечујно нестати Трачана, за које Иродот вели, да су
највећи народ послије Инда, да сувремени писци не би о томе ништа знали и нама
казали. Трачане, јер су несложни били, покорили су Јелини и Ð*имљани, али не за то
да их искоријене, него да им служе. Шта више цареви Елијус Като, Константин и
Клаудије насељују у Тракију и Македонију прекодунавск� �µ Гете и Сармате, сроднике
Трачана, ле с тога, да појачају становништво своје царевине. Историја разликује
Трачане од њиховијех господара Јелина и Ð*имљана. Они су били под врховнијем
господством византијских царева а у корди су их држали чврсти градови, који су
подигнути били у срцу њихове земље7 или на обалама мора и у којима је била
царска војничка посада.

Ð*имљани су старосједиоÑ� �има остављали слободну самоуправу. Као што свагда бива,
тако су и тада поједине одличније породице па и читава мјеста почела примати
латински језик и обичаје а с њима мало по мало узеше и уређење римских
муниципија. Модерна је историја свакако на криву путу, кад каже, да су исконски
Илиро-Трачани листом поромањени. Ð*имљани су ратовали жестоке ратове, док су
својој власти покорили цело балканско полуострво. Па и онда је римска власт имала
с балканским народима крвава посла баш с тога, што балкански народи нијесу били
вољни подносити туђинскога тешкога господства. Ако су сада појединци па и читаве
области примале латински језик и римске обичаје и уредбе, може ли се узети, да се и
таким одношајима сав народ једнодушно пороманио. Ð*имски утицај био је нај јачи у
сјеверном приморју Сињега Мора, које су Ð*имљани најприје покорили /г.167/, па
управо ту гледасмо нај јачу борбу између туђинске латинштине и народне свијести.

И јелинштина имала је од искона велик утицај на народ балканскога полуострва и у
политичком, и у друштвеном и у црквеном погледу, па ипак је огромна већина
народа одржала своју народну самосвојност. Турци су у средњем вијеку брже
покорили балканске народе /1396-1463/ и грозно су поступали са њима, па их опет
нијесу потурчили.

Доцније, кад се божем Словени доселили на балканско полуострво, почело је, вели
се, пословењивањРµ поромањеније� �… Трачана. То је опет парадоксон, јер је познато,
да Словени имају врло слабу асимилацијон� �ƒ снагу, па усљед тога не могаху нити
могу у Словене претворити својијех сусједа. А да је имају онако силну, какову имају
Нијемци и Ð*умуни, та пословенили би читаву Европу!

Све до 5. стољећа називају римски и јелински писци трачка племена врло
различнијем именима, која су им сами надјенули. Тек у 5. стољећу појављује се на
балканском полуострву за сва трачка племена опћенито име Sclavini, Sclavi, Словени и
само стога узимље се, да су Словени балканскога полуострва досељеници. ''Што
некоји од новијих историчара, вели врло лијепо Шафарик, држе, да су се Словени
доселили из Азије у Европу тек у хунској епохи, долази отуда, што су онако од ока
без дубљега истраживања полазили од претпоставк� �, да Словени немогу бити
старији у Европи него ли име њихово у јелинскијех и римскијех писаца. Ко год ову
ипотезу непристрано процијени, лако ће уочити безумље њезино. На исти начин
могли бисмо тврдити, да у Европи прије имена Јелини, Ð*имљани и Келти није било
Јелина, Ð*имљана и Келта, да прије имена Ð*уси није било никаквијех Словена у
области Ð*усије. Историја говори на сав глас, да се имена народа мијењају; старијих
нестаје, нова се појављују, ма да народи остају исти; надаље да специјална имена
појединих грана прелазе на цијело племе, а опћенита имена једног народа да спану
на специјално име слабе које гране; напокон да један те исти народ може имати
више имена, једно код куће (своје домаће), а више их вани (туђијех). Овај етнолошки
закон природе, који је свађе доказан, не вриједи само за Словене, у пркос многијема
јаснијем доказима''.

Име ''Словени'' дошло је на балканско полуострво са висланскијем Гетима, који су по
реци Висли названи Sclavini8, а када су поплавили Европу, пренијето је име то на све
Словене, ђе их је год нашла историја и ма како да су се прије звали, јер су били
сродници висланскијех Гета.

Други повод, ипотези сеобе Словена дале су провале прекодунавск� �¸Ñ˜ÐµÑ… Словена на
балканско полуострво. Док су Ð*имљани мировали у прекодунавск� �µ Словене,
мировали су и они и о каквој провали није могло бити нити говора. Али кад су
Ð*имљани намислили, да и преко Дунава пренесу своју власт, диже се Словенство, да
томе стане на пут. Па не само да се бранило, него је, намамљено богатством
царскијех градова, проваљивало у империју, да се напљачка богата плијена.

Прекодунавск� �¸ Словени, што су проваљивали у византијску царевину, не насељују се
стално у њој, јер нијесу долазили овамо са свом чељади, са женама и дјецом, него
су долазили војници на плијен. Империја је често ступала у савез са Аварима, који
ће за велике новце одбијати навале Словена. То јој је слабо помагало, јер би се
Авари често удружили са Словенима те би заједнички нападали. Шта више у животу
св. Димитрија приповиједа се, да су Словени, који су пребивали у околици Солуна,
сами позвали Аваре, да заједно опсиједају Солун.

Провале прекодунавск� �¸Ñ˜ÐµÑ… Словена помогоше Словенима балканског полуострва, те
се ови ослободише византијског господства. Сав запад балканског полуострва
бијаше слободан и назва се Словенијом. Ну Словени не бијаху толико мудри, да се
здруже у једну јаку државу, која би могла одолијевати Византинцим� �, него се
расцијепаше на више државица, па је Византији лако било нешто оружијем а нешто
уговорима и преварама покорити читаву Словенију.

Кад су Словени прасједиоци у Тракији и Македонији, пита се, који су то Словени?
Готово до нашијех дана држало се а и знанствено тврдило, да су Македонци, па и
Старо-Србијанци Бугари. У својој ''Историји Бугара'' назначује Јирачек овако
границу међу Србима и Бугарима: Од Видина прескаче међа Тимоку и иде границом
Србије (пређашње кнежевине) преко Прокупља висовима уз лијеву обалу Мораве,
захвата Врању и иде Црном Гором, Шар-планином, захвата Горњу Дибру и окончава
на западној обали Охридскога језера код села Лина.

Тако су држали не само Бугари него и Срби. Али се мало по мало увиђе, да је та
наука лажна и да Македонци и Старо-Србијанци нијесу Бугари него Срби. Први, који
се озбиљно трудио, да учени свијет о том увјери бијаше Србин Милојевић. Он је по
Старој Србији купио народне пјесме и обичаје али није био сретан, да му рад у
Српству нађе достојна одазива. Сретнији је био руски конзул Јастребов, који је
штампао дело '' Пјесме и обичаји турскијех Срба'', које је отворило очи Србима.

Тим послом бавио се Веселиновић а нарочито Стојан Новаковић. Осим другога
наштампао је Новаковић у 12. Гласу Српске Краљевске Академије врло важну
расправу, ''ћ и ђ у македонским народним дијалектима'', у којој говор Македонаца и
Старо-Србијанаца дијели на овчопољско-кратовски, велеско-прилепски и дибрански
говор, претреса потанко велеско-прилепски говор и налази, да је то наријечје
српскога језика. Посао овај настављен је у Јагићеву Архиву.

У исто доба, када је Новаковић писао поменуту расправу, путовао је по Македонији и
Старој Србији Спиридијон Гопчевић, позван од Бугарина Петрова, управо у ту сврху,
да виде, живе ли у тијем земљама Срби или Бугари. Ð*езултат путовања изнио је
Гопчевић у веома знаменитој књизи ''Makedonien und Alt-Serbien'', у којој је
народнијем језиком и пјесмама, народним обичајима и ношњом, народном историјом
и сјећањем па и самом народном свијести доказује истинску народност поменутијех
земаља.

ПретресајућР¸ облике македонскога говора упоредо са бугарскима и данашњега
српскога књижевнога језика налази, да данашњи македонски говор показује истина
далеко већу сличност са српскијем књижевнијем језиком средњега вијека, какова
нам га предочавају старе повеље, него ли са данашњим српским књижевним језиком,
али се у исти мах исто толико разликује од бугарскога језика колико и српски
књижевни језик.