Погребни обреди Срба

Др Ђорђе Јанковић

Неке особености старог погребног обреда Срба
[текст преузет из: Митолошки зборник, б. 2, Центар за митолошке студије Србије, Рача,
2000, 95-106]

Проучавање погребних обреда из прошлости веома је сложено. Подразумева примену
различитих наука, међу којима је прва археологија. На овом месту биће размотрени
само неки основни подаци о погребу Срба, добијени археолошким истраживањима
током последње деценије XX столећа, како би се стекла општа слика о посмртним
обредима. У нади да је ово тек нови почетак проучавања, само ћу упутити на основну
литературу.

Стари погребни обред Срба познат је из дела средине X столећа, „Златни лугови“,
арапског научника Масудија.[1] Набрајајући словенске и поједине друге народе
према старијим изворима, он издваја неколико словенских народа, као што су
Волињани, Срби, Руси и други, наводећи и неке податке о њима. Како у свом делу
наводи Лангобарде, Аваре и Дуљебе, очигледно је да Масуди користи неке старије
изворе. Наиме, Лангобарде и Аваре поразили су и покорили Франци на прелазу из
VIII у IX столеће, а Дуљеби се више не спомињу у писаним изворима савременим
Масудију. То сужава датовање Масудијевог извора на VII и VIII столеће. Ако се
претпостави да су извори података били Словени Мале Азије, они који су прешли на
арапску страну крајем VII столећа, онда се и Масудијеви подаци о Србима и другим
Словенима односе на VII столеће.

Према Масудију, Срби су били особен и од осталих Словена посебно поштован
народ, који је покојнике, укључујући и владаре, спаљивао заједно са њиховим
јахаћим коњем, те су по томе слични Индусима. Овај податак понавља и Ибн Даста.
Да се спаљују као Индуси, још се изричито бележи за Русе. У одсуству наших
писаних података или других писаних извора, последња археолошка открића у
значајној мери објашњавају на шта су арапски научници мислили издвајајући Србе од
осталих Словена, и упоређујући нас са Индусима.

Срби се у Средњем веку јасно и једноставно археолошки распознају по остацима
споменика подигнутих покојним, познатих под именом громиле.[2] То су најчешће
мале хумке, пречника око 4-5 м, које садрже остатке обреда посвећених умрлима и
древног споменика који је током времена нестао. Подизане су на простору за то
одређеном од стране оснивача породичног насеља. У громилама по правилу нема
остатака покојника, ни спаљених, ни сахрањених. Како су изгледали давно нестали
дрвени споменици, од којих су једва сачувани темељи, донекле показују мраморови,
надгробни споменици Срба позног средњег века. За њих је у време аустроугарске
окупације уведен ненародни назив „стећак“, који није познат у топонимији. Изглед и
украс мраморова, као и надгробни споменици новијег времена, потврђују податке
прикупљене археолошким истраживањима громила, допуњују их и показују
континуитет.

За умрле који су спаљивани, прво је подизано одговарајуће обредно станиште. У
њега је полагано тело умрле особе пре спаљивања, док је припремана погребна
ломача и гозба. У обредном станишту је прављено и огњиште, у које се преносила
ватра из куће. На њему се вероватно спремала нека обредна храна. Има примера да
је кућно огњиште растурано, а његови делови полагани у громилу. После погреба је
паљена нова ватра у кући. За оне који за живота нису имали своје огњиште, није
прављено ни обредно. Са спаљивањем леша уништавано је и обредно станиште;
можда су његови дрвени делови коришћени са ломачу. Затим су на исто место
сипани остаци од тризне, ако их је било – делови поломљеног посуђа и отпаци
хране (кости), као сведочанство да је гозба обављена. Понекад се може наћи неки
женски предмет, који, као својеврсна жртва, откуп, сведочи да је то громила
удовичиног мужа. Подаци о спаљивању коња нису установљени. Потом је на истом
месу подизан споменик, често на каменом постољу, у виду мале дрвене зграде. Ту је
приређивана и даћа, чији остаци могу бити просути на исто место. Понегде је уочено
кађење тла или темеља громиле жаром. Посуђе коришћено у обреду, на пример за
купање мртваца, закопавано је у посебне јаме. Неизгорели остаци умрлих сипани су
вероватно у реке, потоке и поноре.

Покојницима који су сахрањивани, вероватно није подизано обредно станиште, већ
само споменик. Пре подизања споменика вероватно су вршене неке обредне радње, као
што је чишћење тла кађењем. У мањи или већи дрвени споменик, могли су да се полажу
остаци тризне, даће, делови огњишта умрле особе. И у сам гроб такође су полагани
остаци тризне – поломљене грнчарије и отпаци од хране (животињске кости). У Свачу
код Улциња, уз гробницу коришћену током VI-XI столећа, нађено је тризниште са
границе VI и VII столећа – каменом поплочана површина са поломљеном грнчаријом,
животињским костима и паљевином.[3] Гробови VIII-IX столећа са комадима грнчарије
и животињских костију, установљени су недавно на Црквини у Шипову (Пљевља).[4]
Сличних примера има и касније.

Од доба Светог Саве више нема познатих примера подизања споменика на посебном
месту, већ се они постављају над гробом. Међутим, низ старих обичаја је сачуван, кроз
обичајно право и закон. Коњ је и даље имао посебну улогу. Као што је изношена или
гашена ватра на огњишту умрлог, тако је слично коњ, уместо да се убије, предаван
владару, јер не припада наследницима умрлог. Под турском окупацијом, коњ умрлог
свештеника предаван је епископу. Међутим, неки наши епски јунаци убијали су свог
коња. Ови примери показују да је суштина старих обреда задржана веома дуго. Уместо
да се коњ убије како би био са својим господарем и у свету бесмртних душа умрлих
ратника, сада се предаје владару или епископу-владици, односно посреднику. Они на
тај начин преузимају улогу Агнија (огањ), који душе умрлих преводи из телесног у
бестелесни свет.[5]

Сачувана су и материјална сведочанства о погребним обредима и схватањима Срба у
Позном средњем веку. То су мраморови, камени надгробни споменици XIV-XV
столећа.[6] Прављени су и од дрвета, што је вероватно било уобичајено у XIII
столећу. Покојник се сахрањује увек испод њих, па и када се налазе у црквама.
Најчешће се праве као средњевековни споменици подизани на громилама, у виду
неке грађевине, али сада правоугаоне основе, подобно раци. Појављују се и
споменици у виду стуба или крста, који су по правилу подизани заслужним
ратницима. Облик стуба води порекло од старијих дрвених стубова – споменика, а
мраморовима у виду крста узор је био крстоображен камен, знамење победе,
постављен на Косову Пољу после битке. Поред тога, низ мраморова је у виду ковчега
или саркофага. Рељефне представе на мраморовима, уколико се занемаре оне ређе,
натписи и обичне шаре, могу се поделити на хришћанске (крстови, винова лоза и
слично), затим на сталешке – ратничке (ратник на коњу, оружје, штитови) и обредне,
са приказаним обредним колима, борбама ратника и ловом. Овакви споменици
прављени су у XIX-XX столећу.[7] У језгру старе Рашке, у планинским и шумовитим
областима Подриња, Полимља и Таре, прављени су дрвени сандуци изнад раке,
понекад украшени. У каменитом појасу од Црне Горе до Книнске Крајине, прављени
су сандуци од камених плоча, а на њима могу бити представе ратника (стојећи лик,
на коњу, ратник у борби, само оружје), светитеља и других. У Поморављу су
најпознатији крајпуташи, чести и на гробљима.

Из овог кратког прегледа археолошких података, јаснији су Масудијеви подаци о
Србима у VII и VIII столећу. Наглашавање погреба слично индуском постаје разумљиво:
док остали Словени подижу хумке над сахрањеним пепелом спаљених покојника, Срби
сипају пепео вероватно у реке, потоке или поноре. И данас се понекад одећа умрлих
оставља на гранама поред потока. Хумки без сахрањених остатака покојника има на
северозападн� �¸Ð¼ словенским просторима,[8] где су такође живели Срби, уз друге
Западне Словене. У последње време има више откривених таквих примера за
Новгородске Словене.[9] Они су правили отворене надгробне споменике или са
отвором, гдје је остављана храна за душу умрлог. У том погледу Срби су били сличнији
Грцима и Ð*оманима.

Значи да Масуди није без разлога подвукао посебност Срба, приказавши је само кроз
сажет опис погреба. За сада се могу сагледати два временска слоја у нашим
погребним обичајима. Први слој је исконски, припада добу народа који је образовао
Индоевропљане, дакле добу прије више од 3500–4000 година. Основна одлика
њиховог погребног обреда је спаљивање тела. Човек има бесмртну душу, заробљену
у телу; породица, пријатељи и остали из средине покојне особе морају да спале
тело, да би се душа што прије ослободила, иначе могу да сносе последице. Ништа из
материјалног света не може да стигне у бестелесни свет, па се зато храна и друго
намењено души умрле особе, морају спалити заједно са њом. Пепео покојника се у
почетку чува склоњен у гробу. По аријевској традицији, не спаљују се испосници –
божјаци, односно калуђери, као ни труднице и деца, јер су они чисти. У гробљима
калуђера око наших манастира, налажени су гробови младих жена и деце.[10] Друга
одлика је поштовање претка у више степена: из куће управо умрлог претка износи се
ватра, она коју је умрла особа упалила, и преноси се у за то подигнуто обредно
станиште, а потом, уколико се кућа није угасила, наследници пале нову ватру, док се
покојнику подиже споменик; затим кроз подизање и одржавање највећег споменика
утемељивачу насеља и породице на новом месту, па сећање на претка рода или
племена и сећање на исконског претка целог народа, што се огледа у улози владара-
владике као посредника до нетелесног света.

Трећа одлика је спаљивање јахаћег коња са умрлим ратником. Коњ и кобила су имали
велику улогу у митологији и космогонији од времена припитомљав� �ња коња око 1700.
старе ере. У старој Индији је владар отварао врата својој души жртвовањем коња, и
тако омогућавао сједињавање са божанским.[11] Коњ одлучује о судбини ратника,
може да спречи његово учешће у бици, да допринесе његовој победи или погибији, да
га рањеног спасе. А Бог, врховни владар, за себе узима најбоље ратнике, јуначке и
чојствене, тако што омогућава њихову погибију у материјалном свету, па је тако било и
у Косовској бици.[12] Отуда се надгробни споменик у виду крста или означен крстом, а
са приказаним оружјем, подиже витезу ваљано погинулом у борби са злом.[13] Четврта
одлика је прослављање гозбом и игром (тризном) ослобођења душе умрле особе од
тела и њен одлазак у вечни живот.[14] Гозба се примењује и данас, са заборављеним
смислом, а понегде се до недавно играло и посмртно коло.

Други слој би био нечување спаљених остатака покојника, односно уверење да у
њима нема ничег од душе или личности умрлог. Сипају се у воду, јер је море
предодређен победник над земљом коју полако гута – преостале честице тела ће у
сваком случају доспети до њега.[15] Овакво уверење код Срба, Индуса и других,
који нису чували пепео умрлих, може се временски определити од настанка
схватања, сазнања о неодређености душе, о њеној посебној природи, негде од доба
Буде и Платона. Нема података када су Срби усвојили таква схватања, јер најстарије
познате громиле потичу из IV столећа нове ере. Потпуно нематеријалној души по
смрти човека, за напуштање тела предвиђеног за сахрањивање, није препрека ни
само тело, ни гроб ни надгробни споменик на путу за бестелесни свет; није јој
потребна никаква храна, па ни обредна. Другим речима, живот после смрти више се
не замишља као живот уживања, већ као живот у врлини и складу, без искушења. То
показује усвојен погребни обред, што може бити последица само веома ране
евангелизације Срба, мада је мало вероватно да су сви припадници народа били тога
свесни.

По цару Константину VII Порфирогени� ��у (913-959.), Срби су покрштени у доба цара
Ираклија (610-641.), дакле око 250 година пре Словена Подунавља. Данас,
последњих година XX столећа, откривени су и археолошки докази тог раног
покрштавања. На Превлаци код Тивта, где се археолошки истражује манастир
Архангела Михаила, посведочени су Срби од најкасније VII столећа.[16] У Тврдошу,
манастиру Успења Богородице код Требиња, чији је први храм подигнут у време
цара Константина Великог, док је манастир успостављен најкасније у VI столећу,
установљено је истовремено словенско, свакако српско присуство.[17] Постојање
српских громила већ крајем IV столећа у Далмацији,[18] указује на извесност још
ранијег покрштавања Срба. Тек треба археолошки истражити улогу апостола Павла у
покрштавању Срба и Словена, забележену у предањима.

Како се из изложеног види, погребни обреди Срба, од почетка Средњег века, у
Позном средњем веку па и касније, до наших дана, показује континуитет. Они
пружају мноштво драгоцених података, па превазилазе национални значај, јер
објашњавају појаве из прошлости и културе Словена и свих Индоевропљан а. Срби се
кроз погребне обреде, и не само кроз њих, исказују као особени носиоци
индоевропске баштине у Европи. То наравно није случајно, што треба имати стално
на уму.

Напомене

[1] За податке арапских писаних извора о погребу код Срба и других Словена,
видјети: А. Я. Гаркави, Сказания мусульманских писателей о славянах и русских, с
половины VII до конца X века по И. Х., Санктпетербург 1870: T. Lewicki, „Obrzędy
pogrzebowe pogańskich Słowian w opisach podróżników i pisarzy arabskich“, głównie IX-X
w., Archeologia V, Warszawa–Wroclaw (1952-1953) 1955, 122-154.

[2] Опширно о громилама и одговарајућим обредима Ђ. Јанковић, Српске громиле,
Београд 1998. са литературом.

[3] Необјављено: о Свачу в. Е. Зечевић, резултати истраживања средњевековног
Свача, Гласник Српског археолошког друштва 5. Београд 1989, 112–116.

[4] Необјављено – откриће М. и Ђ. Јанковић 1998–1999.

[5] Т. Ђорђевић, „Неколики самртни обичаји у Јужних Словена“, Годишњица Николе
Чупића XLVIII, Београд 1939, 143–148.

[6] За погребне обичаје у Индији в. Р. Б. Пандей, Древнеиндийские домашние обряды
(обычаи), Москва 1976 (R. B. Pandey, Hindu samskaras, Delhi 1976), 189–217.
279–290.

[7] Ђ. Јанковић, н. д. 122–124; упоредити Ш. Бешлагић, Стећци, култура и уметност,
Сарајево 1982, са литературом.

[8] О тим споменицима нема сводне публикације, а тврдња се заснива на личном
увиду у појединим објављеним споменицима: Н. Дудић, Стара гробља и надгробни
белези у Србији, Београд 1995.

[9] За погреб код Западних Словена видети: H. Zoll Adamikowa,
Wczesnośredniowieczne cmentarzyska ciałopalne Słowian na terenie Polski.Część I-II,
Wrocław, Warszawa, Krakow, Gdansk, 1975, 1979.

[10] Упоредити Б. А. Рибаков, Язычество древней Руси, Москва 1987, 89–92.

[11] М. Љубинковић, „Манастир Липовац – црква светог Стефана, код Алексинца“,
Археолошки преглед 15, 1973, Београд 1974, 124–125, појаву таквих гробова сматра
доказом да је црква претходно била мирска, али је исто установљено у више нашим
манастира, као у Тврдошу (необјављено) или Студеници: М. Радан-Јовин, М.
Јанковић, С. Темерински, „Студеница у светлу археолошких и архитектонских
истраживања“, Благо манастира Студенице, Галерија САНУ 63, Београд 1988, 45–49.

[12] Р. Ивековић, Почеци индијске мисли, Београд 1991, 81–83.

[13] Упоредити А. Лома, „Пракосово, порекло српског јуначког епа у светлу
индоевропске компаративистике“, Од мита до фолка, Liceum, Крагујевац 1996, 53–89.

[14] Узор је био крстоизображен камен постављен на Косову Пољу после 1389:
Деспот Стефан Лазаревић, Слова и натписи, Слово љубве, Београд 1979, 74–86.

[15] Код нас тризна није значајније проучавана – видети М. Филиповића, „Трагови
старословенске тризне код Јужних Словена“, Трећи конгрес фолклористике
Југославије, Цетиње 1958, 335–336.

[16] Није ми познато да ли се неко бавио етимологијом море – мора итд.

[17] Необјављено; упоредити извештај Ђ. Јанковића и сарадника, „Михољска
Превлака, истраживања у 1997. години“, Гласник Српског археолошког друштва 14,
Београд 1998, 137–142.

[18] Истраживања Ђ. Јанковић, необјављено, публикација у припреми.

Ђорђе Јанковић,
Филозофски факултет, Београд

Словенски и српски погребни обред у
писаним изворима и археолошка грађа

Извор: Гласник Српског археолошког друштва, број 17, Београд 2001.

Овде су преведени писани извори грчког, арапског, латинског и словенског језика, који
описују погребне обреде Словена, а међу њима и Срба. Археолошки су потврђени неки
делови обреда: подизање обредног станишта за умрлог, самоубиство жена, "анђео
смрти", погребна гозба, "жртвеници" (громиле).

Код нас је посвећивана мала или никаква пажња нашем словенском пореклу, и
Словена уопште. У средишту пажње била је епоха Немањића и њихових наследника,
проучавана кроз писане изворе, уметничке и грађевинске споменике (без коришћења
археолошких извора), а на тлу државе кнеза Лазара и његових наследника, чије се
границе подударају углавном са границама данашње Ð*епублике Србије. Нашим
стручњацима остали су непознати писани извори из или о Ð*аном средњем веку,
драгоцени за тумачење археолошких појава. Међу њима посебно место имају
сведочанства о погребном обреду, важном делу традиционал� �е културе свих народа.
Да би се ти подаци, важни за проучавање нашег порекла, учинили подједнако
доступни свима, овде се даје њихов превод на српски језик, не из изворника, већ
ретко са оригинала, а најчешће са руских и пољских превода. То значи да
компетентни преводилац у будућности може нешто изменити у мојим преводима. На
крају је сажетак о погребним обредима, са освртом на археолошке податке. Зато је
овај реферат и текст пред читаоцима неуобичајен за рад за средњевековн� �ƒ
археологију - нису у питању нова истраживања заснована на археолошкој грађи.

ТЕОФИЛАКТ СИМОКАТА, Историја VI 9,[1] крај VI столећа, о доњеподунавсРºÐ¸Ð¼
Словенима:

"Варварин (краљ Мусокије)* био је мртав пијан. Јер баш тога дана давао је даћу
своме покојном брату, као што је то њихов обичај."

ПСЕУДО МАВÐ*ИКИЈЕ, Стратегикон XI 6[2] крај VI - почетак VII столећа, о
доњеподунавсРºÐ¸Ð¼ Словенима:

"И њихове жене честите су изнад сваке људске природе, тако да већина њих смрт
својих мужева сматра сопственом смрћу и својевољно се угушују,** не сматрајући
животом живљење у удовиштву."

СВЕТИ БОНИФАЦИЈЕ[3] пише 745-746. године енглеском краљу Елтибалду против
распусног живота:

"А у Венеда, тог најгорег и најстрашније г људског рода, толико се узајамно воле и
поштују супрузи, да жене, када им муж умре, не желе живети. И међу њима је
поштована жена која себи сопственим рукама задаје смрт и на истој ломачи изгори са
мужем."

АЛ БЕКÐ*И[4] пише 891-892. о Србима, користећи старије изворе (видети даље, под
Масуди):

"Племе које споменусмо, што се назива Сернин (Србин), спаљује се у огњу, када им
умре вођа и спаљују своје јахаће коње. Њихов поступак је подобан поступању
Индуса."

МАСУДИ,[5] пише своје дело Златни лугови око 920-950; његови подаци о
Словенима Југоисточне Европе морају се датовати до краја VIII столећа, када је
уништена моћ Авара и Лангобарда, о којима уједно пише. Ако одломак о Бугарима
(односно Словенима који живе са њима) потиче из истог његовог извора, онда је
доња граница датовања досељење Бугара у Подунавље до 680. Међутим, подаци о
Словенима и Ð*усима који живе са Хазарима свакако су млађи, мада старији од Ибн
Фадланових из 920. (видети даље). Тадеуш Левицки[6] сматра да се подаци о Србима
односе на Полабске (Лужичке) Србе, а заправо на Пољаке, верујући да је реч о
подацима из доба ал Бекрија и Масудија, када су Срби на Лаби наводно већ нестали,
а Срби Далмације су тада били хришћани.

О Словенима уопште:

"Велики део њихових племена су пагани, који спаљују своје мртве и поштују их."
(стр. 125)

О Бугарима, за које се зна да су сахрањивали покојнике:

"Ако у Бугара ко умре, они окупљају све његове слуге и свиту, говоре им неке
поучне речи, а затим их спаљују са мртвацем и говоре - ми их спаљујемо на овом
свету, зато неће бити спаљени на оном свету. Поред тога, они имају велике храмове;
када неко умре, они га закључавају у том храму заједно са његовом женом и слугама,
који тамо остају док не умру." (стр. 127)

О Словенима у Хазарском каганату:

"Што се тиче пагана, у земљи хазарског владара, нека племена од њих су Словени и
Ð*уси. Они живе у једној од две половине тог града (Итил) и спаљују своје мртваце са
њиховим јахаћим коњем, оружјем и украсима. Када умре мушкарац, са њим се
спаљује његова (дотле) жива жена; ако умре жена, муж се не спаљује; а ако умре
самац, жене га по смрти. Њихове жене желе да се спале зато да би са њима (мужем)
ушле у рај. То је један од поступака Индуса, како смо то напред напоменули; само
што је код Индуса тај обичај такав, да се жена спаљује само када она сама на то
пристане." (стр. 129)

О свим Словенима:[7]

"Племе које споменусмо под именом Сарбин, спаљује се на огњу, када им умре владар
(кнез) или старешина (жупан); они спаљују и његовог јахаћег коња. Они имају обичај,
сличан обичајима Индуса; то смо делимично помињали напред у овом делу, при опису
планине Кабха и Хазарске земље, када смо говорили да се у Хазарској земљи налазе
Словени и Ð*уси, и да се они спаљују на ломачама." (стр. 136-137)

ИБН ФАДЛАН[8] описује погребни обред Ð*уса, коме је присуствовао приликом боравка
у Бугарској на Волги (Итил) 921. године. Он описује и сурове делове обреда које није
могао видети, већ их докучује на основу нагађања свог преводиоца, такође Арапина:

"Мени су говорили да они са својим умрлим старешинама чине такве ствари, од којих
је спаљивање најмање чудна; зато сам веома желео да томе присуствујем , када сам
сазнао за смрт код њих важног човека. Они су га положили у гроб који су покрили
кровом, за наредних десет дана, док нису завршили шивење његове одеће. То се
ради овако: сиромашном човеку праве невелик брод, полажу га у њега и спаљују;
богатом човеку сакупљају имовину (деле је на три дела: трећину дају породици, за
трећину му шију одећу, а за трећину купују жестоко пиће, које пију у онај дан када
његова млада жена изврши самоубиство и спали се заједно са својим домаћином.
Они су предани вину, пију га и дању и ноћу, тако да понекад умире неко од њих са
чашом у руци. Када умре њихов старешина, његова породица пита његове девојке и
момке: ко ће од вас умрети са њим? Неко ће рећи - ја! Када тако каже, то му постаје
обавеза, није дозвољено предомишљање , чак и да пријављеник то жели, то се не
допушта; углавном то раде девојке.

Када је умро споменути човек, питали су његове драгане, која ће умрети са њим, и
једна од њих је одговорила - ја! Потом су одредили две девојке, да се старају о њој
и да буду са њом, где год да пође, понекад јој чак перу ноге својим рукама. Затим су
предузели да му кроје одећу и припремају све потребно. А млада жена је пила сваки
дан и певала, веселећи се и радујући се. Када је дошао дан одређен за спаљивање
њега и младе жене, пошао сам до реке где је био његов брод, а он је већ био извучен
(на обалу) и за њега су начинили четири носача од различитог дрвета, а около су
поставили дрвене ликове, налик дивовима (натприродниР¼ бићима). Брод су дигли на
те носаче и почели да иду около говорећи речи мени неразумљиве, а он је још увек
био у свом гробу, још га нису извадили. Затим су донели лежај, поставили га на брод
и покрили везеним ћилимима, византијском свилом и јастуцима од византијске свиле.
Затим је дошла стара жена, коју називају анђелом смрти, и сложила на лежај све
горе поменуто; она је управљала шивењем и његовим припремањем, она је такође
преузела младу жену и ја сам је видео црну, дебелу, немилосрдног изгледа.