50 питања и 50 одговора из хришћанске психотерапе� �тске праксе

50 питања и 50 одговора из хришћанске психотерапеутске праксе

Владета Јеротић


ПРЕДГОВОР

После мојих вишегодишњих наступања као психијатра и хришћанског
психотерапеута, а од 1985. године и као професора Богословског факултета у
Београду (по позиву) – на великом броју отворених трибина у Београду и у
унутрашњости земље, када сам имао прилику да разговарам са присутним
слушаоцима, решио сам да сачиним ово дело од 50 питања и исто толико мојих
одговора. Питања која су ми саговорници и полемичари постављали прелазила су
наравно, број од педесет. Многа питања, која нисам узео у обзир приликом овог
избора од педесет, била су или релативно слична овим, или се нису односила на
психотерапеутско-хришћанску праксу, моју дугогодишњу делатност, или су ми се,
најзад, учинила незанимљивим.

Мој избор питања може се учинити и пристрасним. Прихватам овакву примедбу.
Бирао сам она која су мене лично мучила, о којима сам више година размишљао, а
њихов избор правдао сам и релативно широким интересовањем публике.

Ваља истаћи да су људи који су ми постављали ова питања, били различитог
узраста, занимања и пола, рекао бих да су преовлађивали млађи и средовечни,
углавном образовани и високообразовани. Међу њима је било и добрих познавалаца
мојих књига, односно мог животног опредељења. Питања овде заступљена била су
ми постављана најчешће писменим путем, док сам она усмено постављена, која су ми
се учинила вредним одговора, сместа бележио; отуд могу да јемчим за њихову
аутентичност.

Можда ми је најтежи проблем представљало разврставање, релативно различитих
питања у одређене скупине. Сабрао сам их, најзад, према њиховој учесталости (од
најбројнијих до најређих), и поређао их овако како су у садржају ове књиге
наведена. На крају нисам био нарочито задовољан оваквим распоредом. Нисам,
наиме, ни сада уверен да нека питања није требало да нађу одговор у некој другој
скупини појмова; можда сам нека неправедно изоставио, и, наравно, далеко сам од
уверења да сам на нека осетљива или тугаљива питања одговорио исправно и
задовољавајуће. Оваква моја сумња у тачност одговора, мање се, природно, односи
на питања слушалаца из моје уже професионалне делатности (психијатрије,
психотерапије, психологије), а много више на тешка, некад и осетљива питања
(верујем и за православне духовнике и хришћанске теологе) из опште хришћанске и
православно-хришћанске теорије и праксе.

Свестан своје теолошке и православно-теолошке недовољности, искрено молим за
опроштај све оне читаоце који ће бити незадовољни мојим одговорима, упућујући их
оним искусним православним духовницима у манастирима и црквама који ће им
показати поузданији правац православног обожења.

Као и већина мојих објављених књига, и ова садашња упућена је у првом реду оним
млађим интелектуалцима–трагаоци� �а за Богом и смислом живота, који још нису
стигли да себе задовољавајуће оправославе и оцрквене, а мислим да је број оваквих
у српској средини, на крају XX века, прилично велики. Да ли сам успео да у овом
моме новом и смелом подухвату изаберем стварно актуелна, и за већину младих
боготражитеља данас, одиста суштинска питања, а нарочито, да ли сам на њих успео
да на задовољавајући начин одговорим, требало би да кажу читаоци ове књиге; од
њихових потврда, опирања и нових питања, очекујем, заправо, највише.

1. И поред тога што сваки човек има у себи религиозну клицу, шта је основни разлог да
та клица проклија?

У први мах се чини да је лако одговорити на Ваше питање, уз навођење, сигурно и
Вама познатих чинилаца који могу позитивно да утичу на проклијавање "религиозне
клице" у човеку, по Јунгу назване "архетипски религиозан човек". Мада постоје
подстрекачки чиниоци који помажу развоју човекове религиозности, не би требало
да занемаримо и следеће чиниоце: искрено религиозни родитељи, или бар један од
њих који ће умети да створи истинску религиозну "атмосферу" у породици; повољан
ток адолесценције у којој се природно буди радозналост за религију; нека књига
или сусрет са неком особом, дубоковерујућом; озбиљна болест, нека спољашња
несрећа, унутрашња душевна криза блиска "граничној ситуацији" која захтева ново
одлучивање, итд.

Све ово јесу "окидачи" за оживљавање homo religiosus-а у нама, али сви ови чиниоци
(и други овде непоменути) не морају да буду делотворни у подстицању "религиозне
клице" да изникне и донесе плод. Мора да постоји још неки, и то одлучујући,
тајанствени чинилац од кога зависи да ли ћемо постати веродостојно религиозни.
Према уверењу и искуству хришћанских светитеља, пресудни моменат када неко
постаје за цео живот прави хришћанин, јесте онај трен када му голуб Духа Светог
слети на раме и шапне му Божију поруку. Овако су постајали религиозни и
светитељски религиозни и они људи (о којима до сада овде није било речи) који у
своме животу, од рођења, нису имали ниједан од малочас поменутих, покретачких
чинилаца, који природно, буде у човеку, урођену му, религиозну клицу. Напротив.
Многим људима, у њиховом протеклом животу, до оног изненадног просветљења
Духом Светим, дешавале су се несреће које су од њих чиниле лопове и убице,
блуднике и очајнике а због којих нико од њих није више ништа добро очекивао. А
десило се чудо, необјашњиво и за најпаметнијег психолога!

За крај одговора оставио бих мало места и за хришћанског психолога, рекавши да
као што клица нашег ја, вероватно и над-ја, иако урођена, није код свих људи истог
квалитета, таква је, различитог квалитета, и религиозна клица у свима нама. Стога су
и спољашњи повољни или неповољни услови за развој, релативни. А држим се још
једног, овог пута субјективног уверења, позивајући се на Христове речи из Беседе на
гори: Благо чистима срцем јер ће Бога видети! Нека је и најмањи део човековог срца
остао неокаљан гресима, биће довољно да из тога сачуваног чистог дела срца, човек
само једном искрено завапи Богу – Бог ће му се одазвати, и замрла "религиозна
клица" проклијаће.