Како да откријете лаж?

Аутор: ДИС

Како да откријете лаж

Нема тога ко није спреман да заобиђе истину – из навике или зато што мисли да то
никоме не шкоди. Међутим, лаж није тешко препознати, јер онај ко се њоме служи
има муке са самим собом.


Шта је истина и колико нам је стало до ње? Неки је из навике никада не поштују
или су увек спремни да је се одрекну. Има и оних који нису свесни да лажу, зато
јер је њихова стварност другачија. Постоји и мишљење да је лаж недовољна
прецизност, односно тумачење стварности на духовит начин… Већина се, ипак,
слаже у томе да треба правити разлику, јер безазлена прича детета које неће да
призна да је украло колач није исто што и злонамерна измишљотина одрасле особе
која штети угледу саговорника – доводи у питање његов положај у друштву или
угрожава његове породичне односе.

Зашто људи лажу и који је прави разлог веома распрострањене навике да се
заобилази истина?

Пре свега, нико нас у томе не спречава. Нико нема право да захтева од нас
одговор који је истинит, као ни одговор који то није. На истину може да се рачуна
само у изузетним околностима, као у судским претресима, на пример, где тим
правом располажу само судије.

Иако (теоријски) свако од нас може да прича шта хоће, лаж је ипак изузетак, јер
се друштвени живот заснива на размени истине или, ако ништа друго, на оном
делу стварности који свако од нас доживљава као истину. Тешкоћа је, значи,
садржана у односу који имамо према стварности, без обзира на то да ли се ради о
великим лажима или о малим прикривањима истине. У судници, на пример, десет
особа може да опише исти догађај на десет различитих начина, а да то не значи да
лажу (отуда израз „рашомонијада”, по јапанском филму „Рашомон” који се бави
овом темом), зато што је однос према истини ствар појединца и може да нам се
догоди да многе ствари заборавимо, јер нам тако налаже наша подсвест.

Лаж, осим тога, има и своју драж. Ко од нас нема пријатеља који припада групи
симпатичних брбљиваца! Углавном су то нормалне особе које налазе задовољство
у томе да измишљају, улепшавају, драматизују… С лакоћом успевају да то своје
одушевљење пренесу на слушаоце и да заварају траг. Реч је, дакле, о некој врсти
забаве, нарочито међу пријатељима, мада и ту треба бити обазрив, јер оваква
особа може у друштву да буде неодољива, али ако с њом треба да се живи
постаје неподношљива.

Једно је, значи, то што је наш пријатељ Марко слагао да је одмор провео у
Аустралији где је упражњавао „трекинг” (екскурзије пешице или на бициклу) и
једрење на дасци и где се дружио с коалама и боксовао с кенгурима, како нам је
испричао у току вечере, а нешто сасвим друго ако откријемо да нам наш најбољи
друг или другарица злонамерно приписују нешто што је чиста измишљотина.

Зашто се онда лаже?

Сопствени доживљај стварности изражен причом јавља се још у детињству: сва
деца, заправо, имају склоност ка томе да мењању стварност, али на то нико не
обраћа пажњу. Ако се ова навика задржи и у каснијем добу, знак је недовољне
зрелости и неспособности да гледамо истини у очи. У таквим случајевима осећање
немоћи је толико јако да решење налазимо у бежању у измишљени свет који је
лепши и у коме се боље живи.

Поставља се питање да ли је лагање заиста неопходно ако се на крају увек
открије истина, јер да би лаж опстала, потребна је одређена стратегија која
подразумева велики број додатних лажи и трошење велике количине енергије.
Осим тога, тело шаље читав низ сигнала, не само онда кад се изговарају крупне
лажи (најчешће да би се избегла казна или укор), већ и у случају кад заобилазимо
истину из васпитања и у намери да задржимо добре односе с онима до којих нам је
стало. Зашто, рецимо, отежавати живот тиме што ћемо најбољем другу или
другарици рећи да је вечера коју је припремила његова мама, односно супруга
била испод сваке критике. Боље је „правити се луд” и хвалити ту исту вечеру на
најучтивији начин – под условом да нас наши покрети не издају!

Језик осећања кривице

Знаци по којима се распознаје стрес, а које наш нервни систем испољава
независно од наше воље и разума, на најбољи начин износе неистину на видело.
Сушење уста, као последица страха, тера онога ко лаже да језиком влажи усне
чешће него што је то нормално или да непрекидно гута пљувачку. Често
прочишћавање грла (кашљуцање) такође је знак несигурности, баш као и
различит ритам дисања. Пазите, међутим, да не буде неспоразума: ако
саговорника неправедно оптужујете, може да се догоди да његова узнемиреност
покрене све поменуте механизме док у очајању покушава да вас увери да нисте у
праву.

Сигнали ногу

Ногама, односно стопалима најтеже је управљати, па одлуку да се исприча нека
лаж најчешће прати њихово укрштање, што је природни став одбране и потврда
страха од тога да лаж не буде откривена. Има и оних који у оваквим приликама бар
једно стопало несвесно усмеравају ка вратима, као да хоће да кажу: не говорим
истину, стидим се и желим што пре да одем. Исто значење има и нервозно
тапкање стопалом. Изузетак су отворене особе – пуне енергије и веома окренуте
спољашњем свету. У њиховом случају овакви покрети могу да значе да им је
досадно и да не налазе начин да то искажу, али и то је, суштински, лаж!?

Онај ко не поштује истину зна да тело може да га изда. Зато му је држање
често усиљено и строго надзирано. Ова борба са самим собом тера га и да чешће
него обично мења положај тела… Упамтите и то да вам лажов никада неће прићи,
нити је спреман да вас додирне, јер осим прикривања истине, настоји да сакрије и
неки део тела.

Руке, најпоузданији сведоци

У уобичајеном разговору покретима руку наглашавамо суштину и појачавамо
значење своје поруке. Кад се лаже, ови покрети изузетно су ретки, зато што
подсвест непрекидно упозорава на могућност да се руке супротставе речима. Шта
друго остаје него да се оне држе у џеповима. Како су многе лажи, у ствари,
покушај да се прикрију непријатељска осећања, руке на овај начин сведоче и о
сукобу између неусиљености и самоконтроле.

Особа која заобилази истину често додирује главу или само неки део лица.
Деца, на пример, у својој наивности најчешће руком покривају уста као извор
лажи, док одрасли у свом лукавству уста замењују носом, брадом, ушима или
очима. Све је то сумњиво и кад неко чини овакве покрете, држите се што даље од
њега!

Поглед уместо речи

Најновија истраживања показују да нисмо увек у стању да управљамо изразом
лица. Неке гримасе могу да промакну пре него што мозак саопшти лицу какав
израз треба да заузме. Зато многи не успевају да изговоре лаж ако саговорника
гледају у очи.

Избегавање погледа непогрешиво означава особу која прикрива истину. То је,
заправо, начин да се избегне да саговорник примети сигнале који долазе од
зеница: шире се кад осећамо задовољство и сужавају кад доживљавамо нешто
непријатно. Другим речима, истину можемо да откријемо на савршено једноставан
начин – гледајући у очи онога ко нам се обраћа, као и онога ко нам ту истину
дугује.
Нека друга истраживања показују да особа која покушава да слаже преко
телефона користи доста скучен речник, замуцкује и често је неодлучна. За
професионалног лажова, нажалост, то не важи. У оваквим случајевима готово
да је немогуће разоткрити га и скинути му маску.

ФЕНОМЕН МИНХАУЗЕН

Онога ко много измишља и лаже, најчешће поредимо с бароном Минхаузеном.
Овај Немац по рођењу (Карл Фридрих Хијеронимус Минхаузен) живео је између 1720.
и 1797. године. Као војник борио се на страни Руса (против Турака) у рату 1740–
1741. године. Био је и веома спретан ловац, а постао је легенда захваљујући веома
вешто смишљеним причама из лова и с разних путовања. Ове приче, углавном
засноване на народним предањима која су била позната вековима пре његовог
рођења, сакупио је Рудолф Ерих Распе и штампао у Лондону 1785, а годину дана
касније превео и проширио Готфрид Аугуст Биргер и објавио на немачком језику
под насловом „Фантастична путовања на копну и мору: војни подухвати и комичне
пустоловине барона Минхаузена”.

У прошлом веку ова књига штампана на је 100 различитих језика, па чак и на
есперанту. Има је и међу дечјим издањима на нашем језику, под
насловом „Чудновати доживљаји барона Минхаузена”

У Русији су његове приче посебно познате и омиљене, нарочито код деце.
Године 2005. у Калињинграду, граду на Балтичком мору, подигли су му и споменик.

ПРАВО НА СОПСТВЕНУ ИСТИНУ

Пошто смо већ поменули јапански филм „Рашомон”, испричаћемо вам укратко и
његов садржај:

Под тремом храма посвећеног богу Рашу у Кјоту, у 15. веку, један шумар,
будистички свештеник и слуга присећају се трагичног догађаја и судског поступка
у коме су они били главни сведоци: неки разбојник напао је самураја који је са
женом пролазио кроз шуму и, при том, њега убио а њу напаствовао. Разбојниковој
верзији догађаја следи прича жене – обе у тумачењу шумара. Будистички
свештеник, међутим, излаже оно што му је, с тим у вези (преко особе за коју се
верује да општи с духовима) испричао самурај. Онда реч поново узима шумар који
признаје да је присуствовао убиству и износи четврту верзију догађаја –
испричану на свој начин, али подједнако могућу.

Књижевни и психолошки чиниоци овог јединственог филма Акире Куросаве
саставни су део теме којој смо и ми посветили ове странице. Филм је 1951. године
освојио Златног лава на Фестивалу у Венецији и награду Академије за најбољи
страни филм године (Оскар је уведен 1956).

РЕКЛИ СУ... О ЛАЖИ


У чему је предност лажова? У томе што му нико не верује кад каже истину!

http://razbibriga.net/clear.gif

Аристотел
грчки филозоф
(384–322. п. н. е)

Нема тога ко није спреман да слаже. Дајте му маску и биће искрен!

http://razbibriga.net/clear.gif

Оскар Вајлд
ирски писац
(1854–1900)

Понекад лаж говори боље од истине о ономе што се догађа у души.

http://razbibriga.net/clear.gif

Максим Горки
руски писац
(1868–1936)

Најокрутније лажи често се кажу ћутањем.

http://razbibriga.net/clear.gif

Роберт Луис Стивенсон
шкотски писац
(1850–1894)

Лаж обиђе свет пре него што истина навуче ципеле.

http://razbibriga.net/clear.gif

Марк Твен
амерички писац
(1835–1910)

Ратови започињу тако што дипломате причају лажи новинарима, а онда и
сами поверују у оно што прочитају у новинама.

Карл Краус
немачки филозоф
(1781–1832)