Da li postoji univerzalno lepo?

Mnogi će reći da je lepota samo stvar ukusa.

A možda ipak univerzalna lepota postoji, samo nisu svi sposobni da je primete?

Lepota je sklop više činilaca i ne može da bude univerzalna jer univerzalno je jednoznačno

Zolton :haha:

Smej se smej uvek se smej
Najviše volim osmeh tvoj
ljubavi moja živote moj
osmehom mi dušu greješ

najlepši si kad se smeješ !!:bisa:

eto odgovora, smeh! :)

Može bit ali i ne mora:raz_128:

:raz_114:

ЛЕПО ЈЕ, КАЖУ НЕУРОНИ
М.Б

Уметничко дело је лепо зато што увећава нашу спознају света. А уметници су, сваки на
свој начин, неуролози који подстичу наш мозак и покрећу низ хемијских процеса из
којих се рађа представа о лепом

http://razbibriga.net/clear.gif
Микеланђело је предано испитивао духовну лепоту због чега је неке радове оставио
недовршене, као што је „Пијета Ронданини”

Семир Зеки, професор неурологије на Јуниверзити колеxу у Лондону, средином
деведесетих година претходног века покренуо је нову научну област, неуроестетику.

По његовом мишљењу, уметност, а изнад свега сликарство, савршено је средство за
изучавање неуролошких процеса путем којих мозак препознаје лепоту.

Док гледамо, и наш мозак се на одређен начин претвара у уметника. Раније се
сматрало да је гледање пасиван процес, да око само прима спољашње надражаје и
да их неизмењене шаље до мозга. Сада знамо да је процес визуализације много
сложенији. Око врши први одабир: филтрира визуелне сигнале, примећује варијације
у јачини и саставу светлосног спектра и преноси ове податке у мождану кору. Ту
ступа у погон један веома сложен систем. У мозгу се налазе ћелије које реагују на
различите таласне дужине светлости и мењају ове надражаје у боје. Боје заправо не
постоје, оне су само мождана измишљотина која се заснива на физичким
особеностима неке површине. Осим осетљивих на светлост, постоје и ћелије које
реагују на облик, покрет или простор (једни неурони реагују на положене, а други
на усправне линије). Један део мозга задужен је за препознавање лица и израза
лица, други за телесне покрете. У предњем режњу (где се налази и хипокампус,
„најосећајнији” део мозга) појављују се и трагови личних сећања посматрача. То
значи да је наше поимање лепоте резултат прихватања нових података, али и
искуства.

Мозак не бележи, он ствара. Суочен с многобројним подацима, он прави избор и
одваја нове чиниоце које затим сучељава с онима које смо већ похранили у сећању.
Процес посматрања слике веома је сличан ономе који се одвија у мозгу уметника док
ствара. Мозак није само извештач који се ограничава на пасивно примећивање
физичких појава. Напротив, он је веома стваралачки наклоњен – сваки пут кад
гледамо, у глави правимо оригинално дело. Осим тога, вид се развијао милионима
година: много раније смо научили да гледамо него да говоримо. И кад се нађемо
пред нечим изузетно лепим, не успевамо да своје одушевљење изразимо речима већ
остајемо „без текста”, а задовољство задржавамо у себи.

http://razbibriga.net/clear.gif
„Девојка с бисерном минђушом”, једна од најпознатијих Вермерових слика.

Чуло вида је основно средство помоћу кога човек спознаје свет, а уметник нам само
помаже у тој спознаји. Људски мозак обрађује податке који се непрестано смењују,
трудећи се да од свега задржи суштину. Уметник несвесно чини исту ствар, само на
један много упечатљивији начин. Труди се да међу безбројним чиниоцима његовог
видног поља издвоји само оне који су неопходни да се прикаже одређен облик. Све
то потиче од првобитног инстинкта да се разврста стварност како бисмо је боље
разумели. Ако то посматрамо на овај начин, онда је уметност продужетак рада мозга,
а уметник постаје истраживач који испитује капацитет и могућности људског ума.

Многи велики сликари успели су у својој намери. На пример, Каравађо се није
задржавао само на приказивању стварности. На његовим сликама она је била
„стварнија од стварног”. Кад је Рафаело требало да наслика неку лепу жену, он није
узимао модел већ је пажљиво посматрао више жена како би их што боље упамтио и
од сваке приказао оно најлепше, обједињено у једном савршеном приказу. Међу
најпознатијим уметничким делима, као што су Микеланђелове скулптуре или
Вермерови портрети, има оних која нам дозвољавају да направимо низ тумачења.

Ако неко дело изазива осећај задовољства код многих људи, значи да је уметник
створио нешто универзално, што се одражава на свачији мозак. А то заједничко поље
које нам дозвољава да с неким делимо утиске и осећања данас има и име – неурони
огледала. Почетком деведесетих година италијански научник Ђакомо Рицолати
открио је у мозгу ћелије које се укључују кад обављамо неки посао, али и онда кад
посматрамо неког другог како ради. Исто важи и за осећања: кад видимо неког како
пати или се радује, и сами осећамо тугу или радост. А неурони огледала су ти који
нам омогућавају да схватимо смисао радњи и осећања којима присуствујемо и
проживимо их у себи. Исти механизам омогућава нам да се уживимо у уметничко
дело и увидимо његову лепоту, да будемо „заробљени у слици”.