Покрштавање Јужних Словена

Покрштавање Јужних Словена
Владимир Ћоровић

Дошавши на Балкан Јужни Словени су ту већ затекли потпуно развијену хришћанску
културу. Постепеним везама са староседелачким елементом они примају понешто од
ње, па јој после прилазе с више поверења, најпре као појединци, а касније као
целина. Вест Константина Порфирогенита, да су били крштени већ у VII веку, за
владе цара Хираклија и његовом иницијативом, и то преко свештеника из Рима, које
је он набавио, не изгледа нимало вероватна. Тешко је примити, да би он за
христијанизацију, која је имала бити прво приближавање владајућем елементу и
један погодан изглед за асимилацију, узимао свештенике са запада, а не свој грчки,
њему поузданији елеменат. Ствар је пре у овом: захваљујући солунском викаријату,
који је стајао под папином врховном влашћу, западни утицај био је готово апсолутан
међу Србима и све до прелома с царем Лавом, односно до 732. год., латинско
свештенство било је претежније и управо главни чинилац у хришћанској мисији. У
Цариграду се знало о том и у традицији X века, у Порфирогенитово доба, ствар је
добила помало помућен легендарни облик и амбицију да иницијативу задржи за се.

Исто је тако мало поуздан и други део царева причања, да је већ тада успело
хришћанском свештенству стварније деловати у правцу христијанизације. Колико се
данас зна, читав седми век није донео великих промена у начину живота и у култури
Јужних Словена и примање хришћанства, у колико га је било, вршило се само
појединачно. У визији Св. Колумбана, на почетку VII века, изрично се каже, да
Словени, којима је он мислио ићи да проповеда, нису још зрели за то; а Св. Аманд,
који се упутио међу њих и проповедао у местима око Дунава, вратио се натраг кад је
видео "да му ту неће бити довољно плода и мучеништва."

Слабом напредовању хришћанства код Јужних Словена иницијативом од византиске
стране криви су не само словенски конзерватизам и неповерење, него у истој мери и
политичка противност према Византији и устручавање да се с њим уђе у тешње везе,
као и затроване верске прилике међу самим Грцима. Од VII-IX века тамо не престају
јеретичке секте, верска гоњења и крваве борбе у име вере. Нарочито се беху
распалиле страсти за време борбе око икона, која је испунила цео један век. На
западу је хришћанство било сумњиво ради тога, што је долазило из Баварске или
Фурланске, односно из Немачке и Италије, са оних страна, одакле је претило и
политичко завојевање.

Падом аварске државе и афирмацијом франачке снаге акција христијанизације пошла
је знатно брже. Нарочито су се мирили са створеним стањем неки од кнезова и
великаша, који су тим хтели да покажу своју лојалност према новој држави. Примање
хришћанства постало је готово идентично с признавањем франачке врховне власти.
Међу Словенцима тај је процес узео толико маха, да је већ у првој половини IX века
највећи део угледнијег света припадао Христовој вери. И међу Хрватима
хришћанство се ширило у већој мери најпре франачким утицајем. Нинска црква, у
којој је створено седиште за хрватског бискупа, посвећена је галском свецу Аселу.
За Св. Урза се изрично каже, да је у Далмацији покрстио многе пагане баш у време
Карла Великог. Западни утицај показује и црквена архитектура тога времена, чији се
споменици налазе не само у Далмацији, него иду дубље у унутрашњост (у Босну, на
пример; цркве у Зеници, Дабравини, Брези), са карактеристичним типовима у
вратима спљетске столне цркве Св. Дујма; у Капели Св. Крижа, у Нину; у мраморној
гробници Ивана Равењанина и сл. Порекло тог врло китњастог стила с разлогом се
смешта у северну Италију, а Франци су му само били посредници.

Код Срба је хришћански утицај у то време био најслабији. Византиска култура једва
је прелазила границе Шаре и Косова; са севера Франци нису прекорачивали Саве и
Дунава, а са запада делила их је од приморја, осим у јужном делу од Неретве до
Бојане, хрватска држава. У највећем делу до њих је хришћанство могло доћи само
посредним путем, преко Бугарске и Далмације. Тако је у ствари и било. Хришћански
споменици босанског подручја из IX-XI века потпуно су у вези са далматинским и
имају апсолутно исте типове и аналогије. Чак је и језик латински. У два фрагмента,
један из Брезе близу Сарајева, а други из Дренова код Пријепоља, оба с латинским
натписима хришћанског порекла, очувани су непосредни документи тог утицаја, а
локалитети налаза показују не само место допирања, него и правац пута. На југу, у
зетском и хумском приморју, романски утицај је још виднији. Али је остало, све до
данас, врло много трагова и византиских веза и утицаја, и то не само у локалним
ознакама (н. пр. у Дубровнику Пиле – πυλαι , обележавање, a parte pelagi, игало –
αιγλοζ , базилика, стареа – δτερεα и сл.), него и у религиозној култури.
"Великомученик Стефан, који је због сличности свога имена са грчком речи круна
(δτεφανοζ) важио као заштитник Цариградског Царства, јавља се и у Далмацији међу
црквеним именима; њему беше посвећена саборна црква у Скадру и најстарија
столна црква у Дубровнику. Култ мученика Сергија и Вакха, који је особито цветао у
Јустинијаново доба, заступљен је био једном опцијом код Скадра на Бојани, црквама
у Бару, Котору и на брду изнад Дубровника (сада Срђ)" и то по неким другим
местима дубровачке околице (Колочепу, Корчули и др.). Поред њих штују се и још
неки свеци с источних страна, као Кузма и Дамјан, солунски Св. Димитрије, Св.
Атанасије, Св. Теодор. Сам заштитник Дубровника, Св. Влахо, био је мученик с
источне стране, исто као и заштитник Котора Св. Трифун. Отуд, као видна
карактеристика тог двоструког утицаја, појава, да "Дубровчани поставише на своје
зидине парца Св. Влаха сад у источном сад у западном орнату; имамо успомена у
Дубровнику и Котору, како бискупи, и ако употребљаваху латински језик при служби
божјој, обављајући је по римскоме обреду, за читав један век облаче при олтару
византијске црквене хаљине" или "како се под истим сводом диже римско-латински
олтар уз византијски иконостазиј".

Словенске колоније у близини већих грчких места, као на пример Солуна, или у
областима даљим од густих саплеменичких насеља, где су биле више изложене
утицају своје несловенске околице, примале су хришћанство по природном процесу
асимилације. Упозорено је на извесне нове грчке епископије, које су биле основане
очевидно с намером да делују међу Словенима; то су Великаја и Смоленска
епископија под Филипском митрополијом; Србија и Друговићска под Солунском, и
Језерска и Радовишка под Лариском. Да је хришћанска мисија међу тим Словенима
имала успеха види се најбоље по том, што је из словенских редова изишао
цариградски патријарх Никита (766.-780. год.). Међу тим Словенима створени су
први основи за христијанизацију осталих саплеменика; ту се израдила полагано,
словенска црквена терминологија, и словенски се језик почео употребљавати за
превођење грчких црквених текстова. Словенски апостоли из Солуна, Ћирило и
Методије, ту су нашли ослонца за своје спремање словенске литургије и проповеди.
Без тих претходних радова њихово би дело било једва могуће. Ниједан се језик не
оспособљава за две-три године за књижевну употребу; таквог случаја није било
нигде на свету, ни у ком веку.

Главна активност у покрштавању Јужних Словена почиње ипак од средине IX века, и
то под притиском извесних политичких догађаја. Моравски кнез Растислав, у сукобу
с Францима, морао је да тражи савезника, на кога би се могао ослонити. Нашао га је
у Византији. Христијанизација његових поданика од византиских повереника била је
само једно средство за чвршће везе и једна гаранција Византији за продужење њеног
утицаја. С тога је његова понуда у Цариграду примљена радо и остварена брзо. Као
цареви повереници и хришћански проповедници упућена су у Моравску, 863. год два
брата Солуњанина, Ћирил и Методије. Избор је пао на њих из два разлога. Први је
тај, што је Константин (Ћирил у калуђерству) био друг царев, њему лично одан, а
сем тога врло учен и угледан. Он је био библиотекар у цариградској Св. Софији и
учитељ филозофије. Већ дотле Константин се истакао својим залагањем за иконе и
својим мисијама међу Сараценима и Хазарима. Методије, његов брат, био је раније
управник једне словенске области, па се после одрекао световног живота и повукао
се у манастир, одакле је пошао с Константином на Крим, међу Хазаре. Својим
ранијим административним искуством са Словенима он је, поред брата, добро дошао
за нову акцију у истом елементу. Други је разлог био у том, што су обојица
познавала добро словенски језик, и што су, као Солуњани, долазили с њима и у
ближи додир, и као такви најбоље могли знати, шта се понајпре има предузети за
нову мисију и колико се могу користити претходним радом.

С њиховим радом у вези су и почеци словенске писмености. Легенде о Ћирилу и
Методију казују, да су њих двојица, схвативши свој позив врло савесно, прегли да за
Словене преведу потребне богослужбене књиге и да за изражавање словенске речи
удесе погодна слова. Дотле код Словена или уопште није било писмености (него се
помагаху рабошима, помоћу црта и резова), или су се, према подручју,
употребљавала латинска и грчка писмена, подједнако непогодна да изразе многе
особености словенске фонетике. Константин с тога подешава за Словене нову азбуку.
У главном узима и он грчко курзивно писмо с неколико знакова из њему добро
познатих источњачких алфабета, и ствара тако ново словенско писмо звано
глаголицу. Језик у Константиновим преводима је словенски јужномаћедонски
диалекат, који је и у доцнијим преписима X и XI века задржао своје главне црте.

У Моравској је царево изасланство, с Ћирилом и Методијем, било врло усрдно
примљено и почело је одмах с успехом, да делује, али не за дуго. Франци нису
могли дозволити, да се један словенски кнез на њиховој граници тако лако одметне
од њих и веже с Византијом, и с тога су против Растислава употребили силу и
нагнали га на покорност. Исто тако су узели енергичан став против нових
проповедника и немачки свештеници, који су Моравску сматрали својим верским
подручјем.

Ћирил и Методије морали су ићи у Рим, да тамо објасне своје деловање. Ћирил (који
се тек у Риму, пред саму смрт, закалуђерио и добио то име) направио је тамо леп
утисак и добио је одобрење свог рада, али га лично није могао искористити. Умро је
869. год. и сахрањен је с много почасти у цркви Св. Климента, чије је мошти нашао
на Херзону и пренео их у Рим. Методије, који је у Риму примио свештенички чин,
вратио се натраг, али не више у Моравску, која је била у рату с Немцима, него у
Панонију, кнезу Коцељу. Папа је дозволио словенску службу; тражио је само да се
на миси апостол и еванђеље читају најпре латински, па онда словенски. У Панонији
је Методије развио велику активност; ради ње је и постављен за врховног верског
поглавара панонске цркве. Али ради ње је имао и неприлика. Немачко свештенство
нерадо је гледало његов рад у својој домени и није презало ни од врло оштрих мера
да Методија онемогући. Он је био затворен, одведен негде у Швабенланд и физички
мучен. Спашен посредовањем папиним, Методије је морао поново прећи у Моравску,
да ту и опет не буде поштеђен од нових незгода. Ширећи веру, преводећи цркви
потребне књиге, Методије је ипак издржао на свом опасном месту све до своје смрти,
885. год. Према њему су, у последње време, можда ради папиних заузимања, Немци
имали бар неких обзира; али кад је он умро против његових ученика диже се права
хајка. Гоњени без икакве поштеде, чак продавани као робље, словенски пратиоци
Методијеви, као и његови активнији ученици, морадоше за кратко време да напусте
моравско подручје и да се спасавају како знају.

Као што су Моравци хтели, да се помоћу византиских свештеника заштите од
немачког утицаја у духовном животу, тако су исто хтели и Бугари да се помоћу
германских свештеника заштите од сувише блиске Византије. У поступку једних и
других као да има везе. Можда је Византија своју мисију у Моравску и упутила онако
радо, што је хтела да на тај начин одговори Французима за везе с Бугарима. Саме
Бугаре присилила је Византија 864/4. год., једним војним походом, да прекине
почете везе. Сам бугарски владар, Борис, прими хришћанство и по куму цару
Михајлу узе његово име. Ширењем хришћанства Бугарска губи свој азијатски
карактер, а ширењем словенске писмености добија постепено словенско обележје.
Покушаји веза са западом, са Немцима и папом Николом I, постављени су у Бугарској
и после покрштавања, али их је Византија увек знала пресећи на време.

Долазак на владу Василија I Маћедонца (867-886) донео је знатне промене у
Византији. Овај енергични човек успео је, да тешње веже уз Византију не само блиске
Бугаре, него и удаљене Хрвате. Он добро чува подручје Царевине.

Кад је од Сарацена угрожени Дубровник затражио цареву помоћ, овај је брзо
испунио молбу и у Јадранско Море послао јаку флоту. Царев адмирал, Никита
Орифас, улази у ближе везе са српским племенима око Дубровника, са Захумцима,
Требињцима и Конављанима, и позива их на заједничку борбу против Сарацена, и то
не на копну, него и на лађама (869. год.). Упада у очи, да су позвана на сарадњу
само племена из јужне Далмације. Севернија, Хрвати и Далматинци, беху ушла у везе
са италским краљем Лудвиком I, и изазвала против себе гнев Византије. Кад су неки
"Словени" из тих племена напали и опљачкали папине легате на путу из Цариграда у
Јакин, употребише то Грци као добар повод да их напану и присиле на покорност
(871. год.). Неретљани су дуго времена били врло упорни, да промене своје гусарске
навике и уопште свој начин живота. Нарочито су били противни хришћанству, у ком
су гледали само средство за своје потчињавање. Порфирогенит је оставио помен, да
су Неретљани чак били прозвати "паганима", "с тога што нису пристали да се покрсте
у оно време, кад су се крстили сви Србљи". Цар Василије је, најзад, савладао и њих.
Притешњени, они су послали једно посланство цару и затражили крштење, а он им је
послао свештенике и примио их под заштиту. Око 878. год. готово сва Далмација
враћа се поново под власт цариградског господара, а добрим делом и под власт
цариградске цркве. То, истина, не траје дуго, али је значајно за велики замах
Василијев.

За владе цара Василија и кнеза Бориса-Михаила пада главна активност у
христијанизацији Јужних Словена. Највећи део ученика Ћирила и Методија склонио
се на Балкан. Једне, који су били продани као робље, откупио је један византиски
легат у Млецима и упутио у Цариград. Цар их је тамо лепо примио и једне задржао, а
друге упутио у народ. Други су се непосредно спасавали преко Паноније у Бугарску,
прошавши кроз Београд, који је тада био у Борисовој власти. Борис их је, као и
Василије, примио лепо. Он је с њима добио читав кадар учених и искусних људи,
згодних да наставе почето дело хришћанске мисије. Врло је карактеристично, да их
је врло мали број задржао у самој Бугарској, него их у већини шаље у најзападнији
крај своје државе, тамо на пут према Драчу и Јадранском Мору. Да ли је то било с
тога, што им ипак није много веровао, па их је хтео имати даље од саме Бугарске?
Или обратно, да их је слао тамо, на периферију, да делују међу Словенима и да их
придобиају за његову државу? Од ученика Методијевих неке знамо по имену и
њиховој великој активности. Климент је делао у крају Кутмичевице, око Охрида и
Девола, који после њега преузима Наум. Ови ученици Методијеви, нарочито Климент,
који је имао седиште у Деволу, развише необичну делатност – легенда говори о 3.500
ђака! – и не само што утврдише хришћанство, него и створише основе књижевности
Јужних Словена, а посебно Срба и Бугара. Климент је делао у том западном крају и
од 893. год., кад је постао епископ ближе неутврђене дремичко-беличке епархије.
Његов наследник Наум, који је 900. год. подигао свој манастир на Охридском Језеру,
истакао се пре тога својом књижевном иницијативом. У Деволу, Климентовом и
његовом заслугом, створила се права школа словенске писмености и хришћанског
образовања. Климент (+916.) преживео је Наума, који се пред крај живота повукао у
свој манастир, где је и умро, 910. год. И Климент је умро у Охриду и сахрањен је у
цркви Св. Пантелејмона.

Код Срба су за то време почеле међусобне борбе. Синови Властимирови не осташе у
слози. Најстарији, Мутимир, хтео је да као такав има врховну власт и како су се браћа
његова, Стројимир и Гојник, томе опирала, он их обојицу ухвати и посла у Бугарску,
налазећи у њеном владару помагача за своје циљеве. У ствари, Борис је хтео да добије
утицаја на прилике у Србији и да помаже тамо оне, који би се у својој политици
ослањали на Бугаре место на Византију. Он с тога прогнате српске кнезове прима
љубазно, држећи их као оруђе за своје потребе, и тамо Клонимира, Стројимирова сина,
ожени с једном угледном Бугарком. Једног од сродника, свог синовца Петра
Гојниковића, Мутимир је задржао код себе, али се тај, уплашен очевим удесом, склони
у Хрватску. У верском погледу Мутимир се држао источне цркве, иако га је папа Иван
VIII позвао, да се, по традицији претходника, врати панонској дијецези, нарочито
ваљда с обзиром на то, што је у Методију добила словенског епископа.

У Порфирогенита је саопштена и чињеница о одношају далматинског романског
градског и острвског становништва према Словенима њихова залеђа. И Неретљани и
Хрвати узнемиравали су то становништво, кад је из својих зидина излазило да
обрађује земљу. У невољи, Романи се обратише у Цариград с молбом за помоћ или за
упуства шта да раде. Цар им одобри, да се нагоде и да дају Словенима извесне
новчане отштете, а царевини да плаћају тек толико, "да се покаже покорност и
подложност ромејским царевима". Дубровник, чији тесни град морађаше да
проширује своје поседе и да за насаде и винограде захвата суседна требињска и
хумска земљишта, плаћао је по 36 златица закупнине ("могориш") дотичним
владарима. Узајамни, сређенији одношај између тих градова и њихових словенских
суседа допринео је знатно, да се и с те стране постепено шири хришћанска култура
међу њих. Западни утицај, нарочито у Зети, где је било доста романског елемента по
градовима, и уз Неретву, и по целом Приморју, ширио се од раног Средњег Века све
до ових дана. Дубоко у Босни, у VIII или IX веку, постојала је у Брези једна стара
базилика с једним натписом – (irgini) genetrici, а у Дренову код Пријепоља друга, са
натписом из истог времена: Te Christe auctore pontifex. У Будимљу имамо до данас
очувана имена брда Миса и Колудра; а у Колашину и Пештеру чују се и данас западни
облици за манастир "мојстир" и "молстир". Брег Срђ код Брезе добио је име, као и
дубровачки, по некој цркви Св. Срђа, као и брдо Иван по Св. Ивану.

У српским земљама, као што се види, укрштао се и источни и западни утицај. У Зети
и Приморју западни је био веома јак и ради утицаја романског становништва и ради
веза с Италијом. У Рашкој двор се држао Византије и Бугарске, а пук се колебао.
Словенски црквени утицај из Маћедоније тешко да је допирао у Рашку пре почетка X
века, а кад је допро нема сумње, да је имао знатне привлачне снаге ради народног
језика у богослужењу. Маћедонски словенски елемент деловао је толико на Рашане,
да је, средином XII века, према претежно католичкој Зети Рашка била у главном
чисто православна домена.

Од краја IX века настаје нова епоха у хисторији Јужних Словена. Од тада, примивши
хришћанство, они постепено улазе у хришћанску културу и добивају нове елементе
за изграђивање своје цивилизације. С хришћанством су у вези: и стварање словенске
писмености и зачеци словенске књижевности. Сем тога, од X века је видна и промена
досадашњег културног утицаја. Дотада су, изузевши трачке и маћедонске Словене,
сви други били у романској сфери културе, а одсада се, утицајем не само
политичких, него и религиозно-цивилизаторских чинилаца, обрћу постепено према
Цариграду и Византији не само Срби, него чак и један део панонских Словена и
добар део Хрвата. Ово обртање фронта није се одржало за дуже време на
перифериским деловима западног Балкана, али је његов највећи део, од Босне до
Црног Мора, остао у новој оријентацији за неколико векова. Срби су претежно, сем
Зете и Приморја, до XIII века, ушли у сферу источне византиске културе. Први и
најбољи посредници били су њихови саплеменици из Маћедоније.