Сирмијум, станиште царева и мученика

У историју мачем, из ње огњем

Душко Лопандић

http://razbibriga.net/clear.gif

На једном завоју реке Саве, на самој граници провинције Паноније, на месту на коме
су се спајали главни римски путеви, под јужним обронцима Фрушке горе, између
мочвара и речних рукаваца, од илирског насеља развио се град који су Римљани
назвали Сирмијум (лат. Sirmium). Насеље су основали домороци Паноније, племена
Сирмијаца и Амантина (civitas Sirmiensium et Amantinorum). На почетку наше ере, у
време познатог панонско-далматинског устанка, у граду су већ живели „слободни
римски грађани” (conventus ili oppidium civium Romoanorum). За време династије
флавијеваца, највероватније у доба цара Домицијана (81-96), град је добио положај
колоније и помиње се као colonia Flavia Sirmium. Од 1. до 4. века значајно је управно
и привредно средиште провинције Pannonia Secunda и моћно војно упориште за
одбрану од надирућих варвара.

У Сирмијуму се састајало неколико путева. Најважнији је онај који је из Италије
водио ка Сингидунуму (Београду) и даље, према источним провинцијама царства.
Други је повезивао дунавску границу са Сирмијумом. Још два пута ишла су на југ ка
Далмацији, као и на запад, према ушћу реке Босне (ad Basante). Сирмијум је имао и
више мостова преко Саве.

Археолошка истраживања, а истражена су 74 налазишта, открила су велики део
античког града. Био је простран, окружен јаким бедемима и рововима, унутар којих
су нађени и данас видљиви остаци палате, јавних купатила, хиподрома, некропола,
хореума (зграда за јавне потребе), трговачког и занатског средишта.

У царским градовима, у које се у доба позног царства убрајао и Сирмијум, царске
палате и хиподром (циркус) увек су грађени као делови јединствене целине. На
хиподрому су се одржавали јавни скупови у присуству цара, па је био спона између
владара и његових поданика. Претпоставља се да је велики хиподром у Сирмијуму
подигнут у доба царева Луцијана или Константина I (пре 324. године). У време
распада царства и варварских упада, користио је као нека врста пребивалишта и
заштите (refugium). Документа говоре да су се у Сирмијуму давале и позоришне
представе као и борбе гладијатора.

Хроничар Амијен Марцелин (4. век) назвао је Сирмијум „многољудни и надалеко
чувени град”, у коме су хиподром, форум, већница и царска палата. У свом делу
„Историја” он овако описује улазак цара Јулијана у Сирмијум 360. године.

„Кад се приближио пространим предграђима, која се далеко пружају, гомила војске и
људи сваке врсте одвела га је у двор, уз много бакљи и цвећа и уз много жеља за
срећу.” Цар је након овако лепог дочека следећи дан приредио трке колима, „на
велико задовољство народа.”

http://razbibriga.net/clear.gif

Страдање епископа Иринеја

Римски хроничари углавном помињу Сирмијум као повремено седиште царева који су
на Дунаву војевали против варвара. Марко Аурелије имао је, наводно, у граду палату.
Сирмијум је, како је забележено, и место боравка цара Максимина Трачанина, који је
ту боравио ратујући на утврђеној граници Римског царства. У граду или у његовој
околини рођени су цареви Аурелијан, Проб, Клаудије Готски, Максимијан,
Констанције II и Грацијан. У 3. веку Сирмијум је упамћен као неславно седиште два
узурпатора: Ингенууса и Регилијана. Након њих у граду повремено или дуже време
бораве цареви Диоклецијан, Максимијан, Лициније, Галерије...

У време тетрархије, почетком 4. века, Сирмијум је постао једно од четири најважнија
средишта царства. Након Диоклецијановог преустројства управе царства (293),
Сирмијум добија нови подстицај и све више се гради. У њему је и седиште
заповедника војске за читав Илирик (praefectus praetorio Ilirici). Контантин Велики
такође неколико година борави у граду (316-321), као и његов син Констанције II.

У 4. веку и касније Сирмијум је посебно значајан и због појаве и развоја
хришћанства. У граду је страдало више хришћанских мученика, међу којима је
најпознатији свети Иринеј, епископ Сирмијума (погубљен 306. године). По броју
мученика овај град заузима значајно место у доба прогона хришћана под царевима
Диоклецијаном и Галеријем.

Цар Константин основао је у Сирмијуму и ковницу новца, вероватно око 320. године.
Та ковница у Сирмијуму радила је, с повременим прекидима, све до поделе Римског
царства око 395. године.

http://razbibriga.net/clear.gif


Године 440. град је пао под власт хунског владара Атиле, а после смрти Бича Божјег
управу преузимају разни варварски народи, од Гепида до Авара. Тако је Сирмијум
„ушао у историју мачем, онда када су Римљани освајали Панонију, а изашао из ње
огњем, непосредно после пада града у аварске руке”. Из тога доба (6. век), у Музеју
града чува се једна цигла на којој је непознати бранилац града у очајању записао на
грчком: „Христе Господе, помози граду и заустави Аваре, заштити царство Ромеја и
онога ко је написао ове редове. Амин”.

Цар који је садио винограде

http://razbibriga.net/clear.gif

Проб је био први римски цар за кога сви историјски извори изричито наводе да је
рођен у самом граду Сирмијуму. Отац му се звао Максимус или Далмације и био је
или баштован или војник. Као и његов претходник и земљак Аурелијан, и Проб се
истицао у војсци и напредовао до високог командног положаја. У доба Аурелијана
био је задужен за одбрану границе према Германима, а под следећим царем Тацитом
(такође подунавског порекла) пребачен је у Сирију и Египат. Није сасвим познато да
ли је за изненадни Тацитов крај 276. године заслужан мач убице или брза болест.
Тацитов брат Флоријан прогласио се за цара без шире подршке војке или сената тако
да Пробу, омиљеном војсковођи, није било тешко да порази свог противника. Прво
забележено Пробово дело било је кажњавање преживелих убица његовог земљака,
саборца и царског претходника Аурелијана. Затим је, попут Аурелијана, вртоглаво
кренуо у битке за спас и обнову Римског царства. На Западу, у Галији, више од
годину дана војевао је против Алемана, Франака и Лонгиона, које је на крају отерао
преко Рајне приморавши их да се одрекну заробљеника и свега што су претходно
опљачкали.

Затим су на ред дошли Бургунди. Поражени су у две битке, а њихови заробљени
војници распоређени су у римску војску и послати да ојачају трупе у Британији.
Остала је прича како су се деветорица непријатељских вођа покорно спустила на
колена пред царем и како је у галском рату Проб ослободио не мање од шездесет
галских градова и насеља која су опседали или заузели варвари. Након Бургунда
поражени су и Вандали 278. године.

http://razbibriga.net/clear.gif



Три године борби и три године успеха. С пуним правом, веровао је, Проб узима
називе Germanicus Maximus и Gothicus Maximus. После протеривања варвара цар
обнавља одбрамбене линије на Рајни градећи утврђења и војне постаје. Он кује и
новац с поносним натписом „Обновитељ Илирије” (Restitutor Illirici), вероватно после
победе над неким од узурпатора или над Вандалима.

Следећа Пробова одредница - већ 279. године - био је исток. У Малој Азији, у
Ликији, поразио је групе одметника од римске власти. Затим одлази у Египат где,
након гушења побуне, силне напоре улаже у градњу канала, мостова, храмова, као и
у исушивање мочвара. Изгледа да је Проб намеравао да након Египта крене на
Персију како би повратио стару римску провинцију Месопотамију. Али, од рата с
Персијом привремено је одустао пошто је обавештен о немирима на Западу. У Галији
је, наиме, поново дошло до побуне, а два римска команданта - Бонос и Прокул -
покушали су да заузму царски престо. Обојица су поражена и погубљена, што се
десило и са трећим узурпатором, Јулијем Сатурнином, раније царевим блиским
пријатељем, гувернером Сирије.

Година је 281. и Проб може, бар на трен, да предахне. Долази у Рим где, након пет
година непрекидног ратовања и низа победничких битака, слави победу. Опијен
славом, објављује како ће, након свих ових успеха, Рим ускоро постати тако моћан
да му војска неће ни бити потребна. И, војници широм царства примили су ову изјаву
као увреду и израз царевог неповерења.

Проб је у историји посебно запамћен и као цар који је велику пажњу посвећивао
уређењу земљишта и нарочито утицао на то да се у Европи сади винова лоза - од
Галије до Паноније. Забележено је да је он први човек који је винову лозу донео и у
крајеве око свог родног Сирмијума - вероватно на Фрушку гору.

http://razbibriga.net/clear.gif

И у градитељским подухватима Проб је следио стопе свог славног претходника
Аурелијана. Завршава Аурелијанове зидине око Рима и гради даље. Али, кратак је
предах који је римски цар тога доба смео себи да приушти. Проб креће поново у рат
на Персију. Војска се 282. године окупља у Панонији - у Сирмијуму, месту царевог
рођења и месту у коме ће му ускоро доћи крај. Наводно, након што је цар наредио да
војници напорно раде на исушивању мочваре око Сирмијума, дошло је до побуне у
којој је Проб убијен. Али, вероватније је да је ово убиство било последица нове
побуне легија на западу у Норику (Noricum), покрајини у источним Алпима, и за цара
прогласиле свог команданта Каруса.

А две деценије након Пробове смрти, у доба цара Диоклецијана, ево шта се
догодило. Негде пред крај Диоклецијанове владавине донета је одлука која је
наредним поколењима затамнила сећање на овог познатог владара. Након скоро 19
година трпељивости, Диоклецијан и његови сувладари - тетрарси - донели су 303. и
304. године четири указа којим је озваничен највећи погром хришћана у доба
Римског царства.

Мученици

У фебруару 303. године објављен је први едикт - обзнана - против хришћана. Исте
године издат је други - о затварању свих црквених поглавара, а затим и трећи који је
предвиђао строге мере против противника паганских култова. Четврти едикт, из мата
304. године, отворио је врата крвавим збивањима у целом царству. Као и у ранијим
случајевима прогона хришћана, није се радило о верској нетрпељивости Римске
државе, која је признавала све могуће култове, него о чињеници да су хришћани
кршили устаљена правила понашања и поштовања државе и цара упорно одбијајући
да учествују у обредима приношења жртава римским боговима и изразима поштовања
царевима као божанствима. Иако су хришћани касније претеривали са бројем својих
жртава, нема сумње да је велики број оних који нису пристајали да се покају и да
принесу жртву паганским боговима завршио у тешким мукама.

У Сирмијуму, једном од главних царских градова тога доба, хришћана је већ било
много, па и број мученика који су претрпели најстрожу казну може да се исказује у
стотинама. Већина је страдала од мача, ватре или од дивљих звери, а забележени су
и други начини кажњавања.

http://razbibriga.net/clear.gif

Према непотврђеним причама, први хришћани стигли су у Сирмијум већ у 1. веку, са
светим Андроником, учеником апостола Павла који се помиње у посланици
Римљанима. Први, историјски осведочени епископ Сирмијума био је свети Иринеј о
чијем страдању за време Диоклецијанових погрома постоје забележени подаци.
Иринеју је суђено пред Пробом, намесником Паноније, који му је понудио, како је то
био случај, да се повинује правилима државе и да принесе жртве боговима, што би га
спасло од мучења и казне. Иринеј је, према запису, одбио понуду рекавши:
„Наложено ми је да се препустим мучењу, ако је услов да се Бога одрекнем и
приносим жртву демонима”. Иако је имао породицу - жену, децу, родитеље -
одрекао се свега земаљског, те му је гувернер изрекао најстрожу казну - одсецање
главе. Казна је извршена на једном од мостова Сирмијума, 6. априла 304. године,
после чега је тело бачено у воду.

Култ светог Иринеја проширио се у хришћанској цркви. У ископавањима обављеним
седамдесетих година прошлог века нађена је у остацима старог Сирмијума базилика
где се у старо доба налазио и гроб светог Иринеја.

Епископ Иринеј био је само један од бројних мученика из Сирмијума које помињу
хришћанске легенде. Три дана после Иринеја погубљен је и његов ђакон свети
Димитрије са још неколицином хришћана и са четири девице чија имена нису
забележена. Верује се да је овај Димитрије исти онај светац који је слављен и у
Солуну и по коме је средњовековни град настао на рушевинама Сирмијума и добио
име (Д)Митровица.

Исте године погубљена је и света Анастасија, касније слављена широм хришћанског
света, од Рима и Аквилеје, преко Цариграда и Задра до Немачке.

Quattuor coronati

Легенда помиње и четворицу „овенчаних мученика” (quattuor coronati) са Фрушке
горе. Била су то четири каменореска која су на каменоломима Фрушке горе
израђивала кипове за потребе храмова цара Диоклецијана. Четворица - Касторије,
Клаудије, Симпронијан и Никострат - којима је пришао и паганин Симплиције (такође
се покрстио), направила су лепе стубове као и знамење непобедивог сунца -
божанства Диоклецијана и осталих тетрарха. Цар је био задовољан и наградио
каменоресце. Али, када им је Диоклецијан наложио да израде кип бога исцелитеља
Ескулапа, нису пристали. Након испитивања и мучења, пошто су одбили да се
одрекну своје вере, Диоклецијан је наредио да их затворе у овалну бурад и баце у
реку.

http://razbibriga.net/clear.gif

Quattuor coronati били су поштовани у Риму већ у 4. веку. У 7. веку папа Хонорије
посветио им је један храм. Њихове мошти наводно су у 9. веку сахрањене на
римском брегу Целију. Култ четворице овенчаних, као покровитеља каменорезаца и
скулптора, ширио се у средњем веку даље. Били су заштитници еснафа у Риму,
Фиренци и Арецу, а њихов култ проширио се чак до Белгије и Британије.

Међу сирмијумске мученике спада и баштован Синерос који је вероватно страдао у
Галеријевим прогонима и такође сахрањен на месном гробљу. И прича о њему
проширила се у друге области у којима је поштован. Једна група сирмијумских
мученика - њих седморица - слављена су у северној Италији.

Осим у Сирмијуму, у Диоклецијановим погромима страдали су и други мученици по
Горњој Мезији. Пре светог Иринеја, прве жртве прогона, у реку Саву бачени су
Монтан, презвитер из Сингидунума, и његова супруга Максима. У Сингидунуму је
страдао и ђакон Ермил, а с њим и његов пријатељ Стратоник.

Прогони хришћана трајали су и након Диоклецијановог повлачења, све док његов
наследник, цар Галерије пред крај живота, 311. године, није донео први „едикт о
толеранцији” хришћана. У њему каже да „имајући у виду наше преблаго милосрђе и
сталну навику да опраштамо свим људима, закључили смо да наш опроштај треба без
одлагања дати и њима (хришћанима), да поново могу да буду хришћани и да граде
зграде где се окупљају, али тако да не чине ништа против утврђеног реда...” Иако је
тако овим едиктом за више од годину дана предухитрио политику верске
трпељивости каснијег цара Константина, у хришћанском предању Галерије је ипак
остао упамћен као владар тиранин и непријатељ цркве.