Заборављени градови

Светло Москопоље
Дејан Станковић

http://razbibriga.net/clear.gif
Москопоље снимљено у доба свег процвата у 18. веку, кад је у граду било више од 70
православних цркава. Фотографију смо набавили захваљујући антикварници „Орфелин”
из Београда.

У југоисточној Албанији, на висоравни са западне стране Корчанске котлине, на
месту где се некада уздизало Светло Москопоље, сада више нико није стално
настањен. Од славног Москопоља остале су само рушевине, у коров зарасло и много
пута оскрнављено гробље и пет цркава, оронулих и склоних паду, а на њиховим
зидовима изгребане и ољуштене фреске с ликовима светитеља људском руком
ископаних очију и унакажених лица. Само онај ко уме да чита археолошке трагове
може да наслути минули сјај Москопоља. У близини рушевина лежи овчарско сеоце и
хотел - ваздушна бања. Около су планински врхови, црногорична шума, пропланци,
лети зелени, зими завејани и непроходни.

Путнику се, међутим, не намеће питање зашто на том месту нема сталне насеобине,
јер одговор је јасан. Зашто би ико зидао варош на преко 1200 метара надморске
висине, у пасивном крају без обрадивог земљишта, далеко од магистралних путева
до којих се и из околних низина мукотрпно стиже уз нагнуте, уске и кривудаве
путеве усечене у падину. Питање које се само поставља било би друго: како то да се
баш на том месту не тако давно, пре свега две-три стотине година, уздизало и
цветало Светло Москопоље, сребробогата цинцарска варош, једно од најзначајнијих
градских средишта тога доба на Балкану. Посебно питање је где су се варош и њени
становници денули? Куда су отишли? Која их је судбина задесила?

Но, као и све остало, и ова тајна има логично објашњење. Пре свега, град је био
збег, склониште и ризница. А граду с тим особеностима одговара недоступно место
које пружа безбедност која је његовим житељима била најпреча.

http://razbibriga.net/clear.gif

О Цинцарима

Цинцари говоре романским језиком који је близак румунском али и довољно
различит да би Румунима био неразумљив а лингвистима посебан. О пореклу
Цинцара историчари се споре. За Цинцаре, такође зване Власи и Аромуни, неки
историчари тврде да су у средњем веку дошли из Румуније, други да су то потомци
римских легионара који су ту неким случајем остали. Већина ипак верује да је реч о
потомцима прастановника Балкана, који су током Римског царства романизовани да
би потом одолели стапању са окружењем, неким чудом очувавши језик и културу.
Као и Власи у Србији, Цинцари у Македонији, Епиру и Тесалији живе у издвојеним
острвима на мапи, у вишим планинским пределима. Највише их има на планини Пинду
у Грчкој, али и у западној Македонији, у јужној Албанији, чак и у Пирину, у
Бугарској. Данас је македонска варош Крушево можда највеће етнички већинско
цинцарско место, а некада су то били Громос и посебно Москопоље које је у доба
краткотрајног врхунца, негде у 18. веку, било једна од најбогатијих и
најмногољуднијих вароши на Балкану.

http://razbibriga.net/clear.gif
Москопољци у ношњи из 19. века.

Цинцари су брђани. У почетку су били готово искључиво полуномадски сточари које
је одликовао особит начин живота. Још у давна времена на москопољским висовима
летовали су цинцарски чобани са својим стадима. Почели би да пристижу одмах иза
Ђурђевдана, а око Светог Димитрија сваке године водили су благо да зимује у
низинама, у Епиру, Тесалији и Мусанији. Годишње би прелазили и по неколико
стотина километара, и тај полуномадски начин живота који више лежи ластама него
људима и вичност путовању чинио их је посебним и способним за велике историјске
улоге. Цинцари су живели у племенима, а понека богатија племена поседовала су и
по неколико десетина хиљада оваца. Производили су огромне количине надалеко
чувеног сира, а како је тај сир требало продати а у њихове крајеве ретко ко је
залазио, они предузимљивији међу њима, а таквих није било мало, узели су ствар у
своје руке и почели су да се баве трговином. Развозили су своје производе и
продавали их надалеко. За трговину на цинцарски начин, познатију као кириџилук
или торбарење, били су потребни умешност и храброст, али и превозна средства
прилагођена пределу. Зато су цинцарски трговци држали караване брдских коња
који су с временом одлазили све даље, односили једно, доносили друго, ишли
тамо-амо по брдовитом Балкану непрестано продајући и купујући. Цинцари су, попут
Дубровчана пре њих, били нешто као увоз-извоз превозничко предузеће. Куповали су
по градовима од Битоља до Драча, Солуна и Скадра.

Накуповали би свакојаке робе, у зависности од понуде и потражње, па би је,
натоварену на коње, носили далеко, тамо где такве робе није било и где се могла
добро продати. Куповали су на велико, продавали на велико и на мало - код
кириџија је народ могао да купи и сира и жита, и соли и зејтина, и сољене рибе и
сувог меса, и мирођија и тканина и сапуна. Годинама су каравани из Москопоља
крстарили Балканом развијајући мрежу пословних веза. Кад би се каравани вратили,
сребро стечено трговином сливало се у безбедност вароши. Сребра је било много,
али су, као брђани, знали да су године берићета ретке и да тешко зарађени новац
треба чувати за црне дане који ће неминовно доћи. Иначе, Москопољци су били
познати по штедљивости.

http://razbibriga.net/clear.gif
Београдски Цинцар из 19. века – кира Цана, рад сликара Јована Поповића. Слика је у
збирци Музеја града Београда.

Успон и врхунац

Негде пред крај 17. века Москопоље је почело знатно да расте. Град никао на месту
где су стајале чобанске бачије, својим миром и богатством привлачио је многе. Ту су
се доселиле многобројне избеглице из других насеља с ветрометине. Педесетих и
шездесетих година осамнаестог века у Москопољу је било око 12.000 огњишта и до
80.000 душа. У Москопоље се доселио владика корчански, ту је отворена грчка
школа. Основана је штампарија у којој су штампане књиге на грчком и цинцарском.
Ту је издата и прва граматика цинцарског језика и четворојезични цинцарско-грчко-
албанско-македонски речник за трговце који је саставио одређени поп Данаил.

Од сеоцета печалбара, кирајџија и чобана, Москопоље је постало стожер верског и
културног живота Цинцара. Ако се изузму Стамбол и Солун, у то доба на Балкану је
било мало тако великих и напредних вароши. Не знамо како је изгледало јер описа је
сачувано мало а гравура још мање, али знамо да је било опасано баштама, градинама
и ниским зидовима. Град је имао поплочане улице, водовод од глинених цеви који је
доводио воду од планинских извора, чесме на раскршћима и шадрване у авлијама
великих кућа грађених од камена. У дућанима и магазама пословали су трговци и
занатлије свих заната. Постојала је и сточна пијаца.

Град је уживао приличну административну аутономију, чак је имао и сопствену
полицију. Општином је управљао одбор представника најмоћнијих еснафа,
трговачких и занатлијских. Предање вели да се градом управљало веома мудро, да је
напредак био тако брз и богатство тако велико да су за време кратке и сјајне
историје Москопоља у граду подигнуте 72 православне богомоље. Ако је то истина, а
велика је вероватноћа да јесте, јасно је зашто је Москопоље урезано у колективно
сећање као „светло” и „славно”.

http://razbibriga.net/clear.gif
Београдски Цинцар из 19. века – Ђорђе Тоска, трговац, портрет који је урадио
сликар Арсеније Петровић. Слика је у збирци Музеја града Београда.

Пад

Године 1769. несрећа је први пут закуцала на москопољске двери. Те године на
Пелопонезу букнуо је устанак. Богати и моћни Москопољци, који су се осећали
Грцима и са Грцима саосећали, подржавали су и потпомагали устанак. Османлије су
ипак биле сувише силне и пелопонеска буна угушена је у крви. Ратно стање, у коме
се све чини допуштеним, али и прећутно одобравање турских власти, отворили су
могућност за безвлашће, па су хорде пљачкаша, регрутоване углавном међу
албанским становништвом из околних области, кренуле да похарају по богатству
надалеко чувено Москопоље. Најезди зулумћара град није могао да одоли. Цинцари
нису били довољно вични рату да би се одупрли насиљу. Из Москопоља, из богатих
кућа, радњи, магаза, јавних грађевина, однесено је све што се однети да. Народ се
дао у бежанију носећи шта је могао, пљачкаши су одвукли шта су у вароши затекли.
Пале су и многе жртве.

Више од половине живља избегло је да се никада не врати. Москопољци су се расули
на све четири стране света, највише по градовима где су већ имали трговачке везе и
станице, широм Македоније, Србије, Босне, до Војводине и дубље у Угарску и све до
Беча и Пољске. Игром историје јужна Албанија наједном је изгубила на значају,
путовања су постала опасна, трговина је изгубила живост, нестало је осећаја
недодирљивости и безбедности у граду. Град се није опорављао, таворио је као
сенка себе самога.

Деветнаест година иза првог напада, Москопоље је и други пут разорено. Сценарио
је био готово исти као и раније, али је сада било мање плена и мање робља. Ипак,
део становништва није одустајао и поново се окренуо раду и дизању вароши из
пепела. Тридесетак година доцније, 1821. године, у подухватима против грчких
устаника, Москопољу је коначни ударац задао од султана одметнути господар
Али-паша Јањински са својим арнаутским четама. Страшан је зулум почињен. Куће,
радње и цркве похаране су и попаљене, становништво се поново разбежало, многи
мушкарци су побијени а многе жене одведене у робље. Избеглицама није било
повратка и, немајући друге, отиснули су се у свет, ко ближе ко даље, свако онде где
је имао неког свог да му пружи помоћ. Доста их је отишло у ослобођену Србију. То
је био крај Москопоља. Отада се никада није опоравило и сада га више нема, осим у
миту.

Исељеници из Москопоља али и из других цинцарских места са собом су понели шта
су могли, преостало сребро, своје иконе, књиге. Расути по градовима, образовани,
марљиви и пословично штедљиви, а у великом броју случајева и с повеликим
богатством, избегли Цинцари брзо и лако су се уклапали у нове средине. Један од
основних чинилаца у настајању српске чаршије били су баш Цинцари, и то пре свега
Москопољци. Са својим урбаним менталитетом, образовањем, везама по региону и
радиношћу, у великој мери допринели су стварању интелектуалне, политичке и
економске елите. Тако успешни и уклопљени у нова окружења, полако су се у њих и
утопили.

Ипак је у свести Цинцара а и оних који знају да им у венама тече макар мало
цинцарске крви, Москопоље постало мит, изгубљени престони град, сличан
Јерусалиму у Јевреја.