Printable View
Витезови од Гараша
Петар Милатовић
Били су устаници, државници, политичари, песници и научници којима је презиме било
обавеза, а никако привилегија. А у свету је, можда, јединствен пример да су тројица
њих - прадеда, деда и (пра)унук - били и академици
http://razbibriga.net/clear.gif
Илија Гарашанин (талботипија Анастаса Јовановића из 1851. године)
Подаци о пореклу породице су из прве руке. Изрекао их је не само члан породице
него и у светским размерама значајан археолог - професор др Милутин Гарашанин,
академик. Пажљиво су га, 17. фебруара 1994. године, забележили и потом, као
књигу „Милутин Гарашанин, разговори о археологији”, објавили мр Сташа Бабић и др
Миодраг Томовић.
Тада седамдесетчетворогодишњи научник, који се највише бавио праисторијским
археолошким истраживањима Балкана, посебно Подунавља и суседних области, о
повести своје породице рекао је следеће:
„Породица Гарашанин води порекло из Црне Горе, из Бјелопавлића, из села Орја
Лука. Они припадају великој породици Бошковића. Још пре рата је један свештеник
из Орје Луке написао родослов породице Гарашанин, наравно по предању. То су она
предања што иначе постоје у Црној Гори, по пасовима. Ја не знам колико пасова
уназад је он ишао, али се све завршава у миту и легенди. По тој легенди би
Бошковићи, па према томе и ми, били пореклом од Леке Капетана, што су, наравно,
приче. Један од тих Бошковића, Радисав, био је адвокат у Београду, пре петнаестак
година долазио је код мене. Ми смо, иначе, с Бошковићима имали мало додира. Он је
тако обновио везу Бошковића са мном, па сам и ја отишао у Орју Луку, и ту се
упознао са свим постојећим Бошковићима, којих има много. Из разговора - а потом
сам и обилазио около - видео сам да се тај родослов, на основу гробова који се
налазе на ондашњем гробљу, може сигурно повући од почетка 18. века. Ја, као
археолог, полазим од чињеница, и то је оно што се може сигурно утврдити.
http://razbibriga.net/clear.gif
Краљ Милан с члановима своје владе – Милутин Гарашанин (горе десно) као
министар унутрашњих дела.
Први који је дошао у Србију од тих Бошковића био је Савиша, по коме су Гарашани
прво узели презиме Савић. Мој чукундеда звао се Милутин Савић а, пошто су дошли у
село Гараше, узели су Гарашанин као надимак. Тако се мој чукундеда звао Милутин
Савић-Гарашанин. Ја сам имао једну идеју кад је реч о презимену, али нисам успео
да је проверим...
Изнад села Орја Лука - дакле села Бошковића - постоји једно брдо које се зове
Гарач, тако да је мени дошла идеја да презиме Гарашанин није од села Гараша, него
од имена тог брда. Покушао сам онда да видим с етнолозима када се заправо јавља
име села Гараши, да ли је то пре њиховог досељења или су они као први
досељеници донели то име. Међутим, нисам наишао на неко велико разумевање.
Мада сам мислио да ће се неко од њих мало заинтересовати да потрага за тим, нико
то није урадио. Тако то питање остаје отворено...”
У више него шкртој причи о повести своје породице, Милутин Гарашанин је у овом
разговору још додао:
„После Савише долази Милутин Савић-Гарашанин, који је учествовао у Првом
српском устанку, с Карађорђем, затим с Милошем, и који је убијен заједно са својим
сином Луком у време првог доласка на власт кнеза Михаила, кад је била Катанска
буна. Њега су убиле Милошеве катане и његову главу и главу његовог сина Луке
набили на колац с чибуком у устима. Разлог је био политички сукоб са
Обреновићима. Мада, после тога су потомци - Илија Гарашанин и мој деда Милутин
Гарашанин - у ствари увек више били на страни Обреновића него Карађорђевића. И
то је остало у породици и после нестанка Обреновића, и после... до данашњих дана,
ако хоћете, мада Обреновићи више не постоје. Никада није била никаква нарочита
присност између Гарашанина и Карађорђевића...”
http://razbibriga.net/clear.gif
Београд, поглед из Земуна, у време настајања „Начертанија” (бојена литографија
Вилијама Хенрија Бартлета из 1842. године)
С чибуком на коцу
Прича-река о породици без чијег делања би повест Србије, сасвим сигурно, у много
чему била другачија, запенушала је на обронцима Букуље, тамо у селу Гараши.
Узмутио ју је Милутин Савић-Гарашанин, „добар домаћин на кући и чувен марвени
трговац”, како га је у књизи „Поменик знаменитих људи у српског народа новијег
доба” представио Милан Ђ. Милићевић. С двадесет шест лета, као добровољац,
„фрајкор”, на страни Аустрије 1788. године учествује у рату против Турске и доспева
и у народну песму као Фендрек од Гараша у којој, у чину заставника (фендрека), води
смеле подухвате против турског зулумћара Гуше Буљукбаше.
http://razbibriga.net/clear.gif
Милутин Гарашанин са породицом 1890. године
Управо у време рођења најмлађег сина Илије, 12. јануара 1812. године, Карађорђе
га је оптужио да је запалио поштанско сено у Гарашима, али се Милутин - не
пристајући да „вади мазију”, тада уобичајену проверу невиности хватањем рукама
ужареног гвожђа - одметнуо у хајдуке. За казну, вожд је сву његову породицу
протерао у тада српски Београд а имање му спалио. Педесет пет година касније, тада
још некрштени син Илија победоносно ће шетати Београдом.
Неспоразум је брзо изглађен. Милутин је потом отпешачио до Јерусалима и отада је
био познат само као Хаџија, вредан и добар домаћин који децу шаље у школе, али и
учитеље доводи кући да синови - Лука, Михаило и Илија - не остану неуки.
У време кнеза Милоша и Лука и Илија постају цариници. И док се Лука убрзо вратио
(исплативијој) трговини, Илија је постао пуковник, шеф регуларне војске
избирљивог кнеза. А онда је, 1842. године, избила Вучићева буна, покушај
уставобранитеља (види оквир) да ограниче власт свемоћног кнеза. Казна је била
брза и језива: и Милутину, Хаџији, и његовом сину Луки испред породичне куће у
Гроцкој Милошеви катани одрубили су главе, набили их на колац и онда „даривали”
запаљеним чибуком.
Балкански Бизмарк
И данас, мало-мало, па неко негде, макар и узгредно, на овај или онај начин, помене
Илију Гарашанина, односно његово „Начертаније”. Гарашанин је овај први (дуго
оспоравани) програм српске спољне политике написао у тридесет другој години,
1844, у својству министра унутрашњих дела. У време кад су градови у кнежевини
Србији још имали турске посаде и кад је већина српског народа живела ван граница
Србије, он је исписао предлог, нацрт (начертаније) о политичкој акцији за
уједињење још неослобођених српских покрајина у Османлијском и Хабзбуршком
царству у јединствену српску националну државу која би била средиште окупљања
осталих јужнословенских народа у независну државну заједницу.
Занимљиво је да је „Начертаније” дуго било добро чуван тајни спис, да је европским
политичарима остао непознат до осамдесетих година 19. века, а српском јавном
мњењу до 1888. године, док је садржај обелодањен тек почетком 20. столећа. Данас
је познат само по копијама, јер је оригинал рукописа, по свој прилици, нестао у
време Првог светског рата, кад су Аустријанци покупили архиву Гарашанина.
Дугогодишњи министар полиције, али и министар спољних послова, председник
владе, Илија Гарашанин био је личност од несумњивог државничког ауторитета. Умео
је да каже, и да се за то тврдоглаво залаже, да „Србија није детиња лопта којом се
други могу играти”. Од њега су страховали и Обреновићи и Карађорђевићи, увек
онда кад су себе стављали изнад интереса земље, па је неретко оптуживан да хоће
да буде кнез уместо кнеза. Странци су га доцније прозвали „балканским Бизмарком”.
http://razbibriga.net/clear.gif
Милутин Гарашанин
Председник владе, па млинар
Остало је забележено да је, након захтева Светоандрејске скупштине у децембру
1858. године да Александар Карађорђевић поднесе оставку, на његову изричиту
молбу, бригу о кнежевом, журном и тајновитом, одласку код Турака у Београд
спровео лично Гарашанин. И ту се мало преиграо, с обзиром на то да је Скупштина,
уместо да изабере договорено намесништво у коме је требало да буде и сам
Гарашанин, одмах успоставила династију Обреновића. Иако је био повређен и
понижен, као министар унутрашњих дела није хтео да војсци изда наредбу да
растера Скупштину, у страху од могућег крвопролића између обреновићеваца и
карађорђевићеваца.
После повратка кнеза Милоша из изгнанства држао се по страни, али је зато одмах по
ступању кнеза Михаила на престо, на препоруку Русије, постао председник
Министарског савета и министар иностраних послова. Чини се да су звездани
тренуци његове каријере најупечатљивије засјали 19. априла 1867. године кад је, у
свечаној ложи, с десне стране кнеза Михаила, присуствовао турској предаји кључева
Београда, чину коме је одлучујуће допринео. Уз то, на челу кнежеве гарде, српску
заставу на Београдску тврђаву подигао је његов старији син Светозар.
http://razbibriga.net/clear.gif
Вукосава Гарашанин, жена Милутинова.
А онда је, годину дана доцније, уследио гром из ведра неба: пуцњи у Кошутњаку,
29. маја 1868. године, смрт кнеза Михаила и рањавање његовог ађутанта Светозара
Гарашанина. Илија, отпуштен због противљења кнежевој намери да се ожени
Катарином Константиновић, први је сазнао за убиство кнеза, похитао у владу и ствар
преузео у своје (искусне) руке. Захтевао је да војска буде стављена у стање
приправности, да влада предузме мере за спречавање државног удара или (могућег)
грађанског рата и да полиција обезбеђује владу. Мир је обезбеђен, али за Илију
Гарашанина у новој расподели власти није било места. И не само то: у појединим
круговима завртела се прича да је заједно са сином Светозаром припремао заверу.
Са синовима Светозаром и Милутином, повукао се на имање у Гроцкој где је, уз
помоћ зајма, без обзира на то што је толико дуго био на најодговорнијим положајима
у држави, подигао млин. Ту је и умро, осам година доцније.
Већ помињани Милан Ђ. Милићевић оставио је и овакав запис:
„Илија Гарашанин бејаше растом један од највиших људи; крупан, црн, богињав, у
последње време готово безуб, а руку сасвим кривих од костобоље; при свем том, у
разговору и понашању пријатан толико да свакад занесе свог сабеседника. Није пио
никаква пића које опија, а каве и дувана није знао колико му је доста. На Илији је
природа показала колико милује удруживати супротности у једнога лица: он је био
пример вредноће и страшило оштрине у послу; а, у исто доба, непресушно врело
шале и хумора! Још се не зна на Балканском полуострву за жива човека који је имао
толико веза с личностима и местима на Словенском југу, колико је тога било у Илије
Гарашанина!”
http://razbibriga.net/clear.gif
Софија Сока Гарашанин, Илијина супруга.
Коме су певали сејмени
Син Светозар, напустивши војску због опањкавања, умро је 1886. године. Млађи син
Милутин, и он француски ђак који је завршио артиљеријску школу у Мецу, судећи
бар по положајима које је заузимао у држави, био је прави син свог оца.
Прво је био министар унутрашњих дела, строг у успостављању реда у кнежевини. За
свог мандата за чуваре јавне безбедности успоставио је летећу коњичку
жандармерију познату као сејмени („Кренули, бабо, низ поље сејмени” да „сејменске
песме певају”). Занимљиво је да им је име наденуо новинар Пера Тодоровић, један
од оснивача тада прогоњене Радикалне странке, дан након оснивања - 22. јуна 1882.
године. И то по истоименој турској коњици која је донедавно галопирала Србијом,
глобећи сиротињу и чинећи грдне зулуме.
http://razbibriga.net/clear.gif
Владимир Гарашанин снимљен 1914. године
После тога је постао председник владе и министар спољних послова, а онда и
министар унутрашњих послова. Из тог времена памти се и да је био учесник првог
међумесног телефонског разговора на линији Београд-Ниш, 1886. године. С друге
стране линије, у Нишу, налазио се краљ Милан. Због слабе чујности и лошег
квалитета телефонске линије, краљ је неколико пута понављао: „Милутине, говори
гласније!” На крају му је председник владе готово одбрусио: „Ваше Величанство, ја
говорим тако јако да, кад бих се попео на торањ Саборне цркве, Ви бисте ме
несумњиво морали чути у Нишу и без телефона.”
Да чујност између краља и председника владе није била понајбоља, сведочи и разлаз
између њих двојице. Понајвећма због „скандала који је краљ Милан направио својим
разводом с краљицом Наталијом, што је била брука у целој Европи”. Милутин
Гарашанин је разрешен свих дотадашњих дужности и послат у Париз за српског
посланика. Ипак, по мишљењу његових савременика, он није морао да води рачуна
да ли ће из борбе са својим политичким противницима изаћи као победник јер „и
побеђен, један Гарашанин остајао је Гарашанин”.
Да је та тврдња имала утемељења, говори и податак из сећања Милутина, унука:
„Знам да га је краљ Милан посетио кад је долазио у Париз, и ми још имамо једну
дечију играчку, једну велику фину лутку коју је краљ Милан тада донео и поклонио
мојој тетки, која је била девојчица.”
Иначе, поред војних наука и политехничке академије, Милутин Гарашанин био је и
оснивач часописа „Поглед” и сарадник у „Виделу”. Бавио се и књижевношћу (видети
његов текст на странама 58. и 59), а 1893. године изабран је за академика Српске
краљевске академије. Умро је у Паризу 21. фебруара 1898, у педесет петој години.
Не разумем српски
Приповест о следећем Гарашанину, Владимиру, понајбоље је преузети из сећања
његовог сина, већ помињаног археолога Милутина, трећег академика у породици
Гарашанина - прадеда, деда и (пра)унук.
„...Мој отац је, пошто је деда умро у Паризу, добио француску стипендију, тако да је
он само основну школу свршио у Београду, а гимназију у Паризу. У Паризу је свршио
и права, тамо је и докторирао...
Мој отац се вратио у Србију 1903. године. Од тада је живео стално у Србији, у
Београду. Био је у балканским ратовима, и у Првом светском рату. Он и моја мајка
заједно су прешли Албанију. Нису много волели да причају о тим стварима, као што
уопште мој отац није волео много да прича о нашој породици и њеној улози.
Наравно, говорио је о томе, али није много инсистирао на заслугама предака. Он је
био један хуманиста, и он ми је усадио то да апсолутно никаквих националистичких
идеја немам. Мој отац је писао песме на француском. Нажалост, то је све пропало у
догађајима одмах после рата (Другог, прим. П. М.). Из куће су развучене ствари.
Срећом, оно што је остало од архива Илије и Милутина Гарашанина, после Првог
рата, од Аустријанаца, сачувано је и то је данас у Архиву Србије...”
Владимир Гарашанин радио је као адвокат Француско-српске банке у Београду. Пред
смрт (1958), понижен бахатошћу нових власти које су му у кућу која се налазила у
Крунској улици уселиле „човека из шуме”, одбијао је да говори српски. Разговарао је
само на француском с оним ретким који су тај језик тада разумевали.
http://razbibriga.net/clear.gif
Лутка коју је кћеркама Милутина Гарашанина у Паризу поклонио краљ Милан данас је
у поседу Оливере Гарашанин која живи и ради у САД.
Трагови
Археолог Милутин Гарашанин (1920-2002), члан неколико академија, припада уском
кругу наших најпознатијих истраживача праисторије. Данас је незамислив било који
озбиљнији научни рад из те области у југоисточној Европи а да у њему нису
уграђена сазнања до којих је он дошао у току свог плодног дуговеког рада. Испод
његовог „шињела”, као професора на Одељењу за археологију Филозофског
факултета у Београду, изашли су многи данас и у свету признати археолози.
„Ја сам још као мали француски научио са оцем, пошто је он био француски ђак.
Мајка је са мном радила немачки, а имао сам, као мали, једну гувернанту,
Аустријанку из Беча Труду Штолц, која је после постала породични пријатељ. Тако
сам и немачки знао још као дете. Међутим, кад сам се уписивао у основну школу, мој
отац је рекао да он сматра да ја француски довољно знам, али да би требало да
научим и други светски језик - немачки. Уписао ме, на згражање начелника
Министарства просвете, у немачку школу у Београду. Она у то време није била још
обојена никаквим националсоцијализмом. То је била јако добра школа у којој су
предавали немачки и наши учитељи. Историју, рецимо, наш, а географију немачки.
Учио сам и немачки и српски језик...
http://razbibriga.net/clear.gif
Археолог Милутин Гарашанин
Из немачког језика и географије имали смо једну изузетну наставницу, госпођу
Андрић, Немицу, Берлинку, која је била удата за Србина. Изузетно објективна, није
правила никакву разлику између наше и немачке деце. С друге стране, имали смо
одличну учитељицу Српкињу, Ангелину Пантић из Врања, коју су окупатори 1915.
или 1916. наводно хтели као младу учитељицу у Врању да стрељају, али ју је спасао
један немачки официр... И мој отац је с њом разговарао и захтевао да ја не смем,
због свог порекла и породице, да будем различито третиран од друге деце, већ
потпуно изједначен, а да разлике могу настати само као резултат мог личног
залагања и рада...”
И Драга, од милоште звана Лалка, супруга Милутинова, била је познати археолог,
више посвећена музејском раду. „Већ на првој години класичне филологије, просто
се десило да будемо упућени једно на друго и, наравно, одмах смо се заволели... Од
почетка смо све испите спремали заједно, а потом, кад смо прешли на археологију,
наставили смо да радимо заједно...”
Три кћери - Јулија и близнакиње Софија и Оливера - задржале су презиме
Гарашанин. И њихова деца су, уз очева презимена, додала Гарашанин...
Једини бронзани траг неког од Гарашанина налази се у Гроцкој, тамо где им је некад
била кућа. Реч је о спомен-бисти Илије Гарашанина, рад Николе Јанковића, која је
постављена 2003. године. И месна основна школа и библиотека однедавно носе
његово име. У Београду, испод Ташмајдана, некадашња Улица Георги Димитрова сад
је Улица Илије Гарашанина, а у Раковици једна од улица носи име његовог сина
Милутина.
Уставобранитељи
Уставобранитељи су били носиоци борбе против самовлашћа кнеза Милоша
Обреновића. Залагали су се за доношење устава и закона којим би Милошева власт
била ограничена и успели су да се изборе за доношење такозваног Турског устава а
затим и за Милошево (1839) и Михаилово (1841) одступање с престола. Пошто су на
власт довели кнеза Александра Карађорђевића, они су у највећој мери управљали
земљом за време његове владавине. Челни људи уставобранитељског режима били су:
Тома Вучић Перишић, Аврам Петронијевић, Милутин и Илија Гарашанин, Стојан и
Алекса Симић... Они су покушавали да изграде национални програм о чему
најубедљивије сведочи и „Начертаније” Илије Гарашанина.