Псујем, а не желим то!

izvor: politikin zabavnik

Неки људи толико често псују да смо њихове псовке готово престали да опажамо.
Као да су постале део укупне слике особе која псује. Подразумева се, та слика
није лепа. И кад, из неког разлога, призовемо у сећање лик те особе, обавезно
ћемо се сетити колико је често употребљавао непристојне речи као неку врсту
узречице, поштапалице...

„Био сам, ј... те, у самопослузи. Кад тамо, ј... те, чоколада, ј... те, са бадемима!
Ј... те, нисам мог’о да одолим! И , ј... те, купим је! И поједем је, у ....у .......у!”

Наравно, псовање није најстрашнија ствар коју нека особа може да учини, али
требало би имати на уму да непристојне речи у присуству других људи могу бити
крајње увредљиве, без обзира на то што псовка можда није била упућена ни на
чију „адресу”.

Ослушнимо себе

Више од осталих људи, псовке јасно чују и прихватају као својеврсни ударац у
главу они који никада не псују. Можемо, дакле, само да наслутимо колико
псовање узнемирава такве особе. И онда се поставља питање можемо ли се
одучити од псовања. Наравно да можемо! Требало би само да ослушнемо себе.

Али, многи не могу да се од тога „излече” без лекарске помоћи. Наиме, постоје и
они који псују против своје воље и нису у стању да против тога много учине. То су
људи који пате од једне врсте поремећаја који се зове копролалија. Реч је о
невољном изговарању псовки и непристојних, срамних речи, увредљивих примедби,
друштвено неприхватљивих. Копролалија потиче од старогрчких речи копрос, што
значи измет и лалија - брбљање.

Оно што мимо своје воље, често вишим тоном, изговарају особе које пате од
копролалије, увек је друштвено неприхватљиво. То може бити само једна реч или
реченица која звучи као истурени уметак, или пак читав низ реченица. Понекад
особа не изговори гласно непристојну реч и до осталих допире само мрмљање.
Јасно је, оно што је у тим приликама изговорено, не одговара ономе што заправо
мисли човек који пати од копролалије.

Моцартов поремећај?

Копролалија је ретка особина људи који пате од Туретовог синдрома. Око петнаест
одсто људи који пате од Туретовог синдрома, пати истовремено од копролалије.
Неки сматрају да је Волфганг Амадеус Моцарт био један од њих, те да су његова
поједина писма која врве од непристојних израза заправо последица Туретовог
синдрома.

Неуролошки поремећај који је добио име по француском неурологу Жоржу Жилу де
ла Турету (1859-1904), углавном је наследне природе. Први знаци болести
појављују се још у детињству и препознају се по физичким и вокалним тиковима,
грчевима на лицу и гласовима који се не могу обуздати. Некада се сматрало да је
реч о врло реткој и необичној појави, док је данас утврђено да велики број људи
пати од Туретовог синдрома. Извесно је да ти људи, без обзира на непријатности
које им задаје поремећај, нису мање паметни од других, те да могу да се баве
готово сваком врстом посла.

Многе славне личности кроз историју патиле су, по свој прилици, од Туретовог
синдрома. Код неких се у склопу Туретовог синдрома испољила и копролалија.
Верује се да је од Туретовог синдрома патио славни енглески лексикограф,
књижевник Самјуел Џонсон (1709- 1784). То му није сметало да буде уважена
личност и 1772. године напише Речник енглеског језика. Од Туретовог
синдрома „болује” и главни јунак романа „Сва сирочад Бруклина” америчког
приповедача Џонатана Летема. Књижевни јунак, сироче Лајонел Есрог, стога је
приморан да псује, измишља речи и гради неки сопствени, оригинални начин
изражавања, нови језик. Сложени поремећај какав је Туретов синдром (који је
углавном наследан, али понекад и последица животних услова) био је својеврсно
надахнуће за познатог њујоршког књижевника Џонатана Летема.

Ето, то је било кратко објашњење које говори о томе да нису једнаки баш сви који
псују. Постоје они који својим говором вређају друге, али и они које бисмо могли
да увредимо кад бисмо им рекли да престану да говоре срамотне речи јер тако
вређају присутне! А онај који неправедно вређа - рекао је Николо Макијавели -
пружа прилику другима да га оправдано вређају! Онда нека неко каже да је лако
наћи праву реч за све и за сваког! Говор, тачније познавање језика, између
осталог подразумева вештину овладавања добрим понашањем, као и даром за
разумевање других.

psovke mi baš vređaju koncepciju. nekako mislim da psovka unižava psovača....ponekad koristim psovku, kao ''ebi ga'', ali to je retko i baš vodim računa kad će da ''izleti''. mislim da ljudi koji psuju pokazuju izrazitu nemoć i onda mi bude žao...
naročito ovi koji hoće da uvrede psovkom :(

Zaista ima mnogo ljudi koji ponekad psuju kad se iznerviraju (i ja sam od njih), ali poznajem nekoliko osoba koje su zaista nesnosne, posle čitanja ovog teksta bolje ću ih razumeti
baš mi ih je žao:cry:

Nisam neko ko psuje..Retko...Obično kad nešto radim, pa mi se omakne ono ''bem ti''....Ali imam komšinicu koja psuje sve i svašta...Naprimer, bem ti zvono, kočanje, zvezdu Danicu, mesec i ostala nebeska tela...:lol:
Psovka može biti odličan način za izbacivanje trenutne negativne energije...Može delovati opuštajuće za onog ko psuje...Ali i vrlo neprijatno za onog ko prima psovke koje su mu upućene, počev od porodičnog stabla preko polnih organa...Ono po principu..idi u...k....da se ne nastavljam...Te vrste psovki su mi prosto sirove i agresivne..
Vrlo često takve psovke koje obuhvataju vulgaran rečnik i besno izgovaranje istih, budu samo uvertira za neku dobru svađu, a za muškarce i neretko za tuču....
Meni je simpatično da čujem psovku od nekog od koga je nikad ne bih očekivala...:g:

Ne psujem, samo ćutim i radim, nema svrhe psovati :aha:

Ja ne psujem,nikada,ne kažem da se ja ne iznerviram :lol: ali imam svoj način izražavanja besa ( vrištanje :raz_114: ),nije to moj način da to uradim kroz psovku........ne smeta mi kad se nekom omakne,ali ne podnosim ljude u suštini koji non stop psuju.....

A tek kad vidim pojedina mala deca šta sve govore :hm:

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od Rosa

JA tek kad vidim pojedina mala deca šta sve govore :hm:

---

pa to se prvo uči:dada:

ne pCujem:nene:..."ebi ga" nije psovka:kreza:

Razlikujem psovke kao podštapalice i one koje to nisu,već su odraz stvarnog stanja..kad ljudi u nedostatku riječi,oni koji nemaju bogat fond,ne znaju koju bi riječ rekli,onda koriste tzv.podštapalice..to se obično manifestuje prilikom javnih nastupa(jedna od najčešćih podštapalica je "znači" ili "mislim").
Što se tiče psovki one me istinski nerviraju i izbjegavam ljude koji psuju,posebno ružno i vulgarno..neoprostivo je opsovati Boga,majku,dijete..to su primitivni i zli ljudi..
tako nešto ne bi smjelo ni da se omakne..
al,opsujem i ja ponekad,istina rijetko i samo kad nemam svjedoka:) opsujem recimo bahatog vozača :)

Ja sam Dalmatinka ,a to znači da sam po defaultu beštimadur
što će reći dijapazon psovki mi je vrlo širok :lol:
ne psujem ,izuzev u situacijama kada nisam svoja ,a to treba da se
desi armagedon ....inače uobičajeno psujem *bem ti ,ili u materinu
kad sam sama pa mi nešto ne ide od ruke.
Psovka je inače dobar ventil za pražnjenje i ne treba je izbegavati,
kad god se to može.

A što sam neki dan srela jednu maminu prijateljicu, nisu se videle godinama slučajno je prepoznam na ulici i javim joj se.
:shocked:kako ta žena priča, ne znam šta joj se desilo:krsti: bila je sva normalna, ali sad...takav rečnik još nisam čula, ostala sam bez teksta. Jeste ona vesela i zanimljiva žena, ali dovoljno je zanimljiva i bez tog sočnog dočaravanja svake priče. Inače me baš briga 'oće li mi ko išta reći, ali tad me bilo baš sramota na ulici :(

ne psujem osim kad vozim :cruz: