Printable View
Први српски оловни војници
КАКО СЕ КАЛИО СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ
Дарко Стојановић
http://razbibriga.net/clear.gif
Оловни војник
Учио је да буде стоматолог, али судбина је хтела да Предраг Димитријевић бургију и
протезе замени фигурицама. И то стотинама њих! Од кухињског стола, преко
полица, па чак и по ободима прозора, свуда где је било макар мало простора, његов
стан одувек је био преплављен човечуљцима, оловним војницима, змајевима или
неким још чуднијим бићима.
Његов најбољи пријатељ Ненад Милинковић напорно је учио да постане психолог,
али нешто га је приморало да се окане Фројда и Јунга и да не посматра људе само
кроз призму мудрости, већ да их гледа очима уметника и осликава четкицама од
којих су неке толико танке да се једва могу опазити голим оком.
Живот понекад има чудну особину да изненада промени правац. Поготово ако се у
њега умеша љубав. Јер, нема сумње да је то била љубав, да се умешала страст и да је
нагнала Предрага да међу том огромном шароликошћу минијатура посебно место на
полици нађе за збирку „Ратова звезда” која је, годину за годином, постајала све
бројнија. Временом је сакупио готово сваки лик, па чак и оне који су само на
тренутак ускочили у кадар те чувене филмске трилогије. Али, и после неколико
година недостајало му је неколико ванземаљаца, па је временом упао у недаћу каква
се само може замислити.
Учио је да буде стоматолог, али судбина је хтела да Предраг Димитријевић бургију и
протезе замени фигурицама. И то стотинама њих! Од кухињског стола, преко
полица, па чак и по ободима прозора, свуда где је било макар мало простора, његов
стан одувек је био преплављен човечуљцима, оловним војницима, змајевима или
неким још чуднијим бићима.
Његов најбољи пријатељ Ненад Милинковић напорно је учио да постане психолог,
али нешто га је приморало да се окане Фројда и Јунга и да не посматра људе само
кроз призму мудрости, већ да их гледа очима уметника и осликава четкицама од
којих су неке толико танке да се једва могу опазити голим оком.
Живот понекад има чудну особину да изненада промени правац. Поготово ако се у
њега умеша љубав. Јер, нема сумње да је то била љубав, да се умешала страст и да је
нагнала Предрага да међу том огромном шароликошћу минијатура посебно место на
полици нађе за збирку „Ратова звезда” која је, годину за годином, постајала све
бројнија. Временом је сакупио готово сваки лик, па чак и оне који су само на
тренутак ускочили у кадар те чувене филмске трилогије.
Али, и после неколико година недостајало му је неколико ванземаљаца, па је
временом упао у недаћу каква се само може замислити. Осећајући колекционарски
немир, данима је неуморно трагао по часописима или Интернету, а ноћима није
склапао очи. Како сад да попуним збирку, упитао се једног бесаног јутра.
А онда му је дошла једна запаљива мисао. Док је нетремице посматрао Лука и Леју,
или њиховог оца скривеног испод маске од које се једва дише, а у исти час, као у
магновењу, бацао поглед на воштани модел људских зуба који се налазио на комоди,
Предраг је знао да је то то. Из фиоке је извукао стоматолошки восак и бацио се на
посао.
Упечатљиви детаљи Тако се у његов живот умешала судбина и у удобном стану на
Врачару створила малу радионицу у којој су настале хиљаде оловних фигурица
великана српске прошлости. Јер, чим је завршио збирку „Ратова звезда”, наручио је
беолин, масу за обликовање бољу од пластелина, решивши да ће следити још једну
своју страст – средњи век. Године 2005, у послу му се прикључио најбољи пријатељ
и кум на крштењу. И тако, док Предраг марљиво ваја а Ненад пажљиво боји, из
њихове радионице излазе армије војсковођа али и обичних војника високе пет-шест
центиметара, с прецизношћу које се не би постиделе ни воштане фигуре Мадам Тисо
у пуној величини.
Међу њима је и Стефан Лазаревић, најтраженија фигурица која је 2005. године
победила на конкурсу за сувенир Београда. Деспот је у оклопу јер је био витез реда
Змаја, док на риђој глави има турнирски шлем с роговима који су украшавали и
његов печат. Поред њега је Карађорђе са својих горостасних 64 мм, али сваки детаљ
је ту – од кубуре, преко упечатљивих бркова, до појаса извезеног златом. Поред је
Милош Обреновић кога, с двогледом око врата, љутито посматра војвода Мишић. Ту
је негде и кнез Лазар Хребељановић, одевен у свечану одору, не види се најбоље од
Обилића с мачем преко рамена.
Али, има ту и обичних војника васкрслих да још једном ударе на Турке или пробију
Солунски фронт. Ту су добошари, тамо витезови са шлемовима, онде стражари с
тојагама, а између њих неколико фигурица Змаја Огњеног Вука. У малом стану али
великој радионици, на тим полицама где се преплићу дуги токови историје, Предраг
и Ненад подарили су Србији њене прве оловне војнике.
Извајали су и обојили свој једини женски лик – кнегињу Љубицу коју су улепшали
према њеном једином портрету. Овде долазимо до једног од највећих и
најодговорнијих задатака њиховог посла, њихове уметности. – Иако су Милош
Обилић и кнез Лазар легендарни јунаци, није сигурно како су изгледали, па је овај
посао за нас велики изазов и захтева стално истраживање – тврди Предраг
Димитријевић.
Зато се Доктор, иако је извајао на десетине модела, иако се послужио фрескама и
открио да је деспот Стефан Лазаревић заиста био риђ, свакодневно удубљује у
бројне књиге и одгонета прошлост, претражује многе музеје и обилази институте.
Зато Ненад, иако је детаљно насликао на хиљаде фигурица, и даље свакој приступа
као да се први пут латио најтањих четкица које се могу наћи. Наша историја за
странце Живот има лепу особину да срећу дарује онима који умеју да му се удварају.
Јер, кад се надареност, љубав и упорност удруже, успех је загарантован.
Ко год је имао прилику да упозна Предрага и Ненада, где год да је имао задовољство
да погледа њихове војсковође и војнике, наше јунаке, и да му машта отплови у нека
давна, славна времена српске историје, није на крају скренуо поглед а да дете у
њему није избило на површину. Зато они и њихов рад изазивају пажњу, како наших
људи, тако и страних туриста који, чини се, у неким случајевима познају српску
историју боље од нас. Често знају да је Душан био храбар и висок 214 центиметара,
да је имао широка рамена и јаку грађу, продоран поглед као у орла. Знају и да су
Немањићи махом били риђи, као и Стефан Првовенчани и свети Сава, да су Драгутин,
Милутин и Урош Први били тамносмеђи.
Све то су сазнали преко Ненадових и Предрагових фигурица, односно кратких
биографија које се добијају уз њих. Научили су све то и много више купујући их у
појединим београдским књижарама, на Калемегдану, у Војном музеју или на тезгама у
Кнез-Михаиловој улици. Због веродостојности своје оловне приче, двојица пријатеља
сарађују и с Војним музејом, Београдском тврђавом, Војном књижаром, Министарством
одбране, Виминацијумом, готово свим значајнијим установама у Србији у којима се
чува прошлост.
А онда му је дошла једна запаљива мисао. Док је нетремице посматрао Лука и Леју,
или њиховог оца скривеног испод маске од које се једва дише, а у исти час, ка у
магновењу, бацао поглед на воштани модел људских зуба који се налазио на комоди,
Предраг је знао да је то то.
Из фиоке је извукао стоматолошки восак и бацио се на посао.
Упечатљиви детаљи
Тако се у његов живот умешала судбина и у удобном стану на Врачару створила малу
радионицу у којој су настале хиљаде оловних фигурица великана српске прошлости.
Јер, чим је завршио збирку „Ратова звезда”, наручио је беолин, масу за обликовање
бољу од пластелина, решивши да ће следити још једну своју страст – средњи век.
Године 2005, у послу му се прикључио најбољи пријатељ и кум на крштењу. И тако,
док Предраг марљиво ваја а Ненад пажљиво боји, из њихове радионице излазе
армије војсковођа али и обичних војника високе пет-шест центиметара, с
прецизношћу које се не би постиделе ни воштане фигуре Мадам Тисо у пуној
величини.
Међу њима је и Стефан Лазаревић, најтраженија фигурица која је 2005. године
победила на конкурсу за сувенир Београда. Деспот је у оклопу јер је био витез реда
Змаја, док на риђој глави има турнирски шлем с роговима који су украшавали и
његов печат. Поред њега је Карађорђе са својих горостасних 64 мм, али сваки детаљ
је ту – од кубуре, преко упечатљивих бркова, до појаса извезеног златом. Поред је
Милош Обреновић кога, с двогледом око врата, љутито посматра војвода Мишић. Ту
је негде и кнез Лазар Хребељановић, одевен у свечану одору, не види се најбоље од
Обилића с мачем преко рамена.
Али, има ту и обичних војника васкрслих да још једном ударе на Турке или пробију
Солунски фронт. Ту су добошари, тамо витезови са шлемовима, онде стражари с
тојагама, а између њих неколико фигурица Змаја Огњеног Вука. У малом стану али
великој радионици, на тим полицама где се преплићу дуги токови историје, Предраг
и Ненад подарили су Србији њене прве оловне војнике.
Извајали су и обојили свој једини женски лик – кнегињу Љубицу коју су улепшали
према њеном једином портрету. Овде долазимо до једног од највећих и
најодговорнијих задатака њиховог посла, њихове уметности. – Иако су Милош
Обилић и кнез Лазар легендарни јунаци, није сигурно како су изгледали, па је овај
посао за нас велики изазов и захтева стално истраживање – тврди Предраг
Димитријевић.
Зато се Доктор, иако је извајао на десетине модела, иако се послужио фрескама и
открио да је деспот Стефан Лазаревић заиста био риђ, свакодневно удубљује у
бројне књиге и одгонета прошлост, претражује многе музеје и обилази институте.
Зато Ненад, иако је детаљно насликао на хиљаде фигурица, и даље свакој приступа
као да се први пут латио најтањих четкица које се могу наћи.
Наша историја за странце
Живот има лепу особину да срећу дарује онима који умеју да му се удварају. Јер, кад
се надареност, љубав и упорност удруже, успех је загарантован. Ко год је имао
прилику да упозна Предрага и Ненада, где год да је имао задовољство да погледа
њихове војсковође и војнике, наше јунаке, и да му машта отплови у нека давна,
славна времена српске историје, није на крају скренуо поглед а да дете у њему није
избило на површину. Зато они и њихов рад изазивају пажњу, како наших људи, тако
и страних туриста који, чини се, у неким случајевима познају српску историју боље
од нас. Често знају да је Душан био храбар и висок 214 центиметара, да је имао
широка рамена и јаку грађу, продоран поглед као у орла. Знају и да су Немањићи
махом били риђи, као и Стефан Првовенчани и свети Сава, да су Драгутин, Милутин и
Урош Први били тамносмеђи. Све то су сазнали преко Ненадових и Предрагових
фигурица, односно кратких биографија које се добијају уз њих. Научили су све то и
много више купујући их у појединим београдским књижарама, на Калемегдану, у
Војном музеју или на тезгама у Кнез-Михаиловој улици. Због веродостојности своје
оловне приче, двојица пријатеља сарађују и с Војним музејом, Београдском
тврђавом, Војном књижаром, Министарством одбране, Виминацијумом, готово свим
значајнијим установама у Србији у којима се чува прошлост. Маштају да једног дана
направе изложбу фигура од око пола метра висине које би приказивале историјске
костиме различитих раздобља Србије и да и на тај начин допринесу бољем
познавању наше старије повести.