Ко је измислио витезове округлог стола?

Добар посао у Велсу
M. Ð’.

Прича о огромном округлом столу који виси на зиду замка Винчестер доскора је била
обавијена велом тајне. Откривено је да је сто израђен по наређењу једног владара који
је желео да артуријанск� � легенду искористи за сопствене циљеве

http://razbibriga.net/clear.gif
Едвард I проглашава свог сина за принца од Велса. Он ће касније постати Едвард II.

Краљ Едвард I више од било ког средњовековног владара волео је да путује. Велику
Британију је пропутовао уздуж и попреко као и велики део Европе, па чак и Свету
земљу. Његова посета Винчестеру у септембру 1285. године можда на први поглед
делује безначајно. Јер, у Винчестер би краљеви углавном свраћали да направе кратак
предах у току путовања, а једино по чему је ово место било познато јесте
објављивање неких закона. Заправо, те 1285. године створила се погодна прилика
да се ту приреди огромна витешка светковина која је давно пала у заборав. Та
светковина вероватно објашњава стварање једне од најзанимљивијих
средњовековних рукотворина, округлог стола у Винчестеру.

Округли сто у Винчестеру или, како се још назива, округли сто краља Артура и
дан-данас побуђује радозналост. Тај круг огромних размера, израђен од тврде
храстовине, има пречник дужине осамнаест стопа и тежак је више од једне тоне.
Окачен је у дну Велике дворане винчестерског замка. Сувишно је поменути да овај
сто нема никакве везе с краљем Артуром (тише, да нико не чује: Артур никада није
ни постојао). Научна истраживања потврђују да је сто израђен у другој половини 13.
века и, по свему судећи, потиче из доба владавине краља Едварда I (1272–1307).

Велико окупљање

Данас се сматра да је сто највероватније израђен 1290. године због дводневног
витешког надметања које је Едвард приредио да би прославио венчање једне од
својих кћерки. Међутим, пажљивим разматрањем доказа, научници су утврдили да
сто није направљен тада, већ пет година раније кад је краљ, без велике помпе,
посетио Винчестер. Имајући у виду имена оних који су у септембру 1285. године
били уз краља, савршено је јасно да је ту било присутно готово целокупно племство,
али да ниједан бискуп није био позван. Баш као што су историчари раније
претпоставили, то ни у ком погледу није било уобичајено окупљање, већ искључиво
световни скуп. Штавише, необична природа овог догађаја налази чврсто упориште у
поузданим (али до сада занемариваним) речима једног тадашњег хроничара. У
одредници за 1285. годину, вустерски истраживач кратко и јасно наводи: „У
Винчестеру је 8. септембра на дан рођења пресвете Богородице краљ опскрбио
оружјем 44 витеза.” Другим речима, Едвард је истовремено створио нови ред
витезова, окружен војним врхом свог краљевства.

Проглашавање толико великог броја витезова истовремено је несвакидашњи чин, али
ипак није никаква новина. Често се догађало да краљеви и други властодршци
приреде тако велика славља у част неке веома битне особе. (Кад је 1254. године
Алфонсо ? од Кастиље прогласио Едварда И за витеза, у исто време одате су почасти
и групи племића нижег ранга.)

Кад је реч о светковини у Винчестеру, обесхрабруј� �ће је да су нам позната имена
само неколицине присутних и да нико од тих људи није довољно важан да би се
светковина одржала у његову част. Постоји могућност да је краљ приредио славље
због свог деветнаестог одишњег нећака Џона од Британије који је отприлике у то
време закорачио у свет витешких надметања.

Међутим, очигледно је да је из других разлога краљ приредио светковину у јесен
1285. године. Мало раније те године наредио је да се сви људи у његовом
краљевству који су власници поседа чији је годишњи приход већи од 100 фунти
појаве пред њим не би ли их прогласио за витезове 8. септембра, на исти дан кад је
одржана светковина. То је било заиста необично. Често су енглески краљеви
издавали наредбе да се људи са одређеним приходом лате оружја али су то углавном
чинили да би прикупили новац, сматрајући да ће већина људи радије платити
новчану казну него сносити трошкове које намеће ступање у ред витезова. Едвард I
заиста је желео да 1285. године повећа број витезова у свом краљевству.

Величање краља из маште

Освајање Велса је главни разлог због кога је краљ одлучио да баш тада створи нови
ред витезова. У раздобљу између 1282. и 1283. године Едвард је дошао до
Сноудоније и, предводећи велики број војника, свргнуо је владајуће лозе, док је
током 1284. године путовао по Ð½Ð¾Ð²Ð¾Ð¾ÑÐ²Ð¾Ñ˜ÐµÐ½Ð¾Ñ ˜ земљи (надгледајући , између осталих
ствари, изградњу велелепних замкова у велшким градовима Конвију, Харлеку и
Карнарвону).

Победа је била убедљива, али је због тога краљ морао да наметне огромне обавезе
свом народу, што је подстакло примедбе на рачун војних дужности. Неколико пута за
време сукоба Едвард је покушао да примора своје људе да узму оружје у руке.
Године 1285. поново је размотрио шкакљиво питање војних обавеза с надом да ће
ставити тачку на све примедбе тако што ће успоставити јасан став којим ће се
убудуће сви руководити. Наиме, требало би да постане уобичајена појава да људи са
одређеним приходима ступе у ред витезова.

Ново рухо старе приче

http://razbibriga.net/clear.gif
Округли сто Едварда I у Великој дворани замка Винчестер

Освајање Велса такође нуди објашњење зашто светковина у Винчестеру треба да
поприми артуријанску ауру. Артур је у 13. веку био веома цењен у целој Европи, а
највише у Енглеској. Међутим, британско порекло овог чувеног краља било је за
Енглезе необична мука: по националној припадности Артур, који је изазивао
дивљење свих народа, био је Велшанин. Едвард И учинио је немогуће тиме што је
легенду о Артуру искористио за сопствене циљеве, тако што је заправо преобразио
британског војсковођу у почасног Енглеза. На пример, 1278. године, само неколико
месеци након завршетка првог рата с Велсом, енглески краљ посетио је Гластонбери
и, уз све почасти, поново сахранио посмртне остатке за које су тамошњи калуђери
морали да се закуну да су Артурови. Слично се догодило 1283. године кад су
покорени Велшани, да би се додворили свом новом владару, поклонили Едварду
комад накита за који су тврдили да је круна краља Артура. Слављеничко надметање
које је Едвард приредио следеће године у Нефину његови савременици назвали су
„округли сто”.

Да скратимо причу, Едвард је био одушевљен легендом о Артуру и из политичких
побуда, због новонасталих обавеза у Велсу. Његово одушевљење овом причом
вероватно је било најизражениј� �µ 1285. године. По повратку у Лондон маја те године
краљ је још једном прославио победу, али у част својих грађана. Поворка се кретала
од Лондонске куле украшене осакаћеним главама поражених велшких принчева, до
Ð’ÐµÑÑ‚Ð¼Ð¸Ð½ÑÑ‚ÐµÑ€Ñ ÐºÐµ катедрале где је краљ показао свете мошти које је присвојио од
Велшана. Сви ови догађаји подстакли су краља да одржи светковину проглашавања
витезова за четири месеца. Само два дана касније издата је наредба да сви
велепоседниц� �¸ чији годишњи приход износи више од 100 фунти дођу и преузму
оружје.

Не постоји чврст доказ ко је од племства заправо присуствовао догађају јер
свеобухватна истраживања преосталих списа не откривају ниједну појединост у вези
са овом светковином, тако да се не можемо у потпуности поуздати ни у шта. Међутим,
можемо делимично бити сигурни да је Едвард, након што је издао наредбу за
окупљање на овој великој витешкој светковини, сам осмислио славље. Мора да се
одлучио за Винчестер, имајући у виду краљевски замак и његову очаравајућу Велику
дворану. То је било погодно место за овакву свечаност.

Такође је веома вероватно да је, због наклоњености према легенди о Артуру, и
желећи да на њега гледају као на чувеног британског краља, Едвард објавио да је за
ову прилику потребан одређени симбол окупљања. Вероватно су се тог лета краљеви
столари окупили у Винчестеру и почели, по његовим упутствима, са израдом
округлог стола.


Даља историја округлог стола

Округли сто у Винчестеру првобитно је израђен као део намештаја, што се јасно види
јер постоји дванаест рупа на доњој страни стола насталих од дванаест ногара. Нико
са сигурношћу не зна кад су уклоњене ногаре са стола, али је до тога дошло можда
већ половином 14. века. По речима хроничара из тог доба, сигурно је да је сто од
краја 15. века коришћен као украс на зиду. У 16. веку сто добија нови, слободно
можемо рећи, убоги изглед, налик табли за пикадо. Стотинама година сто није
померан са овог места, без сумње због огромне величине. Тек је 1873. године, кад се
преуређивао улаз у дворану, померен с једног краја дворане на други. Међутим,
седамдесетих година 19. века због обнављања дворане сто је поново морао да се
премести с тог места што је омогућило да се пажљиво проучи под надзором Мартина
Бидла. Након овог проучавања, научници су дошли до закључка да је сто направљен
за време владавине краља Едварда I.