Књижевност - занимљивости

Досадно!

Француски писац Марсел Пруст (1871-1922) био је очајан када је добио писмо у ком
познати издавач Марк Хумболт одбија да објави његово животно дело, роман „У
трагању за изгубљеним временом”.

„Драги мој пријатељу”, започео је своје писмо издавач, „можда сам ја потпуно без
мозга, али не видим због чега би некога занимало да прочита тридесет страна само да
би сазнао како се приповедач врти у кревету јер не може да заспи!”

Роман је касније објавио „Галимар” и то је једно од најславнијих дела француске
књижевности.

Прекратко

Џорџ Бернард Шо, ирски књижевник пореклом Енглез, добитник Нобелове награде за
1925. годину, одлучио је двадесетак година пре тога да се са супругом скраси у месту
Ајот Сент Лоренс у Хертфордширу. Касније је објаснио како се одлучио на тај корак:

-Посетили смо сеоско гробље и угледали један леп надгробни споменик на ком је
писало: „Џејн Евесли, рођена 1805. умрла 1895. године. Њен боравак на овом свету
био је нажалост сувише кратак”. Помислио сам да је место у ком се сматра како је
деведесет година живота премало право место за нас двоје!

Био је у праву. Џорџ Бернард Шо живео је 94 године. Од 1856. до 1950.

Дијета за привлачење пажње

Једном приликом чувеног енглеског песника Џорџа Гордона Бајрона (1788-1824) на
вечеру су позвали познаници код којих никада раније није био у кући. Тамо се
окупило велико и угледно друштво књижевника. На питање домаћина да ли би му
најпре пријала супа, Бајрон је рекао гласно како би га сви чули:
- Ја никада не једем супу!
- Волите ли рибу?
- Не, ја никада не једем рибу!
- Можда би вам пријало печење?
- Не, ја никада не једем печење!
- А бар чаша вина?
- Никада у животу нисам окусио вино! - грмео је песник.
Немајући више куд, домаћин је упитао песника шта обично једе за вечеру.
- Само двопек и воду! - одговорио је песник. На жалост, нису имали двопек, па је
попио воду у коју је сипао мало сирћета. Потом је љутито отишао.

Забринути домаћин срео је после неколико дана блиског Бајроновог пријатеља и
упиутао га:
- Зашто ме нисте упозорили како се храни лорд Бајрон?
Откад је на онако строгој дијети?
- Откако сте ви то почели да примећујете! Његово понашање имало је за циљ пре
свега да привуче пажњу присутних. И да знате: после вечере отишао је право у
оближњу крчму где се најео печења и напио вина.

Бујна машта

Док је болестан лежао на самрти, славни француски писац Оноре де Балзак
(1799-1850) био је незадовољан што о његовом здрављу брину неки непознати лекари
покушавајући безуспешно да му помогну.
-Нећу да ме ви лечите - викао је у бунилу болесни писац.
-Позовите доктора Бјаншона! - преклињао је Балзак.

Да ли је Бјаншон био неки славни лекар? У извесном смислу јесте. Био је јунак
Балзаковог романа - измишљена личност.

Вечера за трен

Марија Хаксли, супруга британског писца Олдоса Хакслија (1894-1963), била је
опседнута кувањем, тачније речено - калоријама и здравом исхраном. Мерила је сваки
грам хране коју је припремала свом мужу.

Једном приликом Хакслијеви су позвали пријатеље на вечеру. И гости и домаћин били
су изненађени када су видели шта им је Марија изнела за вечеру: неколико зрна
обареног, хладног пасуља са исто толико колутића исечене банане. И то је било све.
Олдос је тада дипломатски предложио да би можда било боље када би сви изашли на
вечеру... Истога трена Марија је само љутито погледала мужа и севнула својим плавим
очима. Он је послушно сео за сто. Вечеру су појели за тили час.

Чудо од детета

За разлику од свог оца Натанијела Хоторна (1804-1864), америчког писца, Џулијан
Хоторн обожавао је да се појављује у јавности. Чим би неко чуо за славно презиме,
мислио је да је реч о Хоторну старијем, познатом књижевнику. Тако је било и
приликом свечане вечере када је Џулијану Хоторну пришла очева обожаватељка и
одушевљено му саопштила:
- Ох, поштовани господине Хоторн, прочитала сам ваше „Скарлетно слово” и могу само
једно да кажем: то је ремек-дело!
- Мислите? - одговорио је вицкасто Џулијан. - Драга госпођо, та књига је објављена
када сам имао само четири године.

Срећна бабица

Писац Радјард Киплинг (1865-1936) био је пресрећан када се родило његово прво
дете. Није знао како да захвали бабици која је помогла да се његова жена породи, а
потом и неговала бебу. А онда се сетио...
- Молим вас да узмете овај мој рукопис као израз захвалности и оданости - рекао је
Киплинг болничарки дарујући јој рукопис свог необјављеног дела. - Ако једнога дана
будете у невољи и затреба вам новац, можда ћете успети да га продате.

Неколико година касније бабица је послушала Киплингов савет. Продала је рукопис и
живела срећно и у изобиљу до позне старости. Јер, Киплинг јој је поклонио рукопис
романа „Књига о џунгли”.

Царина

Године 1882, када је путовао у Сједињене Америчке Државе због предавања које је
требало да одржи, писца Оскара Вајлда (1854-1900) зауставили су амерички цариници.
- Господине, имате ли нешто да пријавите за царину? - упитали су.
- Немам ништа - одговорио је Вајлд - осим сопствене генијалности!

Годинама касније, сиромашан и напуштен, нашавши се у затвору, Оскар Вајлд је
размишљао о свом распусном животу и понашању. „Био сам распикућа сопствене
генијалности”, написао је. „Заборавио сам да и најобичнија, свакодневна дела граде и
разграђују личност”.

Ја сам Ема Бовари!

Када је 1857. године објављен роман „Госпођа Бовари”, културна јавност дигла је глас
због сувише слободног описа љубавног случаја прељубнице Еме Бовари, усамљене и
несрећне супруге једног лекара. Многи су веровали да је писац романа Гистав Флобер
(1821-1880) имао на уму неку одређену даму, па су стога желели да сазнају ко је права
госпођа Бовари.

Не могавши више да се одупре наваљивању радозналаца, Фло-бер је напослетку на
једној књижевној вечери изјавио:
- Господо, сада ћу вам рећи целу истину. Госпођа Бовари, то сам - ја.

Лоша срећа

Током свог плодотворног живота, чувени амерички писац Марк Твен (1835-1910)
одржао је бројна предавања у многим градовима Сједињених Америчких Држава.
Управо тим поводом нашао се у једном градићу. Пре предавања ушао је у берберницу
да са обрије напомињући власнику да је први пут у том месту.
„У право време сте посетили наш градић!”, љубазно му је казао брица.
„Зашто?”, упитао је Марк Твен.
„Познати писац Марк Твен вечерас ће одржати предавање. Нећете, ваљда, то да
пропустите?”, узвратио је берберин.
„Па, надам се да нећу...”
„Да ли сте купили улазницу? Биће велика гужва.”
„Не, нисам још...”
„Нажалост, све су продате. Мораћете да стојите.”
„Лоше сам ја среће”, уздахнуо је Марк Твен.
„Кад год он држи предавање, ја увек морам да стојим”.

Добра представа

Писац „Петра Пана”, енглески новинар и драмски писац сер Џејмс Метју Бари
(1860-1937), често је присуствовао позоришним представама свог најславнијег комада.
Приликом једног извођења „Петра Пана” у Баријевој ложи нашао се и дечак који се
током представе непрестано вртео и нагињао као да ће пасти међу публику. Будући да
му је мишљење најмлађих било изузетно драгоцено за писање, Метју Бари је упитао
дечака:
- Шта се теби највише допало у вечерашњој представи?
- Да цепам програм, а онда бацам комадиће хартије на главу онима што седе доле! -
раздрагано је одговорио мали поклоник позоришта.

Не разбијај ми илузије!

Британски драмски писац Ноел Кауард (1899-1973) обожавао је да путује по свету.
Али, нису га занимале културне знаменитости, већ је желео да упозна занимљиве људе.
Посетивши Индију, није отишао да види чувену палату Таџ Махал, него је остао у
ресторану да ћаска са мештанима које је тек упознао. „Зашто не пођеш са нама у
обилазак Таџ Махала?”, упитао је Кауарда његов пријатељ.„Не пада ми на памет!”,
одговорио је Кауард „Видео сам ту палату на кутијама за кекс и после сам често
размишљао о њеној лепоти. Зато слободно иди без мене и не покушавај више да ми
разбијаш илузије”.

О, Мелани!

Ако се имају у виду описане битке које су се догодиле током Грађанског рата у
Америци (1861-1865) Мелани, једна од главних јунакиња романа „Прохујало са
вихором” Маргарете Мичел, била је трудна ни мање ни више него двадесет један месец!
Када је уредник у издавачкој кући која је објавила овај бестселер напоменуо
књижевници да је у тим описима погрешила, она је само слегла раменима и рекла му:

- Какве то везе сад има? Уосталом, наше јужњачко време спорије тече од вашег
јенкијевског.

Изгубљени рај

Кад му је било шездесет година, славни енглески песник Џон Милтон (1608-1674)
потпуно је изгубио вид, али и запао у крајњу беду. Да би дошао до нешто новца,
продао је права за објављивање свог епа „Изгубљени рај” лондонском књижару
Самјуелу Симонсу за само десет фунти. Пет фунти одмах, а пет фунти за продају три
издања „Изгубљеног раја” (укупно четири и по хиљаде примерака) те 1669. године.
После мужевљеве смрти Милтонова трећа супруга Елизабет продала је истом књижару
доживотна права за издавање „Изгубљеног раја” - за осам фунти. Тако се вешти књижар
обогатио уложивши новац само у једну књигу: и то свега осамнаест фунти.

Издавач који је дочекао Годоа

Када је Самјуел Бекет (1906-1989), ирски књижевник, добитник Нобелове награде,
написао 1952. године драму „Чекајући Годоа”, Барни Росет, оснивач издавачке куће
„Гороув прес”, тешка срца је одобрио штампање књиге у хиљаду примерака. Мислио
је да ће издавање Бекетове драме бити чист губитак. У почетку је заиста тако и било.
За годину дана продато је нешто мање од четири стотине примерака књиге: углавном
ју је откупљивао сам Бекет како би „Чекајући Годоа” поклонио својим пријатељима.
А онда је на Бродвеју постављен комад. Представа се давала само шест недеља.
Критичари су написали да је реч о чистој комунистичкој пропаганди... Ипак, читаоци
су почели да купују књигу у којој је штампана прослављена драма... Напослетку је
сумњичави Барни Росет схватио да је драму „Чекајући Годоа” продао у више од два
милиона примерака.

Последња исповест

Док је лежао на самрти, шпански драмски писац Лопе де Вега (1562 - 1635) упитао је
свештеника колико му је још времена остало. Уверивши се да пролазе последњи часови
његовог живота, Лопе де Вега изговорио је оно што је посебно припремио како би
било упамћено као нека врста његове опоруке.

- Добро је... Значи, могу сада да кажем... - промрмљао је болесни књижевник. - Од
Дантеа ми је мука!

Оцена уредника

Док је био уредник недељника „Houshold Words”, славни енглески писац Чарлс Дикенс
(1812 - 1870) примио је песму неког младог песника с молбом да је објави. Песма је
носила назив „Источњачке перле и силне жице”. Дикенс је одлучио да стихове не
објави, али ипак је послао обавештење младом књижевнику како се не би узалудно
надао.

„Жао ми је што ваша песма неће бити објављена у нашем часопису. Има превише жица!
Поздрав, ваш Чарлс Дикенс.”

Уметничка таштина

После међународног сусрета писаца у Софији, британски писац Ентони Пауел био је
изненађен кад је видео како амерички писац Гор Видал знатижељно листа бугарске
дневне листове тражећи странице културе.
- Ево ме, знао сам! - одушевљено је викнуо Видал.
Видевши да га Пауел знатижељно гледа, Видал му је објаснио о чему је реч:
- Волим да ми слика изађе у новинама. Зато увек седнем поред човека с турбаном.
Њих фотографи обавезно сликају. Тако сам и сада сео поред писца из Индије и -
сликали су ме.

Књижевни комплимент

Дело америчког писца Едгара Алана Поа (1809-1849) није било баш добро прихваћено
у време када је писац био жив. Поове приче и песме посебно је презирао писац и
новинар Марк Твен који је једном приликом у свом новинском тексту, записао:

„По мом мишљењу Поова проза је неподношљива, нечитљива, баш као и дела Џејн
Остин.” На крају је закључио:

„У ствари, постоји разлика. Поове приче могао бих да прочитам уколико би ми за ту
муку платили. Књиге Џејн Остин - ни под тим условoм!”

Глупост и предрасуда

Да ли би, кад би им се нашао на столу, данашњи издавачи умели да препознају добар
текст? Ово је занимало Дејвида Ласмана, енглеског писца почетника. На осамнаест
адреса највећих издавача у Великој Британији Ласман је послао делове из романа
једног већ прослављеног књижевника, преписане од речи до речи. Намерно се
одлучио за четири позната романа велике енглеске списатељице Џејн Остин
(1775-1817). Само је променио имена ликова и наслове дела. Није се потписао као
Дејвид Ласман већ - Алисон Лејди, намерно се играјући псеудонимом „A Lady” (Једна
дама) којим се Џејн Остин у почетку потписивала. Потврдило се оно у шта је Дејвид
Ласман сумњао, али ни сам није желео да поверује. Седамнаест издавача вратило је
текстове, већина се није потрудила ни да образложи зашто су одбијени. Само се
уредник у једној од издавачких кућа удостојио да подробно објасни зашто не би
објавио текстове Алисон Лејди: саветује јој да изгради сопствени стил и да не
имитира превише Џејн Остин и њен прослављени роман „Гордост и предрасуде”.