Из живота композитора

Мерило

Лудвиг ван Бетовен (1770-1827) немачки композитор, отпустио је без размишљања
служавку када је сазнао да га је слагала. Пријатељица која му је служавку препоручила
покушала је да убеди композитора да чини велику грешку и да је та жена поштена и
вредна, али да није слагала у намери да му науди. Бетовенов дневник иначе је био
препун забелешки о куварицама које су бежале главом без обзира из његове куће...

-Онај који изрекне лаж нема чисто срце - објаснио је Бетовен пријатељици. -А ко нема
чисто срце, не може да скува ни чисту чорбу!

Страх

Аустријски композитор Арнолд Шенберг патио је од трискаидекофобије, страха од
броја тринаест. Овај уметник (отац атоналне музике, како су га називали) био је убеђен
да ће умрети тринаестог дана у месецу, па је зато тада остајао у кући, водио рачуна о
томе шта пије и шта једе, а понекад није ни устајао из кревета... Тако је било и 13. јула
1951. године. Уверерен да му се ближи крај, Шенберг је тога дана само лешкарио.
Супруга му је најзад саопштила да је сат откуцао поноћ и да је наступио 14. јул, а
затим отишла да му скува чај. Када се вратила у собу, нашла је мужа мртвог. Умро је,
ипак, тринаестог јула, а сат у спаваћој соби је журио - до поноћи је недостајало пет
минута.

Домаћину се у зубе не гледа

Једном приликом славни пијаниста Артур Рубинштајн (1887-1981) приредио је вечеру
у част свог цењеног колеге и композитора Сергеја Рахмањинова (1873-1943). Као
што је и могло да се очекује, сви су говорили о музици. Руски композитор тада је
нагласио како је Григов клавирски концерт по његовом мишљењу најлепши
клавирски концерт икада написан.
- Каква срећна околност! - обрадовао се Артур Рубинштајн. - Управо сам снимио
грамофонску плочу на којој је забележен снимак Григовог концерта!

Сергеј Рахмањинов с одушевљењем је примио ту вест. Желео је да му домаћин пусти
плочу. Потом је, затворених очију и пијуцкајући кафу, с великом пажњом преслушао
Рубинштајново тумачење Григове музике. Онда је одједном отворио очи као да се
пробудио и узвикнуо:
- Рубинштајне, па ви сте свирали на раштимованом клавиру.

Страст? Бура!
Лудвига ван Бетовена (1770-1827), славног немачког композитора, упитали су једном
приликом зашто је своју Сонату у де-молу опус 31, број 2 назвао „Appassionata” (што на
италијанском значи - страствена).
Познат као затворен и нељубазан човек, Бетовен је одговорио:
- Није вам јасно зашто је соната названа „Appassionata”? Е, па, онда прочитајте
Шекспирову „Буру”.

Птичији мозак

Када су госпођу Етел Смит (1858-1944), композитора али и познату енглеску
феминисткињу, позвали на вечеру књижевница Вирџинија Вулф и њен супруг, Етел је
одлучила да до њиховог дома дође - бициклом. До куће Леонарда Вулфа у Сасексу
уметница је требало да превали бар тридесетак километара бициклом, па је кренула
у комплету од твида, нимало елегантном. Надомак куће својих домаћина помислила
је да се ипак неприкладно обукла јер су Вулфови позвали и друге угледне госте.
Етел Смит била је готово уверена да је требало да обуче хаљину и корсет. Зато је
ушла у сеоску продавницу и упитала да ли можда имају корсете. Нажалост, нису
имали... А онда је у углу продавнице угледала кавез за птице...

Пола сата касније Вирџинија Вулф приметила је да се нешто необично дешава у
њеном дворишту. Када је изашла напоље, имала је шта да види. Етел Смит
покушавала је да се - уместо у корсет - увуче у птичији кавез како би је бар мало
стегао у струку.

Брука

Аустријски композитор Арнолд Шенберг (1874-1951), познат као један од главних
твораца атоналне музике, био је бесан кад је објављена књига Томаса Мана „Доктор
Фаустус”. Наиме, главни јунак романа је Адријан Леверкин, композитор који „продаје
душу ђаволу” измисливши нови нотни систем попут оног Шенберговог...

После објављивања књиге композитор је, у љутњи, написао отворено писмо јавности
оптужујући Томаса Мана за плагијат. Али, Ман је успео да одбрани роман говорећи о
великом утицају који је Шенберг имао на њега. И поред тога, композитор је имао
утисак да је Леверкин, јунак романа, упропастио његов углед у културној јавности и
до краја живота је жалио због тога.

- Да ми је Томас Ман само наговестио да намерава да напише роман о композитору,
ја бих за сат времена за њега посебно измислио неки други начин компоновања! -
говорио је Арнолд Шенберг.

Лажно клицање

Иако је за живота стекао славу, италијански композитор Ђузепе Верди (1813-1901) није
био сасвим убеђен да ће његово целокупно дело преживети суд историје, па је своје
ране композиције спалио. Осим тога, када би после извођења неке опере италијанске
патриоте клицале „Верди! Верди!”, најчешће је одбијао да се поклони. Зашто?
- Знам да не кличу мени, већ неком другом коме не смеју јавно! - говорио је Ђузепе
Верди.

Наиме, његово презиме било је, заправо, акроним реченице: Vittorio Emmanuele, re
d’Italia! (Виторио Емануеле, краљ Италије!).

Писмо препоруке

Млади немачки композитор кренуо је 1839. године у Париз у потрази за славом. Тако је
стигао до угледног музичара Ђакома Мејербера (1791-1864) који је љубазно примио
младог композитора и стрпљиво саслушао његове композиције. Затим је написао писмо
препоруке директору Париске опере. У писму, нађеном много година касније, писало
је: „Молим вас, помозите ми и преузмите ову досадну будалу!” Ко ли је био тај
досадњаковић? Рихард Вагнер, будући славни немачки композитор.

Обожаватељка

„Маестро, будући да нисам у стању да напишем оно што могу да вам кажем у четири
ока, будите вечерас у позоришту 'Ла Скала' у ложи број девет док на програму буде
ваша опера. Чекаћу вас с нестрпљењем у срцу. Ваша Тајна Обожаватељка...”

Када је славни италијански композитор Ђоакино Росини (1788-1860) добио ово
писмо, сместа је почео да се припрема за вечерњи излазак у оперу. Ставио је чак и
перику да би изгледао млађе. Чим је стигао, управник позоришта саопштио му је,
онако узгред, да је ложу број девет закупила прелепа дама која је управо тога дана
стигла у Милано - жена француског амбасадора. Ђоакину је срце почело необуздано
да лупа... Иначе је био познат као човек који не пропушта прилику за удварање.

Међутим, завеса се подигла, представа је почела, али нико није долазио у ложу.
Росини је седео усамљен и разочаран. Напослетку је дошао портир и донео му
коверат. У писму је стајало:

„Маестро, његова екселенција амбасадор Француске одавно је удовац. Зато ћете
вечерас бити сами у ложи. Ваша стална обожаватељка - Првоаприлска Шала”.

Скок или певање?

Док је у току била проба његове опере „Флавио”, композитор Георг Фридрих Хендл
(1685-1759) сам је на чембалу пратио певаче, али тенор никако није био задовољан
Хендловим свирањем: час му је било пребрзо, час му се чинило преспоро... Напослетку
је дрекнуо:
- Ако не умете боље да свирате, скочићу на ваше чембало и сасвим га смрскати! -
запретио је он.
- Само изволите - узвратио је мирно Хендл - али ме претходно обавестите када ћете
тачно скочити. Ја ћу то обзнанити јер верујем да ће више посетилаца доћи у оперу да
види како скачете на чембало, него да чује како грозно певате.

Моцартов љубавни саветник

Иако је више пута био заљубљен пре него што се оженио, славни аустријски
композитор Волфганг Амадеус Моцарт (1756-1791) био је сасвим неискусан кад је реч
о опхођењу према лепшем полу и удварању. У ствари, о понашању особа које се воле
није знао готово ништа. Зато је - пишући оперу чији је либрето захтевао и описе
љубавне чежње (дочаране кроз музику) - Моцарт је одлучио да позове посебног
саветника „за љубавна питања”. Тако је и било...

Остаје једино одговор на питање: ко је био тај стручни саветник за љубавне ствари?

Мајстор љубави у служби мајстора музике. Славни венецијански пустолов,
најпознатији љубавник свих времена - Ђакомо Казанова.

Погрешна постава

Славног румунског виолинисту, композитора и диригента Ђеорђеа Енескуа
(1881-1955) неки угледни земљак замолио је да се стара о музичкој каријери
његовог сина који је и сам желео да постане виолиниста. Нажалост, није био музички
обдарен. Будући да му је дуговао велику услугу, Енеску је морао да пристане.
Покушавао је да научи младића да свира, али без великог успеха... Чак је, преко
својих веза, успео да му закаже концерт у сали „Гаво” у Паризу. Немајући храбрости
да иједног пијанисту замоли да прати невештог виолинисту, Енеску је преузео тај
незахвални задатак. Уочи концерта распитао се да ли би неко од музички
образованих људи пристао да му окреће странице док прати виолинисту. Сместа се
јавио познати париски пијаниста и педагог Алфред Корто. Као што је могло да се
претпостави, концерт је био права пропаст. Два дана касније у дневном листу
„Фигаро” објављен је приказ концерта. Чланак је био кратак, али речит:

„Чудан концерт одржан је у сали Гаво пре неко вече. Човек коме се толико дивимо
када свира виолину свирао је клавир. Други, кога обожавамо када свира клавир,
окретао је нотне странице. А онај који је требало да окреће листове партитуре,
нажалост, свирао је - виолину”.

Споменик

Парижани, обожаваоци чувеног италијанског композитора Ђоакина Росинија
(1792-1868), били су толико одушевљени његовим операма да су одлучили да му за
живота дигну споменик. Сакупили су двадесет хиљада франака и већали о томе ком
вајару да се обрате. Међутим, Росини је прекинуо њихову препирку следећим речима:

- Дајте мени тих двадесет хиљада франака, и ја ћу стајати на неком постољу на улици.

Осетљиви слух

Будућег славног француског композитора Камија Сен-Санса (1835-1921) родитељи су
једном приликом, док је још био дечак, повели на концерт. Мали Камиј је пре тога имао
прилике да чује само клавир и виолину, а сад је слушао симфонијски концерт.

У књизи својих сећања Сен-Санс овако је описао тај догађај:

„Оркестар је почео тихо да свира, најпре гудачи. После десетак минута, на моје
запрепашћење, грунули су лимени дувачи - трубе, тромбони, тубе... Почео сам да
вриштим и вичем нека престану, нека престану! Од ове буке не могу да чујем музику!'
Будући да трубе нису престајале да свирају, родитељи су због мог плача морали да
напусте концерт”.

Прекинута миса

Због риђе косе, славног венецијанског композитора Антонија Вивалдија (1675-1741)
звали су Црвени свештеник. Али, свештеник и музичар, Вивалди се једном приликом
нашао пред црквеним судом. Зашто? Јер је прекинуо мису будући да је одједном осетио
талас надахнућа и отишао да узме хартију и перо... Морао је, на запрепашћење других
свештеника и верника који су дошли да присуствују миси, да хитно запише своје
музичке мисли.

Хендл и принц

Славни немачки композитор Георг Фридрих Хендл (1685-1759) провео је многе године
као композитор и учитељ музике на енглеском двору. Једном приликом краљица га је
упитала шта мисли о томе како њен син свира виолончело и када ће постати прави
виртуоз. Не знајући шта да каже о свирању будућег краља, Хендл је одговорио:

- Па, његово величанство свира као... сваки принц!

Краљица је ове речи схватила онако како јој је било драго, па је одлучила да у једном
делу свечаног Хендловог концерта наступи и престолонаследник. Видевши будућег
носиоца круне на подијуму са виолончелом, Хендл је истог трена нестао из сале.

Досада

У августу 1764. године, док је Моцартов отац лежао тешко болестан, њему и његовој
сестри забранили су да свирају клавир како не би узнемиравали болесника. Моцарту је
било досадно. Једноставно није знао шта да ради... И тако је написао своју прву
симфонију за велики оркестар.

Било му је осам година.

Савет

Млади композитор пришао је већ славном Моцарту тражећи од њега савет како да
напише симфонију.
- Док сте млади, било би најбоље да пишете баладе - саветовао га је Моцарт.
- Зашто само баладе? - успротивио се млади стваралац.
- Па, ви сте писали симфоније још као дете.
- Али ја никога нисам питао за савет како то да радим! - одговорио је весело Моцарт.

Брза музика

За само пет дана Моцарт је написао, преписао, увежбао са оркестром и напослетку
извео на концерту своју Симфонију у Це-дуру („Линц симфонија”).



Колико нота?

Аустријски надвојвода Фердинанд једном приликом желео је да похвали младог
композитора Моцарта. Међутим, сматрајући да као владар ипак треба да нађе неку
замерку композиторовом делу, он је рекао:
- То је дивна музика, али чини ми се да има превише нота!
- Варате се, Ваше величанство - одговорио је Моцарт. - Има тачно онолико нота
колико је потребно.

Уместо прстију...

Моцарт се једном кладио са својим старијим колегом, сународником Јозефом Хајдном
(1732-1809) у сандук најбољег шампањца. Била је то нека врста свирачког такмичења:
требало је да обојица прочитају с листа композицију коју је Моцарт написао тог истог
дана. Хајдн је пристао и ноте су стављене на спинет.

Већ после неколико тактова, Хајдн је видео да се не спрема ништа добро, па је
успорио, а онда стао. Јер, док су две руке свирале на крајњим, супротним странама
клавијатуре, требало је притиснути дирку у средини. И тако је Хајдн одустао. Ред је
дошао на Моцарта. Када је стигао до тог „немогућег такта”, односно тона, Моцарт је
сагнуо главу и - носом притиснуо дирку.