Милутин Гарашанин

Нешто о српском националном карактеру
Милутин Гарашанин

Одломак из књиге „Доколица” (1892)


Кажу да је некада - у оно старо време када је Бог већ био створио људе и поделио
их на народе онако како ће најбоље један другом очи повадити - једног дана пренуо
из сна од велике вреве што се међу народима беше подигла на земљи.

Трљајући очи упита Бог:
- Шта ли им је тамо доле?
- Завадили се међу собом - одговорише анђели који часом беху слетели међу људе
да виде шта хоћеду.
- А око чега су се то тако позавађали? - упитаће Бог.
- Не знају ни сами. Једни хоће да су славни, други да су богати, трећи да су силни.
Па после има их који хоћеју да су мудри, да су велики ... и шта им којешта још на
памет не пада.
- А шта раде Срби? Да ли они штогод траже?
- Они, ако хоћемо право да говоримо, не траже ништа; али чим ко проговори, они
сви у глас вичу: „Нећемо, не дамо, није право.”
- Идите доле и кажите им нека ућуте; сад ћу ја сићи да их наравнам - рече Бог.

И сиђе Бог међу људе и рече им:
- Приступите ближе ви Французи и кажите шта би хтели да будете?
И Французи, као један човек, повикаше у глас:
- Ми хоћемо да смо јунаци!
- Е па нек вам буде - рече Бог.
Тек што Бог рече, подиже се страшна врева, тамо сасвим иза осталих:
- Нећемо, не дамо, није право!
То беху Срби.
- Та, ћутите, не било вас - рече Бог. - Доћи ће ред и на вас, па затражите шта хоћете
и даћу вам.
Ућуташе Срби и припалише луле чекајући шта ће даље бити.

Бог прозва Енглезе:
- Шта би ви Енглези хтели?
- Ми би хтели да будемо јаки на мору.
- Будите јаки на мору - рече Бог.
- Нећемо, не дамо, није право! - узавреше опет Срби.
Наљути се опет Бог и по анђелима поручи Србима да ће, ако не ућуте, чудо од њих
направити.
Ућуташе Срби, одмахнуше главом и метнуше луле у зубе.
Зовну Бог Русе и даде им што затражише; па зовну Немце, па Турке, па Талијане и
све тако редом: и свакоме даде што од њега захтеваше.
- Одите сад ‘амо и ви Срби! Кажите шта би хтели да будете?
Приђоше Срби; повадише луле из зуба, истресоше их о длан и задедоше за појас.

Поћута мало Бог, па онда упита:
- Што сте сад занемели, што не говорите?
- Е, па, стани мало! Падне човек са крушке па се поразмисли. Није баш тако ни лако!
- одговорише Срби.
- Ама, имам ја и друга посла, него говорите брже - рече Бог сурово.
Погледаше Срби у Бога, па онда један у другога. Ћуте Срби, а ћути и Бог.
- Та, говорите, људи, што сте се смркли? Проговорите већ једном - повика Бог.
Наљути се Бог и крене да оде.
- Стани, Господе, стани! Ево, смислили смо! - повикаше они с десна. - Дај нам да
будемо вредни!
Тек што то рекоше, а они остали Срби сви у глас повикаше:
- Нећемо, нећемо! Шта ће нам то. То није право! Вредан човек мора да ради, а то је
мука и белај. Да је то било добро, узели би они пре нас. Не, нећемо то; него дај нам
да будемо сложни - рекоше они с лева.
- Нећемо, нећемо! Каква слога! Шта ћемо с њом? Од ње нећемо бити ни сити, ни
напити - повикаше у глас они други.

Сад приступише они Срби из средине и рекоше:
- Дај нам, Боже, да будемо поштени.
- Нећемо, нећемо! - загрмеше и они с десна и они с лева, и Бог се уистину наљути и
пође на небеса.
Кад Срби видеше да ће остати без ичега, узбунише се и опет повикаше у глас:
- Стани, Господе, стани! Ево, смислили смо, чуј нас!
И добри Бог стаде и обрте се Србима.
Изађе један из гомиле, скиде капу, пољуби Бога у руку и смерно се поклони.
- Господе Боже наш! Хвала теби који си се и нас сетио и који хоћеш да нам даш што
затражимо. Али, није лака ствар. Бојимо се много да се не преваримо. У нас, као што
знаш, седам „кућа једну козу музе”; лети се хранимо „копривама” а зими туцамо
„церову кору”, па једемо. Хтели би сад, кад се ово овако лепо дели, да изаберемо
нешто ваљано, нешто што се нико није сетио. Али ево муке, што ми прво не знамо ни
шта хоћемо; а друго, не можемо овако преко колена ни да пребијемо ствар. Људи
као људи; једни хоће, други неће; једни би хтели ово, други би хтели оно. Зато би
те ми молили, Боже, да ово питање још не „решавамо”, него да га „одложимо”, да се
„поразмислимо” и да се „договоримо”. Оно, истина, ти знаш какви смо ми; мучно је
да се сложимо. Али, пошто се мало поџакамо, и пошто се проинатимо - „гласаћемо”,
па где буде „већина”. А сад нас пусти да се „здоговоримо”.
- Е, па, лепо - рече Бог. - Идите кући и кад се „здоговорите”, ви дођите опет.
И Бог оде на небеса, а Срби се разиђоше куд који.
И како би онда, тако је и данас - још никако да се здоговоре.