Aristotel

Atačment 3997

Zivot i delo

Aristotel je poreklom sa severa Grcke, iz grada Stigare na Halkidiku naspram Svete Gore. NJegov otac Nikomah bio je lekar, po legendi je pripadao redu Asklepiada nazvanom tako po mitskom osnivacu helenske medicine Asklepiju, tesalskom knezu. Aristotelov otac je kao lekar ziveo na dvoru makedonskog kraqa Aminta, dede slavnog osvajaca Aleksandra Makedonskog. Aristotel se rodio 384. godine stare ere, bio je znaci vise od cetrdeset godina mladji od Platona. Ziveo je sesdeset i dve godine. Kao sedamnaestogodisnjak doputovao je u Atinu radi sticanja obrazovanja, jer su u Atini i celoj Heladi tada bile na glasu dve skole: Isokratova skola retorike i politike i Platonova Akademija. Aristotel je prvo ucio kod Isokrata, pa je ubrzo presao u Akademiju, sto se pokazalo sudbonosnim za njegov zivotni put. Ostao je u Akademiji dvadeset godina, najpre kao ucenik a potom kao aktivni saradnik. Posle Platonove smrti, napustio je Atinu i otputovao najpre u Malu Aziju, a potom u Pelu, na dvor Filipa Makedonskog, gde je oko dve godine bio vaspitac trinaestogodisnjeg Aleksandra, buduceg makedonskog i panhelenskog imperatora.
Dvadeset godina posle napustanja Atine, Aristotel se vratio u taj grad da bi u njemu (335. god.) osnovao sopstvenu skolu nazvanu Likej, po istoimenom gaju gde je skola bila smestena. [kola je bila otprilike jedan sat hoda udaqena od Akademije i nalazila se na drugom kraju Atine, negde u blizini hrama Zevsa Olimpijskog. Danas nema od nje nikakvih tragova, jer je na tom mestu izgradjeno stambeno naseqe moderne Atine, dok je prostor gde je bila smestena Akademija ocuvan slobodnim i moze se i danas videti. Aristotelovom povratku u Atinu prethodila je cuvena bitka kod Heroneje u Bojotiji, gde je 338. god. pod komandom Filipa Makedonskog (Aleksandrovog oca) makedonska vojska porazila Atinjane i Tebance. Taj dogadjaj oznacio je nadolazak nove panhelenske epohe, u kojoj su grcke gradske republike jedna po jedna izgubile politicku samostalnost, postajuci delovi velike panhelenske imperije pod vodjstvom makedonskih kraqeva. Stvaranje panhelenske imperije bilo je u osnovi protivno Aristotelovoj politickoj filozofiji, u kojoj se zastupalo glediste da je gradska republika ponajboqi oblik drzavne zajednice.

Marjanović Nemanja

Aristotelovi spisi su mnogobrojni i opste im je obelezje da se, za razliku od Platonovih spisa koji su po sadrzaju tematski a po formi dijaloski i dramski, orijentisu ka obrazovanju filozofskih disciplina. Ove discipline sve zajedno oblikovane su tako da sacinjavaju sistem celokupnog znanja. Istina, Aristotel je - verovatno dok je jos bio clan Akademije - pisao dijaloge, po ugledu na svog uciteqa Platona; ali ovi dijalozi su izgubqeni, sacuvani su samo njihovi naslovi i izvestan broj fragmenata. Naslovi pojedinih Aristotelovih dijaloga isti su kao i naslovi pojedinih Platonovih dijaloga (Drzavnik, Sofist, Simposion, Meneksen), dok su u drugim slucajevima originalni (Protreptikos, O filozofiji). Sto se ostalih spisa tice, sigurno je da oni nisu u svakom pojedinacnom slucaju bili grupisani na nacin kako se to cini u modernim vremenima. U Aristotelovoj knjizevnoj zaostavstini bilo je tri vrste spisa: prvo, spisi manje ili vise popularnog karaktera kojima je sam Aristotel dao definitivnu formu; drugo, zbirke materijala od kojih su tek imale da se oblikuju rasprave; trece, spisi kojima je sam Aristotel dao oblik svojevrsnih i uglavnom dovrsenih udzbenika za pojedine discipline filozofije.
Sve ostalo potice od kasnijih izdavaca Aristotelovih dela, od kojih je u starini najzapazeniji Andronik sa Rodosa, koji je ziveo krajem stare i pocetkom nove ere. Od modernih izdanja celokpnih Aristotelovih dela, najznacajnije je ono koje je u vreme od 1831. do 1870. godine priredila Berlinska akademija nauka u pet velikih tomova: 1. i 2. tom obuhvataju sve tekstove na grckom jeziku sa dodatkom fragmenata iz izgubqenih spisa; 3. tom obuhvata latinske prevode Aristotelovih dela; 4. tom obuhvata tzv. sholije (tumacenja) starih komentatora; U tom je Bonicov (Bonitz) Index Aristotelicus ili recnik svih glavnih termina Aristotelovih spisa sa preciznim oznakama mesta gde su ti termini upotrebqeni. Po ovom izdanju se u sva potonja izdanja i prevode Aristotelovih dela na marginama stavqa posebna paginacija uz dodatak slova a ili b, koja oznacavaju stupce Berlinskog izdanja. Ova paginacija veoma olaksava citiranje Aristotelovih spisa i nalazenje citiranih mesta.

Podela nauka

U grckom jeziku jedna ista rec (episteme) oznacava i znanje i nauku. Prvobitna Platonova podela svih znanja grupisala je znanja u dve velike grupe: teorijska i prakticna. U toj podeli, "teorijska znanja" obuhvataju svako razumno i umno razmatranje i shvatanje onih predmeta cije spoznavanje povratno deluje na individualnu dusu, uzdizuci je i oplemenjujuci je. Na drugi nacin, ono je potpuno nekorisno i mora takvim da bude. U "prakticnim znanjima" video je Platon pre svega ona znanja koja, uz odgovarajucu umesnost i manuelnu spretnost, mogu da proizvode korisne i upotrebqive stvari. Tome bi, dakle, pripadali svi zanati i sve vestine, ukqucujuci lekarsku, inzenjersku i dr. slicne, ali isto tako i sve umetnosti, kao sto su muzicka, slikarska, vajarska i dr.
Aristotel je od Platonove diadne podele znanja nacinio triadnu, omogucujuci nesto preciznije odredjivanje pojedinih grupa znanja: teorijska, prakticka i pojeticka. Na slican nacin on je razlikovao i tri razlicita nacina zivqenja: jedan teorijski, drugi prakticki, treci apolausticki. Pocnimo razresavanjem ovog poslednjeg. Apolausticki zivot priblizno odgovara onom sto bismo mi nazvali potrosacko-proizvodjackim zivotom, koji protice u proizvodnji radi zaradjivanja, u zaradjivanju radi trosenja i u trosenju radi culnih uzivanja. Tome zivotu odgovaraju "pojeticka" (tvoracka) znanja, a to su sva ona znanja koja omogucuju poboqsavanje materijalnih uslova zivota i stvaranje uslova za culno uzivanje. To je vrlo siroki raspon znanja od onih pesnickih i retorskih, preko graditeqskih, slikarskih i vajarskih do raznovrsnih zanatskih znanja pa i samog znanja trgovackog, menjackog i drugih slicnih.
"Prakticki zivot" u Aristetolovoj podeli je sinonim za "politicki zivot", tj. za aktivno ucestvovanje u javnim poslovima, u poslovima drzave. Analogno tome, "prakticka znanja" su, u stvari, znanja upravzanja, koja opet mogu biti trovrsna: upravqanje samim sobom je znanje koje donosi individualne vrline i srecu; upravqanje domacinstvom koje obezbedjuje dobrobit i srecu porodicne zajednice; upravqanje ili ucesce u upravqanju javnim poslovima koje obezbedjuje dobrobit i srecu drzavne zajednice.
Najzad, "teorijski zivot" zahteva izvesnu izolaciju od meteza svakodnevnog i javnog zivota, izvesnu distancu prema tom zivotu, i to zbog toga da bi se taj zivot i sve drugo sto je vredno proucavanja moglo sto boqe "posmatrati" i shvatiti. Jedino "teorijski zivot" obezbedjuje onome ko ga zivi "autarkeju", tj. potpunu nezavisnost, samostalnost i zadovoqstvom samim sobom, a time - po ubedjenju Aristotelovom - i najvecu mogucu srecu za smrtna coveka. U tome se Aristotel pozivao na Hesiodovo nacelo "najboqi je onaj ko sam sve moze da shvati". "Teorijski zivot" je najneposrednije vezan za "teorijske nauke", tj. za izucavanje, istrazivanje i razumevanje postojeceg i zbivanja; ukratko za filozofiju. Taj zivot obuhvata i sve ono sto je Platon govorio o "teorijskim znanjima".

Sam Aristotel nije osecao potrebu za nekim strogim razlikovanjem znanja (u prethodno izlozenom smislu) od nauka (u smislu licnog rada i doprinosa pojedinim disciplinama). ^inilo mu se vrednim da onaj ko zivi svoj "teorijski zivot" ne mora u svakom pogledu da se odrice raznovrsnih radosti koje proishode iz sticanja bogatstva i raznovrsnih uzivanja vezanih za materijalnu obezbedjenost. No jedno je sasvim sigurno: ni za Aristotela nije mogla da bude ista stvar ucestvovanje u politickom zivotu i pisanje Politike (tj. dela koje izlaze nauku o drzavi), kao sto nije mogla da bude ista stvar pisanje tragedija i komedija i pisanje Poetike (tj. dela u kojem se izlaze nauka o pesnickoj umetnosti). Stoga, ako dobro razumevamo Aristotelovu podelu nauka, moramo reci da su sve nauke u izvesnom smislu teorijske.
Ipak, podelom nauka na teorijske, prakticke i pojeticke Aristotel je hteo postici jos jednu svrhu, hteo je razlikovati nauke s obzirom na odnos prema predmetu. U teorijskim naukama, principi se nalaze u samom predmetu. Istrazivac tu nista ne dodaje niti oduzima, on samo razumeva i shvata ono sto jest i sto mora da bude. U praktickim naukama, principi se nalaze delom u predmetu, a delom u samom istrazivacu. To znaci da se covek istrazivac tu ne moze potpuno izdvojiti iz okvira svoga predmeta, koji mu nije potpuno onostran, jer je taj predmet drzava, drustvo, porodica, odnos coveka prema drugom coveku i prema zajednici qudi. Najzad, u pojetickim naukama, principi (polazista) nalaze se u samom akteru: on je taj koji oblikuje spoqasnji materijal, po svojoj obdarenosti, po svome ukusu i svojom umesnoscu. Ali upravo u ovoj oblasti i s obzirom na pojam "pojetickih znanja", odnosno "nauka", Aristotel nije svoja ispitivanja doveo do kraja. Jer, da je to ucinio, pred njim bi se otvorila jedna nova oblast problema. On bi morao, pored ostalog, da odgovori na jedno od glavnih pitanja: nisu li sve nauke "pojeticke", upravo u smislu kojeg smo ovde predocili? To pitanje je na izvestan nacin postavqeno tek u nasem vremenu.
Ostaje nam sada jos da nabrojimo koje nauke je Aristotel obuhvatao svojom troclanom podelom. U teorijske nauke spadale su "theologika" ("prva filozofija", ili metafizika), fizika i matematika. Praktickim naukama su pripadale: politika, etika, i ekonomika (nauka o privredjivanju u domacinstvu, kao i nauka o privredjivanju u drzavi = politicka ekonomija). Najzad, pojeticke nauke su obuhvatale retoriku, dijalektiku (odnosno logiku kao vestinu zakqucivanja, dokazivanja i pobijanja) i poetiku (kao nauku o pesnickoj umesnosti, ali i kao samu pesnicku umesnost).

Teorija uzroka
Razmatranje teorije uzrocnosti (kauzaliteta) direktno nas uvodi u glavno podrucje Aristotelovog filozofskog sistema. Ovu teoriju mozemo uporediti sa putom koji polazi iz podrucja presokratske "fizike", dodiruje Platonovu teoriju ideja, da bi nas najzad uveo u veliki i nepoznat Aristotelov filozofski grad. On je u neku ruku glavna arterija toga grada, ali ne mozemo se nadati da ce nam ona sama otkriti ceo grad, pa ni samu sebe ukoliko se upoznamo samo sa nazivima njenih glavnih trgova. Onaj ko u Aristotelov filozofski grad ulazi bez vodica, ubrzo ce se izgubiti ili nece naci niceg narocito zanimqivog. Vodica za taj grad ima mnogo, ali vrlo malo dobrih - onih koji poznaju ceo grad, a jos manje onih koji poznaju njegovu "dusu". Aristotel je veliki majstor izgradnje pojmovnog sveta, ali u njegovoj tvorevini ima malo sta lako razumqivog. NJegov stil je tezak i lisen bilo kakve neposrednosti: nema tu nikakvog obracanja uceniku, koji nauk prima s prostosrdacnom radoznaloscu i s qubavqu prema ucitequ, nema ni dramske dijaloske forme, ni impresivnog dijalektickog ili retorickog dvoboja. Ukratko, Aristotelov filozofski grad je velicanstven u svojoj nedostupnosti, u nerazumqivosti jezika kojim se u njemu govori, u odsustvu uobicajene gradske vreve i zivosti. On je prvi primer velikih filozofskih tvorevina kakve ce se u potonjim vremenima stvarati.
No podjimo onog glavnom arterijom za koju smo rekli da se zove teorija kauzaliteta. Grcka rec za uzrok (aitia) prvobitno oznacava nekog krivca, nekoga ko je nesto skrivio i doprineo da se dogodi nesto sto zasluzuje kaznu. A dogadjaj nastao na taj nacin zahteva istragu i otkrivanje krivca; uz to, trazi se i objasnjenje kako je sve to moglo da se dogodi a krivac posto je otkriven i imenovan dobija pravo da se brani i da svoj cin obrazlaze navodeci razloge koji ga opravdavaju, tj. ukqucuju ga u neku sveopstu pravdu. U grckoj duhovnoj sferi, pomisao da je nas svet - takav kakav je - delo nekih krivaca nije bila nikakva izuzetna i neobicna pomisao. To je samo olaksalo da se od predstave o "krivcima" predje na znatno apstraktniji pojam o "uzrocima" ili "razlozima" zasto svetske stvari stoje tako kako stoje. Aristotel je nacinio taj prelaz, imajuci za taj korak neposredni podsticaj u Platonovoj tezi da su ideje "uzroci" (krivci) sto je nas svet ovakav; jer, ako je dobar, za to su zasluzne ideje, ako je los, zato je kriv materijal od kojeg je svet napravqen.

Ali Aristotel je krenuo daqe od toga. Ukqucio je, naime, u svoja rasudjivanja, ne samo Platonove zamisli nego i "mnjenja" presokratskih "fizicara". Uzevsi sve to u obzir, zakqucio je da je, za razumevanje sveta u celini i u svakom njegovom pojedinacnom segmentu, neophodno poznavanje cetiri uzroka. Ove je imenovao na sledeci nacin: (1) forma ili ideja (ousia, eidos), (2) materija (hyle), (3) pocelo kretanja, (4) svrsetak kretanja ili svrha (telos). Ovi su uzroci istovremeno i razlozi, pomocu kojih se shvata i razumeva svet u celini i sve sto u njemu nastaje i propada. Prema tome, njihov smisao se moze izraziti sledecim pitanjima: (1) ko ili sta? po cemu nesto jeste sto jeste? (odgovor je, na primer, to je covek - zato sto ima qudsko oblicje); (2) od cega? (odgovor je od takve i takve materije); (3) odakle? od koga potice nastanak (radjanje), razvijanje i uopste "kretanje"? (odgovor je od pokretaca); (4) cemu? koja je svrha svega postojanja raznolikih bica? zasto su sva konacna bica sastavqena od materije i podlozna otelotvorenju i razlaganju na sastavne delove? zasto mora biti radjanje ako je umiranje neizbezno? (odgovor je - zbog nekog dobra).
Ako se traze uzroci, ne za svet u celini, nego za neki njegov pojedinacni segment, na primer za Sokrata, onda ce pitanja biti ista a i odgovori istog tipa. Ovde ce se, pre svega, traziti oni najblizi, a ne oni najdaqi uzroci. Na primer: (1) to je Sokrat, ne samo po svom telesnom nego i po svom duhovnom (idejnom) oblicju; Sokrat nam je shvatqiv, razumqiv, postoji pojam Sokrata; (2) Sokrat je sastavqen od materije, njegov organski sastav je u izvesnom pogledu izuzetan i neponovqiv, kao i njegova dusa koja ne moze biti istovetna sa dusom nekog drugog; (3) Sokratovo zacece potice od njegovog oca, kao i njegovo razvijanje (telesni rast, fizionomija, mozda i sklonosti); (4) Sokrat je rodjen, pre svega, radi dobra njegovih roditeqa, ali i radi dobra Atine, covecanstva i u krajnjoj liniji radi opsteg, vrhunskog dobra. Radi ovog poslednjeg Sokrat mora i da okonca svoj zivot, jer on je covek, nije bog.
Pogledajmo sada kako Aristotel svoju teoriju uzroka povezuje sa presokratskim "fizicarima". On procenjuje da su oni uspeli da otkriju samo jedan od cetiri uzroka: materiju. Za ostale uzroke ovi "stari fiziczari" nisu znali. Izuzetno, Aristotel priznaje Empedoklu i Demokritu zaslugu da su nesto malo naslutili postojanje i dejstvovanje forme (ideje) kao uzroka. Aristotel nicim nije obrazlozio ovu svoju posebnu pohvalu Empedokla i Demokrita. Platonu i platonicarima Aristotel priznaje da su dosta dobro ovladali znanjem o formi, materiji i svrsi; samo, oni nisu znali za "pocelo kretanja" kao uzrok i brkali su forme (ideje) sa ovim uzrokom.

Zasnivanje kvalitativne fizike

Aristotel je potpuno obnovio istrazivanja prirode, koja su bila prekinuta nadolaskom sofisticke prosvecenosti i Sokratovom orijentacijom ka sticanju "qudske mudrosti". NJegovo obnavqanje istrazivanja prirode istovremeno je i veoma znacajno unapredjivanje tog istrazivanja. Necemo nista pogresiti ako kazemo da je Aristotel zasluzan za konstituciju fizike kao opste prirodne nauke. Od njega potice ne samo ime te nauke ("fizika") nego i dobar deo pojmovnog, terminoloskog i problematskog sadrzaja te nauke. Istina, on je i u ovoj oblasti imao neposredan uzor i podsticaj u Platonovom dijalogu Timaj, ali je u mnogim vaznim tackama odstupio od toga uzora, a, osim toga, razvio je istrazivanja koja su po sirini i obimu znatno nadmasila taj uzor. Posebne zasluge Aristotel je zadobio svojim temeqitim istrazivanjima spisa presokratskih fizicara, svojim tumacenjem i svojom kritikom njihovih teza. U toj oblasti, sva potonja filozofska istoriografija je umnogome bila, pa i danas jeste, pod odlucujucim uticajem Aristotelovih prikaza i tumacenja. Ovo je imalo i stetnih posledica, jer se Aristotel nije narocito trudio da presokratsku "fiziku" prikaze u njenom autenticnom znacenju i okviru. On je u spisima "starih fizicara" trazio i nalazio, pre svega, ono diskurzivno (pojmovno), a gotovo je potpuno ostavio po strani njihov mitsko-poetski sadrzaj i smisao.
Najmanje sklonosti pokazivao je prema elejskoj misli, imajuci za to nekog oslonca u pretpostavci da ta misao ugrozava i samu mogucnost fizike kao jedne od "tri teorijske filozofije". Na drugo mesto dolazila je Aristotelova odbojnost prema pitagorejskoj matematickoj kosmologiji, pa i prema Platonovom nastojanju da preuzme pitagorejsko nasledje i da prirodne nauke konstituise na matematickim osnovama.
Aristotel nije podcenjivao matematiku, sto se jasno vidi iz cinjenice da je on matematiku uvrstio medju tri "teorijske filozofije". Ne moze se uzimati za ozbiqan razlog tvrdjenje da su njegove rezerve prema matematici poticale iz njegove nedovoqne obavestenosti o toj nauci. U stvari, on je jedino i sasvim promisqeno odbijao nastojanje da se fizika konstituise kao matematicka fizika. Pre no sto vidimo koji su njegovi glavni razlozi za to odbijanje, treba reci da Aristotel nije, kao Platon, bio ubedjen u to da se prvenstveno pomocu matematike moze dospeti do spoznaje vrhunskog dobra, tj. do "prve filozofije" ili "metafizike". Sam naziv "metafizika", koji je kasnije postao uobicajen za ono sto je Aristotel nazivao "prvom filozofijom" (odn. "theologikom"), sasvim dobro iskazuje osnovnu Aristotelovu zamisao. "Prva filozofija" ne moze biti meta-matematika; ona mora biti meta-fizika, jer stoji u blizini fizike - razume se - samo ukoliko ova nije matematicka fizika, nego fizika koja je nezavisna i slobodna od matematike.

Modernim citaocima to Aristotelovo stanoviste moze izgledati neosnovano, poglavito zbog toga sto je moderna prirodna nauka sledila Platonovu a ne Aristotelovu osnovnu zamisao. Glavno Aristotelovo uporiste, iz kojeg je on atakovao na matematicku fiziku, nacicemo u njegovoj koncepciji same prirode kao takve. "Sustastvo prirode lezi u pocelu necega i u onome sto prouzrokuje kretanje i mirovanje, a to je ono sto (zivom bicu) kao takvom sustinski pripada, a ne po (nekom spoqasnjem) dodatku". Grubo receno, priroda je isto sto i sam zivot; jedino zivot moze sam od sebe da proizvodi "kretanje i mirovanje"; nezivo se ne krece samo od sebe, kamen, na primer, ne raste niti moze da "miruje", tj. da se obnavqa kao zivi organizam. Osim toga, ne moze se nekim spoqasnjim dejstvom vestacki naciniti zivi organizam, niti se ovaj organizam moze rastaviti kao neka masina a da i posle toga ostane ziv. Sam Aristotel navodi primer o lekaru i bolesti. Lekar svojom vestinom vraca organizmu zdravqe, ali i lekar moze da oboli, bolest je nesto prirodno sto zahvata svaki organizam, i lekarski i svaki drugi. S druge strane, lekar nije carobnjak i ne moze organizmu vratiti zdravqe na drugi nacin, osim sto ce medikamentima i hirurski pomoci organizmu da sopstvenom prirodnom snagom pobedi bolest.
Ako, dakle, uzmemo u obzir Aristotelovo poimanje prirode (physis) kao izvorista zivota, nece nam biti tesko uociti da je njegova "fizika" mnogo bliza biologiji nego matematickoj fizici iz pitagorejskih i Platonovih izvora. U dilemi da li verovati culima ili razumu, dilemi da li verovati culima ili razumu, dilemi koju su stekli elejski mislioci jasno se opredelivsi protiv saznanja koja proishode iz cula, Aristotel je u sferi zivota i prirodnog zbivanja dao jasnu prednost culima. Mi osecamo zivot neposredno i nasa misao o tome mora biti u saglasnosti s nasim osecanjima. "Ako je moguce tako nesto kao matematicka astronomija, govorio je Aristotel, onda ce postojati jedno drugo nebo razlicito od ovog culnog neba, jedno drugo Sunce i jedan drugi Mesec, i sva ce se nebeska tela na taj nacin udvostrucivati, ali kako poverovati u takve sanjarije." Dosta, nebo matematicke astronomije nijedne oci ne mogu videti, Sunce i Mesec nisu onakvi kako ih nase oci vide. Ali Aristotel je i ovde vise verovao svojim ocima nego matematici.
Nasi osecaji ne otkrivaju kolicinu i broj (kvantitet), oni pokazuju samo "kakvost", tj. kakvo je sto (obojeno, bezbojno, slatko, gorko), kao sto isto tako u percepciji otkrivaju oblicja srasla sa svojom sadrzinom. Nasim culima mi neposredno identifikujemo i uspevamo da razlikujemo raznovrsna i raznorodna bica prirodnog sveta. Aristotel je na toj osnovi gradio svoju biolosku fiziku i zato se ta fizika naziva "kvalitativnom".

Zasnivanje metafizike

Videli smo da je izraz "metafizika" kasnija kovanica za ono sto je sam Aristotel nazivao "prvom filozofijom" ili "theologikom", videli smo kako ta kovanica direktno upucuje na vezu "prve filozofije" i "fizike". U oba slucaja rec je o "teorijskoj filozofiji", a ne o "prakticnoj" ili "pojetickoj". Aristotel je na razne nacine nastojao da razlikuje "metafiziku" od "fizike", a jedan od najpoznatijih je onaj kojim se metafizika oznacava kao "prva filozofija" (deutera philosophia) tj. ona filozofija koja dolazi, po redu i vaznosti, odmah posle "prve", jer zapravo to i oznacava rec "deutera". Sadrzinski gledajuci, te dve "filozofije" ili "nauke" cesto se u Aristotelovim spisima ukrstaju i mesaju, sto ce kod potonjih filozofskih skola (stoicke i epikurejske) stvoriti utisak da nije ni potrebno govoriti o "metafizici", da je "fizika" sveobuhvatna i za sve dovoqna. Ovome je doprinelo i to sto je Aristotel fiziku razvio vrlo siroko, dok je metafiziku ostavio u stanju nedogradjenosti i trazenja, nazivajuci je u tom duhu i okviru i "trazenom naukom", naukom za kojom qudi tragaju.
Dva su motiva navodila Aristotela na traganje za takvom naukom: jedan teorijski, a drugi istorijski. Teorijski motiv se otkriva u njegovoj pretpostavci da osim prirodnih i vestackih (sacinjenih) bica mora biti neceg sto daje "energiju" i sto cini da sva prirodna i vestacka bica imaju odredjene oblike, prepoznatqivost i svrhu, a uz sve to jos i sacinjavaju jednu uredjenu i smisaonu celinu. Istorijski motiv lako otkrivamo u Platonovoj teoriji ideja, nju je Aristotel van svake sumnje svrstavao u "prvu filozofiju". Uz ovo dakako ide i mogucnost da se i u spisima "presokratika", posebnim tumacenjem, otkriju stremqenja ka "prvoj filozofiji".
No pitanje je sta je uopste ta "prva filozofija" i sta ona istrazivanjima hoce da otkrije i utvrdi. Aristotel je imao dva unekoliko medjusobno razlicita odgovora na to pitanje. Prema prvom, to je "nauka o prvim uzrocima i prvim principima" svega sto postoji na prirodan ili vestacki nacin, kao i svakog nastajanja i propadanja koje se kao kakva neizbeznost dogadja u nasem svetu. Prema drugom Aristotelovom odgovoru, "prva filozofija" je "nauka o bicu kao bicu", dakle, o samom postojanju kao takvom, te o tome zasto je to postojanje, s jedne strane, vecno, a, s druge strane vremenito, zasto je, s jedne strane, nepromenqivo i neprolazno a, s druge strane, promenqivo i prolazno. Ne moze se ni ocekivati da je Aristotel sasvim nedvosmisleno i definitivno odgovorio na ova pitanja i da je svoju zamisao o "prvoj filozofiji" doveo do kraja, bilo prvom bilo u drugom smislu. On se, na primer, veoma dvoumio oko toga da li je ono "bice kao bice", u stvari, isto sto i priroda (physis).

- Kritika Platonove teorije ideja -

U najznacajnijim Aristotelovim spisima moze se naci mnostvo prigovora teoriji ideja, sto jasno pokazuje koliko je sam Aristotel bio tom teorijom preokupiran. Glavnina tih prigovora sakupqena je u jednom poglavqu Aristotelovog spisa nama poznatom pod naslovom Metafizika (rec je o poglavqu 9 prve knjige Metafizike). To poglavqe i ne sadrzi nista drugo osim prigovora koji se redjaju jedan za drugim bez komentara i posebnih razjasnjavanja. Sve u svemu, tih prigovora samo u spomenutom poglavqu ima oko 25. No i naredna druga knjiga (knjiga beta) Metafizike izlaze teskoce (aporije) koje stoje na putu konstitucije "prve filozofije", samo sada uglavnom bez osvrta na Platonovu teoriju ideja. Ocigledno, Aristotel je "trazenu nauku" shvatao u njenoj sudbonosnoj ozbiqnosti i vaznosti za qudsku mudrost i qudsko znanje uopste.
Izvestan broj Aristotelovih prigovora moze se rezimirati u jedan glavni: ako ideje postoje, Platon i njegovi neposredni sledbenici nisu uspeli da to postojanje na zadovoqavajuci nacin dokazu. Ima dobrih razloga za pretpostavku da je Aristotel medju ove sledbenike ubrajao i samog sebe. Ni on, dakle, nije uspeo da nadje zadovoqavajuci dokaz za postojanje ideja; dokazi koje on u veoma sazetoj formi prikazuje ne mogu da izdrze prigovore. Evo sta sam Aristotel o tome kaze: "Uopste, ovi dokazi (govori) o idejama razaraju ono do cijeg postojanja nam je vise stalo nego do postojanja ideja. Jer iz tih dokaza (govora) sledi da dijada nije prva, nego da je to broj, da relativno prethodi apsolutnom (tj. onome sto postoji samo po sebi), i sve druge protivrecnosti s principima, protivrecnosti u koje su neki zapali sledeci mnjenja o idejama."
Znaci, ako se sama stvar lose dokazuje, biva ugrozeno "ono do cijeg nam je postojanja vise stalo nego do postojanja ideja". [ta je to? - To je "dijada kao ono pravo", kao ono sto sve drugo uslovqava a samo nije nicim drugim (relativnim) uslovqeno. Zar "dijada" (dvojstvo) nije broj? Aristotel je ocigledno pretpostavqao da nije. [ta bi onda mogla biti ta tajanstvena "dijada"? - Najverovatnije, ono iskonsko Jedno koje se vazda raspodequje na "vidqivo" i "nevidqivo", "culno" i "umsko", "vremenito" i "vecno", "ograniceno" i "neograniceno", "jedinstveno" i "mnostveno", itd. - sve se suprotnosti postojanja i bivanja mogu ovde naredjati. One, zajedno sa onim Jednim koje ih sjedinjuje, sacinjavaju prve principe (prva pocela), a do toga moramo vise drzati nego do pukog "mnjenja o idejama".

Mnostvo drugih Aristotelovih prigovora ide za tim da pokaze losu uskladjenost teorije ideja sa onim sto postoji i sto se zbiva u nasem culnom svetu, a sto mi neposredno opazamo i osecamo. Ovde opet dolazi do punog izrazaja Aristotelova odbojnost prema platonistickoj i pitagorejskoj sklonosti da stvari naseg sveta budu interpretirane uz pomoc brojeva i geometrijskih figura, dakle kvantitativno, a ne kvalitativno. Platon i platonicari, osim toga, nisu uopste imali pravo razumevanje "pocela kretanja", pod kojim Aristotel razumeva nesto kao neposredni prirodni uzrok (causa efficiens). To je tzv. delatni i proizvodeci uzrok, ali Aristotel je bio daleko od toga da taj uzrok zamisqa na nacin modernih prirodnih nauka, kao neki cisto mehanicki uzrok.
Ukratko, Aristotelova kritika teorije ideja sadrzi mnostvo uglavnom tehnickih prigovora koji pogadjaju nesavrsenu izvedbu te teorije, a, drugo, i njenu vezanost za matematiku. Ovo drugo je vaznije od prvog, jer se tu zapravo i nalaze koreni Aristotelovog samostalnog filozofskog puta, odnosno koreni razlikovanja i sukobqavanja aristotelizma i platonizma u potonjim vekovima. Mnostvo drugih pojedinosti doprinelo je da ovo razlikovanje i ovaj sukob postanu razudjeniji i reqefniji. Ali u samoj osnovi, sasvim je izvesno da Platon nije zasnovao meta-fiziku, tj. onu "prvu filozofiju" koja svoje uporiste ima u sferi culnog sveta u kojem dominira ono biolosko. Aristotelov "prvi pokretac" nije koncipiran kao Platonov "demijurg" koji gradi nas svet po matematickim principima. Aristotelov "prvi pokretac" je predstavqen kao vecno i nepresusno izvoriste zivotne energije naseg sveta, te kao alfa i omega smisla celokupnog bivstvovanja. No oba filozofa saglasna su u tome da je poslednja svrha celokupnog postojanja neko dobro i da se do otkrivanja ovoga moze dospeti samo vaqano uvezbanom upotrebom uma.

Zasnivanje logike

Uopsteno i bez velike pogreske moglo bi se reci da je Aristotel zasnovao sve filozofske discipline kao discipline, odnosno kao zasebna podrucja filozofskog istrazivanja. Svakoj od ovih disciplina on je odredio njeno mesto u sistemu znanja, koji je na taj nacin koncipovan kao neki generalni plan u kojem svako moguce i svako vec izgradjeno znanje dobija svoje odgovarajuce mesto i funkciju. Disciplina kojom cemo se sada pozabaviti dobila je, tek posle Aristotelove smrti, naziv logika. Iako sam Aristotel nije za tu disciplinu nasao odgovarajuce ime, nema nikakve sumnje u to da je upravo on njen tvorac, i to gotovo od pocetka do kraja. Drugim recima Aristotel nije nijednoj drugoj disciplini (izuzimajuci donekle fiziku) dao takav kompletan oblik izgradnje kao sto je to ucinio sa logikom.
Sam naziv logika etimoloski je vezan za logos i sadrzi istu dvosmislenost kao i logos. Logika je, naime, jedan nauk koji obuhvata prvenstveno misqenje, ali isto tako i govor kojim se misqenje iskazuje, saopstava, obelodanjuje. NJen polozaj u sistemu znanja je unekoliko izuzetan, jer zahvatajuci ujedno forme misqenja i govora, kao i medjusobnu povezanost tih formi, logika se pokazuje kao anatomija celokupnog sistema znanja. Ako je njen status u sistemu znanja takav, onda je logika ujedno u polozaju da ukazuje na smisaonu strukturu postojeceg kao takvog. U tom smislu, ona bi mogla biti shvacena kao zaseban aspekt metafizike, onaj kojim se ono metafizicko iskazuje i postavqa u okvire smrtnim qudima dostupne mudrosti. No taj aspekt same stvari nije lako uocqiv direktno iz Aristotelovih logickih spisa. U ovima je saopsteno veliko mnostvo tehnickih detaqa i mnostvo raznovrsnih pravila, tako da se od tog mnogobrojnog drveca suma uopste ne vidi. Takvo prisustvo tehnickih detaqa i pravila Aristotelovim logickim spisima daju jedno posebno obelezje, prema kojem ovaj logicki nauk lako moze da bude svrstan u "pojeticke nauke" pored retorike i poetike.
Izdavaci Aristotelovih dela sabrali su sve njegove logicke spise ujedno, dajuci im zajednicki naslov Organon. Ovaj naslov je najcesce prevodjen recju orudje (instrument) misqenja, i to bas s obzirom na onu tehnicku stranu Aristotelovih logickih spisa. Ali "organon" isto tako znaci i "organ", pa se srz onoga sto je u logici dato moze shvatiti i kao organsko kazivanje istine bica kao bica, kao logos postojeceg koji se moze shvatiti, a bivajuci shvacen mora se prihvatiti.

Pogledajmo sada iz kojih se posebnih logickih spisa sastoji Organon. To su: Kategorije, O tumacenju, Analiticka prva, Analiticka druga, Topika, Sofisticka pobijanja. Od ovih sest posebnih spisa, samo Analitika prva i Analitika druga obuhvataju ono sto se u modernim vremenima naziva logikom zajedno sa opstom metodologijom. Kategorije su svojevrstan uvod u metafiziku i fiziku, ujedno i u nauku o jeziku. Spis O tumacenju razjasnjava sta je logos (govor), razlazuci ovaj na njegove elementarne sastojke: imenice, glagoli, recenice, potvrdjivanje, poricanje. Ovde se izricu dve znacajne teze: (1) govor (logos) je spoqasnji izrazaj unutrasnjih dozivqaja u dusi, a ovi dozivqaji su opet, sa druge strane, srodni stvarima, dakle, necemu objektivno postojecem; otuda je moguce da se qudi medjusobno govorom sporazumevaju, iako govore razlicitim jezicima ili se izrazavaju razlicito u istom jeziku; (2) istina i laz nisu u samim recima (pojmovima), nego u spojevima reci (u sudovima). Ova druga teza je suprotna onom sto je Platon zastupao: istina i laz su u dobrim i losim pojmovima (postoji istinski Sokrat, ali mnogi imaju laznu predstavu o Sokratu, kao sto i cula daju laznu predstavu o Suncu).
Obe Analitike sadrze ono sto moderni nazivaju logikom i metodologijom, izuzimajuci tzv. induktivnu i matematicku logiku koje su tvorevina modernih vremena. Spis Topika, kao sto mu sam naslov nagovestava, obuhvata tzv. "opsta mesta", one govorne strukture i pravila, sto se nalaze i dolaze do svog izrazaja u tada popularnim dijaloskim dvobojima i rasprama, tj. u onom sto je Aristotel najcesce razumevao pod "dijalektikom". Naziv "opsta mesta" dat je tim strukturama i pravilima zbog toga sto, po Aristotelovoj proceni, dijaloska izvodjenja ne zahtevaju ekskluzivnu naucnu strogost u dokazivanju i pobijanju, nego nekako pripadaju opstequdskom saobracaju. Najzad, spis Sofisticka pobijanja uglavnom sadrzi razotkrivanja onih zamki (sofizmi i paralogizmi) koje qudi vicni govoru i raspravqanju najcesce upotrebqavaju ili u njih i ne znajuci zapadaju.

Etika

Ovde jos jednom imamo priliku da o Aristotelu govorimo kao osnivacu jedne nove nauke. Toj nauci je on dao ime etika. Ovo ime etimoloski je vezano za rec ethos, koja oznacava ono sto je obicajima od davnina ustanovqeno da vazi za qudsko delanje i ponasanje. Rimqani su grcku rec ethos zamenili svojom - mos (genitiv, moralis), odakle potice nasa rec moral. Etika, kako smo ranije videli, spada u "prakticne nauke", tj. u one nauke koje qudsko delanje i ponasanje proucavaju i oblikuju, dajuci mu oblik sistematskog znanja. Etika kao takva ne stvara moral, jer je on vec sadrzan u qudskom delanju i ponasanju kao njihov regulativ i vodj. Etika je samo produbqeno i sistematisano znanje o moralu. Ali kad je jednom vec oformqeno, takvo znanje moze naknadno da bude upotrebqivo za individualno i kolektivno usavrsavanje mudrosti zivqenja.
Zasnivanjem etike Aristotel je ujedno imao da odgovori na pitanje da li je moral necim uslovqen. Nasao je da svi qudi po svojoj qudskoj prirodi teze postizanju nekog dobra, neke srece, kao sto isto tako teze da o tome i o razlogu i svrsi svoga postojanja steknu neko znanje i mudrost. Ove bi teznje, nasao je daqe Aristotel, bile nepotrebne i suvisne za slucaj da je svaki covek kao jedinka dovoqan samom sebi, a takav slucaj bi sigurno nastupio da je covek zver ili bog. Posto covek nije ni zver ni bog, razumqivo je da on kao covek ne moze da zivi bez nekog zajednistva sa drugim qudima. Ako je tako, postavqa se pitaqe koji oblik zajednistva najboqe odgovara qudskoj prirodi. Aristotelov odgovor je: drzava. Iz tog odgovora proishodila je jedna od njegovih glavnih definicija qudskog bica: "^ovek je politicko zivo bice" (anthropos zoon politikon). Drzava, mislio je Aristotel, nastaje radi odrzanja qudskog zivota, a postoji radi srecnog zivota. Ona je kao celina vaznija od jedinke, jer qudska jedinka ne bi mogla opstati izvan organizovane zajednice. Ali, drzava nije samoj sebi svrha, nego je njena srha u dobru i sreci njenih gradjana.
Drzava za Aristotela nije bilo kakva zajednica, nego zajednica zasnovana na pravu i zakonima. To je, dakle, na pravnim (pravicnim) nacelima uredjena zajednica. Jedino takva zajednica omogucuje da "covek, kada postigne svoj puni razvoj, postane najboqe od svih zivih bica". Jer, jedino u zajednici uredjenoj po pravu (pravicnosti) i zakonima, qudsko bice moze da razvije svoje prirodne potencije, koje Aristotel naziva razumom i vrlinom. Ukoliko do takvih preduslova i takvog razvoja ne dodje, "covek postaje najizopacenije i najdivqije bice i najgore od svih u zadovoqavanju polnog nagona i gladi". To su uglavnom razlozi koji su Aristotela doveli do zakqucka da je nauka o drzavi, tj. "politika", najvaznija medju "prakticnim naukama". Ona je, dakle, fundamentalna "prakticna nauka", iz cega sledi da se etika bar jednim znacajnim delom temezi na politici, odnosno da se moral bar jednim znacajnim delom temezi na pravu.

Od obimnih i suptilnih Aristotelovih etickih razmatranja, odabracemo ovde samo njegovo razmatranje o qudskoj sreci. Svi su qudi i obrazovani i neobrazovani, kaze Aristotel, saglasni u tome da je sreca vrhunsko dobro i najvise od svih ostvarqivih dobara. To znaci da su sva druga dobra kojima qudi teze (ukqucujuci i teznju ka znanju i mudrosti) podredjena teznji ka onom najvisem, ka sreci. Ali sta je sreca? Mnogi misle da sreca nije nista drugo do imati ugodan zivot i postizati uspehe. Neobrazovani, kaze Aristotel, zamisqaju srecu kao uzivanje, bogatstvo ili kao pocasti i slavu; a cesto jedan isti covek razlicito zamisqa srecu u razlicitim situacijama (kad gladuje, misli da je sreca u sitosti; kad je bolestan, misli da je sva sreca u zdravqu; kad je u oskudici, misli da je sva srecu u obiqu).
Posto je izveo sva neophodna kriticka preispitivanja svega sto qudi podrazumevaju kad govore o sreci kao najvisem dobru, Aristotel je zakqucio da se sreca moze definisati kao autarkeja, tj. kao potpuna individualna nezavisnost i zadovoqstvo samim sobom. Tu se naravno podrazumeva mera te samodovoqnosti i nezavisnosti s obzirom na obaveze qudske jedinke prema drugima i prema drzavnoj zajednici. Polazna definicija srece mora se dopuniti, jer covek kao covek mora da se razlikuje, s jedne strane, od coveka kao strucnjaka a, s druge strane, od zveri i boga. Stoga se, kao specificno qudski, odredjuje onaj zivot koji je ispunjen delatnoscu, svojstvenom razumnom bicu. Kako onda postici onu "autarkeju", onu samodovoznost i kako se mora razumno delati da bi se doslo do zadovoqstva samim sobom? Jedino tako sto ce se postici sklad nase duse sa njenom vrlinom. Jednostavnije receno, svaki covek moze da bude srecan jedino ako je uspeo da uskladi sopstvene teznje sa sopstvenim sposobnostima. Ako tezi necemu sto nadmasuje njegove mogucnosti i sposobnosti, covek neizbezno mora biti nesrecan.

Obicno se govori o tome da je Aristotel prihvatio i da je cak i opravdavao ustanovu ropstva. To je istina, ali treba imati u vidu i cinjenicu da je on razlikovao, da tako kazemo, dve vrste qudskog ropstva. Jedno je ono u koje se zapada sticajem nesrecnih okolnosti kao sto je zarobqavanje u ratu. Oni koji na taj nacin zapadaju u ropstvo nisu, po Aristotelu, "robovi po prirodi", nego po efektu sile kojoj ne mogu da se odupru na drugi nacin, osim da izaberu smrt. Tu vrstu ropstva Aristotel nije opravdavao, mada ju je prihvatao kao nesto neizbezno. Druga vrsta ropstva je ona koju je Aristotel opravdavao, oznacivsi je kao "prirodno ropstvo". "Rob po prirodi" je onaj ko ne moze da pripada samom sebi, onaj ko po svojim sposobnostima mora da pripada nekom drugom, pa cak i da nalazi neko samozadovoqstvo u tome sto se odrice sopstvene samostalnosti i sto pripada nekom drugom, a ne samom sebi. Ovome je Aristotel dodao jos jednu odredbu "prirodnog ropstva": "onaj ko je u stanju da samo telom radi (a ne umom), predodredjen je da se pokorava i po prirodi je rob".
Ovo poslednje tvrdjenje ne podrazumeva kao obavezu da "rob po prirodi" samog sebe tako shvata i naziva. Ali ono podrazumeva Aristotelovo aristokratsko samoqubqe i uverenja da qudi "po prirodi" nisu i ne mogu biti jednaki, po svome socijalnom statusu i polozaju. Tu se i ne govori o nekoj drugoj mogucoj jednakosti qudi, jer je takve druge mogucnosti Aristotel cesto spominjao: na primer, jednakost u teznjama ka sreci, ka dobru, ka znanju; potom, jednakost u anatomskoj i fizioloskoj gradnji qudskih bica i slicno.