Кич и Шунд

Из Википедије,

Кич је нисковредно стваралаштво са уметничким претензијама и циљем
доступности што ширем кругу људи. Најчешће повлађује неразвијеном укусу и
извесним потребама људи које су на граници вредносне и моралне
неприхватљивости, али са јаким емоционалним набојем. Ради заштите од
негативног утицаја кича у свим сферама живота поједине земље прибегавају већем
опорезивању или забрани дистрибуције таквих производа.

Дефиниције

Постоји неколико карактеристичних дефиниција кича и све оне описују кич као
лошу појаву, као робу чији је једини циљ да се прода, а неке чак описују кич као
лаж или слабост уметника и уопште људи. Највећи број аутора се слаже да је кич
пратећа појава масовне културе, коју велики број социолога изједначава са
културом најнижег нивоа називајући је вулгарном. Уколико би се кич посматрао у
ширем смислу, он би се могао изједначити са масовном културом, али у ужем, он
се односи само на уметност и представља снижавање њене вредности. Кич се
разликује од уметности, али има неке сличности са њом.[2]

Карактеристике кича

Кич је производ који подсећа на уметност јер је, попут ње, доступан чулима.
Разлика је у томе што је кич лоше изведена уметничка замисао и најчешће је
фалсификат оригинала који се вреднује као уметничко дело. То не значи да кич
стварају људи који су лишени естетског искуства; напротив, често га праве сами
уметници.[2]

Кич је допадљив, без обзира о којој врсти уметности је реч. При стварању кича
користе се умилне боје или мелодије које могу изазвати уживање и задовољство,
али не и мисаони или духовни напор. Дакле, кич побуђује површна и тренутна
осећања, као што су смех или плач приликом гледања неке телевизијске
мелодраме.[2]

Кич постоји захваљујући људима који га купују, тзв. „кич-људима“ којима он
задовољава њихове потребе

Кич у ширем смислу

Кич се може посматрати и као манипулација свим битним културним вредностима,
којима осим уметности припадају и на пример, морал, наука и религија. На пример,
многи часописи и новине често банализују научна достигнућа како би их
приближили масовној публици. Религијски кич долази до изражаја на гробљима где
се понекад граде некрополе попут викендица са телевизором, компјутером и
другим стварима. Међутим, кич може да има и позитивне ефекте, као уосталом и
комплетна масовна култура. На пример, нека особа читајући чланак о
психоанализи у ревијалној штампи може да се заинтересује да прочита озбиљнију
литературу на ту тему или да гледајући филм, пожели да прочита оригинално
уметничко дело по коме је филм сниман. Због тога се масовна култура посматра и
као облик демократизације културе.

Шунд

Шунд (нем. Schund) је онај део кича који се односи на књижевност. Управо из тог
разлога се у свакодневном говору може чути термин „шунд литература“.

"Кич је производ масовне културе у коме преовлађује негативни ефекат."
М. Илић

"Кич је зло у вредносном систему уметности, распродаја идеала по сниженим ценама."
Е. Фишер


"Кич је стар колико и сама уметност."
Ф. Карпфен


"Кич је умјетничка слабост, естетско застрашивање, декоративни неуспјех."
К. Дешнер


"Кич је извесно дело достојно презира."
Л. Гиц

Пет основних принципа кича

Овај аутор се позива и на ријечи Абрахама Мола, који истиче "пет основних
принципа кича."

* принцип неадекватности, огледа се у мање или више оштрој неподударности
између циљева и средстава, нпр. реклама у Америци позива на куповину интимног
накита на тај начин што сугерише да се у сребрну дугмад за манжете унесе пуно
име и презиме, као и адреса власника, што се наводно сматра идеалним поклоном
за врло важне личности или за личности које то желе да постану. Искривљивање
циља је видљиво у томе да нико не може постати врло важна личност само на
основу тога што ће му адреса бити посебном техником утиснута у накит.

* принцип кумулације или нагомилавања, када се већ извитопери однос измећу
циља и средстава, кич даље срља у гријех, тако што удружује ситне погрешке и
неукусе у глобалан духовни и естетски промашај, нпр. књига се упркос томе што
је њена основна намјена литерарна, ради појачавања утиска напарфимише, а
наочари за сунце се комбинују са радио-транзистором да би се на плажи направио
увод за успешан флерт.

* принцип синестезије или истовремено естетско доживљавање помоћу више чула,
кич продуценти настоје да не оставе ни једно чуло незапослено, односно пасивно,
у току процеса естетског доживљавања и просто бомбардују човјекова чула низом
истовремених утисака, нпр. боца за ликер је и визуелно атрактивна, или музичка
кутија обогаћена балерином која игра по такту музике.

* принцип осредњости или медиокритетства, одражава се и постиже
упросјечавањем у друштву и у индивидуалним животима људи.

* принцип комфора, повезује се са човјековом жељом да све своје напоре умањи
или избјегне нпр. да нађе послугу, да аутоматизује и механизује ствари и односе
готово до нивоа у коме би аутоматизација значила духовну смрт човека.

Шунд и дивља књижевност

Иван Чоловић разликује "четири врсте српскохрватске дивље књижевности тј.
четири врсте паралитерарних текстова који се у новије време јављају на
срскохрватском језичком подручју", а то су:

нови епитафи, од сеоских епитафа остала је склоност да се наводе подаци о
годинама живота, датуму смрти, узроку смрти, и да се описује кобни догађај У
незајажљивим валовима Саве с колегама фудбал је играо, ту је млади живот
престао, или су пак у облику нарицања, тужбалица Јој, сине, краве ричу, овце
блеју, коњи вришту, тебе траже, да их рано гониш, тјераш у ливаде. Нови епитафи
се углавном ослањају на књижевност па тако се стихови Ђуре Јакшића Откад те,
мајко, нисам видео никаква добра нисам видео парафразирају на следећи начин Од
кад те мајко нисам видјела никаквог добра нисам видјела, или слично томе стихови
Бранка Радичевића Збогом житку, мој прелепи санче! Збогом зоро, збогом бели
данче! Збогом свете, некадашњи крају! извитопере се у Збогом мајко и татице
мили збогом тете, буразери и остали збогом свијете мили.

новинске тужбалице, истиче се у првом реду слика кобног дјеловања смрти на
ожалошћене, они су ти који више не могу да живе, а док ожалошћени умиру од
бола, покојници настављају да живе у њиховом сјећању Тешка је истина да ниси
са нама; Болно је сазнање да га више нема али стварност је сурова и боли;
Вријеме пролази али бол и туга сваког дана су све већи.

нове народне пјесме, или како се још зову новокомпоноване пјесме представљају
савремени изданак наше више од два вијека дуге традиције књижевног
фолклоризма, пјевања у народном духу. Према ријечима Чоловића, пјесама у
народном духу написаних са књижевним амбицијама има само још у Црној Гори
(епске и епско-лирске пјесме у десетерцу посвећене углавном локалним ратним и
мирнодопским догађајима).

Пјесме испјеване у народном духу јављају се као популарно штиво у рукописним
збиркама и књигама из XVIII вијека, а затим од почетка романтичарског покрета до
80-их година XIX вијека, оне чине основни ток српске и хрватске умјетничке
поезије, али послије тога фолклоризам губи културни и књижевни значај.

Данас се пјевање "на народну" у широким размјерама не јавља у оквиру
умјетничке поезије, већ као домаћа паралитература, тј. дивља књижевност у
новинским читуљама, новим епитафима, а најупадљивије у текстовима
новокомпонованих народних пјесама.

Зачеци нових народних пјесама могу се везати за прве предратне и поратне тзв.
радиопјеваче. Тада су одступања од народне лирике била незнатна, па чак и
данас многе пјесме, тада настале (што опјевају српске винограде, ливаде,
босанске баште и махале), своју идентификацију налазе у термину изворне пјесме.
Међутим, домаћа дискографска индустрија 60-их година је у овој врсти пјесама
видјела своју профитабилност, тако да се са истовременим ширењем мреже радио-
станица, повећава број ових пјесама, њихових твораца, извођача, а самим тим се
рађају хитови и звијезде нове народне музике.

Сазнање да нове народне пјесме највише слуша свијет на ниском ступњу
образовања није баш од велике користи, јер у милионском аудиторијуму таквог
свијета има највише. Од почетка развоја нове народне музике увијек је ту било и
људи који држе до свог музичког укуса и који су давали нека саркастична
упозорења, популарно речено бисере типа: Отишо си сарму пробо ниси; Сад ме
боли страна лијева, о Милева, о Милева; На чаршаву двје три капи крви, то је
доказ да си био први.

Pretpostavke modernog ukusa

Moderna tehnologijska svest nema potrebe za istinskom umetnošću. Ta svest težida se
prepozna u tvorevinama koje simbolički nose trag savremenosti. To su
tvorevine"masovne ili industrijske kulture" i u tome redu kič-tvorevine kao surogati
umetnosti.Hegel je upozorio da umetnost danas ne zadovoljava najviču potrebu duha
vremena.Savremena tehnička civilizacija, u kojoj dominiraju: umnost, organizacija,
red,celina nad delovima, izmiče kontroli pojedinca. Danas su na delu dva osnovna tipa l
judi:
čovek masovne kulture
i
čovek intelektualne elite

Čovek masovne kulture lišen je zadovoljstva na emocionalnom planu, štopokušava da
nadoknadi u slobodno vreme kroz uživanje i zadovoljstvo. U umetnosti jojodgovara
konformistička umetnost koja pruža maksimum zadovoljstva uz minimumutrošene snage.
Sve što ide iz Razuma, što je "preteško" i "zamara" ne dolazi u obzir.Intelektualna elita,
avangardistički nastrojena, nastoji da komunicira sa delima ukojima nema mesta pukom
čulnom zadovoljstvu, već kritičkoj misli, čime se izražavanegativan stav prema
savremenoj tehničkoj civilizaciji.Postoji i treći tip ukusa "tradicionalistički" ili "akademski".
Socijalni slojevi kojisu nosioci ovog stila su izvan banalnog uživanja i intelektualne
krajnosti karakterističnihza konformistički i avangardni ukus.Postoje bar tri dominantna
tipa "modernog ukusa":

konformistički
konzervativni
(tradicionalistički) i
avangardistički

i njima odgovarajuća tri stila:

stilindustrijske kulture
realizam
avangardizam

Konformistički ukus i njemu pripadansocijalni sloj, upravlja pogled na sadašnjost;
konzervativni na prošlost a avangardističkina budućnost.

Vrlo zanimljiv pregled kojice..posebno ono što je danas na djelu kao omasovljenje sveprisutnog kiča..valjda kulturološki obrazac postaje sve više masovna histerija skoro kao mitologija..ili je na djelu silno i beskrajno postvarenje života,a jedan od instrumenata je svakako kič.

Konformistički ukus. Abraham Mol

Kulturna industrija omogućila je pojavu kiča. Kič je jedan od sadržaja kulturemasovnog
društva. Masovni mediji doveli su do poraza maštovitosti i kreativne aktivnostičoveka.
Došlo je do poništenja razlike između umetnosti i svakodnevnog života.Mentalna
struktura savremenog čoveka je takva da posmatra stvari iz kič ugla. Prema Abrahamu
Molu kič je neodvojivo vezan za umetnost, tako da u svakojumetnosti ima bar trunke
kiča. Suština "kičerskog" je želja da umetnik udovolji kupcu.Kič čini svakodnevni život
prijatnim pomoću niza rituala koji ga ulepšavaju. Stvorio ga je"mali čovek". Kič se
suprotstavlja uzvišenom i avangardi, ali i istinskoj lepoti. Idejalepote je zamenjena i
idejom zadovoljstva. Čovek "masovnog društva" odbacujeavangardnu umetnost, koja mu
nudi osećanje negativnog zadovoljstva.

Ludvig Gic, u knjizi Fenomenologija kiča polazi od stava da je kič vezan zauživanje. On
razlikuje "estetsko uživanje" od "prostog ili banalnog uživanja" koje sevezuje za doživljaj
kiča. Ideologija kiča je usredsređena na osećanje, a ne na razum. Kičkoji se danas
proizvodi stvaraju psiholozi masa. Snažna osećanja koja prate kič usuprotnosti su sa
određenom hladnoćom osećanja u modernim umetničkim delima.

Lepota u kiču sa svojom težnjom da usreći čula, u radikalnoj je suprotnosti sa
transcedentalnom lepotom umetničkog dela.

Kovačević Vanja

Кич егзистенција као затворени круг

"Руковођен комерцијалношћу и уопште утилитарношћу, шунд развија богатство
форми и специјализује се. Он се прилагођава узрасту, полу, социјалној структури,
нивоу образовања, професији, економским могућностима његових потрошача.
Шунд је истовремено и нека врста детерџента за испирање мозга и савремена
варијанта опијума за народ. Шунд има дубоке економске узроке и основе. Он може
постојати једино ако је материјално исплатив. А да би то постао и остао,
неопходно је да кроз сложени механизам тржишта и манипулације створи код људи
вештачке потребе. Тако се кич-егзистенција показује као затворени круг из кога
је тешко изаћи."

Опијум за народ на pink телевизији

Тај опијум за народ највише се пласира преко мас медија и једноставно је не
могуће не обратити пажњу на свакодневни тв-програм, или просто затворити очи
да би себе поштедили додатног згражавања и узрујавања. Тако је и свима нама
добро познат тв-канал pink, са јако широким репертоаром гдје се може наћи за
сваког понешто.

Све те силне шпанске серије, које се по ко зна који пут репризирају, рађају се као
послије кише на основу једне те исте приче. У свакој је присутна велика
приврженост Богу, добри ликови морају да се изборе за своју срећу и то
мукотрпно, али најјачи само остају. Они који су лоши или се на крају покају и моле
за опроштај или остају одани својим пороцима и заједно са мржњом и масом
убистава иза себе одлазе са овог свијета. Ту су и они који ником нису ништа
згријешили, али који неминовно страдају ни криви ни дужни, зато што су се нашли
у погрешно вријеме на погрешном мјесту, или су се борили за неке високе идеале
па су на том путу били покошени. Наравно, прича не би била потпуна ако се ту не
би нашла и брижна мајка која опсесивно воли свог сина, брине се о њему, жели му
све најбоље, увијек зна шта је то што је добро за њега, али не дозвољава да он
живи са женом коју воли јер она није на истом културном и интелектуалном нивоу.

Већ је било ријечи о новокомпонованим пјесмама, али оне се још боље илуструју
кроз силне топ-листе, Гранд параду, Зам и сл. Гламурозно опремљен студио
обилује сјајем, шљокицама, звијездицама, раскоши, мноштвом боја. Водитељи се
уклапају у тај амбијент у потпуности и својим облачењем и својим понашањем.
Док популарни пјевачи пјевају на плејбек, шаролика публика има задовољство да
ужива у свему томе и да својим симболичним аплаузима након сваке строфе
искаже своје одушевљење. Оркестар у бијелим одијелима, истина некада и црним,
труди се из петних жила да буде што вјеродостојнији и да на крају почасти
публику неком мелодијицом. Јесте да се о укусима не расправља, али укуси турбо-
фолк и новокомпонованих пјевача се не могу превидити. Формула која
функционише код припадница љепшег пола из ове бранше је Што се више види, то
је боље, а физички изглед се још употпуњава заводним покретима и врцкањем.

Било би добро кад би само pink телевизија била та која има емисије оваквог типа,
али на жалост тога је све више и више на многи тв-станицама. Ово су најчешће
варијанте кича и шунда које су нам сваки дан ту пред очима, а о њиховом броју је
бесмислено и говорити.

Свјесни смо тога да проблем постоји и да се шири јако брзо. Кич не бира свог
домаћина, њему је само битно да га нађе и да крене са својим паразитирањем.

Све на почетку није изгледало баш тако опасно. Дошло је до пораста елементарног
образовања и писмености, који код већине становништва не досежу онај ниво који
би им омогућио да схвате и прихвате највише културне вриједности. Код тог
новоформираног градског становништва јавља се потреба за новом врстом
културног израза, различитог од пријашње народне културе и затечене високе,
елитне културе највиших градских слојева. Међутим, ти нови слојеви нису тражили
кич већ њима прихватљиве и доступне нове културне вриједности, које би
изражавале њихов нови друштвени положај. А то што су добили кич највећа је
заслуга тржишта и произвођача овог новог опијума за народ. Из овога слиједи, да
кич не стварају наивне душице, већ рафинирани психолози који су добро упућени
у психу и потребе људи.

Наравно пошто је кич лако сварљив, наметљив, јефтин, а уз то и јако исплатив, он
се муњевитом брзином репродукује. Многи умјетници просту утону у кич
заслијепљени комерцијализмом и похлепом за новцем. Током свог битисања, кич
се позива и на стабилност и проузрокује низ естетичких ожиљака. Кич је
творевина која подсјећа на умјетност, али се од умјетности разликује јер је кич
естетска странпутица и творевине кича су фалсификати оригинала. Он жели да се
допадне, улагује се и постаје неизбјежан, користи лепршавост, умилне боје,
ефекте и не захтијева духовни нити физички напор. Кич постоји зато што постоји
кич-човјек који жуди и вапи за кичем и спреман је да за њега добро плати.

Када говоримо о шунду, мислимо на кич који се односи на литературу, а у прилог
томе највише говори Иван Чоловић у свом дјелу Дивља књижевност, који разликује
четири врсте паралитературе: натписи на новим надгробним споменицима,
новинске читуље, нове народне пјесме и новински чланци о фудбалу.

Поред набројаних, постоји још мноштво тога што можемо окарактерисати као кич и
шунд, јер они нису уско специјализовани, већ завиру у скоро све поре наших
живота почев од облачења, преко понашања и говора, до свеукупног начина
живљења,... Кич се више не своди само на кичерску пјесму, на слику, на
анђелчиће у излогу, рамове са цвјетићима . То је у нашем времену најбезазленији
кич, јер много је опаснији политички кич, кичарски говори, фразе којима се ствари
замагљују, кичерско понашање и сл.

Kič

Svetlana Slapšak


Kič je pre svega obilje stvari, hiperprodukcija objekata, ali i ideja i mentaliteta kojima
odgovara, i koje istovremeno oblikuje. Termin potiče iz nemačkoga jezika, i zapravo iz
nemačkoga kulturnoga konteksta, i to iz Minhena i borbe za prostor u zvaničnoj kulturi.
Terminom su avangardni umetnici označavali službenu, zvaničnu, akademiziranu
umetnost, a apstraktni umetnici su kao kič određivali svu “predmetnu” umetnost. Reč je
najverovatnije adaptaciji lokalnoga narečja, u kojem Kitsch označava “lošu robu”. Posle
kratke i burne istorije u ratovima nemačke umetničke kritike, reč je prihvaćena u većini
evropskih i u mnogim jezicima sveta kao nešto sasvim drugo – kao populistička i
popularna umetnost, ponekad čak i naivna, odnosno spontana umetnost, koja se više ne
vraća svojim avangardnim istorijskim izvorima. Termin je postao tako upotrebljiv u istoriji
književnosti i umetnosti da danas više ne pokriva nijedan pojedinačni slučaj, već
oznaćava ogromno područje produkcije koja se prepoznaje, ali se veoma teško definiše.

Dva osnovna načina razumevanja kiča su sa stanovišta merila institucija, akademije i
kulture, po kojima je kič zabluda ukusa, i sa stanovišta recepcije, po kojem je kič
umetnost sreće – po francuskome teoretičaru A.A. Molu. Dva pristupa su radikalno
razdvojena, a nijedan više ne sledi mislenu shemu nemačke avangarde sa kraja 19. i
početka 20. veka...

Danas bismo teško mogli da odredimo kič kao umetnost sreće, jer sreću više ne
ostvaruje objekt želje sam, već pre svega čin njegove aproprijacije – kupovina. Mnogi
savremeni teoretičari su skloni da povežu kič sa naivnom/spontanom proizvodnjom
predmeta koji ne pripadaju ni sferi umetničke ni sferi potrošačke produkcije: to je
konačni dokaz da je kič napravio jedno od najzanimljivijih i najambivalentnijih putovanja
kroz terminologiju i pojmovanje umetnosti u novijoj istoriji. Neka rešenja možemo
potražiti u postojećim enciklopedijama kiča, koje bar panoramski prikazuju šta se u
određenoj kulturnoj sredini može razumeti kao kič. Na osnovu tih enciklopedija, središta
proizvodnje kiča bili bi totalitarni režimi, potrošačka kultura (književnost i vizualna
umetnost), popularna kultura sa najnovijim tehnologijama, turizam, i nepriznate
potrošačke oblasti, kao što je pornografija. Kič se dakle proizvodi i u kulturama obilja i u
kulturama nemaštine, i kada nije neposredan proizvod nekoga režima, lako dobija status
naivne umetnosti. Zvanični kič totalitarnoga režma (uniforme, ordeni, slike i sl.) dobija
novu ulogu na ulicama Berlina posle parada zida; siromašni haićanski slikari metarski
proizvode naivnu umetnost (uglavnom akrilske boje na platnu) koja se preko granice
prodaje turistima u Santo Domingu; meksički pogrebni kič krasi evropske stanove kao
umetnički predmet; afričke drvene maske se ponekad u plastici “štancaju” u Kini, kao i,
kako izgleda, više od polovine današnjega globalnoga kiča.

Kič ne označava samo umetničke i para-umetničke, odnosno ukrasne predmete. Često je
reč o načinu života, tipu hrane, automobilima, muzici, uređenju prostora, čitavoj zamisli.
Teško bismo odoleli definiciji kiča za bilo koji Dizniland koncept, ili uopšte “tematske
parkove”, “tematske praznike”, i “tematizovane” programe u wellness-centrima. Obaška
opasni, brutalni i vulgarni parkovi za medvede...

Jedan od najzanimljivijih načina promišljanja kiča otvorio se nedavno sa izložbom Efekat
Tito. Izložba je na svetlost dana iznela izbor onih predmeta koje niko nikada ne bi hteo
da ukrade: poklone Titu običnih ljudi, primerke naivne umetnosti i nezgrapne radove u
svim mogućnim tehnikama. Teško je zamisliti kako bogat izbor kiča pruža ovaj deo i
izložbe: tu su svetiljke, pisaći pribori, kompleti alata i gomila drugih “korisnih” stvari, koje
bi predsednik trebalo da koristi u svakodnevnome radu i za ukras svojih prostorija. Ti
predmeti odražavaju stanje utopijske imaginacije o zajedničkome radnome svetu onih
koji poklanjaju svoj ručni rad i onome koji prima poklone. Mnogi od tih predmeta ne
razlikuju se mnogo od onoga što kao osvešćeni građani razvijenoga sveta kupujemo u
fair-trade prodavnicama. Uz izložbu nije iskorišćena prilika da se reprodukcije predmeta
prodaju, što bi privuklo ne samo nostalgičare, nego i zaljubljene u neobično/ludo mnogih
drugih orijentacija. Upravo na primeru ove izložbe moglo bi se govoriti o ključnom
elementu mogućne definicije kiča danas: to su predmeti ili ponašanje, kulturne navike
koji zahtevaju objašnjavajući tekst za svakoga drugoga, sem za samoga korisnika. U
svetu u kojem se milioni trude da svoju svakidašnjicu i svoj svet obelodane što većem
broju anonimnih drugih korisnika, kič-predmet podrazumeva tajnu, intimnost, i očuvanje
vlastitoga sveta. Kao suprotnost javnome i profanaciji vulgarnosti, kič se iznenada
ukazuje kao mogućnost usamljene slobode stvaranja identiteta. Pošiljaoci darova, čak i
ako su verovali da će Tito na radnome stolu držati lampu od kukuruzovoga klipa, znali su
da njihov poklon tone u nečiju intimu, i da će samo slučajno biti viđen u javnosti – ali će
zato darovani zauvek biti podsećan na darodavca, u ritualnoj izmeni darova. Neočekivani
aspekt pravičnosti izložbe jeste upravo u tome što su svi ti predmeti, bačeni u skladišta
dok se Tito još slikao sa darodavcima na terasi Beloga dvora, konačno ugledali svetlost
dana, i dali ključne podatke o funkcionisanju kulta, o njegovoj skrivenoj unutrašnjosti, i
li “sitnim crevima”, da upotrebimo tu figuru. Istorija kiča će sa njima postati bogatija –
ukoliko se autori izložbe odluče da objave i publikaciju – i lakša za analiziranje, na jasnim
pojedinačnim primerima.