Pozitivizam

Razumevanje duhovne scene sredine XIX stoleća nemoguće je ako se nemaju u vidu i sve posledice razvoja prirodnih nauka između 1830. i 1890. godine; rezultati subili takvi da nisu mogli da ne ostave posledice i na duhovnu misao tog vremena; došlo se do novih otkrića u matematici (Dedekind, Vajerštras, Kantor), geometriji (Riman, Lobačevski, Klajn), fizici i hemiji (Faradej, Maksvel, Herc, Helmholc, Džul, Mendeljejev), mikrobiologiji (Koh, Paster), eksperimentalnoj medicini i fiziologiji (Bernar), teoriji evolucije (Darvin); to je vreme relativne društvene stabilnosti (isključujući 1848. i 1870. godinu) i vreme kolo-nijalne ekspanzije u Africi i Aziji. Nova otkrića u oblasti optike i termodinamike, elektriciteta i magnetizma omogućila su širenje uticaja fizikalizma i matematizma na društvene nauke, pa je ideal konkretnog znanja koji se oslanjao na iskustvo i rezultate konkretnih istraživanja dobijao sve više pristalica. Intenzivno se razvijaju trgovina i industrija pa je pozitivno znanje dobijalo sve veći značaj; počeli su se javljati mislioci koji su smatrali da se i sva znanja o društvu mogu postaviti na naučne osnove i da je moguće da se život čoveka i društva do kraja naučno objasni. Autoritet pozitivnih nauka sve vreme bio je veoma visok i nije nimalo slučajno da su se u nauku polagale velike nade; po čitavoj Evropi počela su da niču razna naučna društva koja su pretendovala na to da daju rešenja o sve više narastajućim problemima društva; uvećava se broj pokušaja da se i problemi u državnoj politici rešavaju naučnim sredstvima.

Ima više razloga zbogIma više razloga zbog kojih se može o pozitivizmu govoriti kao o misaonom pokretu; pre svega, naspram idealizma, pozitivizam je ponovo istakao primat nauka i prvenstvo prirodno-naučnog metoda koji treba primenjivati ne samo u prirodnim već i u društvenim naukama. Proizvod takvog filozofskog programa jeste sociologija definisana kao nauka o "prirodnim činjenicama". Ono što posebno odlikuje pozitivizam jeste ubeđenje da se uz pomoć nauke mogu re-šiti svi problemi i zato je to vreme doba sveopštegoptimizma i vere u naučni progres koji vodi u blagostanje putem ljudske solidarnosti. Ovo poslednje je nekima poslužilo da istaknu "romantičarski" i "mesijanski" karakter pozitivizma dok su drugi u njemu videli odjeke prosvetiteljskih ideja (vera u naučnu racionalnost). Ako je nekritička vera u razvoj nauka posledica borbe pozitivista protiv idealističkih i spiritualističkih tumačenja realnosti, ne sme se gubiti iz vida da pozitivisti u većini slučajeva ostaju zarobljenici metafizičkih shema u njihovom najdogmatskijem obliku. Pozitivistička orijentacija nastala u filozofiji s početka XIX stoleća, ostala je uticajna tokom čitavog tog stoleća pre svega zahvaljujući uticaju tako značajnih autora kao što su bili Ogist Kont (1798-1857), Džon Stjuart Mil (1806-1873), Herbert Spenser (1820-1903), Jakob Molešot (1822-1893) i Ernst Hekel (1834-1919).

Ogist Kont rođen je 1798. u Monpeljeu, u skromnoj katoličkoj porodici; bio je učenik i sekretar (a potom protivnik) Sen-Simona; u vreme dok pohađa Politehničku školu oduševljava se idejama engleskih empirista, kao i francuskih prosvetitelja (Didro, Dalamber, Kondorse); smatraju ga rodonačelnikom pozitivizma i sociologije kao naučne discipline. Već 1822. formulisao je projekt i indi-vidualnoj i kolektivnoj ljudskoj evoluciji; njegovo učenje počiva na zakonu o tri stadijuma kroz koje prolazi čovečanstvo (kao i svaki čovek): teološki, metafizički i pozitivni. Na teološkom stadijumu fenomeni se tumače kao proizvod natprirodnih sila, na metafizičkom kao rezultat delovanja apstraktnih suština, dok na pozitivnom stadijumu, postavši svestan nemogućnosti apsolutnog zna-nja, čovek otkriva istinske zakone i odnose koji vladaju u prirodi. Ne poznavajući dela Vika ili Hegela, Kont na osnovu učenja o tri stadijuma izgrađuje filozofiju istorije kao ogledalo istorije čovečanstva.

Kont smatra da se čovečanstvo njegovog vremena nalazi na trećem, pozitivnom stadijumu i da više nikog ne oduševljavaju teološke i metafizičke ideje. Kao svoj zadatak on vidi naučno istraživanje društva i izgradnju naučne so-ciologije kao jedinstvenog fundamenta za reorganizaciju društva i prevladavanje društvenih i političkih kriza. Cilj nauke je istraživanje zakona, budući da samo poznavanje zakona omogućuje predviđanje događaja i usmerava našu aktivnost u pravom smeru. Zakoni su neophodni uslov predviđanja, dok su prognoze neophodne radi delovanja na prirodu i Kont stoga kaže "nauka je tamo gde je pre-dviđanje, a ovo tamo gde je delovanje"; poput Bekona i Dekarta, Kont smatra da samo nauka daje čoveku vlast nad prirodom; domen nauka ne ograničava samo na rešavanje praktičnih problema i oblast naučnih znanja on ne svodi na oblast tehničko-praktičnih znanja; osuđuje usko-specijalistička istraživanja i smatra da u nauci treba više verovati filozofima no naučnicima koji se prekomerno oslanjaju na račun i rezultate statistike. Poput fizike koja utvrđuje fizičke fenomene, sociologija je nauka o društvenim fenomenima; ovu poslednju on deli na socijalnu statiku i socijalnu dinamiku: socijalna statika izučava uslo-ve zajedničke svim društvenim epohama, uslove poretka, dok socijalna dinamika za svoj predmet ima zakone razvoja društva (koje čine zakoni tri stadijuma i zakon progresa) i ona izučava uslove progresa; do društvenih zakona može se doći posmatranjem, eksperimentom i komparativnom metodom.

Kont je smatrao da su nauke hijerarhizovane i da im u osnovi leži matematika a da, s obzirom na složenost, za njom slede astronomija, fizika, hemija, biologija i sociologija. Na tom spisku ne srećemo teologiju i metafiziku (koje pripadaju pred-pozitivnom periodu), teoriju morala(koja se utapa u sociologiju), kao ni filozofiju koju on svodi na metodologiju nauka.
U svojim poslednjim radovima Kont nastoji da društvo postavi na religiozne osnove i da ljubav prema bogu zameni ljubavlju prema čovečanstvu (koje se sastoji od svih koji su živeli, koji žive, kao i od onih koji se još nisu rodili); po uzo-ru na katolički univerzalizam Kont je religiju čovečanstva gradio kao kopiju crkvenog sistema s tom razlikom što je dogma nove vere bila pozitivna filozofija s njenim naučnim zakonima a njeni sveštenici naučnici. Posle Platonove ideje (filozofski i kosmološki utemeljene) da državom vladaju filozofi, Ogist Kont, čim je osnovao sociologiju, smatrao je da društvom treba da upravljaju sociolozi.
Kontovi sledbenici (iako njegov uticaj u početku nije bio veliki) isključili su iz pozitivističkog učenja sve što se ticalo pozitivne religije a zadržali ideju o značaju nauke za društveni progres, ideju sociologije kao autonomne nauke, kritiku neproverenih ideja, priznanje istorijskih činjenica, ideju jedinstva naučnog metoda i motive pozitivnog uticaja na istoriju naučne misli.

Iako je Kontovo učenje o tri stadijuma kroz koje prolazi ljudsko društvo zapravo metafizika istorije koja protivreči pozitivnom metodu, a klasifikacija nauka koja polazi od stanja složenosti pojedine nauke, krajnje dvosmislena, ideje Konta, kao i Sen-Simona i Bentama biće odlučujuće za formiranje filozofskih pogleda Džona Stjuarta Mila koji je imao presudan uticaj na formiranje feminističkog pokreta u Engleskoj u XIX stoleću i koji je proročki rekao u svojoj autobiografiji kako će knjiga O slobodi (koju je napisao sa svojom ženom Heriet Tejlor) nadživeti sva njegova dela. Reč je o delu kojim su se mnogi zanosili i u ime njegovih osnovnih ideja svašta činili.

Ovde treba pomenuti još jednog autora, daleko više značajnog za sociologiju druge polovine XIX stoleća no zafilozofiju, Herberta Spensera, koji svoju evolucionističku teoriju izlaže nekoliko godina pre no što je Darvin objavio svoj čuveni spis Poreklo vrsta (1859), premda on pojam evolucije koristi kad govori o evoluciji vasione (1857) kao integraciji, homogenizaciji materije; on se sa skepsom odnosi prema nauci i religiji koje jednako ne mogu da sagledaju poslednju realnost i u tome zapravo sledi Viljema Hamiltona (1788-1856) koji je Engleze upoznao s idejama nemačkih romantičara. Filozofiju Spenser određuje kao nauku o najopštijim principima u kojoj je do krajnjih granica doveden proces unifikacije saznanja. Ali, za razliku od Konta, Spenser smatra psihologiju autonomnom naukom i smatra da društvo postoji radi individue (a ne obratno) te da razvoj društva zavisi od razvoja ličnosti i da je nemoguće na veštački način ubrzav njegov prirodni razvoj.
Iako u velikoj meri vladajući, pozitivizam je već sredinom XIX stoleća, izazvao reakciju i to upravo u redovima onih na koje je ta filozofija najviše uticala; iako sam pojam ubrzo postaje veoma širok i neodređen, pozitivizam ostaje u toj meri popularan da dovodi do nastanka jedne tipično spiritualističke, metafizičke orijentacije u filozofiji čiji predstavnici nastoje da izgrade opštu, sistematsku filozofiju prirode, spajanjem prirode i duha na osnovama prirodno-matematičkih ili metafizičkih metoda; među najizrazitijim predstavnicima ove orijentacije jesu Aleksandar fon Humbolt (1769-1859), Gustav Teodor Fehner (1801-1887) i Rudolf Herman Loce (1817-1881), mislioci čiji će spisi biti veoma čitani u drugoj polovini tog stoleća.

Aleksandar fon Humbolt, brat Vilhelma fon Humbolta, bio je enciklopedijski obrazovan prirodnjak, u mladosti blizak jenskim romantičarima, posebno Šileru, Šelingu i Fihteu, zalagao se za izgradnju jednog sveobuhvatnog pogleda na čitavu vasionu ali ne na hegelovskim ili
pozitivističkim osnovama; njegovo na više jezika prevedeno višetomno delo Kosmos (1845-1852) bilo je veoma uticajno u narednim decenijama.

Gustav Teodor Fehner studirao je medicinu i fiziku u Lajpcigu gde je potom bio i profesor (1846-1886); sa medicine i fizike njegova su se interesovanja potom proširila na filozofiju i psihologiju; tvorac je dveju graničnih disciplina (psihofizike i panpsihičke filozofije prirode) koje su za svoj predmet imale istraživanje duhovnog u prirodi i pretendovale na to da budu fundament drugim naučnim disciplinama. Fehner smatra da je svet prožet duhom, da je smrt samo zatvaranje "telesnih" očiju a otvaranje "duhovnih" kojima se raskriva nematerijalni svet; sama besmrtnosti ne znači neuništivost individualne duhovnosti, već je reč o besmrtnosti duha u njegovoj suštini, o besmrtnosti božanskog duha. Što se tiče psihofizike Fehner je vatreni pobornik eksperimentalnih metoda u izučavanju psihičkih pojava.
Fehnera mnogi smatraju i ocem moderne naučne estetike; on je, na principu asocijacije, načinio osnovnu razliku između forme i sadržine umetničkog dela: prva se stvara po formalnim principima (među neposrednim činiocima utisaka) a druga po materijalnom principu (procesu asocijacije koji predmetima pridaje smisao i emotivnost). Fehner se oslanjao na metod statističkog istra-živanja; taj metod dao je malo rezultata i oni su prilično proizvoljni, ali je on načinio školu; izložio je niz različitih principa: (a) primarni principi hedonistike, tj. principi po kojima se upravlja čulno uživanje (granica, stepen, kontinuitet, rastenje osećanja); (b) direktni formalni principi estetike, tj. jedinstvo mnoštva, harmonična povezanost, jasnost; (c) indirektni principi psihološke teorije, tj. značenje prirodnih i umetničkih predstava, asocijacija figura i ideja...

Uočljivo je ponovno postavljanje kantovskih problema (prijatno, čisto lepo, inherentno lepo) prevedenih u teme fiziologije, gnoseologije, empirijske psihologije, ali sve to ne vodi nekim novim rešenjima. Na savremenike su posebno delovala Fehnerova predavanja o odnosima između čulne i duhovne stvarnosti, između fizioloških stanja i patetičnih delovanja. Među psihološkim zakonima koje navodi Fehner, a navodi ih ukupno 13, najneoriginalniji su oni koji se tiču estetike i iz kojih izbija stara ontologija lepog: mensura, numerus, ordo. Među značajnijima je onaj koji se tiče granice, ili praga svesti po kome se ugodnost ili patnja javljaju tek od izvesnog stepena jačine nadražaja. Taj zakon prihvatila je čitava savremena psihologija.
Fehner je bio svestan toga da je predstavnik velike filozofske tradicije pa je čak i svoje eksperimente podvrgao filozofskoj kritici. On je predvideo i prokomentarisao gotovo sve prigovore protiv eksperimentalnog metoda koji su uči-njeni kasnije. Glavna tačka napada trebalo je da bude teorija o elementu; elementarne forme, kojima se bavi eksperimentalni metod, nikad ne nailaze kao izolovane pojave. Fehner je odgovarao: iako je estetski doživljaj kompleks elemenata, njima obično dominira jedna jedina forma, kao što muzičkom kompozicijom dominira lajtmotiv a slikom neka kompoziciona shema. Osim toga, umetničko delo je više no bilo koji predmet našeg iskustva izolovana celina. Najjasniji simbol te činjenice je okvir koji sliku odvaja od realnosti. Sa estetskog gledišta Fehnerova teorija dovodi do neke pitagorejske mistike zlatnog broja (koja je bila u velikoj modi krajem XIX stoleća), a sa umetničkog gledišta, ni do čega. Fehner nije uspeo da ta različita ispitivanja dovede do jedinstva a što je učinila psihološka struja koja se razvila krajem XIX i početkom XX stoleća s teorijom empatije (Einfühlunga).

Rudolf Herman Loce učio je fiziku i psihofiziku kod Fehnera u Lajpcigu; među njegovim najznačajnijim delima su Medicinska psihologija (1852), Mikrokozam. Ideje o istoriji prirode i čovečanstva I-III (1856-1864), fundamen-talno istraživanje prirode i čoveka na temeljima metafizike koja je u to vreme bila izložena žestokim napadima pozitivista; Loceovo grandiozno delo Sistem filozofije, zamišljeno u maniru Hegela, ostalo je nedovršeno; napisao je Logiku i Metafiziku ali nije uspeo da dovrši i Praktičnu filozofiju u kojoj bi bile izložene etika, estetika i filozofija religije; nakon njegove smrti štampane su tri knjige njego-vih manjih spisa koje su sadržale delove ovog nedovršenog spisa.
Prirodno-filozofski spiritualizam izložen u ovim delima dao je podstrek razvoju psihologizma koji će krajem XIX stoleća postati vladajući u logici i psihologiji, ali je istovremeno sugerisao i nužnost vraćanja filozofiji Kanta, Fihtea i Šelinga; među onima koji u najvećoj meri izražavaju duh tih težnji jesu sin Fihtea, Imanuel Herman Fihte (1796-1879), profesor u Bonu i Tibingenu, Hristijan Herman Vajze (1801-1866) i Adolf Trendelenburg (1802-1872).
Dok je Fihte najznačajniji po objavljivanju sabranih dela svog slavnog oca, a Loceov učenik Vajze po tome što je nastojao da filozofiju nemačkog klasičnog idealizma razvije u smeru spekulativne teologije, uz prihvatanje hegelovske dijalektike ali ne i njegovog panteizma, dajući najviši rang teologiji a ne filozofiji, Trendelengurg je poseban akcenat stavio na Hegelovo učenje o logici; on prihvata ciljeve koje ističe Hegel ali ne i sredstva kojima se do njih može dospeti. Iako kritikuje hegelovsku dijalektiku, Trendelenburg sebi za zadatak uzima osmišljavanje dijalektičko-genetičkih procedura a što je podrazumevalo analizu pretpostavki na kojima počiva večno dijalektičko kretanje prisutno u samim stvarima. On smatra da je kategorija kretanja važnija od kategorija bivstvovanja i mišljenja; shvativši da tako nešto ipak protivreči duhu dijalektike, Trendelenburg je prešao na pozicije dijalektičkog teleologizma zasnovanog na pojmu svrhe pri čemu je teleologizam bio tesno povezan s teologizmom po kome je akt božanskog stvaranja supstancija svih stvari.
Iako po obrazovanju klasični filolog, Trendelenburg je izučavao dela Platona i Aristotela; među njegovim radovima se ističu Elementi Aristotelove logike (1836), Istorija teorijâ kategorija (1846-1867) i Logička istraživanja (1840); nje-govim predavanjima prisustvovali su Fojerbah, Marks, Kjerkegor, Brentano.
U svojim istraživanjima Trendelenburg se oslanja na rezultate bioloških nauka, pre svega fiziologije, anatomije i embriologije. Može se reći da rezultati u ovim disciplinama nikog nisu ostavili ravnodušnim; među najpopularnijim naučnicima tog doba bio je Ernst Hekel (1834-1919) čija su dela doživela više desetina izdanja i koga u svojim spisima najčešće pominje i vršački socijalista Laza Nančić (1854-1887). Hekel je nastojao da u okvirima jednog jedinstvenog učenja izloži prošlost, sadašnjost i budućnost evolucije zemlje, živu prirodu uopšte i prirodu čoveka posebno.

Među onima koji su Hekela najžešće napadali, ističući kako se počelo prirode mora tražiti u filozofiji a ne u prirodi, bio je Eduard fon Hartman (1842-1906), tvorac filozofije nesvesnog. Na Eduarda fon Hartmana najveći uticaj su imali Platon, Lajbnic, Hegel, pozna filozofija Šelinga i Šopenhauer; od ovog poslednjeg Hartman preuzima učenje o volji kao temelju prirode i čoveka, ali volju tumači u kontekstu svog učenja o nesvesnom; izgrađujući svojevrsnu "metafiziku nesvesnog" Hartman smatra da je nesvesno prisutno u svoj prirodi a ne samo u čoveku; govori o nesvesnom u biljnom svetu ističući sposobnost bilja za prilagođavanje sredini i moć svrhovitog rasta; biljkama Hartman pripisuje instinktivno kretanje i osećaj za lepo i navodi čitav niz primera iz naučnih spisa tog vremena; slično govori i o neorganskoj materiji a u duhu šopenhaue-rovskog shvatanja "volje i predstave"; kada govori o čoveku Hartman ističe više vrsta nesvesnog (instinkt, predosećanje). Učenje o nesvesnom Hartman je primenjivao na etičku i socijalnu problematiku; kritikujući ideal života koji bi se svodio na zadovoljenje potreba i težnju ka sreći, Hartman je smatrao da sve što se dešava na našoj planeti jeste jedan jedinstven proces razvoja.

Sve ovo pokazuje da se sredinom XIX veka stvorila jedna protivrečna situacija u evropskoj filozofiji; mislioci su počeli da se dele na pristalice nemačkog idealizma i njegove protivnike, ali ta podela pokazaće se i mnogo dubljom: ubr-zo će se videti kako je tu na delu podela za i protiv filozofije. U takvoj situaciji nastaće i jedan od najznačajnijih pokreta XIX stoleća – neokantovstvo.