Kosmizam

Kosmizam
Milan Uzelac

Decenijama je izraz kosmizam imao metaforično značenje; ponekad se tim pojmom obuhvatao čitav jedan smer u ruskoj kulturi koji je u sebe uključivao i pesnike i muzičare od Lomonosova i Tjučeva, preko Vjačeslava Ivanova i Skrjabina, do Reriha i Ćurlonisa, a ponekad se tim pojmom ukazuje na samo nekoliko imena, mahom naučnika, kao što su Vernadski, Ciolkovski ili Čiževski. Moglo bi se reći da se tu radi o orijentaciji koja je nastala već sredinom XIX stoleća u Rusiji sa učenjem o prelasku biosfere u noosferu i novim, naučnim putem tematizovanja pojma kosmos. Tim pojmom se ukazuje i na kosmocen-trizam koji uči o kontemplaciji božanske energije u tvarnom svetu i o preobražaju sveta (Berdjajev), pa bi se tu zapravo radilo o odnosu kosmosa i čoveka, o tvoračkoj eshatologiji po kojoj kraj sveta a time i kraj istorije zavisi i od tvoračke aktivnosti čoveka.
U svemu tome je veoma aktivna uloga slavnog mineraloga, geologa i hemičara V.I. Vernadskog koji je svojim radovima iz biohemije usmerio istraživanja na izučavanje delovanja žive tvari na istoriju hemijskih elemenata. Biologija je dugo vreme bila van sfere interesovanja teoretičara i sad su prvo biolozi skrenuli pažnju na evolucione procese žive materije u kojima se nedovoljno posvećuje pažnja teleologiji evolutivnih procesa. Konstantin Ciolkovski (1857-1935) je isticao da je progres organizama neprekidan i da ima budućnost, da se ne može zaustaviti na čoveku sa čim je saglasan i Konstantin Vernadski: "Čovek nije kruna stvaranja: iza svesti i života kao njene spoljašnje forme mora postojati "nadsvest" ili "nadživot"".

Ideja oboženja razvoja ima svoje poreklo kod Grigorija Palame, u njegovom učenju o transcendiranju sveg ljudskog, zemnog i konačnog a u težnji besmrtnom, preobraženom božanskom bivstvovanju..
Ideja Vernadskog o kosmičnosti života, o biosferi i njenom prelasku u noosferu početkom XX stoleća dobija nove impulse iz dela N.F. Fjodorova i Stvaralačke evolucije Anri Bergsona koji ističe život kao večito svojstvo bivstvova-nja materije i energije, kao i da je život kosmički proces vođen unutrašnjim tvoračkim nagonom. Tako se naspram sila entropije, kao sila raspada dezorganizacije i pojednostavljivanja, stavlja tendecija ka uvećanju reda i organizacije a povezana s tokom života i svesti; na taj način čovekova racionalna sposobnost izbija u prvi plan, pre svega njegove duhovne moći, njegovo nastojanje da se preobrazi i oduhovi svet. Sva živa bića su povezana i sva zajedno služe tom cilju: životinje se oslanjaju na biljke, čovek na životinje a sve čovečanstvo u vremenu i prostoru jeste sila koja sve pred sobom pobeđuje pa će u jednom trenutku možda pobediti i smrt, pisao je Bergson u pomenutom delu. U isto vreme o evoluciji živog piše u Rusiji Nikolaj Umov (1846-1915), smatrajući da s razvojem živih bića i usložnjavanjem života raste i sposobnost za stvaralaštvo, da život prelazi sa nesvesnih na svesne akte i da među ljudima nastaje nova vrsta homo sapiens explorans, (razuman čovek koji istražuje) koji se nalazi na rubu evolucije jer je pred njim zadatak: "stvaraj i gradi!"
Ideja stvaralačkog regulisanja evolutivnog procesa nalazi se već kod pomenutog Nikolaja Fjodorova (1829-1903), jednog od najinteresantnijih ljudi svog doba; on smatra da je čovečanstvo pozvano da ovlada stihijama, slepim silama u sebi i van sebe, da se otisne u kosmos kako bi ga osvajalo i preobražavalo te da tako da novi kosmički status bivstvovanju zajedno sa svim prethodnim po kolenjima; svesno upravljanje evolucije je najviši ideal čovečanstva a postiže se regulisanjem "meteoroloških" kosmičkih pojava, obuzdavanjem stihijnih pojava u prirodi, stvaranjem novog tipa organizacije društva – psihokratije.

Za ovo pozvani su svi, ne samo živi već i mrtvi, sve što je u prirodi, odnosno vasioni. U subjektu je sve a u objektu su svi; sve i svi treba da opštim delom i stvaralaštvom dostignu sveopšte kao najviše dobro. Fjodorov se zalaže za istinski kolektivizam (živeti sa svima i za sve) i pledira za jednu grandioznu sintezu nauka koja treba biti ostvarena u kosmičkim razmerama; u opštu kosmičku nauku o životu, nauku o čoveku ulaze sve nauke, jer je život jedinstvena celina u kojoj je sve međusobno povezano. Fjodorov nastoji da tehniku postavi na njoj odgovarajuće mesto: ona se može usavršavati ali ne na račun čovekovog usavršavanja; sâm čovek mora da usavršava svoje organe i danas bi mnogi genetičari mogli da svoj rad opravdaju upravo pozivanjem na ovog mislioca.
Sam izraz noosfera prvi je upotrebio Bergsonov učenik, matematičar i filozof Eduard Lerua 1927/1928. godine da bi ga odmah prihvatio paleontolog i filozof Tejar de Šarden; i jedan i drugi se oslanjaju na predavanja koja je Vladimir Vernadski (1863-1945) držao 1922/1923. na Sorboni. Po mišljenju autora teorije o noosferi pojava čoveka na uzlaznoj lestvici životnih formi označava da evolucija prelazi na upotrebu novih sredstava, psihičkog i duhovnog. Evolucija je u svom prvom proizvodu svorila veliko oruđe svog daljeg razvoja: um koji poseduje samosvest, mogućnost dubokog saznanja i preoblikovanja sebe i sveta. Čovek je kulminacija spontane, nesvesne evolucije, no i počelo koje u sebi stvara pretpostavke za novi, umni nivo same evolucije. Sa prvom mišlju o sebi i svetu, ideja i stvoreni projekat (usmeno predanje, pismeno, knjige, dokumenti...) počinju da se usavršavaju - zemlju preplavljuje informaciona reka fakata i znanja, koncepcija i teorija – stvara se specifična opna oko Zemlje (noosfera), koja počiva na biosferi, no nije slivena s njom već samo sve više na nju deluje.

Ta noosfera (sfera umnosti, svesnosti, informacija) jeste sfera idealnih realnosti; nju čine duhovna, umetnička, naučna dela, stvaralačka otkrića koja se materijalno realiziju u transformisanoj prirodi ispunjenoj veštačkim instrumentima, oruđima i mašinama, naučnim konstrukcijama, umetničkim delima...
Skoro identičnu ideju izlaže u jednom pismu Vernadskom Pavel Florenski 1929. godine; on govori o nečem što bi moglo postojati u biosferi ili nad biosferom i to naziva pneumatosferom; reč je o posebnoj sferi bivstvujućeg koja čini oblast kulture, odnosno duha. Terminološki ta dva pojma su bliska: nous znači um, razum, a pneuma duh, duhovno načelo. U tradiciji hrišćanskog kosmisma analogon noosfere i noogeneze (stvaranja noosfere) jeste koncepcija bogočovečanstva, bogočovečnog procesa oboženja, metamorfoza sveta. Sam čovek u svojoj evoluciji još uvek nije savršen; on je još uvek "krizno" biće, ali postoji viši ideal, ideal koji je iznad duhovnog Čoveka, ideal koji pokreće čoveka u nastojanju da ovaj prevlada sopstvenu prirodu; zato čovekova tvorevina – noosfera – još uvek je disharmonična, nalazi se u stanju nastajanja i realnost koja se tu stvara najviši je ideal tog nastajanja.
Na formiranje učenja o noosferi uticalo je nekoliko momenata: (a) vaseljensko shvatanje čovečanstva, (b) jedinstvo čovečanstva okupljenog oko jedinstvene moralne ideje, (c) omasovljenje društvenog života koje se manifestuje kroz sve veće svesno uticanje širokih društvenih slojeva na državne i društvene aktivnosti i (d) rast nauke kao glavne sile pri stvaranju noosfere. Krajem XIX i početkom XX stoleća još uvek je velika vera u rast nauke koji je bezgraničan; apsolut ne može počivati u čoveku; apsolut može biti samo ideal koji je iznad čoveka, a to je ili bog ili preobraženi čovek u sklopu bogočovečanskog jedinstva.

Put do tog višeg čoveka ide preko zadobijanja sve višeg ontološkog statusa (u hrišćansakoj misli to se naziva oboženjem). Koreni te hrišćanske antropologije leže u tradiciji isihazma o kojem smo već govorili kad je bila reč o asketskoj praksi IV-VII stoleća naše ere, kao i o teoriji koju je razvio Grigorije Palama; tu se ne srećemo s teorijom već s praksom kontemplativnog delanja; treba imati u vidu pokušaj isihazma da uključi i telo a ne samo dušu u krug metamorfoze i osvećenja za buduće oboženje.
U ruskom kosmizmu, počev od Fjodorova vlada uverenost da čovečanstvo nikad ne može dospeti iz nižih u više sfere slobode ako ne počne da menja i svoju fizičku prirodu da bi vremenom mogla postati sposobna da ostvari taj viši ideal – noosferski. Moralno čovekovo usavršavanje moguće je samo uporedo s fizičkim preobražajem, kroz oslobađanje od onih fizičkih svojstava koja ga nagone da uništava, ubija i da samog sebe uništava; neophodno je prevladavanje spoljnih nesavršenstava; mnogi su nastojali da formulišu konkretne aktivnosti za postizanje takvog cilja a među njima je bio i Vernadski sa svojom idejom o bu-dućem autotrofnom čovečanstvu koje može svoj organizam da stvori tako što će se samo hraniti ne uništavajući druga živa bića u okolnoj sredini (koja su heterotrofna jer se održavaju na račun drugih živih bića). Simptom prelaska od biosfere ka noosferi kosmisti vide u produžavanju života, iskorenjavanju bolesti za čitavo čovečanstvo. Ideje kosmista zadojene su optimizmom koji u narednom periodu nije našao opravdanje. Ali, isto tako, nakon dve hiljade godina hriščanstva, šta je ostalo od onog što je propovedao apostol Pavle ili sveti Avgustin?

Ideje kosmista, posebno Fjodorova i Vernadskog, ponovo bude interes danas, u vreme kad se postavlja pitanje suštine informacije i načina na koji se prenosi informacija. Ako danas znamo da je nama poznati svet sastavljen iz tri eleme-nta (energija, materija i informacija), nije li ono što se u antičko vreme nazivalo dušom samo nosioc individualne svesti koji poseduje osobeno biopolje neentropijske prirode a koje ostaje koherentno i nakon fizičke smrti individue? Mož-da je tu samo reč o nosiocu informacije na isti način kao što je jedna ćelija nosioc celokupne genetske informacije o celom organizmu i o čemu danas uveliko govore genetičari? Moguće je da biopsipolje izlučeno iz organizma u trenutku njegove smrti nastavlja da čuva svu informaciju o njemu; na taj način mogle bi se vratiti u bivstvovanje i sve energije što su ranije prešle u nebivstvovanje, ali u jednom savršenijem obliku koji ne bi egzistirao na belančevinastoj osnovi.
Jedna od najinteresantnijih, najjarkijih i nesporno najuticajnijih ličnosti XIX stoleća je neobični moskovski bibliotekar, čovek koji je bitno uticao na Dostojevskog, Tolstoja, Solovjova, S. Bulgakova, Gorkog, Majakovskog, Zabolockog, Hlebnikova, vanbračni sin kneza Pavla Gagarina – Nikolaj Fjodorovič Fjodorov (1829-1903) koji je, kako je u takvim slučajevima bio običaj, ime dobio po svom kumu. Gimnaziju je pohađao u Odesi a nakon toga četrnaest godina bio učitelj u raznim školama; od 1869. je pomoćnik bibliotekara moskovske Čortkovske biblioteke a od 1874. bibliotekar Rumjancevskog muzeja24 gde je pored skromne dužnosti dežurnog u čitaonici bio duhovno središte celokupne muzejske delatnosti; uživao je neverovatan autoritet kod kolega i posetilaca muzeja, čuvenih naučnika, pisaca i filozofa. Stvar nije samo u tome što je imao fe-nomenalno pamćenje (kažu da je znao sadržaje svih knjiga biblioteke koja beše tad najveća u državi), već i u tome što su njegove preporuke bile duboko usmeravajuće.

Osamdesetih i devedesetih godina intenzivno se družio sa Tolstojom i V. Solovjovim i ti odnosi imali su svoje uspone i padove. Fjodorov nije imao ambicije da sebe ovekoveči u istori i ako je nešto objavljivao, to je činio anonimno ili pod pseudonimom. Tek pred kraj života počinje intenzivno da radi nad svojim rukopisima kako bi im dao formu pogodnu za objavljivanje; pred smrt usled obostrane upale pluća, rukopise je ostavio svom učeniku V.A. Koževnikovu; sahranjen je na jednom manastirskom groblju koje je 1929. sravnjeno sa zemljom i pretvoreno u igralište. Njegovi spisi pod nazivom Filozofija opšteg dela I-II (1906; 1913) objavljeni su u Vernom (kasnije, Alma-Ata) i Moskvi, dok je treći tom koji obuhvata članke i pisma publikovan tek 1982.
Ideja "regulisanja prirode" i "imanentnog vaskrsnuća" ima kod Fjodorova kako prirodno-naučne tako i religiozne osnove; svoje učenje on naziva i aktivnim hrišćanstvom; "aktivnost" se ogleda u pozivu za aktivno preobražavanje prirodnog, smrtnog sveta u drugi, ne-prirodni, besmrtni, božanstveni tip bivstvovanja. Zahtevi koji se postavljaju pred čoveka proističu iz hrišćanske antropologije po kojoj bog stvara i usavršava čoveka kroz njega samog: bog čoveka "uči" heuristički: čovek mora sav svoj trud i znanje da uloži u veliko delo vaskrsavanja i da dođe do zaključka o nužnosti sopstvenog učešća u tome, dok čovečanstvo treba od sebe da stvori aktivno oruđe dostojno toga da kroz njega može delovati božija volja. Hrišćanska ideja eshatologije dolazi kod Fjodorova do svog punog izraza time što ispunjava dva, po njegovom mišljenju izopačena hrišćanska ideala: parcijalno, delimično spasenje i natprirodni katastrofizam pri pasivnom očekivanju da se ispuni usud. Fjodorov apokaliptično proročanstvo smatra uslovnim i sveopštost spasenja vidi kao nužnost koja se zbiva kroz imanentno vaskrsnuće koje dostiže čovečanstvo pošto je ovladalo tajnama života i smrti, tajnama metamorfoza realnog sveta.

Fjodorov smatra da ne može postojati pakao (jer bi to bio sadizam Carstva božijeg) kao ni raj (jer nema apsolutno pravednih); može postojati čistilište i to je sva ljudska istorija, sadašnje čovečanstvo izloženo udaru raznih sila koje su izvan i u njemu; pozivajući ljude da pristupe opštoj stvari, odnosno, zajedničkom, "velikom poslu" Fjodorov se obraća svim ljudima, verujućim i ne-verujućim, jer opšta stvar je delo svih smrtnih ljudi, izlaz iz svake ontološke varijante, kao i iz krajnjeg metafizičkog očajanja u koje bi čovek zapao tvrdnjom da boga nema i i da je svet besmislen. Za razliku od sterilne Kjerkegorove koncepcije koja je dobila svetsku popularnost, iz Fjodorova izbija ruski, pravoslavni optimizam; reč je o odgovoru koji nastaje u jednoj drugačijoj tradiciji, neprekinutog u vreme Karla Velikog a poteklom iz istinske vere: ako boga i nema u takvom vidu kako ga sebi predstavljaju teističke religije, tada ideal božanskog bivstvovanja kao regulativna ideja treba da nas vodi stva-ranju takvog bivstvovanja koje će se postepeno proširiti na svu vasionu; u opštoj stvari treba da se ujedine svi ljudi, verujući ili ne, svi ljudi na zemlji.
"Vaš projekt prihvatam bezuslovno, i bez bilo kakvih razgovora, mogu Vas priznati samo svojim učiteljem i duhovnim ocem", pisao je Fjodorovu početkom 1882. dvadesetosmogodišnji Vladimir Solovjov (1853-1900). Svojim poreklom Solovjov je dobio sve: otac mu je bio veliki istoričar i profesor Moskovskog univerziteta Sergej Solovjov, autor mnogotomne Istorije Rusije, a majka, od koje je nasledio poetske i mistične crte, potomak je stare ukrajinsko-poljske porodice čiji je predak bio filozof Grigorije Skovoroda (1722-1794). U mladosti je Solovjov, kako sam kaže, prošao sve faze "negativnog razvoja evropske misli poslednja četiri stoleća": od ikonoborstva, preko deizma, panteizma, do ateizma i materijalizma. Njegov razvoj, od očajanja preko pozitivne nauke do "apstraktne filozofije", jeste u znaku potrage za znanjem a iz velikog uverenja.

Jednom je, idući s prijateljima na groblje, besno izvalio jedan krst i gazeći po njemu govorio kako ničeg pasjeg iz tog ne može proizaći, a smatraju ga najvećim religioznim filozofom koji je (kao Karsavin ili Vjačeslav Ivanov) život završio kao katolik. Ne znam za katoličke filozofe koji su prešli u pravoslavlje; ovde nije reč o "ispravnosti vere", već o spremnosti da se misli "stvar vere" iz filozofije ali istovremeno i iz same vere, koja ruske religiozne mislioce uzdiže u najviše prostore mišljenja.
Glavni cilj Solovjovu bio je da izmiri filozofiju i nauku sa religioznom istinom; tu ideju je nasledio od oca koji je u mladosti maštao o tome da stvori sintetičku filozofiju hrišćanstva koja će pomiriti razum i veru; ali ono što je kod oca bila samo mašta, kod sina se pretvorila u životni program. Solovjov je studije započeo na istorijsko-filološkom fakultetu Moskovskog univerziteta da bi već tokom prve godine studija prešao na fizičko-matematički fakultet gde izučava morfologiju biljaka i uporednu anatomiju što će mu omogućiti izgradnju sopstvenog učenja o evoluciji. Nakon tri godine studija vraća se na istorijsko-filološki fakultet, daje ispite za zvanje kandidata nauka i potom odlazi u Sergijev Pasad, središte ruske duhovnosti gde izučava bogosloviju. Rezulat svih tih istraživanja je magistarski rad Kriza zapadne filozofije koji je s velikim uspehom odbranio 1874. na Petrogradskom univerzitetu, u kojem se, kritikujući tada vladajući pozitivizam, Solovjov zalaže za ostvarenje univerzalne sinteze nauke, filozofije i religije, zapadne prirodne nauke i logike sa svim sadržajima duhovne kon-templativnosti Istoka. Samo na taj način moguće je prevladati apstraktno znanje i filozofiji omogućiti da služi životu i izađe iz apstraktnosti zapadnog mišljenja. Još kao docent katedre za filozofiju Moskovskog univerziteta Solov-jov počinje da se bavi spiritizmom da bi uskoro u Britanskom muzeju počeo da izučava egipatsku mitologiju i Kabalu koji ga vode u Egipat gde u pustinji ima vizuju Sofije (mudrosti); na njegova predavanja o bogočovečanstvu 1878. dolaziće ceo Petrograd.

U to vreme je u bliskim odnosima s Dostojevskim (pretpostavlja se da u likovima Aljoše i Ivana treba tražiti crte ovog mladog filozofa) i piše mu da u mislima "legendarnog bibliotekara" nalazi mnogo sebi srodnog. Poslednja četiri predavanja iz pomenutog ciklusa su pod dubokim uticajem Fjodorova, a ideje ovog mislioca biće vidne i u potonjim delima Solovjova Rusija i vaseljenska crkva (1888) i Lepota u prirodi (1889); u jesen 1881. Solovjov i lično upoznao Fjodorova, oduševljava se njegovim učenjem i svoja predavanja početkom sledeće godine vidi kao učešće u propovedi ideja Fjodorova; iako su ona privukla znatnu pažnju, posebno predavanje Životni smisao hrišćanstva, do velikog trijumfa nije došlo, prvenstveno zbog neobičnosti ideje da podražavanje Hristu ne podrazumeva trpljenje i ponižavanje, već da je u učešću u njegovom Delu: u vaskrsavanju mrtvih, izgrađivanju sopstvenog hrama-tela. Razlog neuspeha ovih predavanja možda je ležao i u tome što je Solovjov konkretni projekt Fjodorova preveo na "filozofsko-mistički jezik". Kako slušaoci nisu pred sobom imali "dešifrovani" tekst Fjodorova, ezoterička predavanja Solovjova nisu mogla naići na puno razumevanje. Isto se dogodilo i deset godina kasnije kad je Solovjov na zasedanju Psihološkog društva pročitao referat O propadanju srednjovekovne kontemplacije sveta u kojem je kritikujući istorijsku crkvu istakao da "ako neko hoće istinski biti hrišćanin, onda i od njega zavisi da li će Hrist vaskrsnuti u čitavom čovečanstvu; mada je već po dogovru s Fjodorovim ovo predavanje trebalo da bude i javna propoved nakon toga, iako će u osnovi njegove filozofije biti osnovne misli Fjodorova, ovaj poslednji je veoma dobro istakao i jednu njegovu karakternu crti rekavši kako je "Solovjov tokom čitavog života nastojao da bude natčovek: čas medijum, čas kabalist, čas prorok, i kao i Tolstoj on nije razumeo neophodnost da se bude skroman: ne uzdizati se, ne isticati se, biti neprimetnim".

Kako učenje Solovjova o vaskrsnuću, tako i poslednja dva perioda njegovog stvaralaštva – teokratski (1881-1889) i etičko-estetički (1889-1900) – ostaju pod dubokim uticajem koncepcije Fjodorova; u tom smislu ističu se radovi iz njegovog poznog perioda: Opravdanje dobra (1894), Lepo u prirodi (1889) i Opšti smisao umetnosti (1900). Poslednja dva rada posebno su bliski Fjodorovu, njegovom stavu da je naš život akt estets-kog stvaralaštva. Ovaj poslednji period stvaralaštva Solovjova naročito će potom uticati na Aleksandra Bloka. Nakon što je napisao rad Tri razgovora o ratu, progresu i kraju svetske istorije (1899-1900), Solovjov je umro na imanju svojih prijatelja braće-filozofâ, kneževa Trubeskoj.
Ovde se ne može ne spomenuti jedna od najinteresantnijih figura tog doba, religiozni mislioc, naučnik-enciklopedista koji je vidan trag ostavio u oblasti matematike, fizike, filologije, retorike, teologije, istraživanjima umetnosti – Pavel Aleksandrovič Florenski (1882-1937) koji je dvadesetih godina XX stoleća, na tragu A.S. Homjakova, N.F. Fjodorova i V.S. Solovjova kao svoj glavni zadatak isticao izgradnju integralnog znanja i stvaranje jednog sveobuhvatnog pogleda na svet. Uporedo s matematikom, koju je studirao na Fizičko-matematičkom odseku Moskovskog univerziteta, izučava i filozofiju na Istorijsko-filološkom fakultetu kod S.N. Trubeckoja (1862-1905) i L.M. Lopatina (1855-1020) da bi se nakon toga upisao na Moskovsku duhovnu akademiju gde 1911. ma-gistrira radom O duhovnoj istini i postaje sveštenik; od tog trenutka moguće je pratiti paralelni tok njegovih duhovnih i naučnih istraživanja: drži predavanja iz istorije filozofije, uređuje časopis "Bogoslovski vesnik", predaje fiziku i mate-matiku, razrađuje kurseve metodike geometrije, matematike i dr.

Godine 1914. objavljuje knjigu Stub i potvrda istine u kojoj razvija ideje Solovjova o Sofiji i svejedinstvu. Originalna kompozicija ove knjige sastavljene od dvanaest pisama svedoči o originalnoj poziciji ovog mislioca, o nastojanju da izgradi jedinstvo religije i egzaknog znanja a s dubokim uverenjem u puno saglasje re-ligiozne i naučne istine. Dvadesetih godina on izgrađuje sistem "konkretne metafizike" tako što izgrađuje složenu sliku bivstvovanja, njegove strukture i različitih nivoa, no knjiga koju je 1922. dao u štampu a koja je sadržala poglavlja o obrnutoj perspektivi, o nauci kao simboličkom opisu, o anatomiji jezika, filozofiji imena kao i organoprojekciji, nije bila tada objavljena.
Florenski je kao osnovni zakon sveta isticao drugi stav termodinamike – zakon entropije. Svetu se suprotstavlja Logos kao njegovo načelo, dok je kultura svesna borba s nastojanjem sveta da dođe u ravnotežu; u pismu upućenom V.I. Vernadskom piše o pneumosferi , kao posebnom zemljinom omotaču koji nastaje kao rezultat ljudskog stvaralaštva; reč je ideji koja se podudara s koncepcijom o noosferi. Značaj tehnike je po mišljenju Florenskog u orga-nizovanju materije koja se nalazi van čoveka (sličnu ideju je razvijao i N.A. Umov); ideju o organoproekciji Florekski preuzima od nemačkog filozofa Ernsta Kapa a ona se sastoji u tome zahtevu da se stvore tehnička oruđa po uzoru na pri-rodne organe čime bi čovek mogao da deluje na okolnu prirodu i da je menja. Granice našeg tela su posledica ograničenosti naše vlasti nad nama samima i stoga tehnika nije samo posrednik između čoveka i prirode već i sredstvo čovekovog samosaznanja. Konstruišući instrumente i mašine mi zapravo sve uspešnije razumevamo strukturu naših sopstvenih organa i ono što se u organizmu zbiva ne svesno ovde se proizvodi svesno, po određenoj zamisli.

To Florenskog vodi zaključku da linija tehnike i linija života teku paralelno pa se on približava misli Fjodorova, Berdjajeva, Gorskog, Vernadskog o neophodnosti prelaska od tehničkog progresa (koji ostavlja čoveka u fizičkom nesavršenstvu) ka organskom progresu. Ovladavši umećem stvaranja oruđa, čovek to umeće treba da primeni na svoje telo i da sebe vodi ka savršenstvu. Ne bez razloga A.F. Losev (1893-1988) je Florenskog nazivao "filozofom života i prakse", budući da su ga uvek u nauci interesovala ona istraživanja čiji bi rezultati mogli biti primenjeni u stvarnosti, dok ga je u duhovnoj oblasti interesovala mogućnost aktivnog služenja ljudima (što je bio osnovni razlog da postane sveštenik). Za vreme progonstva u Sibiru bavio se načinima dobijanja joda iz morskih algi i u toj oblasti je načinio čitav niz otkrića.
U mladosti je pod velikim uticajem "čudesnog bibliotekara Fjodorova" bio Konstantin Ciolkovski (1857-1935); na dugogodišnjeg učitelja raznih egzaktnih disciplina malo je ko obraćao pažnju; sve do dvedesetih godina XX stoleća smatrali su ga čudakom i zanesenjakom; tek nakon 1924, kada je ponovo štampan njegov rad o principu rada rakete, Ciolkovski postaje šire poznat u krugovima inženjera-entuzijasta koje su predvodili F.A. Cinder (1635-1920) i S.P. Koroljov (1907-1966), budući glavni konstruktor rakete kojom je čovek dospeo u kosmos. Za ime Ciolkovskog vezuje se kosmička "naučna etika" koja naglasak stavlja ne na ličnost sa njenim beskonačnim unutrašnjim razvojem već na kosmos u celini. Kosmos Ciolkovski smatra otelotvorenjem više božanske realnosti; reč je o jednoj panteističkoj religiji Kosmosa; vasionom vlada najviši um, radost i blaženstvo, do kojih se mogu uzdići svesna bića stvaralačkim naporom; odlučujuću ulogu u progresivnom razvijaju prirode i čoveka igra svest; kosmos nije neka beskonačna fizička sredina koju ispunjavaju materija i energija već potencijalno mesto za biološko i društveno postojanje ljudi; noosferni momenti su vidljivi u radovima Ciolkovskog: on piše o uticaju razumnih bića na vasionu, o mišljenju kao faktoru u evoluciji kosmosa, pri čemu čovek nije poslednji momenat u razvoju kosmosa, budući da je nesavršen te stoga je, zbog svoje krizne prirode, samo njen prelazni stadijum.

Imajući u vidu brojne nedostatke i nesa-vršenstvo čovekovog organizma on govori o vremenu kada će čovek moći da preobražava svoje telo (na taj način je pionir genetskog inženjeringa i transformacija kroz koje prolazi Majkl Džekson) u težnji ka besmrtnosti; famozna medicina, o kojoj se u to vreme mnogo govori i hvale njeni rezultati, još uvek nije nauka jer ne može da leči starost.
U kosmičkoj filozofiji Ciolkovskog sreću se krajnje različiti uticaji: od budističkih verovanja u reinkarnaciju, antičkog hilozoizma i eudajmonizma, do morala "razumnog egoizma" i savremene teosofije. U svojoj genijalnoj naivnosti Ciolkovski ih ne samo eklektički sjedinjuje nego pretvara u originalni prostor primarnih intuicija i tvoračke volje; njegove kosmičke ideje su, po rečima Čiževskog, izraz volje za životom, izraz želje za vladavinom ljudskog uma nad stihijnim silama prirode.
Jedna od najznačajnijih ličnosti ne samo ove orijentacije, već i čitave nauke XX stoleća jeste Vladimir Vernadski (1863-1945) koji nakon završetka gimnazije (1881) studira na moskovskom Matematičko-fizičkom fakultetu; a potom je nastavnik minerologije i kristalografije, da bi, nakon odbrane doktorske disertacije (1897) počeo da se bavi geohemijom, a nakon što je osnovao Ukrajinsku akademiju nauka (1918) otvara i prvu laboratoriju za biohemiju (1929). Tvorac je niza nauka, od genetičke minerologije do biohemije, radiologije i učenja o biosferi, pa su neki govorili da bi sam mogao da predstavlja čitavu akademiju nauka. Vernadski odbacije stari biologistički pristup koji je podrazumevao istraživanje organizma istrgnutog iz njegove životne sredine jer nije omogućavao da se ispita povratni uticaj organizma na sredinu; biohemija je na prvo mesto stavila pojam života kao organizovane celine žive tvari iz kojeg je potom moguće razumevanje neke konkretne pojave.

Vernadski je pokazao da je sva tvar planete (a isto je i u slučaju vasione) rezultat kružnog toka (mrtvo – živo – mrtvo) pri čemu živa bića (biogeni) čine najveći deo biosfere i prelaze njene granice; tako on dolazi do pitanja kosmičnosti žive tvari i zaključka da je život večna komponenta bivstvovanja, pored materije i energije.
Tokom leta 1917. godine Vernadski je formulisao originalni biohemijski pogled na svet; nakon prvih godina revolucije u Rusiji boravi u Ukrajini i na Krimu da bi od 1922. do 1926. predavao geohemiju na Sorboni; U Parizu radi u Insitutu Kiri i završava spis Biosfera koji objavljuje po povratku u Petrograd; u Parizu inspiriše tamnošnje filozofe učenjem o noosferi koje izlaže u spisu Naučna misao kao planetarna pojava, koji je trebalo da bude uvod u njegovo glavno delo Hemijska struktura biosfere Zemlje i njenog okruženja, no oba spisa biće publikovani tek šezdesetih i sedamdesetih godina XX stoleća. Pred smrt Vernadski sažima svoja najdublja verovanja u spisu Nekoliko reči o noosferi. Rezimirajući rezultate svojih istraživanja Vernadski ističe kako je na mesto pojma život (opterećenog raznim filozofskim, religioznim kao i umetničkim kontekstima) on uveo pojam živa tvar kojim se obuhvataju svi živi organizmi; čovek je vezan za biosferu kao deo planete na kojoj živi; ako se ranije govorilo i o tome kako čovek sam stvara svoju istoriju nije se dovoljno pažnje posvećivalo zakonima prirode biosfere, zemnoj opni u kojoj i može samo postojati život i od koje je čovek neodeljiv; ovakvo shvatanje bilo je prisutno i u delu Kaspara Volfa (1733-1794) koji se u svojim istraživanjima daleko više oslanjao na Njutna no na Dekarta. Pojam biosfera kao oblast života uveo je u biologiju Lamark (1744-1829) a u geologiju E. Zis (1831-1914); doprinos Vernadskog bio bi u tome što biosferu tumači kao planetarnu pojavu koja ima kosmički karakter; o životu kao kosmičkoj pojavi pisano je i ranije: dovoljno je pomenuti Hristijana Hajgensa (1629-1695) i njegov posthumno objavljen rad Kosmoteoros, no u današnje vreme, po mišljenju Vernadskog, zbiva se korenita promena: biosfera prelazi u novo stanje koje on određuje izrazom noosfera.

Njoj je svojstveno da čovek postaje najveća geološka sila, da može temeljno da menja oblast svog života. Tu se javlja i problem: ako misao nije forma energije, kako ona može da menja materijalne procese?
Možda jednako veliki kao i Vernadski, mada manje priznat mislilac, osnivač helio- i kosmobiologije, autor niza teorija i otkrića (za koja su drugi dobijali Nobelove nagrade) jeste Aleksandar Čiževski (1897-1964). U ranoj mladosti, zbog lošeg zdravlja, veći deo vremena provodi u Italiji i Francuskoj, upoznaje se sa umetnošću Grčke i Egipta, sedam godina uči slikarstvo na Pariskoj umetničkoj akademiji kod jednog Degaovog učenika; oduševljava se astronautikom i već sa deset godina piše kompilatorski rad "Popularna kosmografija po Klajnu i Flamarionu" gde se već javlja ideja o jedinstvu Života koji je prožet energijama i uticajima Vasione. On rano dolazi do shvatanja o postojanju unutrašnjih vibracija organizma pod uticajem spoljašnjih pojava. Nakon što se s porodicom 1913. preselio u Kalugu gde se intenzivno bavi izučavanjem Sunca i sve o njemu postojeće literature, naredne godine se upoznaje sa "čudakom" Ciolkovskim koji mu prvi izlaže svoje intuitivne teorije o uticaju Sunca na život na Zemlji i ta ideja pratiće ga do kraja života, do poslednjeg njegovog objavljenog spisa Strukturna analiza kretanja krvi (treba imati u vidu da je još Hipokrat "kosmički" tumačeći čovekov organizam kao skup elemenata, krv shvatao kao elemenat vatre).

Čiževski je studirao na dva instituta Komercijalnom i Arheološkom (gde je izučavao humanističke nauke) a istovremeno je posećivao i predavanja na Medicinskom i Prirodno-matematičkom fakultetu; na savet Ciolkovskog počinje da izučava stare hronike i letopise i da izrađuje grafike kojima će potkrepiti tezu o tome kako su veliki istorijski događaj, bune, epidemije, ratovi i revolucije posledica cikličnih elektromagnetnih promena na Suncu; pošto je godinu dana ranije već odbranio disertaciju Ruska lirika XVIII stoleća, marta 1918. Čiževski brani disertaciju Istraživanje periodičnosti svetsko-istorijskih procesa; kratku verziju ovog na preko 900 stranica rada objavljuje u Kalugi 1924. pod naslovom Fizički faktori istorijskog procesa. Ovo delu je izazvalo velike rasprave; u njegovu odbranu ustao je i Ciolkovski koji je rekao da Čiževski prvi eksperimentalno pokazuje vezu fizike i astronomije, vezu ponašanja čoveka i delatnosti Sunca i određuje ritam, cikluse i periode tih promena i tako stvara novu sferu ljudskog znanja.
Čiževskog smatraju osnivačem kosmičke biologije koja izučava zavisnost svih funkcija života od aktivnosti Sunca, kao i šire, od stanja kosmosa; ta nova nauka deli se na kosmobiologiju i kosmoepidemiologiju. Najznačajnija teorija Čiževskog jeste heliotaraksija, formulisana 1922. po kojoj "stanje predispozicije za ponašanje ljudi jeste funkcija energetske delatnosti Sunca". Zračenje Sunca deluje na nervni i hormonalno-endokrini sistem individua i to dovodi do povišene kolektivne uzbuđenosti, a u takvim situacijama dolazi do epidemija, povećane agresivnosti, ili ekstremalnog ponašanja; intenzivno zračenje Sunca prevodi potencijalnu nervnu energiju čitavih grupa u kinetičku čija posledica se manifestuje kroz burno kretanje, i kad se ta energija ne može usmeriti u pozitivnom smeru tada nastaju pojedinačni individualni ispadi koji su nemotivisani (izgredi, histerija); impulsivno narastanje socijalne razdražljivosti masa može voditi do ubrzanja ili usporavanja istorijskog procesa (i to imamo u poznatim godinama: 1789, 1830, 1848, 1870, 1917, 1941...); Čiževski je izračunao da kada su sunčane aktivnosti minimalne masovno kretanje je oko 5% a kad su maksimalne ovo je 60%. Pored svih teorijskih radova treba istaći i praktične radove Čiževskog, posebno u oblasti pozitivnog delovanja negativno jonizovanog vazduha na ljudski organizam; prvu eksperimentalnu laboratoriju je otvorio 1918. u Kalugi, a od 1924. do 1931. je nastavio istraživanja u Zoopsihološkoj laboratoriji Vladimira Durova.

Čiževski nastavlja liniju istraživanja koja počinje sa Fjodorovim i vodi preko Ciolkovskog; za njegov rad bili su posebno zainteresovani A. Tolstoj, M. Gorki, V. Brjusov, a pokrovitelj mu je neko vreme bio, obezbeđujući mu punu po-dršku, i Lunačarski. Radovi su mu većinom bili objavljivani van Rusije pa je 1939. bio izabran i za počasnog predsednika Prvog međunarodnog kongresa iz biofizike i biokosmike u Njujorku kada je bio predložen i za Nobelovu nagradu s obrazloženjem da je on "Leonardo da Vinči XX stoleća". Prilikom hapšenja nakon tri godine (1942) propalo je oko 150 fascikli materijala s rezultatima njegovih višedecenijskih istraživanja i rukopis od preko četrdeset tabaka spisa Morfologija i evolucija iz aspekta teorije elektrona; narednih 15 godina proveo je na severnom Uralu, potom u Karagandu. Njegova knjiga Zemaljski eho sunča-nih bura, prvobitno objavljena u Parizu na francuskom jeziku, u Rusiji je objavljena tek 1973. godine da bi sredinom devedesetih godina njegovi spisi postali dostupni širem krugu čitalaca (Kosmički puls života, 1995).
Mnogi rad Čiževskog dovode u vezu s Kopernikom: dok je Kopernik među prvima ukazao na kretanje zemlje oko Sunca, Čiževski je dokazao da sve što postoji na Zemlji pulsira u ritmu Sunca, da svi supstancijalni procesi na Zemlji i u njenoj biosferi razvijaju se pod neposrednim delovanjem Sunca; život nije stoga neka igra zemnih sila već je u daleko većoj meri kosmička pojava a ne zemaljska. Naspram tada uobičajenih teorija o širenju vasione Čiževski govori o tome kako se ona nalazi u dinamičkoj ravnoteži a da se u raznim njenim delovima povećava i gubi njena energija. Isto važi i za Sunčani sistem i organski život na Zemlji koji reaguje na spoljašnje uticaje promenom svog fiziološkog stanja; reaguje sve, od mikroorganizama do čoveka.

Sunca, Čiževski je dokazao da sve što postoji na Zemlji pulsira u ritmu Sunca, da svi supstancijalni procesi na Zemlji i u njenoj biosferi razvijaju se pod neposrednim delovanjem Sunca; život nije stoga neka igra zemnih sila već je u daleko većoj meri kosmička pojava a ne zemaljska. Naspram tada uobičajenih teorija o širenju vasione Čiževski govori o tome kako se ona nalazi u dinamičkoj ravnoteži a da se u raznim njenim delovima povećava i gubi njena energija. Isto važi i za Sunčani sistem i organski život na Zemlji koji reaguje na spoljašnje uticaje promenom svog fiziološkog stanja; reaguje sve, od mikroorganizama do čoveka.
U radovima Čiževskog tesno se prepliću biologija, fiziologija i medicina sa geofizikom, meteorologijom i astronomijom; da bi slika o njemu bila potpuna, treba imati u vidu da je on istovremeno slikar (autor preko 2000 likovnih dela) i pesnik, da njegovi spisi tek u poslednje vreme počinju da bivaju predmet interesovanja ne samo naučnika več i filozofa, posebno kad je reč o njegovoj kon-cepciji kosmosa koja upravo poslednjih godina dobija svoju potvrdu.
Već početkom XX stoleća "energetizam" postaje moda: sve pojave tumače se kroz prizmu energije i ona postaje fundamentalni pojam fizike koja se u to vreme nalazi u metodološkoj krizi; ovo prenaglašavanje pojma energije imalo je za posledicu veličanje pojma mišljenja u odnosu na realnost; sve to imalo je znatnog uticaja na razvoj psihologije prve polovine prošlog stoleća (refleksologija, reakciologija), no rezultati do kojih se došlo bili su relativno skromni. Delovanjem energije Sunca Čiževski objašnjava ljudsko ponašanje i krupne istorijske promene, nalazeći se pri tom s one strane politike i ideologije. Najveći "pro-vokator" jeste Sunce; ono je regulator masovnih pokreta i raspodeljuje ih u vremenu i zato je Čiževski najveću pažnju posvetio psihičkim epidemijama, tj. posebnim stanjima masovne svesti kojima je svojstveno ponašanje praćeno identičnim anomalijama kod velikih grupa ljudi.
Drugim rečima: ako smatramo razložnim pominjanje Niklasa Lumana, onda moramo pomenuti i Čiževskog kao bitnog autora u razvijanju ideje kosmizma jer, ako je Čiževski za nekog samo naučnik, teorija Lumana samo je lepa pesnička tvorevina.