Strukturalizam

Strukturalizam
Milan Uzelac

Terminom strukturalizam označava se niz humanističkih istraživanja koja za svoj predmet imaju ukupnost invarijantnih odnosa (strukturu) u dinamici raz-ličitih sistema. Sam pojam struktura veoma je frekventan u nizu nauka kao što su matematika, fizika, anatomija, i gde se govori o strukturi atomskog jedra, o algebarskim strukturama, o strukturi tela, o zakonima kompozicije, o to-pološkim strukturama; nije nimalo slučajno da je ovaj pojam postao veoma raširen u sociološkim i ekonomskim istraživanjima, kao i u istraživanjima u oblasti književnosti i umetnosti. Pod strukturom se obično misli na sistem zakona koji određuju neku predmetnu sferu i veze među objektima, specifikujući njihovo ponašanje i zakone razvoja. Tako se pojam strukture i određuje u naukama. Filozofsko značenje izrazu struktura dali su Klod Levi-Stros, Luj Altise, Mišel Fuko i Žak Lakan u nizu spisa kojima su se suprotstavljali šezdesetih godina vladajućem egzistencijalizmu, personalizmu, istoricizmu i idealističkom subjektivizmu; oni polaze od starih filozofskih problema ali s tom razlikom što smatraju da u centru istraživanja ne treba da se nalazi više subjekt (ja, svest, duh) sa njegovom težnjom ka slobodi, samoodređenju, transcendenciji, stvaralaštvu, već da se u središtu istraživanja moraju naći strukture koje su duboko podsvesne ali koje određuju čitavo ljudsko ponašanje. Kada je reč o samom smeru koji se ozna-čava terminom strukturalizam, a koji je nastao na tlu rezultata u oblasti lingvistike, ekonomije i psihoanalize, treba reći da ne postoji neko doktrinarno učenje koje bi u potpunosti odgovaralo tom nazivu, već da tu pre svega imamo pravac koji se formirao sa humanizmom, istoricizmom i empirizmom, da je tu reč o jednom opštem protestu protiv egzaltiranog Ja i teleološkog načina mišljenja.

Početak formiranja strukturalističke metode vezuje se za ime Ferdinanda de Sosira i njegov spis Kurs opšte lingvistike gde se izlažu složeni fonološki i sintaksički mehanizmi jezika kao strukture unutar kojih se formira mogućnost mišljenja.Tumačeći jezik kao sistem znakova Sosir smatra da izvor sposobnosti da se nešto označi i razume leži u međusobnoj vezi elemenata jezika i sistemu koji čini njihove međuodnose. Ovo shvatanje je antiteza pozitivističkom atomizmu koji je nastojao da izdvoji "konkretne jezičke suštine", elementarne jedinice značenja iz kojih je sastavljen jezik. U pomenutom Kursu de Sosir je osporio shvatanje o supstanciji jezika budući da se već na nivou prostih zvukova mi ne srećemo sa delovima "materije" jezika, već s nizovimi elemenata koji se međusobno osporavaju, s destruktivnim fonemama, sa čistim razlikama koje nemaju svog nosioca. Dvadesetih godina XX stoleća ideje de Sosira bivaju široko prihvaćene i tada nastaje nekoliko lingvističkih centara (Pariz, Kopenhagen, Prag). Uticaj de Sosira bio je veliki posebno na geštalt-psihologiju i ruski formalizam; strukturalnu analizu teksta nalazimo već 1928. u knjizi Morfologija bajke Vladimira Propa; pedesetih godina XX stoleća strukturalizam se pokazuje kao jedna tipično francuska tvorevina i on je, po rečima Levi-Strosa, sastoji u prenošenju konkretnih naučnih metoda strukturalne lingvistike u oblast kulturologije koja bi na taj način trebalo da postane stroga i objektivna po uzoru na prirodne nauke. Svoja istraživanja Levi-Stros je ograničio na oblast etnografije formalizujući terminima binarnih opozicija i teorije komunikacije rituale, mitove i običaje primitivnih naroda. Isto to započeli su u različitim oblastima Fuko, Bart i Lakan: polazeći od dubinske konfiguracije jezika različitih epoha, Fuko je analizirao niz pojava u oblasti nauke o jeziku, biologije i političke ekonomije; Rolan Bart proučava strukturno-semiotičke zakonitosti u "jezicima" različitih kulturnih fenomena (masovne komunikacije, moda, i dr.) da bi potom prešao na deskripciju procesa označavanja u književnim, prevashodno modernističkim delima. Polazeći od analogije funkcionisanja nesvesnog i jezika, Lakan nastoji da reformiše psihoanalizu i predlaže da se naglasak stavi na analizu i korigovanje simboličkih struktura jezika i pri tom se upliće u terapiju nesvesnih anomalija.

Na osnovu rezultata do kojih su oni do?li moglo bi se re?i da strukturalizam te?i desupstancijalizaciji tradicionalne metafizike, a ?to je zapo?eo jo? Kant i naj-radikalnije nastavio Ni?e; isti?u?i kako relaciona svojstva elemenata imaju visoku gnoseolo?ku vrednost za istra?ivanja u oblasti humanisti?kih nauka, strukturalisti van sfere interesa ostavljaju kantovsku "stvar po sebi" pa svoju poziciju odre?uju kao "kantovstvo bez transcendentalnog subjekta i istorijskog apriorizma". Ni?eov stav o "smrti boga" oni prevode u stav o "kraju ?oveka", o "smrti autora", o neadekvatnosti pojmova kao ?to su umetni?ko delo ili stvarala?tvo. Strukturalisti poseban zna?aj pridaju nesvesnim osnovama razuma i tako iznova aktualizuju Frojda (psihoanaliza) i Marksa (ekonomija), i njima zahvaljujemo za niz novih pojmova kao ?to su mentalna struktura (Levi-Stros), epistema (Fuko), simboli?ki poredak (Lakan); oni posebno nagla?avaju zna?aj istra?ivanja prorode i funkcije nesvesnog. Polemi?u?i protiv romanti?arskih filozofskih ideja, koje su inspirisale introspektivne filozofske analize, strukturalizam raz-novrsne kulturne fenomene posmatra kroz prizmu jezika i orijenti?e se na semiotiku koja izu?ava unutra?nju strukturu znaka i mehanizme ozna?avanja, ?ime se suprotstavlja anglo-saksonskoj semiologiji koja se prevashodno bavila problemom referencije i klasifikacije znakova (Pirs). Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina ja?a kritika strukturalizma, ali i unutar njega samokritika zbog ograni?enosti strukturalist?kog metoda koji vodi u aistori?nost, formalizam i scijentizam. Nestrukturiranost ?itave oblasti ljudskog opstanka postaje ishodi?te tzv. "filozofije tela" pa strukturalisti te?i?te istra?ivanja prenose sa "otvorenosti dela" ili "socijalno-politi?kog konteksta strukture", dakle sa struktura sa "gotovim zna?enjem" na proces nastajanja struktur? ?to vodi do prerastanja struk-turalizma u poststrukturalizam. Teme kao ?to su ozna?avanje, smrt autora, smrt subjekta, telo, telesnost, skriptor, sada zamenjuju teme kao ?to su: autor, "smrt autora", ?itanje, acentrizam, genotekst, fenotekst, Difference, logocentrizam, metafizika odsutnosti, prazan znak, rasejanje, simulakri, transcendentalno ozna?eno.

Poststrukturalizam označava skup pristupa u društvenim naukama tokom sedamdesetih i osamdesetih godina usmerenih na semiotičko tumačenje realnosti ("tekstualizovani svet"), a koji se oslanjaju kao i strukturalizam na koncepciju znaka kao jedinstva označavajućeg i označenog, no sad je reč o takvim pri-stupima koji se usmeravaju na vanstrukturne parametre strukture i s njima povezanim kognitivnim procesima. Poststrukturalizam je nastao u Francuskoj ali se nastavio dalje razvijati u Americi; njegovi predstavnici su: Žak Derida, Žil Delez, Žak Bodrijar, Žan-Fransoa Liotar, Karlos Kastorijadis, kao i pozni Rolan Bart i Mišel Fuko.
Poststrukturalizam je od strukturalizma nasledio opšte problemsko polje a da sam nije istupio sa sopstvenim celovitim programom; ponekad poststrukturalizam određuju kao pokušaj da se ostvari ono što nije pošlo za rukom strukturalizmu u njegovoj prvoj fazi, ali i kao pokušaj da se prevladaju aporije i paradoksi koji su se u strukturalizmu pokazali kao nerešivi. Kao hronološka granica strukturalizma i poststrukturalizma obično se uzima 1968. godina a na teorijskom planu to je vreme kad se strukturalizam preseca sa semiotičkom teorijom, postmodernizmom, levim radikalizmom, američkim dekons-truktivizmom (za koji se dekonstrkcija svodi na analizu tekstova).
Treba imati u vidu da i sami poststrukturalisti insistiraju na relativnosti granica između označenog i označavajućeg, između filozofije i litetarure, literature i kritike, a to je svojstvo i novih aksioloških orijentacija; imajući u vidu raznovrsnost poststrukturalističke prakse i njenu terminološku neobičnost koja otežava interpretacije, moguće je istaći nekoliko zadataka koje je pred sebe postavio poststrukturalizam: (a) kritika zapadnoevropske metafizike koja počiva na logocentrizmu kao i tematizovanje problema krize reprezentacije; (b) demistifacija različitih strategija prinude skrivenih pod maskom nesvesnog; (c) traženje sfera slobode, marginalnih, van granica struktura, no koje su odlučujuće za razumeva-nje realnosti koja nije kontrolisana silama vlasti (želja, istorija, "haosmos", afekti, telo). Treba imati u vidu da van teksta za poststrukturaliste nema ničeg realnog, a da je istinski realna samo jezička struktura (tekstualni svet).

Analizirajući evropsku metafizičku tradiciju, poststrukturalisti kao njeno glavno svojstvo ističu logocentrizam (Derida); pojam istine je proizvod logocen-tričke svesti koja teži da svemu nađe poredak, smisao ili njegovo počelo, ali ta svest ostaje nesposobna da dosegne alogičku suštinu sveta. Strukturalisti sam tekst uvek vide i kao njegov sopstveni komentar, dok je interpretacija knji-ževnog teksta u istoj ravni u kojoj je njegov "objekt", odnosno "predmet". Interpretacija je istovremeno atribut literarnog korpusa: svaki literarni objekt na određen način distanciran je od svog "imanentnog" značenja, ali je pri tom neophodno da sačuva svoj zajednički interpretativni sadržatelj. Opozicija teksta kao objekta i njegovih spoljašnjih interpretacija (klasična paradigma) zamenjuje se predstavom o kontinuumu beskonačnog literarnog teksta koji uvek istupa i kao svoja interpretacija čime se istovremeno i distancira od sebe.
Posledica toga je da poststrukturalisti svaki tekst tumače kao literarni i pri tom stavljaju u zagrade pretenziju svakog teksta na istinitost, rekonstruišući tek-stualne mehanizme koji stvaraju "efekat istinitosti". Po mišljenju Habermasa, poststrukturalizam se odlikuje univerzalnom estetizacijom posredstvom koje se "istina" redukuje na jedan od stilskih efekata diskurzivnog izraza. Zato je, po mišljenju poststrukturalista, iluzorno klasicističko svođenje retoričkih metoda na spoljašnja sredstva izražavanja. Unutrašnji pojmovni sadržaj nekog teksta određen je stilističkim metodama pomoću kojih je on izgrađen i zato nulti stepen svakog metafizičara, prirodan, običan jezik, sadrži u sebi sve zamislive interpretacije svih metajezika. Prirodni jezik je sopstveni metajezik; on je sa-moreferencijalan time što se konstituiše u prostoru beskonačnog kretanja samorefleksije. Pretpostavlja se da je objektivni svet uvek struktuiran ovim ili onim jezičkim sredstvima; poststrukturalisti smatraju da ne može postojati čisti jezik-objekt koji bi mogao da funkcioniše kao čisto transparentno sredstvo za označavanje stvarnosti koja mu je unapred zadata.

Svi "objektivni stavovi" o prirodi stvari neizbežno su i samodistancirajući budući da imanentno uključuju u sebe i distanciranje označenog od svog "sopstvenog smisla". Poststrukturalisti potkopavaju predstave o referenciji, o bivstvovanju kao prisutnosti. Pretenzije na reprezentaciju, na relaciju tekstova kulture s realnošću su nerelne jer označeno ne postoji budući da je samo iluzija. Naše vreme karakteriše brisanje razlike izme-đu realnosti i njenih predstava i ostaju samo "simulakrumi" (Bodrijar) koji ne poseduju nikakve referencije i odnose se samo na sopstvenu realnost koju predstavljaju. Označavajuće gubi neposrednu vezu sa označenim usled pomeranja u budućnost predstava o označenoj pojavi. Zato, znak pre svega, označava "odsutnost" predmeta, a tako i principijelnu razliku u odnosu na samog sebe. Poststruk-turalizam ističe neophodnost sasvim drugačijeg pristupa problemu smisla pa se ističe princip "diseminacije" (Derida), tj. rasejavanja, dispersije svakog smisla među mnoštvom njegovih različitih diferenciranih tonova; tako ideja "raz-like" treba da ustupi mesto ideji "razlikovanja", što označava kraj vladavine jednih smislova nad drugima. Odsustvo preciznog značenja otkriva neograničeni prostor za kretanje označenog, a što se fiksira pojmom "geno-tekst" (J. Kristeva). Pogled na svet samo kroz prizmu označenog ukida problem objektivnosti, metode, istine i obezvređuje naučno znanje. To se dešava i stoga što je nauci "pre-dodređeno" da bude nasilna jer je povezana s prihvatanjem poretka koji se određuje vlastitim odnosima (M. Serl). Poststrukturalisti nastoje da u svim kulturnim fenomenima razotkriju diskurs vlasti, sposobnost koja u sve prodire i ko-ja je sposobna da preseče, koordinira, prekida svaku socijalnu strukturu i instituciju, i to Delezu omogućuje da vlast poredi s drvetom.

Jezik koji simbolizuje sve forme represivne vlasti funkcioniše kao struktura nalik na drvo. Postavlja se pitanje kako je moguće razoriti tu mašinu jezika i suprotstaviti se represivnoj sili totalitarne binarizacije celikupne kulture. Prostor slobode u kojem ne deluju zakoni moći i potčinjenosti jeste tekst – poprište borbe mnoštva sila, međusobno ravnopravnih diskursa koji su istovremeno i objekti borbe za vlast no i same moći. To je "intertekst" koji pretpostavlja odgovarajuću "revolucionarnu" proceduru čitanja (F. Solers) i eliminiše tradicionalnu figuru Autora (R. Gart, Fuko). Glavna namera teksta je – udaljavanje od vlasti. Zahtev za "dubinskim značenjem" i "istinskim nivoom jezika" (Derida) koji, potčinjeni opšteprihvaćenim kodovima i strukturama, otkrivaju značaj vansistemskih, alternativnih, marginalnih, asocijalnih elemenata. Možda su upravo oni ontološka osnova krajnje, neredukovane realnosti ("nivo bivstvovanja želje"). Ocrtava se "poleđina" strukture koja briše granice unutrašnjeg i spoljašnjeg u iskrivljenom prostoru savremene kulture.
Značaj poststrukturalizma je u tome što je on podstakao reviziju mnogih klasičnih filozofskih pojmova i označio novu kartografiju kulturnog prostora. U odnosu na postmodernizam, poststrukturalizam je njegova teorijski naj-fundiranija pretpostavka, ali se teško mogu razgraničiti poststrukturalistički ili postmodernistički period u stvaralaštvu predstavnika ova dva toka savremenog mišljenja.

Rolan Bart (1915-1980), osnivač centra za istraživanje masovnih komunikacija (1960) i profesor na Kolež d Frans (1977) bitno je uticao na formiranje strukturalizma; među njegovim spisima ističu se: Nulti stepen pisma (1953), Mi-tologike (1957), O Rasinu (1963), Elementi semiologije (1964), Kritika i istina (1966), Sistem mode (1967), Imperija znakova (1970), Sad, Fuko, Lajola (1972). Bez obzira na tih naslova lako je uočljiva osnovna tema ne samo njegovih interesovanja već i strukturalizma uopšte: principi i metode zasnivanja znanja. Treba istaći da problem jezika u tumačenjima Barta potiskuje problem svesti koja se dotad shvatala kao nedeljiv atom na kom se gradi svako znanje a takvo tumačenje je bilo dominantno u ranijoj filozofskoj tradiciji. Po tim shvatanjima jezička delatnost prethodi svim kognitivnim ili perceptivnim aktima saznanja, fiksiranju svih subjekt-objekt opozicija. Na taj način jezik postaje uslov saznanja fenomena, svesti, bivstvovanja... Bart razvija fundamentalnu strukturalističku temu zasni-vanja znanja istražujući kulturno-istorijske sadržaje (literatura, sistemi mode, ponašanja, različite socijalne strukture) i nastoji da otkrije mehanizme nastajanja i funkcionisanja tih sistema i to tako što bi svi ti kulturni fenomeni bili međusobno povezani u jedinstven izvorni sistem. Uprkos činjenici da semiotički modus neke kulturne pojave izdvojen kao atribut otežava i često onemogućuje is-traživanje drugih, ne-znakovnih momenata tog fenomena, pristup po kom se u vezu dovode različite kulturne pojave uz pomoć jezika dovodi do stvaranja novih modela i novih pitanja kakvih nije bilo pre pojave strukturalizma. Bart ta-ko postavlja pitanje opozicije socijalne i prirodne determinisanosti subjekta u književnom stvaralaštvu. U radu Nulti stepen pisma on razvija pojam "pisma" koji se s jedne strane oslanja na samoidentitet nacionalnog jezika (čime se prevladava razlika između umetničkog, naučnog, religioznog "jezika") a s druge strane na nedirenciranu oblast ličnog stila pisca, na ono individualno kao biološku determinantu svakog subjektivnog literarnog akta. Bart nastoji da istraži one tipove pisma koji određuju specifičnost konkretnog umetničkog dela.

Na osnovu toga što se pismo ne pokazuje do kraja u svim svojim aspektima sledi da su njegove pojedinačne manifestacije uslovljene raznim kulturnim, socijalnim ili političkim momentima, a to opet znači da je pismo način realizovanja individualnog u opštem pri čemu se svaki stvaralački akt individue prihvata od društva kao neki smisleni napor konkretizovan u obliku dela. Svoju teoriju pisma Bart razvija s obzirom na različite odnose koji postoje među znacima (sintagmatički, pa-radigmatički, simbolički). Iza svakog od ta tri tipa nalaze se različiti oblici umetničke svesti i kao realizacije, njima odgovaraju različiti oblici umetničkih dela. Sredinom šezdesetih godina Bart napušta istraživanja načina pri-mene semiotičke paradigme na primerima konkretnih književnih dela, i pod uticajem Levi-Strosa okreće se socijalnoj problematici – istraživanju masovnih komunika-cija. Ubrzo dolazi do zaključka da strukturalistički pristup može primeniti ne samo na istraživanje primitivnih kultura već i na istraživanje savremene kulture. Kao novi zadatak postavlja potrebu ujedinjenja dve najveće savremene epi-steme (materijalističke dijalektike i frojdovske dijalektike) kako bi se uspostavili novi odnosi. "Socio-logika" treba da pomogne u izučavanju modela kulturnog stvaralaštva koji leže ne samo u osnovi literature i dizajna, već bitno određu-ju društvene odnose određenog sociuma, što znači da bi ti modeli bili zapravo principi opisivanja i samoidentifikacije određene kulture, odnosno, mogućnosti te kulture. Interes za ne-literarne izvore analize dovodi Barta do istraživanja trukturnih osobenosti ženske odeće u modnim časopisima i to ga dovodi do zaključka o konverziji različitih tipova stvaralaštva (jezika fotografije, jezika religije, jezika tehnologije proizvođenja) i tako postavlja pitanje odnosa tih različitih jezika, pitanje mogućnosti prelaska njihovih elemenata iz jednog u drugi.

Tako Bart dolazi do tzv. "semiološkog paradoksa" koji se sastoji u tome što društvo neprestano prevodi elemente "realnog jezika" (koji su po svojoj prirodi "stvari") u elemente reči ili znakove nastojeći da elementima označavanja da "racionalnu" prirodu. Na taj način dolazi do paradoksalne situacije da se "stvari" pretvaraju u smisao i obratno. Tako u središte Bartovih in-teresovanja dolazi ne samo sistem znakova i denotativnih značenja, već i polje "konotativnih" značenja koje nastaje u procesu komunikacije koja omogućuju nekom društvu da se na kulturno-istorijskom planu distancira od nekog drugog društva koje ima neke druge konotativne sadržaje. "Semiološki paradoks" vodi i tome da u masovnoj svesti dolazi do fetišizacije jezika a da je sama svest mesto različitih mitova koji počivaju na jezičkim konstrukcijama nastalim opisivanjem stvari. S druge strane, reči i pojave počinju da pretenduju na "racionalnost" i posedovanje smis-la (robni fetišizam).
Mišel Fuko (1925-1984) studirao je filozofiju i psihologiju na Sorboni u Parizu; osnivač prve katedre za psihoanalizu u Francuskoj, član Francuske komunističke partije, profesor psihologije na Univerzitetu u Lilu, neko vreme radi u francuskim kulturnim centrima u Švedskoj, Poljskoj i Nemačkoj, sa Žilom Delezom priprema kritičko izdanje Ničeovih sabranih dela na francuskom jeziku (1966-1967), a naredne dve godine je šef katedre za filozofiju u Tunisu, potom šef katedre na Kolež d Frans (1970-1984). Među glavnim spisima Fukoa ističu se: Duševna bolest i ličnost (1954), Istorija ludila u doba klasicizma (1961), Ge-neza i struktura Kantove "Antropologije" (1961), Rođenje klinike (1963), Reči i stvari (1966), Arheologija znanja (1969), Šta je autor (1969), Struktura reči (1969), Uvod u logičku gramatiku (1970), Filozofsko pozorište (1970), Niče, genealogija, istorija (1971), Nadziranje i kažnjavanje (1975), Igra vlasti (1976), Zapad i istina seksa (1976), Subjektivnost i istina (1977), Mikrofizika vlasti (1977), Istorija seksualnosti I-III (1976; 1984), Kazano i napisano (1994) i dr.

Fuko nastoji da prevlada inteligibilnu univerzalnost hegelovstva tako što iz osnova iznova promišlja odnos "subjekt – saznanje – svet". Polazeći od teze da filozofija subjekta ne može da odgovori na savremena pitanja, Fuko smatra da dolazi vreme kad se kao prvo postavlja pitanje da li je subjekt jedina moguća forma postojanja i nije li došlo vreme da se samoidentitet subjekta i njegova kontinuiranost pokažu kao njegovi atributi. Drugim rečima, da li je moguće da subjekt izgubi ta svojstva (disocijacija subjekta). Nije reč o tome da se odrede formalni uslovi odnosa prema objektu niti empirijski uslov koji u nekom momentu dozvoljavaju subjektu da spozna neki objekt koji je već dat u realnosti; osnovno pitanje je: šta treba da bude subjekt i kakve uslove treba da ispunjava da bi bio stvarni subjekt nekog saznanja – kakav je način njegove subjektivacije, budući da način subjektivacije nije isti u slučaju egzegeze nekog svetog spisa, posmatranja u prirodi, ili analize ponašanja duševnog bolesnika. Ne postoji subjekt: postoji subjektivnost. Pojmove kao što su jezik, tekst, diskurs Fuko koristi kao metaforičke oznake univerzalnog tipa uz čiju pomoć se mogu saznati kulturne tvorevine koje se tradicionalno nalaze u različitim ravnima. Fuko nastoji da konstruktivnim prevladavanjem fenomenološke tradicije dođe do novih saznajnih paradigmi; dok fenomenološko istraživanje ostaje razvijanje problema u okviru mogućeg, vezano za svakodnevno iskustvo, Fuko nastoji da dođe do takve tačke gde će se moći postaviti pitanje nemogućnosti, pitanje iskustva koje se ne može doživeti. Fenomenologija nastoji da dokuči značenje svakodnevnog iskustva onog što subjekt sam postavlja budući da je sam temelj. Fuko smatra da se iskustvo mora ogledati u tome da subjekta istrgne iz njega samog kako on više ne bi bio on sam, i tada se radi o desubjektivizaciji (čije motive on traži kod Ničea, Bataja i Blanšoa); prevodeći Bisvangerov tekst San i postojanje (objavljeno 1954), Fuko je došao do zaključka da se ograničenja fenomenologije i psihoanalize ogledaju u tome što obe ispuštaju iz vida značaj govorenja (fenomenologija naglasak stavlja na analizu smisla a psihoanaliza na analizu snova kao govora).

Za egzistencijalnu analizu izražavanje postaje centralno i Fuko se zalaže za stvaranje jedne netradicionalne antropo-logije koja ne bi bila ni filozofija ni psihologija i čiji bi metodi bili uslovljeni odsustvom subjekta kao što je čovek. Ta nova antropologija je antropologija "izražavanja" koja ima za cilj određivanje odnosa smisla i simbola, lika i izraza; time bi se prevazišla pozicija psihološkog pozitivizma koja teži tome da iscrpi sve sadržaje čoveka redukovanog na homo natura. Takva antropologija bi se mogla usredsrediti na ontološka razmišljanja i u svoje središte staviti egzistenciju (Dasein). U knjizi o Kantu Fuko piše kako bi filozofija mogla ponovo da se nađe u situaciji da misli u prostoru oslobođenom od čoveka a da bi se Ničeov projekt mogao razumeti kao početak prestanka postavljanja pitanja o čoveku. Smrt boga označava i smrt čoveka; čovekov lik nastaje kao crteži na pesku. Istražujući nastanak medicinskih i psihijatrijskih pojmova (kad je reč o odnosu normalnog i patologije), Fuko nastoji da redefiniše pojam subjekta: odustaje od egzistencijalističkih pristupa (bivstvovanje-u-svetu) kao i od marksističke ontologije "otuđenja" i dolazi do paradigme sopstvene "arheologije" koja ima za cilj objašnjenje uslova mogućnosti nastanka i postojanja različitih fenomena ljudske kulture. Zadatak Fuko vidi u "transgresiji" – prevladavanju granica nastalih pod diktatom razuma, a sebe kao metateoretičara tradicionalne (dijalektičke) filozofije; filozofija transgresije zalazi van granica unutar kojih imaju smisao vrednosti i smisao zapadnog kulturnog sveta; savremena kultura se može izraziti samo jednim potpuno drugačijim jezikom (koji govori sam po sebi, jezik bez subjekta i bez sabesednika, jezik koji prelazi svoje granice govoreći ono što ne može biti rečeno), a to za sobom povlači i transformaciju stila filozofiranja.

Nosilac takvog jezika je Ja, razume se, sasvim drugačije od onog Ja koje poznaje tradicionalna filozofija; tu se radi o jeziku koji određuje prostor iskustva u kome subjekt sam ide ka svojoj smrti. Ova tema (smrt subjekta) biće potom jedna od omiljenih tema postmoderne filozofije. Transgresivnost se realizuje u seksualnosti koja je granica svesti, zakona i jezika. Kao jedan od svojih zadataka Fuko je video to da pokaže ljudima kako većina stvari iz njihove okoline koje oni smatraju univerzalnim jesu proizvod sasvim određenih konkretnih istorijskih promena, a da je postojanje većine institucija krajnje proizvoljno te da je neophodno da se istraži kojim još prostorom slobode ljudi raspolažu i kakve se promene još mogu izvršiti. Ako je Hajdeger nastojao da istraži u čemu prebiva istina, a Vitgenštajn šta se kazuje kad se kaže "istina", Fuko je svoj zadatak video u traženju odgovora na pitanje: zašto je istina tako malo istina?

hvala na postu

iskoristicu nesto od ovog za moj rad. :xmas_w00t: