Инке

Написала: Хедер Прингл

http://razbibriga.net/clear.gif

На забаченом перуанском острву Такиле, усред великог језера Титикака, стотине
људи немо стоји на тргу док локални римокатолички свештеник изговара молитву.
Становници Такилеа делимично воде порекло од колониста Инка, који су овамо
били послати пре више од 500 година, и придржавају се старих обичаја. Они ткају
одећу од јарко бојене вуне, говоре традиционалним језиком Инка и вековима
обрађују своје њиве на исти начин. Празницима се окупљају на тргу и плешу уз
звуке дрвених фрула и бубњева.

Пријатно је летње поподне. Посматрам их са стране како прослављају црквену
светковину у част Сантјага, односно Светог Јакова. У доба Инка би се прослављао
Ијапа, бог муња и громова. По завршетку молитви четворица мушкараца обучена у
црно подижу дрвену носиљку ручне израде у којој се налази обојена статуа
Сантјага. Ходајући у малој поворци иза свештеника, носачи износе свеца на трг да
га сви виде, баш као што су Инке на раменима носиле мумије својих угледних
краљева.

http://razbibriga.net/clear.gif

Пре пет векова ове мумије су чврсто умотане што је временом изобличило положаје тела,
али их је учинило лакшим за преношење. Савремени пљачкаши цепали су замотаје у нади
да ће наћи злато.

Имена тих владара Инка још увек одзвањају снагом и амбицијом, чак и сада,
вековима после њихове смрти: Виракоча Инка (што значи творац бог владар),
Уаскар Инка (владар златног ланца) и Пачакутек Инка Јупанки (онај који
преобликује свет). И заиста су преобликовали свет. Издигавши се из
анониномности у перуанској долини Куско у XIII веку, краљевска династија Инка је
врбовала, подмићивала, застрашивала и потчињавала своје ривале да би створила
највеће царство у Новом свету пре доласка Колумба.

Научници су дуго имали врло мало података о животима краљева Инка, не
рачунајући њихове ласкаве историјате које су племићи Инка усмено казивали
после доласка шпанских конквистадора. Инке нису имале хијероглифско писмо,
као што су имале Маје, а евентуални портрети краљева које су можда правили
уметници Инка били су одавно изгубљени. Краљевске палате у Куску, престоници
Инка, брзо су пале у руке европских освајача и на њиховим рушевинама никао је
нови шпански колонијални град, чиме је прошлост Инка била разорена или
покопана. Не толико давно, осамдесетих година XX века, због избијања грађанских
немира у перуанским Андима, мало се археолога више од деценије усуђивало да
крочи у срце земље Инка.

http://razbibriga.net/clear.gif

Угнежђено високо у перуанским Андима, краљевско уточиште Мачу Пикчу, са својим
прецизно исклесаним каменим блоковима и савршено постављеним каскадама и терасама,
сведочи о мајсторској градитељској вештини Инка.

Сада археолози надокнађују изгубљено време. Проучавајући стеновите планинске
падине око Куска, проналазе хиљаде раније непознатих локалитета који бацају
ново светло на порекло династије Инка. На основу трагова из колонијалних
докумената, изнова лоцирају давно изгубљене поседе владара Инка и проучавају
сложен живот и односе владара и њихових слугу на дворовима. На ободима
изгубљене империје склапају драматичне доказе о ратовима које су краљеви Инка
водили и психолошким биткама које су војевали да би десетине подељених
етничких група спојили у једно краљевство. „Изузетна способност владара Инка да
побеђују на бојном пољу и граде цивилизацију камен по камен слала је јасну
поруку околним народима“, каже Денис Огберн, археолог са Универзитета Северна
Каролина у Шарлоту,. „Мислим да су поручили: ’Ми смо најмоћнији народ на свету
и немојте да вам падне на памет да се качите са нама’.“

Једног сунчаног јулског поподнева Брајан Бауер, археолог са Универзитета
Илиноис у Чикагу, стоји на тргу пространог обредног локалитета Инка у
Маокалакти, јужно од Куска. Натеже гутљај воде из чутуре, затим прстом упире ка
високој, избоченој, сивој литици ка истоку. Дугачке степенице усечене су све до
оштрог врха као део великог храма Инка. „Пре неких 500 година“, каже
Бауер, „ходочасници су овамо долазили да се помоле на стрмој литици, некада
једном од најсветијих места у краљевству, родној груди династије Инка.“

Перуанска слагалица

Написао: Стивен С. Хол

http://razbibriga.net/clear.gif

Из ваздуха, линије у пустињском тлу су тешко уочљиве, као цртежи предуго
остављени на сунцу. Док је наш пилот оштро маневрисао над пустињским платоом
у јужном Перуу, северно од града Наске, могао сам само да назрем низ лепо
израђених фигура.

„Орка!“, узвикнуо је Џони Исла, перуански археолог, надјачавши буку мотора.
Показао је доле на обличје кита убице. „Мајмун!“, рекао је неколико тренутака
касније, када се на видику појавио познати цртеж из Наске који приказује
мајмуна. „Колибри!“.

Откако су крајем двадесетих година прошлог века – када је уведен комерцијални
авиосаобраћај између Лиме и града Арекипа на југу Перуа – постали нашироко
познати, мистериозни пустињски цртежи познати као Наска линије збуњују
археологе, антропологе и све оне који су фасцинирани древним културама
Америке. За све то време, гомиле научника – и аматера – износе различите
интерпретације тих линија, као да су оне највећи скуп Роршахових мрља на свету.

Некада их тумаче као путеве Инка, други пут као планове за наводњавање, слике
којима су се дивили из примитивних путничких балона и, што је најсмешније, као
писте за приземљење ванземаљских летелица.

После Другог светског рата, учитељица Марија Рајхе, рођена Немица, обавила је
прва званична истраживања линија и обличја – названих геоглифи – поред града
Наске и оближњег града Палпе. Током пола века, све до своје смрти 1998. године,
Рајхеова је играла улогу од пресудне важности за очување геоглифа. Али, увелико
је побијена и њена омиљена теорија – она по којој ове линије представљају ставке
астрономског календара. Данашњи чувари тих цртежа усвојили су жустрину са
којом је она бранила цртеже од спољашњег света, тако да чак и научници имају
муке да добију приступ најпознатијим цртежима животиња у равници, или пампасу,
смештеном одмах ту на северозападу од Наске.

Међутим, мало даље на северу, поред града Палпа, од 1997. године у току је
велики заједнички перуанско-немачки истраживачки пројекат. Под руководством
Исле и Маркуса Рајндела са Немачког археолошког института, пројекат Наска-
Палпа је израстао у систематично, мултидисциплинарно истраживање древног
народа овог подручја, почев од тога где и како су припадници народа Наска
живели, зашто су нестали и који је смисао необичних творевина које су оставили
за собом у пустињском песку.

Док се наш авион нагињао правећи нови заокрет, Исла, рођени брђанин који ради
у Андском институту за археолошка истраживања, држао је своје широко лице са
високим јагодицама залепљено за прозор. „Трапезоид!“, узвикнуо је, показујући на
огромну чистину у облику те геометријске фигуре, која се помаљала на
видику. „Платформа!“, додао је, показујући прстом. „Платформа!“

Платформа? Показивао је на малу гомилу камења на једном крају трапезоида. Ако
су Исла и његове колеге у праву, такве неупадљиве структуре би могле да
представљају кључ за разумевање праве сврхе Наска линија. Ова прича почиње и
завршава се са водом.

Приобална област јужног Перуа и северног Чилеа је једно од најбезводнијих места
на Земљи. У малом, заштићеном басену, где је настала Наска култура, десет река
се спушта са Анда на истоку, али већина њих пресушује бар током дела године.
Тих десет крхких трака зеленила, окружених хиљадама нијанси браон боје,
пружило је плодно упориште за настанак ране цивилизације, баш као што је то био
случај са делтом Нила или месопотамским рекама. „Будући да је имало воду, то је
било савршено место за људску насеобину“, каже географ Бернхард Ајтел, члан
пројекта Наска-Палпа. „Али, то је било високоризично окружење, веома
високоризично окружење.“

Према Ајтелу и његовом колеги са Хајделбершког универзитета, Бертилу Мехтлеу,
микроклиматски услови у области Наска су драматично осциловали током
протеклих 5000 година. Када се систем високог притиска изнад централног дела
Јужне Америке, назван Боливијска висораван, помера ка северу, више кише пада
на западним обронцима Анда. Када се тај систем премешта ка југу, количина
падавина се смањује, а реке у Наска долинама пресушују.

Упркос ризичним условима, Наска култура је цветала током осам векова. Око 200.
године п.н.е. народ Наска је произашао из претходне културе, познате као култура
Паракас, која је била насељена дуж речних долина и узгајала усеве као што су
памук, пасуљ, кромпир, лукума (воће), као и кукуруз кратког клипа. Познати по
својој карактеристичној грнчарији, они су изумели нову технику мешања десетак
различитих минералних пигмената глине, тако да су боје могле да се умесе

у саму грнчарију. Чувена керамичка плоча, позната као Телло плаqуе – која
приказује неколико припадника народа Наска у покрету, који дувају у своје
свирале, окружени псима који поигравају – сматра се симболичким приказом
мирољубивих људи у чије су ритуале укључени музика, плес и посвећене ритуалне
шетње.

Znate li koja je najveća tajna carstva Inka?

U 15. i 16. stoljeću carstvo Inka bilo je najveće na prostorima južne Amerike. Doznajte što ih je to razlikovalo od svih ostalih naprednih civilizacija u povijesti.

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Sa središtem u današnjem Peruu, carstvo Inka se protezalo preko vrhova Anda do obale, te uključivalo i dijelove današnje Kolumbije, Čilea, Bolivije, Ekvadora i Argentine. Carstvo je bilo povezano mrežom prometnicama čija je kompleksnost mogla konkurirati i onima u Starom svijetu. Imali su mnoštvo hrane, tekstila, zlata i lišća koke, bili su majstori gradnje Novog svijeta. Unatoč svemu tome nikada nisu imali novac. Osim toga, nisu imali niti jednu jedinu tržnicu.

Carstvo Inka vjerojatno je jedina napredna civilizacija u povijesti koja na nijednom dijelu svog teritorija nikada nije imala trgovački stalež ni bilo kakve trgovine. Kako im je to uspjelo?
Mnogi aspekti života Inka su ostali tajna, dijelom i zbog toga što izvještaji o životu tog naroda dolaze od Španjolaca koji su ih na kraju i istrijebili raznim europskim bolestima. Prvo su im prenijeli boginje koje su po nekim procjenama ubile i do 90 posto populacije Inka, a potom su ih dokrajčili tifusom, sifilisom, gripom, difterijom, rubeolom i ponovno boginjama. Naše znanje o tim događajima i razumijevanje kulture Inka dolazi od nekoliko promatrača, većinom španjolskih misionara te svećenika i povjesničara Blasa Valere, koji je rođen u Peruu dva desetljeća nakon pada carstva Inka.

Bogatstvo i bez novca
Bilješke od misionara i Valere opisuju Inke kao majstore gradnje i planskog raspolaganja zemljom, sposobne za sofisticiranu planinsku poljoprivredu. Gradove su podizali od velikih kamenih blokova koji su bili tako precizno isklesani da su međusobno prijanjali bez ikakvog veziva. Njihovo je društvo bilo toliko bogato da su si mogli prijuštiti da stotine ljudi specijaliziranih za planiranje poljoprivrede ‘osmisli’ kako će iskoristiti novoosvojena područja. Gradili su tzv. terasaste farme na obroncima planina i na njima su sadili od krumpira i kukuruza do kikirikija i tikvica. Gdje će se što saditi se pažljivo biralo prema prosječnim temperaturama i nadmorskoj visini. Također su sadili i drveće kako bi tanki gornji sloj tla ostao u dobrom stanju.

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Njihovi arhitekti bili su jednako talentirani kao i poljoprivrednici. Dizajnirali su i izgradili enormne piramide, koje su navodnjavali sofisticirani vodovodi poput onog pronađenog u Tiponu i spajali sustavi popločanih cesta, izgradili su enormno velike hramove poput Pachacamaca te grad Machu Picchu koji nije bio grad u klasičnom smislu riječi. Najvjerojatnije je izgrađen kao carski posjed i religijsko utočište. Nisu imali pismo pa su graditelji matematički sve točno izračunavali uz pomoć sustava čvorova na konopima. I unatoč svoj toj produktivnosti Inke su se uspjele oduprijeti uvođenju novca i trgovina.

Tajna njihova velikog bogatstva je možda u njihovom neobičnom ‘poreznom sustavu’. Naime, radnici i poljoprivrednici su proizvodili dio robe za sebe, a dio za cara i plemstvo. Vlasti su pak, oni bili siguran izvor radne snage za radove bilo kakve vrste, ali i ostale kraljevske pothvate. Država je skupljala svu proizvedenu robu – hranu, vunu, tekstil, itd. i spremala je u skladišta. Svaki grad je imao najmanje dva skladišta – jedno za vladara i jedno za građane. Dakle, produkcija, distribucija i upotreba svih dobara bila je kontrolirana od strane vlasti. Svaki građanin je pak, od države zauzvrat dobio sve što mu je bilo potrebno za život – hranu, alat, neobrađene materijale i odjeću i nisu imali potrebe ništa kupovati. Kako nije bilo trgovina, nije bilo ni potrebe za uvođenjem neke valute ili novca. Ipak, Inke ponekad jesu i trgovale. No, nikada među sobom već samo s drugim narodima. Mijenjali su svoja dobra jedino za ona koja nisu mogli proizvesti sami.

Izvor: http://www.znanost.com