Nadomak Grala despota Stefana

Nadomak Grala despota Stefana

http://razbibriga.net/imported/2011/...efanaJPG-1.jpg

Kula Despota Stefana


Piše Spasoje Vlajić

Na Boškov predlog našli smo se u Zaječaru. Njegovo kazivanje sve me je više uveravalo
da se suočavam sa samim jezgrom vekovne viteške čežnje - otkriću Svetog grala!

BEZVREMENA STVARNOST

Sedeli smo na terasi hotela i pili čaj od pečurke hrastova sjajnica (Ganoderma lucidum).
Noć je bila topla i prozračna, nebo puno zvezda, a u daljini prepoznatljiva sena Rtnja.
Netremice sam slušao nastavak Boškove priče.

- U Studenici sam stigao do prekretne tačke kad celo biće zastane da se sabere, ustroji,
sakupi snagu i krene dalje. Gledao sam fresku opčinjen saznanjem da je na njoj slika
Svetog grala! Svest mi se tanjila, iščezavala i prevodila u bezvremenu stvarnost, gde je
sve što se događa natprirodno i liči na snoviđenje. U tom stanju, osvrnuo sam se oko
sebe. Polutama, tišina i manastirski miomirisi, nigde nikog... Uto, uđe i sa moje desne
strane stade jedna soba. Nekoliko minuta smo gledali istu svetinju. U trenu sam pretrnuo
zbog osećaja da fresku posmatram njegovim očima i da nije ljudsko biće nego privid mojih
zgusnutih misli. Smirio sam se molitvom ispred ikone Svetog Save i izašao iz crkve.

Potom, kad su nas raspoređivali za manastirskom trpezom, desi se da taj čovek sedne
pored mene. Tako sam upoznao Nikodija, novinara. U razgovoru sam pomenuo da me je u
Studenicu dovela slika Svetog grala. On je na to rekao da ga je isti razlog doveo na ovo
sveto mesto. Objašnjavajući o čemu se radi odveo me je, svojom pričom, u doba
srednjevekovne Srbije.

TAJNA KARAĐORĐEVIĆA

- Posle Kosovskog boja - nastavio je Boško - kneginja Milica je bila prinuđena da kćerku
Oliveru uda za Bajazita. Da ne bi rodila potomstvo ubici svoga oca, kneza Lazara, kneginja
je odvela Oliveru kod vračare. Ova ju je, trljanjem stomaka i biljnim napicima, učinila
besplodnom. Ali se grešni čin vratio kneginji Milici tako što njen sin Stefan, despot Srbije,
nije imao potomstvo. Do 1408. godine, despot Stefan je postao najveći vitez hrišćanske
Evrope, zlatni vitez Reda zmaja. U svom dvorcu, iznad ušća Save u Dunav, on je okupljao
najveću gospodu, a i najpoznatije zvezdočitače, alhemičare i čarobnjake toga doba. Uz te
začetnike naučnog pogleda na svet, zemlja mu je bila i utočište molitvenih tihovanja,
isihasta. U njegovo vreme, Beograd je bio prestonica Srbije, a takođe viteštva i tajnih
znanja. Vitez, pesnik i posvećenik tajne nauke, despot Stefan je otvarao kapije
budućnosti, a i pronicao u tajne Svetog grala. Ujedinjujući sile ovog i onog svega,sačinio
je posudu koja nosi iskru života tako da i besplodnim daje potomstvo. Ta srebrna posuda
je svojevrstan gral koji potiče iz srednjevekovne Srbije.

- Da li stvarno postoji taj Gral despota Stefana? - upitao sam.

- U tome i jeste izazov. Posle petsto godina od nastanka Gral je došao u posed
Karađorđevića.

- Kako znaš?

- Evo kako. Pre nekog vremena pročitao sam u novinama razgovor sa kneginjom
Jelisavetom. Ona se seća kako je u belom dvoru čuvana srebrna posuda iz doba despota
Stefana, sa naznakom da se njena moć upotrebi onda kada to Srbima bude najpotrebnije.
Međutim, 1940. godine, pred vihorom Drugog svetskog rata, posuda je nestala. Kneginja
Jelisaveta kaže da je posećivala kraljicu Mariju u Londonu i da su razgovarale o srebrnoj
posudi despota Stefana. Kneginja je čula od kraljice da će iskra života iz tog Grala, pomoći
rođenje jednog deteta čije će ime biti svojevrsno znamenje. Kraljica je za to dete ostavila
svoj prsten i pismo koje će biti objavljeno kad za to dođe vreme. To dete nosi iskru
rađanja koja će i drugima pomoći. Kneginja je još napomenula da zna puteve tajanstva
koji je vode do te osobe sa neobičnim moćima.

- Zna li se sadržaj kraljičinog pisma?

- Kad sam pročitao članak u novinama, pozvao sam Nikodija i pitao ga za pismo. On

iznenađeno reče da me je baš te noći sanjao i pozvao me je u Negotin, gde ćemo o tome
popričati.

- Jesi li bio kod Nikodija?

- Sutra idem na taj razgovor. Čim se vratim u Beograd saopštiću ti šta sam saznao.

DESPOTOVA ZAGONETKA

Posle povratka iz Negotina, Boško je došao kod mene. Sedeli smo u biblioteci osunčanoj
vedrim, ali prohladnim danom i pili čaj od hrastove sjajnice.

Predosećao sam da ću od Boška čuti o znanjima koja je despot Stefan dobio čitajući
knjige svete, knjige starostavne, i knjige zvezdane, i knjige sudbine zapisane u svakoj
duši.

- Jesi li doznao sadržaj kraljičinog pisma? - počeo sam razgovor.

- Pismo govori o predviđanju utisnutom na dnu despotovog Grala.

Dato je u obliku zagonetke koju je za kraljicu Mariju, navodno, rešio jedan vrstan
poznavalac tajanstvenih pojava u našem narodu.

- I koje je rešenje?

- Ala sam ti doneo zagonetku - nemoćno se nasmejao i pružio mi papir nakome je bio
preslikan sadržaj sa dna despotove posude.

Pažljivo sam pogledao i zadovoljno viknuo:

- Imam rešenje zagonetke!

Dok me je Boško iznenađeno gledao, nastavio sam:

- Početkom jeseni 1993. godine, princ Tomislav Karađorđević bio je pokrovitelj mog
predavanja u „Karađorđevom gradu“. Svrha je bila da se novinari i predstavnici stranih
ambasada upoznaju sa mojim istraživanjima.

Tom prilikom o mojim istraživanjima su govorili protojerej Dimitrije Kalezić, dekan
Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, zatim profesor Vidojko Ćirić i gospođa Miroslava
Petrović, vlasnica izdavačke kuće „Miroslav“. Princa Tomislava su naročito zanimala moja
predviđanja pomoću svetlosne formule i zato me je pozvao da mu tri dana budem gost.
Rado sam se odazvao. Na Oplenac sa otišao sa najstarijim sinom Sinišom, a tamo smo
zatekli gospođicu Vesnu Erić, psihologa. Razgovor sa princom je bio spontan, nastavili
smo ga i posle večere. Najčešća tema je bila budućnost srpskog naroda i kraljevske loze
Karađorđević. Nešto pre ponoći, princ Tomislav mi je dao da pročitam nekoliko stranica
nekog neobičnog članka i zamolio za mišljenje. Mada mi je sadržaj tada bio dalek i nejasan,
otišao sam na početak sa osećajem da je reč o nečem važnom, možda i presudnom za
našu budućnost. Sutradan mi je dozvolio da članak prepišem. Obećao sam da ću pažljivo
pročitati njegovu jezgrovitu, zgusnutu simboliku.

- O čemu se radi? - nestrpljivo me je prekinuo Boško.

- Tog jutra sam dobio drevnu zagonetku, koju si i ti danas doneo - veselo sam rekao i
naglasio: - Ali mi je princ Tomislav darovao i njeno rešenje!

UTICAJ NA KRALJA

Boško je pažljivo čitao rešenje despotove zagonetke. Ono je bilo u vidu predviđanja
budućih događaja i predloga šta valja činiti da bi oni bili što povoljniji.

- Da li je kralj Aleksandar Karađorđević uvažio date predloge u vezi sa njegovom
vladavinom? - postavio je pitanje čiji odgovor pokreće ovo što nam se sada događa i što
će se događati.

- Izgleda da jeste.

- Kako znaš

- Našao sam izvesne podudarnosti između tih predloga i kraljevih postupaka. Recimo,
snažio je savez sa državama kojima je u doba despota Stefana vladao kralj Žigmund.
Takođe je preko Konkordata i osloncem na Francusku, želeo da obezbedi podršku
rimokatoličke crkve za svoje namere. Teslu je izuzetno uvažavao i zalagao se da stvori jak
odbrambeni štit nad Jugoslavijom.

- Međutim, sve je to ostalo nedovršeno jer su kralja Aleksandra ubili u Marselju, 9.
oktobra 1934. godine - prekinuo me je Boško i zabrinuto rekao: - Tog dana je istorija
zatamnjena, zamah zaustavljen.

Strepnje, brige i loše misli, skrnave budućnost - opomenuo sam ga, ali je on setno
nastavio:

- Po sećanju kneginje Jelisavete, kraljica Marija je pokušala da srebrnu posudu iz doba
despota Stefana pošalje Nikoli Tesli. To je bilo prorečeno 1940. godine, ali nije uspela. Od
tada se posudi gubi trag. Ostala je samo zagonetka urezana na njenom dnu i priča o
mističnoj moći Despotovog grala, moći koja će u sudbonosnom razdoblju pomoći srpskom
narodu.

- Ako stvarno ima natprirodnu snagu, ako je ponela dašak životorodnog Svetog grala,
onda će se i despotova posuda, na neki čudesan način pojaviti onda kad je najpotrebnija -
rekao sam , s jasnim predosećajem da se vekovi otvaraju i da se pomalja novo doba,
doba zbunjujućih otkrića i svestranog napretka.

Predosćaj me nije izneverio. Pozne jeseni, 12. 12. 2004. godine, počele su da se otvaraju
nadvremene stranice iz knjige života i sudbine. Neočekivano sam dobio pismo koje me je
uverilo da se Gral despota Stefana ponovo pojavio u Srbiji i da se njegovo čudotvorno
delovanje već oseća.

OKONČANJE VREMENA

Dok smo upoređivali istorijske prilike u doba despota Stefana, kralja Aleksandra i sada,
Boško je rekao:

- Dalekovide namere kralja Aleksandra suzbile su tri sudbonosna događaja: njegovo
ubistvo u Marselju 1934. godine, zatim protesti u Beogradu jula 1937, kad je onemogućen
dogovor kojim bi Vatikan podržao opstanak Jugoslavije i demonstracije u Beogradu 27.
marta 1941. godine što je dovelo do rušenja tadašnje vlade, zbog čega smo uvučeni u
Drugi svetski rat.

- Uvek postoji mogućnost da se isprave pogrešni obrasci ponašanja - na to sam rekao i
ponesen mislima nastavio: - Tumačeći Solomonovo proročanstvo, jeromonah Danilo,
učitelj despota Stefana, još je 1384. godine zapisao da 1492. dolazi okončanje jednog
vremena i početak novog. Baš te godine je otkrivena Amerika. Knjige starostavne vele da
će se okvirne slike onoga što je bilo od 1408. do 1492. ponoviti od 1940. do 2024.
godine. U pitanju je razdoblje uspona i prevlasti Sjedinjenih Američkih država. Odnos sa
tom silom, danas, umnogome određuje položaj manjih naroda.

- I šta misliš da je za nas najpovoljnije? - upitao je Boško

- Obožen, usložen i umnožen narod je u skladu sa sobom i prirodom, što su uslovi za
sveopšti napredak. Takav narod je slavan i uspešan, jer teškoće rešava mudro i strpljivo,
u miru. Takav narod spontano ostvaruje i osnovno načelo duhovnog viteštva, pobedu bez
pobeđenih. U toj pobedi protivnici postaju saradnici, a saradnici prijatelji.

Boško je otišao. Razmišljao sam gde i kako pokrenuti to uzvišeno, spasonosno načelo.
Pomolio sam se, smirio i na um mi dođoše Radan planina i Rtanj.

LANČANI STRAHOVI

Sredinom aprila 2010. godine, našao sam se u Nišu. U divnom hotelu „Niški cvet“, na obali
Nišave pored stare tvrđave, sreo sam se posle dužeg vremena sa dugogodišnjim
prijateljem Ivanom, elektroinženjerom. Za vreme rata on je bio u timu koji je za vojsku
merio promene elektromagnetnih polja, određivao izvore zračenja, vršio ometanja i druge
radnje povezane sa odbranom.

Pričao sam o suočavanju i oslobađanju od razornih strahova prikrivenih u podsvesti. Tada
je, po volji neke više namere, Ivan zapodenuo razgovor koji me je uputio tamo gde sam
želeo da se pridružim našim zmajevima i duhovnim vitezovima.

- Na Radan planini je jedno jako mesto gde se čovek, samim boravkom na tom mestu,
oslobađa od potisnutih tegova i potmulih, a razornih strahova. Da bih došao na to mesto
izgleda da sam morao da se suočim sa strahovima od kojih se krv ledi, a svest zadrhti od
jeze i rastroji se u sumanuto bunilo.

Prvi susret mi se desio na obroncima Suve planine u Čukljeviku - pripovedao je Ivan.-
Predveče sam se uspeo na brdo i odlučio da konačim ispod hrastova zapisa - a oni silni,
vekovni, stari preko 500 godina. Nisam palio vatru da ne remetim prirodu oko njih. Legao
sam obučen u vreću i zanet silinom prirode utonuo u dubok san. U trenu me izbezumi
snažno kreštanje iznad mene, skočio sam na noge, ali sam zbog vreće odmah pao.
Bunovan ponovo sam i ponovo pokušavao da ustanem nesvestan šta se događa.
Kreštanje mi je sve jače paralo mozak što je u meni razgorelo neke zapečaćene strahove.
Umesto ptice u krošnji sam video nakaznu vešticu. Ona se kezila, cerila, izluđivala me. Na
granici ludila shvatio sam svoj položaj i primirio se u vreći. Više nisam osećao paniku, ali se
neprekidno otvarala lančana reakcija strahova, koji su me ponovo uvodili u privide.
Smogao sam snage dase pomolim Bogu, a strah se iz mene i dalje dizao iz mene prvo kao
pucnjavi od kojih sam se trzao, potom kao raznobojne žeravice iz svesti. Osećao sam bol
zasecanja od straha. Na sreću on je postajao sve manji i manji. Došao sam sebi. Prvo sam
mislio da sam se konačno oslobodio nekih potisnutih strahova, potom zabrinuo da nisam
stekao neke nove još snažnije.

ĐAVOLJA VAROŠ

I drugi susret sa ogoljenim strahom izazvali su ptica i naglo buđenje iz dubokog sna -
nastavio je Ivan. - Umoran posle dugog puta kroz bespuća legao sam na jednoj skrovitoj
klupi u Đavoljoj varoši. Mesec je oblivao prvi suton i ja sam hteo da malo predahnem.
Međutim, san me je prevario, odvukao u dubinu noći. Odjednom sam u jezivoj mešavini
jave i sna osetio nečije prisustvo. Naglo sam otvorio oči, a nadamnom raširena krila neke
ogromne ptice. Razrogačeno gledam, ne znam šta je, ne znam šta će da bude, perje se
meškolji i zasenčava mesečinu, očekujem nestvarni napad. Užas mi je zaledio svest,
umrtvio telo. Bespomoćan, mogao sam jedino d a pozovem Boga u pomoć. Duša mi je
zavapila i u trenu sam shvatio a iznad mene, iz nekog razloga, leprša obična sova...

- I šta je dalje bilo? - zanimalo me je.

- Nikad na javi nisam doživeo takve užase, mada sam se nalazio i u većim opasnostima.
Nešto se zgrčilo, sabilo u meni i morao sam nekako da se oslobodim tih čvorova i žižaka u
mozgu. Hvala Bogu, što je u blizini bila Radan planina i ono jako mesto koje čisti, snaži,
oslobađa, nadahnuje. Krenuo sam ka tom mestu...

Uto, Ivana prekide telefon. Pošto je obavio razgovor iznenađeno me je pogledao,
nasmešio se i nesvesno preneo poruku nevidljivih vodiča:

- Neverovatno! Bogi me zove baš sa tog jakog mesta na Radanu koje sam pomenuo, a on
ništa ne zna o ovome što sam tebi ispričao.

- Dok ste pričali, glasno si izgovorio ime tog mesta. Sad znam gde ću se uputiti -
zadovoljno sam rekao. Predosećao sam da se na poseban način ostvaruje ono što je
Zoran već predvideo.

Uskoro sm posetio to mesto. Iz drevnog, udubljenog kamena, popio sam čašicu
nakupljene rose, i molitvama sakupio snagu da se uputim ka još jednom od mesta
izuzetne moći – Rtnju!