Vimane – misteriozne letelice drevnih Indijaca

Vimane – misteriozne letelice drevnih Indijaca
Piše Radomir K. Stokić

http://razbibriga.net/imported/2011/...20kamenu-1.jpg
Istorija u kamenu


Ono što pouzdano znamo o indijskim letećim mašinama zapisano je u drevnim tekstovima
ove zemlje, koji su čudom preživeli vekove. Nema nikakve sumnje da su svi ti tekstovi
autentični. Mnogi od njih još uvek nisu prevedeni sa originalnog sanskrita na neki drugi
jezik, mnogi su dobro poznati indijski epovi, a ima ih bukvalno na stotine.

A kakvu nam priču pričaju ovi tekstovi?

Indijski vladar Ašoka je osnovao Sveto Društvo Devetorice Nepoznatih – bilo je to društvo
najvećih indijskih naučnika čiji je zadatak bio da katalogiziraju i prikupe mnoga naučna
znanja. Ašoka je njihov rad držao u najvećoj tajnosti, jer se bojao da napredna nauka
zapisana u drevnim indijskim tekstovima ne bude upotrebljena za izazivanje ratnih sukoba,
smrti i uništenja. Ašoka se posle krvave bitke u kojoj je pobedio armiju svog rivala
odrekao rata i preobratio u budizam.

Nacisti – zamalo

Devetorica Nepoznatih su napisali ukupno devet knjiga. Jedna od njih se zove Tajne
gravitacije. Ova kniga, poznata istoričarima, bavi se u potpunosti kontrolom gravitacije!
Pretpostavlja se da knjiga još uvek postoji negde, skrivena u tajnim bibliotekama Indije,
Tibeta ili čak Severne Amerike (ako je znate već kome pošlo za rukom da je se dočepaju,
što zaista nije nemoguće). Lako je razumeti zbog čega je Ašoka želeo da takvo znanje
sačuva u tajnosti. Nacisti koji su i sami tokom II svetskog rata eksperimentisali sa
letelicama veoma nalik tradicionalnim letećim tanjirima, sigurno bi pobedili da su uspeli da
završe tako moćno oružje. Osvojili bi čitav svet. Ašoka je itekako bio svestan razornih
efekata rata i primene tako naprednih mašina i drugog futurističkog oružja kojim je
nekoliko hiljada godina pre njegovog vremena uništena drevna indijska Imperija Rame.

Pre samo nekoliko godina, Kinezi su u Lasi na Tibetu otkrili neke rukopise na sanskritu i
poslali ih prevodiocima na Univerzitet Čandrigar. Doktorka Rut Rejna sa ovog univerziteta
je nedavno izjavila da su u dokumentima opisana uputstva za konstruisanje
međuzvezdanih vasionskih brodova!

Njihov metod propulzije, naglašava dr. Rejna, zasniva se na antigravitaciji i na sistemu
analognom laghimi – nepoznatoj moći ega koja postoji u psihološkom ustrojstvu svakog
čoveka, centrifugalnoj sili dovoljno snažnoj da dejstvuje uprkos gravitacionom privlačenju.
Prema učenju jogina iz hindu tradicije, upravo im laghima omogućava levitaciju.

Dr. Rejna kaže da su pomoću ovih brodova koje tekstovi nazivaju astre, drevni Indijci
mogli poslati odred ljudi na bilo koju planetu. Upravo o tome govori i dokument star
nekoliko hiljada godina. Takođe kaže da rukopisi otkrivaju i tajne antime, kape
nevidljivosti, garime i kako postati težak poput planine olova.

Indijski naučnici nisu ove tekstove uzimali za ozbiljno, ali kada su Kinezi objavili da su neke
podatke iz drevnih rukopisa uključili u svoj svemirski program, Indijci su ispoljili daleko
pozitivniji stav prema svojoj baštini. Kineska izjava je ujedno i prvi put da je neka vlada
priznala istraživanje antigravitacije.

U tekstovima se ne pominje decidirano da su međuzvezdani letovi zaista i obavljeni, ali se
pominje planirano putovanje na Mesec. Nejasno je da li se to dogodilo ili ne. U jednom od
čuvenih indijskih epova, u Ramajani, detaljno se opisuju putovanje na Mesec u vimani (ili
astri) i detalji bitke na mesecu sa Asvinima (ili vazdušnim brodovima Atlantiđana).

To je tek maleni deo dokaza o svemirskoj antigravitacionoj tehnologiji koju su koristili
drevni Indijci. Da bismo je iole razumeli, moramo se vratiti još dalje u prošlost.

Put na Mesec

Imperija Rame koja je cvetala na indijskom podkontinentu pre najmanje 15.000 godina,
obuhvatala je današnju severnu Indiju i Pakistan. Bila je to velika, razvijena civilizacija
sofisticiranih gradova, čije se ruševine još uvek mogu nazreti u pustinjskom pesku
Pakistana, severne i zapadne Indije.

Izgleda da je Rama postojala paralelno sa Atlantidom, civilizacijom koja se razvila u
srednjeatlantskom okeanu i čijim su gradovima upravljali prosvetljeni sveštenici-kraljevi.
Sedam najvećih gradova Rame se u klasičnim hindu tekstovima pominju kao „sedam Riši
gradova“.

Tekstovi govore da su ljudi imperije posedovali leteće mašine i zvali ih vimane. Vimane su
bile okrugle letelice na sprat sa prozorima i kupolom, otprilike veoma slične onome kako
danas zamišljamo leteći tanjir. Letele su „brzinom vetra“ i odavale „melodični zvuk“.
Postojala su najmanje četiri tipa vimana: neke su bile u obliku tanjira, a druge u obliku
dugačkih cilindara („svemirski brodovi u obliku cigare“).

Ima toliko drevnih tekstova u kojima se pominju vimane, da bi i sam popis referenci
zahtevao kreiranje tomova i tomova beležaka. Drevni Indijci koji su sami konstruisali leteće
mašine, napisali su i detaljna uputstva o upravljanju različitim tipovima vimana. Mnogo je
od tih tekstova sačuvano do danas, a neki su i prevedeni na engleski jezik.

Samara Sutradara je naučni traktat u kome se razmatra svaki mogući aspekt vazdušnog
putovanja u vimani. Čitavih 230 strofa je posvećeno konstrukciji, poletanju, lebdenju,
preletanju udaljenosti od više hiljada kilometara, normalnom i prinudnom sletanju, čak i
eventualnom sudaru sa pticama!

Vimanika Šastra, tekst koji je u 4. veku pre nove ere napisao Bharadvadži Mudri na
osnovu još starijih tekstova, otkriven je 1875. u jednom indijskom hramu. Tekst govori o
upravljenju vimanama, merama predostrožnosti koje treba preduzeti pre dugačkog leta,
zaštiti vazdušnog broda od oluja i gromova i kako prebaciti pogon na solarnu energiju sa
primarnog izvora energije koji u mnogome zvuči kao antigravitacija. Vimanika Šastra sadrži
osam poglavlja sa dijagramima i opisuje tri tipa letelica. U opis su uključeni i posebni
aparati koji niti mogu da se zapale, niti mogu da se polome. Takođe se pominje 31
najvažniji deo ovih letelica i 16 materijala od kojih su napravljene. Bili su to materijali koji
su apsorbovali svetlost i vrelinu, zbog čega su se smatrali idealnim za gradnju vimana.
Ovaj je tekst u potpunosti preveden sa sanskrita na engleski jezik 1979. godine.

Nema sumnje da je vimane pokretala neka vrsta antigravitacione energije. Mogle su da
uzleću vertikalno i da lebde na nebu poput savremenih helikoptera ili dirižabala.
Bharadvadži Mudri se poziva na najmanje 70 izvora i 10 eksperata za vazdušna putovanja
iz drevne prošlosti. Ti izvori su za nas izgubljeni.

Vimane su čuvane u Vimana Griha, nekoj vrsti hangara. Ponekad su kao pokretačko gorivo
koristile žućkasto-belu tečnost, a ponekad neku vrstu jedinjenja na bazi žive – autori
tekstova su prilično zbunjeni kada je o ovome reč. Verovatno su kasniji pisci, pišući o
vimanama to činili na osnovu ranijih tekstova, prilično neupućeni u način njihovog
funkcionisanja.

Žućkasto-bela tečnost prilično podseća na benzin. Možda su različiti tipovi vimana imali i
različite pogone, možda i motore sa sagorevanjem ili čak pulsno-mlazne motore.

Zanimljivo je da su nacisti prvi razvili pulsno-mlazne motore za svoje V1 rakete (zujeće
bombe). Hitler i njegovi najbliži sledbenici su bili izuzetno zainteresovani za tekstove,
ezoteriju i artefakte drevne Indije i Tibeta i svake su godine, počevši od 30-tih godina pa
sve do kraja II svetskog rata, u ove su krajeve slali dobro opremljene ekspedicije. Moguće
je da su se i dokopali nekih od važnih naučnih podataka iz prošlosti koji su posle rata,
zajedno sa većinom nacističkih naučnika, završili u SAD.

Sačuvana znanja

Dronaparva, deo čuvenog epa Mahabharata i Ramajana, opisuju vimanu sfernog oblika
rođenu u velikoj brzini na moćnom vetru koji je stvorila živa. Kretala se kao NLO,
gore-dole-napred-nazad, onako kako bi to pilot poželeo.

U tekstu pod nazivom Samar, vimane su opisane kao „gvozdene mašine, lepo istkane i
glatke, sa nabojem žive koji su ispaljivale sa zadnje strane kao plameni urlik“.

Tekst Samaranganasutradara opisuje konstrukciju letelica. Moguće da je živa imala neke
veze sa propulzijom ili, što je mnogo verovatnije, sa sistemom za navođenje.
Svojevremeno su naučnici tadašnjeg Sovjetskog Saveza u pećinama Turkestana u pustinji
Gobi, otkrili nešto što su nazvali „vekovima star instrument koji se koristio za navigaciju
kosmičkih vozila“. Taj „uređaj“ je bio poluloptasti predmet od stakla ili porcelana sa kupom
na drugom kraju, u čijoj je unutrašnjosti bila kap žive.

Zapisi otkriveni u Mohendžodaru u Pakistanu (koji se smatra jednim od sedam Riši
gradova Imperije Rama), a koji još uvek nisu dešifrovani, pronađeni su i na još jednom
neobičnom mestu: na Uskršnjem Ostrvu! Zapisi na Uskršnjem Ostrvu, napisani
takozvanim rongo-rongo pismom, takođe još uvek nisu dešifrovani ali su neobjašnjivo
slični pismu iz Mohendžodara.

Da li je Uskršnje ostrvo bilo vazdušna baza na redovnoj liniji vimana iz Imperije Rama?
Neverovatno je lako dočarati sebi prostrani vimanadrom u Mohendžodaru kroz čiji hol
prolaze putnici koji žure u letelice, dok iz zvučnika dopire glas: „Molimo putnike leta broj 7
Rama ervejza za Bali, Uskršnje ostrvo, Nasku i Atlantidu da se pripreme za ukcavanje!“

U jednom delu Mahabharate se govori o „vatrenim kolima“: „Bhima je poleteo svojim
kolima blistav poput sunca i glasan poput groma...leteća kola su sijala kao plamen na
noćnom nebu u leto.... proletela kao kometa....izgledalo je kao da dva sunca svetle. Tada
se kola uzdignu visoko i osvetli se čitavo nebo.“

U džainskom tekstu Mahavira koji je na osnovu starijih tekstova u 8. veku napisao
Bhavabuti, piše: „Vazdušna kola, pušpaka, prevoze mnogo ljudi do glavnog grada Ajodija.
Nebo je puno čudesnih letećih mašina, noću tamno ali istačkano svetlima žućkastog sjaja.“

Drevne hindu poeme, vede, smatraju se najstarijim indijskim tekstovima. Vede opisuju
vimane različitih oblika i veličina: ahnihotra-vimana je imala dva motora; slon-vimana još
više motora, a drugi tipovi vimana su nosili imena vodomara, ibisa i drugih ptica i životinja.

Nažalost, kao i većina drugih naučnih dostignuća, vimane su upotrebljene za ratovanje.

Svetski rat!

Atlantiđani su koristili sopstvene leteće mašine po imenu vailiksi. Vailiksi su bili veoma slični
vimanama. Ako je suditi na osnovu zapisa iz drevnih indijskih tekstova, Atlantiđani su
svoje letelice pokušali da iskoriste da bi bukvalno potčinili čitav svet.

U indijskim tekstovima Atlantiđani se pominju kao Asvini. Asvini su imali čak napredniju
tehnologiju od Indijaca, a sasvim sigurno i daleko neobuzdaniji ratnički temperament.
Mada danas ne postoji ni jedan tekst o drevnim asvinskim vailiksima, neke informacije su
ostale sačuvane zahvaljujući ezoterijskim, okultnim izvorima koji opisuju njihove leteće
mašine.

Slični ako ne i istovetni vimanama, vailiksi su mahom bili u obliku cigare i posedovali
sposobnost manevrisanja pod vodom, u vazduhu, čak i u spoljašnjem svemiru. Vimane su
mahom bile tanjirastog oblika, ali su i one izgleda mogle da manevrišu pod vodom.

Eklal Kuešana, autor intrigantne knjige Konačna granica, tvrdi da su vailiksi prvi put
razvijeni u Atlantidi pre 20 000 godina.

Najuobičajeniji su bili vailiksi tanjirastog oblika sa trapezoidnim poprečnim presekom i tri
poluloptaste komore u kojima su se ispod letelice nalazili motori. „Koristili su mehaničke
antigravitacione uređaje koje su pokretali motori približne jačine 80 000 konjskih snaga“,
piše Kuešana.

Ramajana, Mahabharata i drugi tekstovi govore o strašnom ratu koji se dogodio pre deset
ili jedanaest hiljada godina između Atlantide i Rame. Korišćeno je užasno oružje koje je
uništavalo sve pred sobom i koje ni jedan čitalac nije bio u stanju da zamisli sve do druge
polovine 20. veka.

Drevna Mahabharata, jedan od glavnih izvora o vimanama, opisuje jezive efekte rata:
„...(oružje je bilo) jedan projektil ispunjen svom silom univerzuma. Usijani stub dima i
plamena, blistav poputa hiljadu sunaca podigao se u svom sjaju... Gvozdena munja,
džinovski glasnik smrti, što je u pepeo pretvorila čitavu rasu Vrishina i Andakasa.... leševi
tako izgoreli da se ne mogu prepoznati. Kosa i nokti otpadahu; posuđe se lomilo bez
vidljivog razloga, a ptice pobeleše.... Posle nekoliko sati, sva je hrana bila zaražena...da bi
pobegli od te vatre vojnici se bacahu u potoke da operu i sebe i svoju opremu...“

Mahabharata očigledno opisuje atomski rat! Ovo nije usamljeni opis, sličnih referenci ima
još u nekim tekstovima, ali su bitke pomoću fantastičnog dijapazona oružja i vazdušnih
vozila prisutne u bukvalno svim indijskim epovima. U jednom se čak opisuje bitka vimana i
vailiksa na Mesecu! Navod iz Mahabharate veoma precizno dočarava kako bi izgledala
atomska eksplozija i kakve bi efekte radioaktivnost imala na ljude i okolinu. Skakanje u
vodu je jedino olakšanje koji bi ljudi sebi mogli da priušte.

Kada je u prošlom veku otkriven Riši grad Mohendžodaro, arheolozi su na njegovim
ulicama pronašli razbacane skelete. Neki su se još držali za ruke, kao da ih je u deliću
sekunde stigla neočekivana smrt. Na tim skeletima je izmerena najveća radioaktivnost
ikada zabeležena, gotovo istovetna radioaktivnosti detektovanoj u Hirošimi i Nagasakiju.

Širom Indije, Irske, Škotske, Francuske, Turske i na drugim mestima u svetu, mogu se i
danas videti ostaci drevnih gradova i utvrđenja čiji su kameni i glineni zidovi bukvalno
istopljeni i pretvoreni u staklo. Ne postoji ni jedno drugo logično objašnjenje tog
fenomena, osim da je reč o posledicama atomske eksplozije. Šta više, ulice Mohendžodara,
savršeno isplaniranog grada čiji je vodovodni sistem još uvek superiorniji u odnosu na
vodovode kakvi se danas koriste u Pakistanu i Indiji, bile su prekrivene grumenjem crnog
stakla. Ustanovljeno je da je to grumenje nekada bilo glineno posuđe koje se istopilo na
izuzetno visokoj temperaturi.

Povratak u kameno doba

Kada je Atlantida potonula u more prethodno uništivši svojim atomskim oružjem
civilizaciju Rama, svet se vratio u neku vrstu „ kamenog doba“. Čini se ipak mogućim da
nisu sve vimane i vailiksi Rame i Atlantide uništeni u potpunosti. Izrađivane tokom nekoliko
hiljada godina, ove bi letelice i dalje bile u upotrebi nakon rata, o čemu svedoče i
Devetorica Nepoznatih i rukopis iz Lase.

Ta tajna društva ili bratstva izuzetnih, prosvetljenih ljudi, sačuvala bi tehnološke izume i
drevna naučna i istorijska znanja. Mnoge poznate istorijske ličnosti među kojima su Isus,
Buda, Lao Ce, Konfučije, Krišna, Zoroaster, Mahavira, Kvecalkoatl, Ehnaton, Mojsije i neki
skorašnji izumitelji kao i veliki broj anonimusa, sasvim su sigurno bili članovi takvih
društava i tajnih organizacija.

Kada je Aleksandar Veliki napao Indiju pre više od 2.000 godina, njegovi su hroničari
zabeležili da su se na grčku armiju u jednom trenutku obrušili „leteći, vatreni štitovi“ koji
su preplašili konjicu. Ti „leteći tanjiri“ protiv Alksandrove vojske očigledno nisu koristili
atomske bombe niti smrtonosne zrake, jer je slavni vojskovođa nastavio sa osvajanjem
Indije.

Mnogi istraživači i pisci su često naglašavali svoje ubeđenje da su tajanstvena bratstva
uspela da sačuvaju neke od vimana i vailiksa u tajnim pećinama na Tibetu ili na nekim
drugim lokacijama centralne Azije; Pustinja Lop Nor na zapadu Kine je poznati centar
velikih NLO misterija. Možda se upravo tu čuvaju vazdušni brodovi iz prošlosti, skriveni u
drevnim podzemnim bazama. Baš onako kako su to širom sveta radili Amerikanci, Britanci,
Nemci ili Rusi poslednjih nekoliko decenija.

Ipak, ne mogu se sve NLO aktivnosti pripisati drevnim vimanama koje, iz nama nepoznatih
razloga, vole da tu i tamo skoknu do Meseca. Nesumnjivo je da neke od tih letelica
pripadaju vladama vojno najmoćnijih sila sveta, a ne isključuje se ni mogućnost da neke
potiču i sa drugih planeta. U svakom slučaju, ljudi iz naše daleke prošlosti koje su naši
nadobudni i lažnim informacijama nakljukani umovi skloni da smatraju primitivcima, izgleda
da su zaista učinili ono što naša „napredna“ i „visokorazvijena“ civilizacija još uvek ne
može: uspeli su da bukvalno dosegnu zvezde. Ko zna, ukoliko u međuvremenu ne
uništimo sami sebe, možda će tako nešto i nama poći za rukom.

mhm.. :aha: o ovome je Deniken pisao još u prošlom veku..