Može li da se dođe do centra Zemlje?

Može li da se dođe do centra Zemlje?
Piše:N.T.O.

http://razbibriga.net/imported/2011/09/3235-1.jpg
Pećine na Malti

U šumovitim nedođijama Rumunije, grupa naučnika pronalazi ruševine manastira iz 13.
veka, sa hodnicima koje je zapečatilo davno zaboravljeno bratstvo monaha. Dolaze do
zaprepašćujućeg otkrića: manastir je sagrađen iznad ulaza u gigantski sistem podzemnih
pećina. Lokalni biolozi veruju da pećina krije nepoznati ekosistem, pa grupa speleologa
kreće u istraživanje. U mračnim dubinama podzemlja, oni se suočavaju sa gomilom
bizarnih stvorenja, ali i sa grupom istraživača koji su tri decenije ranije zalutali u pećinama i
koji su odavno izgubili karakteristike ljudskih bića....

Ovo je kratki sinopsis filma Pećina iz 2005. godine sa Kolom Hauzerom i Linom Hedi u
glavnim ulogama, koji je režirao Brus Hant. Reklamni slogan filma glasi: ispod Raja leži
Pakao, a ispod Pakla....?“ Dobar uvod za pitanje možemo li uopšte naslutiti šta se sve krije
u podzemlju naše planete i čemu su sve nekada služili ogromni prirodni veštački sistemi
pećina i podzemnih tunela koji su – prema nekim istraživačima, povezivali čitav civilizovani
svet?

ULAZ U PAKAO

U knjizi Podzemni svetovi u unutrašnjosti Zemlje, autor Timoti Bikli priča više nego
zanimljivu priču. On potseća da su katolički sveštenici, koji su posle konkvistadorskog
osvajanja Južne Amerike pokušavali da pokrste domorodačko stanovništvo, otkrili ulaz u
podzemnu pećinu koju su nazvali „Pakao“. Taj ulaz je danas zatvoren tonama krša, zemlje
i ogromnih stena. Selo Liobaa (čije ime u prevodu znači Pećina Smrti), nalazi se u provinciji
Zapoteka, u blizini drevnog sela Miktlan takozvanog „Sela iz Podzemnog Sveta“.

Pećina Smrti se zapravo nalazi u poslednjoj od osam odaja zgrade velikog hrama. Četiri
prostorije hrama su sagađene iznad površine tla, a preostale četiri ispod nivoa tla. Visoki
sveštenici drevne indijanske religije su izvodili ceremonije namenjene običnim ljudima uvek
u gornjim odajama hrama, ali one prave, najsvetije obrede vršili su duboko u podzemnim
prostorijama.

U prvoj od njih su prinošene ljudske žrtve. Zidovi ove prostorije prekriveni su prikazima
različitih bogova. Na kamenom oltaru u centru prostorije, još uvek prekrivenom osušenom
krvlju, sveštenici su živim ljudima vadili srca i nudili ih kamenim idolima bogova, u nadi da
će se ovi obnoviti i ponovo oživeti.

U toj prvoj prostoriji postoje još jedna vrata koja vode u sledeću odaju – kriptu gde su
čuvana mumificirana tela svih preminulih prvosveštenika. Iz kripte se kroz vrata prolazi u
treću podzemnu odaju gde su čuvana tela svih prethodnih kraljeva Teozapotlana. Kada bi
kralj umro, njegovo telo ukrašeno kraljevskim insignijama sveštenici bi preneli u ovu odaju i
postavili ga kraj njegovih prethodnika uz sve počasti i posmrtne ponude.

Vrata na grobnici kraljeva vode u poslednju podzemnu odaju u kojoj nema ničega osim još
jednih vrata koja su zatvorena ogromnom kamenom stelom. To je ulaz u „Pakao“ onakav,
kako su ga zamišljali katolički sveštenici. Zapravo, u pećini iza kamene stele su ostavljana tela
žrtvovanih ljudi, ali i tela ratnika poginulih u bitkama, značajnih plemića i gospodara osvojenih
zemalja. Tela ratnika su dopremana sa velikih daljina i uvek odlagana u ovoj pećini.

ZAUVEK ZATRPAN

Mnogi obični ljudi, osetivši da im se bliži smrt usled teške bolesti ili starosti, molili su
sveštenike da im dopuste privilegiju da prođu kroz vrata smrti dok su još uvek
živi.Verovali su da će time zaslužiti posebno mesto u onostranom životu.

Sveštenici su ih ponekad prihvatali kao žive žrtve i posle posebne ceremonije im
dozvoljavali da uđu u Pećinu Smrti. Ne treba ni pomenuti da se niko od njih više nije vratio
nazad, u svet živih.

U pokušaju da domorodačko stanovništvo koje je verovalo u ovaj „mit“ preobrate u
hrišćanstvo, katolički sveštenici su odlučili da uđu u podzemlje i dokažu da nema mesta
„sujevernom strahu“. Obezbedili su veliki broj dobrovoljaca koji su nosili baklje i dugačko
uže, jednim krajem vezano za tešku kamenu stelu kraj vrata. Takođe su angažovali
naoružane vojnike da paze da se vrata kojim slučajem ne zatvore (slučajno ili nemarno).

Zapalili su baklje i prošli kroz vrata, da bi otkrili nekoliko visokih stepenika koji vode u
podzemlje. Prolaz je zatim vodio dalje od stepeniša, direktno u mračne dubine utrobe
zemlje. Svuda okolo su se belele ljudske kosti, dok su hodali prolazom bez kraja.

Sa obe strane staze se širio lavirint ogromnih kamenih stubova koji kao da su podupirali
masivnu planinu iznad njihovih glava. Nastavili su spuštanje u unutrašnjost, a memljivi,
zagađeni vazduh im je jedva dozvoljavao da dišu. Zmije, preplašene svetlom, bežale u
senke stubova.

Na dubini od oko 40 metara, iznenadio ih je jak nalet ledenog vetra. Vetar je duvao
niotkuda, a sveštenici su sa pratnjim tvrdoglavo nastavili da se spuštaju. Ali kada su
baklje počele da se gase, užasnuti ne samo sve većim brojem zmija i mrakom već i čudnim
zvucima čije poreklo nisu mogli da odrede, veoma su brzo odlučili da se vrate. Iznenada su
se obreli u potpunom mraku. Baklje su se ugasile. Držeći se za uže, počeli su da se
vraćaju istim putem, uz sve glasnije molitve i litanije. U daljini su ugledali baklju jednog od
vojnika ostavljenih da čuvaju vrata. Kada su se svi srećno vratili u predsoblje „Pakla“, ulaz
su zatvorili kamenom stelom i dodali pride još jedan ogroman kamen. Zatim je naređeno
da se sve podzemne odaje napune zemljom i kamenjem, da se svi tragovi stepenica
unište, a svaki prolaz ka podzemlju hrama zapečati. Tako je ulaz u Pećinu Smrti zauvek
zatrpan.

TUNELI JUŽNE AMERIKE

U Južnoj i centralnoj Americi, baš kao i u Meksiku, drevne kulture nisu poricale postojanje
podzemnih pećina, odaja i tunela. Naprotiv. Asteci Meksika imali su svoj mračni,
užasavajući Tlaksiko kojim je vladao Miktlan, njihov bog smrti. I Maje sa Jukatana su
čvrsto verovale u podzemne svetove. Nazvali su ih Miktlan i smatrali da su ledeno hladni,
poput mnogih podzemnih odaja i tunela (ako posetite neku veliku pećinu odeveni u letnju
odeću, shvatićete koliko to može biti neprijatno iskustvo). Podzemnim svetovima vlado je
Ah Puh, gospodar smrti. Pominju se i u svetoj knjizi Maja Popol Vuh, u knjizi Čilam od
Čumajela, pa čak i u kodeksima.

U Peruu i Čileu iz vremena vladavine Inka, takođe je bilo rasprostranjeno verovanje u
podzemni svet. Supai, bog smrti, vladao je zastrašujućim Mestom Tame. A onda je
Pačakamče, bog zemlje, preplavljen besom zatresao svet. Zemlja se toliko zatresla, da su
se u pozemnim svetovima obrušile stene, a tutnjava se čula čak na površini gornjeg sveta.

Legenda o prvom Inki Manko Kapeku, govori da su on i njegovi sledbenici koji su osnovali
kraljevstvo Inka, došli iz podzemnih pećina dok su ljudi toga vremena duboko poštovali
zmije zbog Urkaguja, boga podzemnog blaga. Ovaj bog je prikazan kao velika zmija na
čijem repu vise privesci, glava jelena i mnogi zlatni lanci. Čak i knjiga Komentarios Reales
de los Inkas Garsilasija de la Vege, nagoveštava postojanje misterioznog, zastrašujućeg
podzemlja.

Priče o podzemnim tunelima došle su do nas zahvaljujući informacijama koje su prikupili
konkvistadori. Iz nama nepoznatog izvora, saznali su da je bogatstvo kraljevstva Inka
skriveno u ogromnom podzemnom tunelu ili sistemu hodnika koji se kilometrima protežu
ispod površine zemlje. Pizaro je zarobio Atahualpu, kralja Inka, ne bi li se dočepao
njegovog blaga. A ako je kralj i znao gde se nalazi ulaz u zlatno podzemlje, nikada to nije
otkrio svom tamničaru. Sveštenici Boga Sunca i supruga prvog Inke su, kako se navodi,
okultnim sredstvima rešili njegovu sudbinu. Saznanje da Pizaro nije nameravao da poštedi
život Atahualpi, navela ih je da zapečate ulaz u podzemlje i tako ga dobro sakriju, da ni do
danas nije pronađen.

Danas se u Peruu šuška da nekolicina Kinča Indijanaca, potomaka linije drevnih sveštenika
Inka, poznaju tajnu lokaciju gde se nalazi ulaz u tunel. Oni sebe smatraju čuvarima te tajne.

Još jedan izvor informacija o tunelu mogla bi biti ogromnna, monolitna vertikalna stena,
namerno odvojena od svog prirodnog habitata - planina. Ko je, kako i zašto uspravio taj
ogromni komad stvrdnute lave, ne zna se. Saznanje o tome izgubljeno je davno pre nego
što je kraljevstvo Inka osnovano. Taj ogromni monolit stoji uspravan i usamljen na obali
Ila, malog gradića na južnom kraju Perua, nedaleko od granice sa Čileom. Na njemu su
urezane hijeroglifske oznake, znakovi koji jedino pod svetlošću zalazećeg sunca otkrivaju
grupu tajnih simbola. Priča kaže da će samo onome ko ume da ih dešifruje, uklesani znaci
otkriti lokaciju tajnog ulaza u tunele . Ulaz se, kako tvrde neki istraživači, nalazi u
divljinama Los Tres Pikas, odnosno, regiona Tri Vrha. To je trougaona formacija planinskih
vrhova u blizini monolita, u delu kraj reke Loa.

ATOMSKO SVETLO

Kada je čuvena gospođa Blavatska posetila Peru, potvrdila je da su informacije o
simbolima Ila monolita tačne. Takođe je naglasila i da su informacije koje se tiču lokacije
ulaza u podzemne tunele uklesane u zidine Hrama Sunca u Kusku. Informacije su
simbolizovane, ali su i dalje realne informacije koje će samo osoba koja poznaje značenje
simbola uspeti da pročita i otkrije tajni ulaz u tunele koje su čuvali sveštenci Boga Sunca.
Ostalo je zabeleženo da je gospođa Blavacki, prilikom posete Limi, od starog Indijanca
dobila na poklon mapu tunela. Ta mapa se danas nalazi u Adiđaru u Indiji, gde se čuvaju
arhive Teozofskog društva.

Harold T. Vilkins, autor Misterija drevne Južne Amerike, godinama je istraživao priče o
podzemnim tunelima Inka. Na kraju je zaključio da od Lime u Peruu vode dva podzemna
puta. Jedan ispod zemlje ide sve do Kuska, protežući se gotovo 650 kilometara na istok.
Drugi podzemni put je dugačak više od 1500 kilometara i ide na jug sve do Solar de
Atakame. To je ogromna slana pustinja u Čileu, ostatak nekadašnjeg okeana čije su vode
nestale prilikom tektonskog podizanja tla. Jedna takva kataklizma je stvorila jezero
Titikaka, i podigla je grad Huanako visoko iznad linije obale. O tome piše i Imanuel
Velikovski u poglavlju „Tihuanaku u Andima“ u knjizi Zemlja u previranju. Delovi današnjih
Kordiljera su, evidentno, okružili veliki deo mora kada se tlo izdiglo. Pošto je morska voda
isparila, ostale su ogromne naslage soli i pustinja koju je gotovo nemoguće preći.

Tunel čiji se ulaz, navodno, nalazi negde u trouglu Tri Vrha, takođe je bio povezan sa ovim
dugačkim podzemnim putem. Možda je kataklizma tokom koje se izdigao planinski venac
Anda, potpuno pekinula južni tunel koji bi, u slučaju da je nastavljen, mogao da poveže
drevne tunele Čilea i Perua sa navodnim Gradom Duge na Antarktiku, čije postojanje nije
potvrđeno.

Tektonski poremećaji i pomeranje zemljine kore, ostali su zapamćeni u predanjima i nekih
svernoamerčkih Indijanaca, s obzirom da bar jedno pleme s kolena na koleno prenosi
legendu da su njihovi preci na sever stigli iz Južne Amerike.

Legenda govori o davnoj prošlosti, kada su preci plemena živeli u velikom kamenom gradu
daleko na jugu. Čak se i zvezde na nebu koje legenda pominje, mogu povezati sa Južnim
Krstom. Moguće da je taj grad predaka bio Huanaka, iz vremena pre nego što je izdignut
iznad nivoa mora. U svakom slučaju, legenda dalje priča da su ljudi iz grada na jugu bili
prisiljeni da da napuste svoje domove jer su ih oterali novopristigli okrutni i neustrašivi
ratnici. Grupice preživelih stanovnika grada lutale su dugo, dugo vremena podzemnim
prolazima koji vode na sever. Na kraju su stigli na severozapad današnje SAD, izašli iz
podzemlja i tu se naselili kao pleme.

Legenda ne govori ništa o tome kako su ti drevni Indijanci mogli da vide u mraku
podzemlja, čime su se hranili i kako su se orijentisali. Neki veruju da su drevne tunele
sagradili Atlanti ili Titani, rasa ljudi neke pradavne civilizacije koja je postojala mnogo pre
svih nama poznatih drevnih kultura. Zagovornici ove teorije takođe veruju i da su
podzemni tuneli bili osvetljeni nekom vrstom atomskog svetla.

TAJNA MALTEŠKE PEĆINE

Ulaz u Maltešku pećinu nalazi se na ostrvu Malta, najvećem od tri ostrva koja razdvajaju
Evropu od Afrike. Malena Malteška ostrva leže daleko od obala mnogo većeg ostrva Sicilije,
koje se nalazi na pola puta između libijske luke Tripoli i Kalabrije, oblasti smeštene na palcu
italijanske čizme.

Tri Malteška ostrva su Gozo, Komino i Malta. Ona čine jedan od najmanjih arhipelaga na
svetu i ostaci su pradavnih formacija kada su kontinenti imali sasvim drugačiji oblik. U tim
predkataklizmičnim danima kada su Atlantida i Mu još uvek postojali, postojao je i kopneni
most između Evrope i Afrike. Bili su to dani kada je današnji mediteranski basen
predstavljalo samo nekoliko većih jezera.

Malta je glavno od tri ostrva. Široko je oko 14 km, a dugačko oko 28 km. Gozo je mnogo
manje ostrvo, a Komino gotovo tačkica koja razdvaja prethodna dva ostrva. Na Kominu
nikada, u čitavoj istoriji njegovog postojanja, nije živelo više od 50 ljudi.

Malta je najjužnije ostrvo, udaljeno oko 290 km od obala Afrike. Bila je centar antičke
civilizacije u vreme kada su je iz Kartagine osvojili Feničani. Tada ni prinošenje krvne žrtve
nije bilo strano Maltežanima, pa su spremno prihvatili sveštenike Moloha kao drugačije
predstavnike Baala, boga sunca i vatre. Molohovi sveštenici su svome bogu žrtvovali ljude.

Od vremena Kartaginjana na ovamo, Maltom su vladali mnogi narodi: Rimljani, Arapi,
Normani, Aragonci, Kastiljani, kratko vreme Francuzi i konačno Britanci u čijem je posedu i
danas.

Ali uprkos šarolikoj istoriji i brojnim osvajačima koji su vekovima nametali svoju vlast,
Maltežani još uvek govore drevni kanaanitski jezik, semistki jezik Feničana i maternji jezik
kraljice Dido, žene koja je osnovala Kartaginu. Na Malti je rođen i Hanibal - najslavniji
Kartaginjanin, čovek koji je zastresao temelje Rima na vrhuncu njegove moći i jedan od
najvećih vojskovođa sveta.

Na severoistočnj obali ostrva postoji nekoliko velikih zaliva. Jedan od njih je poznat pod
imenom Velika Luka. Na njegovim obalama sagrađen je glavni grad Malte, La Valeta.

Nekoliko kilometara od grada ka jugu, veliki plato Koradino nadvisuje ravnicu koja vodi do
obale. Na platou je sagrađeno maleno seoce Kasal Paula. Sa tog mesta se, kao na dlanu,
vide La Valeta, Velika Luka, ravnica koja vodi do njih i dobar deo okolnog mora.

Kada su 1902. radnici kopali bunar u Kasal Pauli, bukvalno su propali u zemlju. Tako je
sasvim slučajno pronađen zaboravljeni ulaz u spoljašnju odaju Malteške pećine. Ovaj ulaz
je nazvan Hipogeum Hal Saflieni, s obzirom da je bunar trebalo da bude iskopan za
porodicu čija se kuća nalazila u glavnoj ulici sela nazvanoj Hal Saflieni. Hipgeum je latinski
naziv za podzemnu strukturu, jer je odaja u koju su radnici propali bila samo prva u
čitavom kompleksu pećina: tri su predstavljale seriju odaja iskopanih u čvrstoj steni, a tri
sledeće su otkrivene na još nižem nivou.

Arheolozi su kasnije otkrili da su ove podzemne odaje locirane u središtu drevnog,
neolitskog sela. Na osnovu konstrukcije kamenova kraj ulaza, pretpostavlja se da su, u
nekom davnom vremenu, za to kamenje pred ulazom u pećinu vezivane ljudske žrtve.
Ulaz, zidovi i tavanice nekih od prolaza i prostorija, ukrašeni su crvenim okerom i
primitivnim umetničkim slikarijama. Ali kada su prvi put otkrivene, tri pećine su bile
pretrpane skeletima oko 30 000 muškaraca, žena i dece. Pošto su kosti uklonjene, ukazali
su se primitivni murali. Imali su oblik dijamanta i izduženih ovala, spojenih talasastim
linijama i vrtlozima. Svi ti ukrasi bili su iscrtani isključivo crvenim okerom.

NESTALI UČENICI

Kada se prođe kroz ulaz, uskim prolazom se stiže do prve prostorije. Tu je pronađeno
„proročište“. Proročište je poluloptasta rupa u zidu, postavljena niže od usta čoveka
prosečne visine. Otprilike je 60 cm u prečniku, tako da čovek može da govori kroz tu rupu.
U zadnji deo pećine je uklesana iskrivljena linija ukrasa koja je služila kao rezonator. Glas
onoga ko govori kroz rupu je pojačan i gromoglasno odjekuje kroz preostale odaje
pećine, stvarajući efekat koji je sasvim sigurno uterivao strah u kosti primitivnim ljudima i
navodio ih da da prinose svoje saplemenike na žrtvu biću koje govori „glasom Boga“.

Kroz uzani prolaz stiže se na donji nivo i u još jednu odaju. U centru ove prostorije nalazi
se kružni kameni oltar sa žlebovima, o čijoj se ulozi samo može nagađati. U zidove
prostorije uklesane su brojne niše, a u njima strukture nalik krevetima na sprat, sa
šupljinama za glave, tela i stopala bića koja su bila visoka najviše oko 1,20 m a mnoga su,
očigledno, bila i niža.

Ispod ove prostorije je mali, tesni prolaz koji se završava još jednom velikom podzemnom
odajom, odakle se kroz procepe u steni ulazi u ulazi u druge manje pećine koje okružuju
tu prostoriju. Jedan otvor je, međutim, prozor koji gleda u drugu pećinu, a prekriven je
velikom kamenom pločom. Prozor gleda na dole u ono što je, bez ikakve sumnje, morao
biti zatvor. Kako su bića visoka jedva 1,20 m mogla da pomeraju tu ogromnu kamenu
ploču, još uvek je misterija.

Otvor na zidu nasuprot ulazu u ovu pećinu, vodi u tesan, vijugav prolaz – to je ulaz u
prave, prirodne pećine. Prolaz se završava stazom koja se proteže duž ivica ogromne
pukotine u tlu, stazom uklesanom duž zastrašujućeg ponora koja vodi još niže, do
dugačkog niza podzemnih tunela i pećina, kojima se može putovati čitavom dužinom
ostrva, pa čak i dalje.

Po legendi, ovi podzemni prolazi bili su u davna vremena povezani sa podzemnim kriptama
koje čine današnje rimske katakombe.

Postoji mogućnost da je ova legenda istinita – treba se prisetiti da je Mediteransko more
stvoreno tek posle period neolita, tako što je došlo do kataklizmičnih tektonskih
premeštanja zemljine kore. Ako su drevni tuneli i postojali i povezivali sva ta mesta,
sasvim je moguće da su se urušili nakon strašnog zemljotresa koji je protresao planetu, a
sećanje na njih je do nas stiglo u obliku legendi i narodnih priča.

Tuneli ispod Hipogeuma su zapečaćeni još otkako je jedan učitelj osnovne škole poveo u
pećine 30 svojih učenika. Nestali su svi, učitelj, učenici i vodič. Vlasti su tvrdile da su se
verovatno na njih obrušili zidovi. Spasilačke ekipe nisu pronašle nikakav trag nestalih.

Pričalo se da su se na različitim delovima ostrva nedeljama čuli odjeci vriske i dozivanje
izgubljene dece, ali niko nije uspeo da locira izvor zvuka. A ako su se zidovi zaista obrušili,
kako to da niko nije uspeo da pronađe urušavanje i spase preživele? Misterija je i kako su
deca uspela da prežive nedeljama, koliko su se njihova dozivanja i krici čuli? U svakom
slučaju, posle tog nemilog događaja, svi ulazi u podzemlje Malte su zapečaćeni i nikome
više nije dozovoljeno da istražuje.